ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ЗНАЧАЈ МОЛИТВЕ ЗА ПАСТИРА
 
Одступања: отуђеност, надменост и жеља за напредовањем у служби
 
Први недостатак је самотњаштво (индивидуализам) у вери и молитви, кад онај ко се моли размишља само о себи у делу спасења, а не о свима, кад се боји Бога, али према ближњима бива суров и стран му је дух братољубља у сопственом духовном животу. Ако се такав свештенослужитељ моли за своје сопствено спасење или за рођаке, његова молитва бива топла и надахнута; зато његово благосиљање народа, његове молитвене лепе жеље и молитва за обнављање живота у свету, о призивању благодати на људе – бивају на известан начин туђе његовом срцу: он их изговара тромо и беживотно. Овакви свештеници често не сматрају да је потребно да слушају узвишене прозбе на јектенијама и више воле да стојећи пред жртвеником, помињу своје ближње, у чему сматрају да је главни значај литургије, гледајући на њу с тако туђе Православљу тачке гледања, скоро као на индулгенцију.
Друга појава веома достојна осуде јесте гледање на богослужење као на средство за разметање пред народом и међу собом. Зато се неки пастири труде да науштрб духовне лепоте молитве избегавају саборну службу где сви, осим најстаријих морају мање-више да фигурирају пред другима. Ово гледиште је у највећој мери греховно, оно свештенослужитеља лишава благодатног благослова. Да би оставио утисак на народ, свештеник допушта клечање на коленима и дизање руку које не предвиђају ни устав, ни обичаји, придаје вештачку чулност свом гласу и т.сл. Истина, рђаво поступају и они свештенослужитељи, пре свега монаси, који да би избегли прелест, гуше у себи осећање умилења и брину се само да јасно прочитају одређене молитве. Али, ако је достојна осуде једна крајност, неопростива је и друга.
Ипак, највише је за осуду тражење бољег места које се код нас често може запазити за време саборног служења, које открива жалосну духовну заслепљеност свештенослужитеља, који тим грехом понекад бивају обузети до те мере да се задуго пре неког празника узбуђују и довијају да издејствују за себе више место приликом служења и у случају неуспеха на дуги низ година постају напријатељи својих супарника. У ово спада и заједничка нељубав неких свештеника према саборним и архијерејским службама, која у великим градовима код клирика с заслугама понекад постаје толико свеопшта да потпуно разара дубоко црквени обичај који народ с правом воли, да се храмовни празници у парохијама украшавају свечаним служењем јерарха или најстаријег јереја у граду с братијом. Тако жеља за бољим местом и самољубље разједињују пастире чак и у најсветијем делу молитве и удаљавају од њих Христа, Који је обећао да ће бити међу онима који се окупљају у Његово име. Да би се омрзла ова глупа страст, треба се сетити и поучног сличног догађаја да су се Христови ученици, који су спорили о старешинству, о највећој блискости с Учитељем, неколико сати после тога, не извукавши поуку из “вечере омивања ногу” сви разбежали од Њега, а први међу њима Га се одрекао са заклетвом.

Comments are closed.