ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ЗНАЧАЈ МОЛИТВЕ ЗА ПАСТИРА
 
Разликовање прелести од благодатног дара
 
Стање прелести које је плод и других врста одступања од правилног обављања подвига молитве и духовног живота уопште, познаје се по својим следећим испољавањма.
1) Подвижник који се налази у прелести после усрдне молитве или одушевљеног читања речи Божије, или проповеди, или после доброг дела, уместо очекиваног спокоја и унутрашњег мира осећа несхватљив немир и нејасне сумње или раздражљивост, или осуђивање других, уопште – унутрашње растројство, које ипак није праћено духом самопрекоревања и покајања.
2) Човек не сме да се ослања на такве молитвене или друге подвиге, личне и друштвене (на пример, богослужбене), који задовољавајући укус подвижника наносе само жалост његовим ближњима и буде у њима, а затим и у њему самом, злобу и свађе. Такво је на пример, слепо придржавање Устава у потпуно неприпремљеној парохији, оштро разобличавање у проповеди већ у првим корацима пастирства, неумерени пост, који изазива раздражљивост, породичне свађе и т.сл.
3) Молитва није спасоносна ако се подвижник не наслађује њеним садржајем, већ само дужином, видећи у њој доказ снаге своје воље и гледајући на молитву као на заслугу пред Богом упркос Христовим речима.
4) Она није спасоносна ни у случају кад онај ко се моли, а посебно пастир, одвајајући се од друштва упркос речима апостола (Јевр. 10, 25) и сматрајући да је изнад црквене норме, гордо измишља сопствена правила за келејну, па чак и црквену молитву. Познато је да лукави непријатељ, кад вара ревносне послушнике, то чини управо тако што им сугерише већа, самовољна молитвена правила уместо оних која им је одредио старац. Дешава се да такве подвиге посебно прати изузетна усрдност, али њу не подржава чиста савест, већ танана помисао гордости.
Ако се избегну описана искушења приликом усрдног и пажљивог обављања молитвеног подвига у храму и код своје куће пастир ће ускоро бити награђен од Бога овим даром трећег, највишег облика молитве. Истина, Господ ће понекад испитивати његово смирење и лишаваће га осећања молитвеног умилења како би схватио да се оно даје због благодати Божије, а не због човекових врлина.
Ипак, Господ у таквим искушењима неће задуго оставити пастира, већ ће олакшати његов подвиг више него подвиг пустиножитеља, сажаљевајући не само душу самог пастира, већ и сву његову децу чије молитве и уздахе он приноси престолу Господњем. Ко пожели да се увери у то колико многе смирене јереје и јерархе православног света Господ богати благом молитве, нека упита верни народ за таква светила и следећи његова упутства, видеће да у сваком граду, у сваком округу, има пастира који се увек моле са сузама, с одушевљеним умилењем; њихов дух за време молитве као да излази из тела и попут огња нестаје у небеским висинама по речима псалмопојца (Пс. 118). И ми добро знамо да се сила наше Цркве, која поседује многе милионе умова и срца, темељи управо на овим смиреним молитвеницима, да су управо они кочије Израиљеве и коњи његови.

Comments are closed.