ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
ДИСЕРТАЦИЈА “ПСИХОЛОШКЕ ЧИЊЕНИЦЕ У КОРИСТ СЛОБОДЕ ВОЉЕ И МОРАЛНЕ ОДГОВОРНОСТИ”[1]
 
МЕТОДА ИСТРАЖИВАЊА
 
По циљу дела лако се може закључити и каква је метода истраживања овог предмета. Аутор познате монографије о слободи, Шолтен за којег Вунт каже да је наводно с религиозно-моралне тачке гледишта коначно разрешио спор између слободе и детерминизма (у корист овог другог) и којем ћемо се још много пута враћати, дакле овај аутор сматра да је појам слободе толико ирационалан, да по самој својој суштини искључује мисао о било каквој доказивости или основаности. “Доказивати,” каже он, “значи изводити из узрока: а како ћете доказати могућност таквог поступка, који по самој својој дефиницији нема узрок?” Аргумент је у најмању руку неозбиљан, тим пре што аутор у истој књизи покушава да научним путем докаже постојање Бога као разумно-моралне личности из анализе сврсисходности светских сила и закона, односно, не изводи предмет из узрока, већ долази до њега на основу анализе последица. Али, ако је у постојање Бога као Бића, које јесте узрок створеног света, могуће уверити се из анализе овог света, онда је и претпостављена слобода узрок наших поступака, и зато се ка њеном истраживању пут открива из анализе њеног откривања. Овакав пут поједностављује истраживање, зато што га из области метафизичких расуђивања спушта у област психолошких посматрања, при чему, наравно његов главни задатак треба да буде откривање субјективног значења слободе, тј. тога колико је свест о слободи неопходан елемент наших хтења, тога да без свести о сопственој независности психолошки није могуће испољавање наше воље. Овом методом се доказују уопште све основне или непосредне истине логике (закони размишљања), математике (аксиоме), етике (науке о моралу – прим. ред.) па чак и религије. Како ћете доказати лажност апсолутног скептицизма ако не указивањем на његову психолошку немогућност? Како доказати безусловну истинитост закона противречности ако не позивањем на немогућност размишљања ако се човек не руководи њиме? Зар као најбољи доказ нужности религије не служи указивање на то да је без вере у Бога и бесмртност психолошки немогуће (премда је логички могуће) узети морални принцип за руковођу свог живота? Другачије не може ни бити: ако се истинитим сматра оно што доказују друге истине, првобитне истине ипак неће моћи да се сведу ни на шта, и мораћемо да их прихватимо зато што је без њих немогуће и размишљати, и деловати – без њих ће човек морати да престане да буде човек.
Ако се сличан метод истраживања примени на слободу, он има и ту предност да ћемо упознавајући се с манифестацијама слободе, одмах стећи максимално тачну представу о њој, ту ћемо видети у ком смислу се може говорити о слободи; да ли је она апсолутна или је релативна, да ли постоји као реална сила или је она мислено апстрактна од друге истинске реалности, за коју се може испоставити да је у својој тачној дефиницији њен објективни еквивалент. Наведени начин одређивања предмета кроз анализу његових природних, фактички већ датих испољавања је наравно, најзаконитији од оних који могу бити законити узроци брзих успеха примењених наука, на пример, најновије педагогије. Дакле, своју анализу ћемо започети од сировог материјала душевних појава и доводећи их мало по мало до заједничких закона и основних сила духа, можда ћемо тако и доћи до траженог предмета.

Comments are closed.