IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
ZNAČAJ MOLITVE ZA PASTIRA
 
Odstupanja: otuđenost, nadmenost i želja za napredovanjem u službi
 
Prvi nedostatak je samotnjaštvo (individualizam) u veri i molitvi, kad onaj ko se moli razmišlja samo o sebi u delu spasenja, a ne o svima, kad se boji Boga, ali prema bližnjima biva surov i stran mu je duh bratoljublja u sopstvenom duhovnom životu. Ako se takav sveštenoslužitelj moli za svoje sopstveno spasenje ili za rođake, njegova molitva biva topla i nadahnuta; zato njegovo blagosiljanje naroda, njegove molitvene lepe želje i molitva za obnavljanje života u svetu, o prizivanju blagodati na ljude – bivaju na izvestan način tuđe njegovom srcu: on ih izgovara tromo i beživotno. Ovakvi sveštenici često ne smatraju da je potrebno da slušaju uzvišene prozbe na jektenijama i više vole da stojeći pred žrtvenikom, pominju svoje bližnje, u čemu smatraju da je glavni značaj liturgije, gledajući na nju s tako tuđe Pravoslavlju tačke gledanja, skoro kao na indulgenciju.
Druga pojava veoma dostojna osude jeste gledanje na bogosluženje kao na sredstvo za razmetanje pred narodom i među sobom. Zato se neki pastiri trude da nauštrb duhovne lepote molitve izbegavaju sabornu službu gde svi, osim najstarijih moraju manje-više da figuriraju pred drugima. Ovo gledište je u najvećoj meri grehovno, ono sveštenoslužitelja lišava blagodatnog blagoslova. Da bi ostavio utisak na narod, sveštenik dopušta klečanje na kolenima i dizanje ruku koje ne predviđaju ni ustav, ni običaji, pridaje veštačku čulnost svom glasu i t.sl. Istina, rđavo postupaju i oni sveštenoslužitelji, pre svega monasi, koji da bi izbegli prelest, guše u sebi osećanje umilenja i brinu se samo da jasno pročitaju određene molitve. Ali, ako je dostojna osude jedna krajnost, neoprostiva je i druga.
Ipak, najviše je za osudu traženje boljeg mesta koje se kod nas često može zapaziti za vreme sabornog služenja, koje otkriva žalosnu duhovnu zaslepljenost sveštenoslužitelja, koji tim grehom ponekad bivaju obuzeti do te mere da se zadugo pre nekog praznika uzbuđuju i dovijaju da izdejstvuju za sebe više mesto prilikom služenja i u slučaju neuspeha na dugi niz godina postaju naprijatelji svojih suparnika. U ovo spada i zajednička neljubav nekih sveštenika prema sabornim i arhijerejskim službama, koja u velikim gradovima kod klirika s zaslugama ponekad postaje toliko sveopšta da potpuno razara duboko crkveni običaj koji narod s pravom voli, da se hramovni praznici u parohijama ukrašavaju svečanim služenjem jerarha ili najstarijeg jereja u gradu s bratijom. Tako želja za boljim mestom i samoljublje razjedinjuju pastire čak i u najsvetijem delu molitve i udaljavaju od njih Hrista, Koji je obećao da će biti među onima koji se okupljaju u Njegovo ime. Da bi se omrzla ova glupa strast, treba se setiti i poučnog sličnog događaja da su se Hristovi učenici, koji su sporili o starešinstvu, o najvećoj bliskosti s Učiteljem, nekoliko sati posle toga, ne izvukavši pouku iz „večere omivanja nogu“ svi razbežali od Njega, a prvi među njima Ga se odrekao sa zakletvom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *