IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
DISERTACIJA „PSIHOLOŠKE ČINJENICE U KORIST SLOBODE VOLJE I MORALNE ODGOVORNOSTI“[1]
 
METODA ISTRAŽIVANJA
 
Po cilju dela lako se može zaključiti i kakva je metoda istraživanja ovog predmeta. Autor poznate monografije o slobodi, Šolten za kojeg Vunt kaže da je navodno s religiozno-moralne tačke gledišta konačno razrešio spor između slobode i determinizma (u korist ovog drugog) i kojem ćemo se još mnogo puta vraćati, dakle ovaj autor smatra da je pojam slobode toliko iracionalan, da po samoj svojoj suštini isključuje misao o bilo kakvoj dokazivosti ili osnovanosti. „Dokazivati,“ kaže on, „znači izvoditi iz uzroka: a kako ćete dokazati mogućnost takvog postupka, koji po samoj svojoj definiciji nema uzrok?“ Argument je u najmanju ruku neozbiljan, tim pre što autor u istoj knjizi pokušava da naučnim putem dokaže postojanje Boga kao razumno-moralne ličnosti iz analize svrsishodnosti svetskih sila i zakona, odnosno, ne izvodi predmet iz uzroka, već dolazi do njega na osnovu analize posledica. Ali, ako je u postojanje Boga kao Bića, koje jeste uzrok stvorenog sveta, moguće uveriti se iz analize ovog sveta, onda je i pretpostavljena sloboda uzrok naših postupaka, i zato se ka njenom istraživanju put otkriva iz analize njenog otkrivanja. Ovakav put pojednostavljuje istraživanje, zato što ga iz oblasti metafizičkih rasuđivanja spušta u oblast psiholoških posmatranja, pri čemu, naravno njegov glavni zadatak treba da bude otkrivanje subjektivnog značenja slobode, tj. toga koliko je svest o slobodi neophodan element naših htenja, toga da bez svesti o sopstvenoj nezavisnosti psihološki nije moguće ispoljavanje naše volje. Ovom metodom se dokazuju uopšte sve osnovne ili neposredne istine logike (zakoni razmišljanja), matematike (aksiome), etike (nauke o moralu – prim. red.) pa čak i religije. Kako ćete dokazati lažnost apsolutnog skepticizma ako ne ukazivanjem na njegovu psihološku nemogućnost? Kako dokazati bezuslovnu istinitost zakona protivrečnosti ako ne pozivanjem na nemogućnost razmišljanja ako se čovek ne rukovodi njime? Zar kao najbolji dokaz nužnosti religije ne služi ukazivanje na to da je bez vere u Boga i besmrtnost psihološki nemoguće (premda je logički moguće) uzeti moralni princip za rukovođu svog života? Drugačije ne može ni biti: ako se istinitim smatra ono što dokazuju druge istine, prvobitne istine ipak neće moći da se svedu ni na šta, i moraćemo da ih prihvatimo zato što je bez njih nemoguće i razmišljati, i delovati – bez njih će čovek morati da prestane da bude čovek.
Ako se sličan metod istraživanja primeni na slobodu, on ima i tu prednost da ćemo upoznavajući se s manifestacijama slobode, odmah steći maksimalno tačnu predstavu o njoj, tu ćemo videti u kom smislu se može govoriti o slobodi; da li je ona apsolutna ili je relativna, da li postoji kao realna sila ili je ona misleno apstraktna od druge istinske realnosti, za koju se može ispostaviti da je u svojoj tačnoj definiciji njen objektivni ekvivalent. Navedeni način određivanja predmeta kroz analizu njegovih prirodnih, faktički već datih ispoljavanja je naravno, najzakonitiji od onih koji mogu biti zakoniti uzroci brzih uspeha primenjenih nauka, na primer, najnovije pedagogije. Dakle, svoju analizu ćemo započeti od sirovog materijala duševnih pojava i dovodeći ih malo po malo do zajedničkih zakona i osnovnih sila duha, možda ćemo tako i doći do traženog predmeta.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *