IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
ZNAČAJ MOLITVE ZA PASTIRA
 
Argumenti protiv tačnosti
 
Kažu: naše bogosluženje je, ako se peva po ustavu, vrlo dugo, i njegove molitve se ni iz daleka ne mogu primeniti na savremeno raspoloženje mirjana. U ovom argumentu ima istine. Pre svega, samo predanje Crkve je skratilo Ustav do trajanja uobičajene parohijske službe. Ali postoji običaj dužeg i kraćeg služenja. Od mudrosti i iskustva pastira zavisi da u svojoj službi sačuva sve što se čuva u praksi najboljih parohija i obitelji, bar da ne skraćuje stihire, irmose i po mogućstvu Psaltir. Kao uputstvo za ovo može mu poslužiti dekret Svetog Sinoda o bogosluženju u crkvama duhovnih školskih ustanova, koji je izdat 1887. godine.
Ali, šta misliti o smelijim prilagođavanjima duhovnim potrebama naroda koji se moli, koja se češće dopuštaju upravo u prestonicama? Da bude mirne savesti i da se do izvesne mere oseća kao gospodar situacije može samo onaj sveštenik koji ima osnova da smatra da je u toj oblasti istinski izražavalac opštecrkvene svesti, čiji odnos prema službi neće predstavljati ustupak razvratnom duhu veka ovog, izraz ličnog nezadovoljstva predanjem, koji proističe iz lenjosti ili rasejanosti. Međutim, ovakav izražavalac opštecrkvenog mišljenja može biti samo onaj ko se od mladosti navikao na poslušanje Crkvi, koga je narod posvedočio kao istinskog pastira Crkve, ko je prvo samog sebe u potpunosti potčinio jarmu crkvenog zakona. Na primer, o.Jovan Kronštatski mnogo toga menja u bogosluženju, što nije po crkvenom ustavu, ali to ipak ne sablažnjava ljude, zato što vide da ovde nije u pitanju samovolja, već izraz istinskih duhovnih potreba narodnog mnoštva koje se stiče iz cele Rusije. Ali dok ni lična savest, ni svedočanstvo naroda ne daju pastiru ovakvu smelost da smatra sebe izražavaocem opštecrkvene potrebe, on ne sme da unosi lični princip u skraćivanje službi, već gledajući na bogoslužbenu praksu svoje parohije ili drugih parohija, treba da se pridržava najrazumnijeg, nimalo ne umanjujući trajanje bogosluženja, već samo zamenjujući užurbanost, – ispuštanjem, svetske duge molitve – crkvenijim i kratkim, ali zato povećavajući broj stihira i t.sl.
Drugi argument protiv ustrojstva našeg bogosluženja glasi: ljudi više ne žele da se utemeljuju na uslovima savremenog života, već pod uticajem protestanata – na lažnom shvatanju reči Božije. Kažu da je dugo bogosluženje licemerno mnogoslovlje i da je Sam Gospod zapovedio da se u molitvi ne mnogoslovi. U stvari, u ovim Hristovim rečima sadrži se misao da mnogoslovna molitva nije zasluga. To je tačno, i u zabludi su oni koji na molitvu gledaju kao na zaslugu, kao na opus operatum; ali dugotrajna molitva nije potrebna Bogu, već nama samima – rasejanima i tromima, ona greje čovekovo srce i utiče na postepeni nastanak molitvenog raspoloženja u njemu. Religiozno osećanje se ne raspaljuje odmah u čoveku zauzetom ovozemaljskim poslovima, već su za to potrebni dugotrajna usredsređenost na molitvene pomisli i neka druga sredstva. Ko je stalno spreman na molitvene osećajne uzdahe i prolivanje suza umilenja, nema potrebe da se dugo moli da bi razgoreo srce, već samo radi većeg duhovnog savršenstva. Da smo pravilno shvatili Hristove reči potvrđuju njegove druge reči: „demoni se isteruju molitvom i postom„. Nepravedni sudija i škrti drug su popustili samo pred dugotrajnim molenjima, i Otac Nebeski će uslišiti one koji Mu vapiju dan i noć. – Bdite i molite se da ne padnete u napast (Mt. 26, 41; Mk. 14, 38) – Sam Gospod se molio cele noći. Apostol Pavle, kojeg protestanti posebno poštuju, takođe je zapovedio „neprestano se molite“ i govorio je o sebi: noć i dan najusrdnije se molimo Bogu (1 Sol. 3, 10).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *