IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
ZNAČAJ MOLITVE ZA PASTIRA
 
Značaj molitve za unutrašnji život
 
Rekli smo da molitva prenosi pastira Crkve u drugi, nezemaljski svet i stalno ga podsećajući na zagrobni život, postepeno bogobojažljivog sveštenika čini žiteljem onostranog sveta. Slični poleti u nebeski svet, koji se dešavaju uz pomoć bogosluženja, isto kao i kelejne molitve, nemaju značaj samo za lični, unutrašnji život pastira, već i za njegovu postojanost u njegovom društvenom služenju, kako su nas u to ubedili reč Božija i razmatranje samog sadržaja našeg bogosluženja. Proučavanje života dobrog pastira sa svom silom nam potvrđuje ovakav zaključak. Ono će nam pokazati da je molitva pre svega jedino potkrepljenje pastira u najopasnijem stanju za njega – one duhovne usamljenosti koju će često imati prilike da iskusi u sredini svoje maloverne i malodušne pastve. Ova usamljenost je tim mučnija za pastira, što više on odgovara svom prednaznačenju i što više u svojoj duši nosi svu pastvu. Težinu ovog raspoloženja su iskazivali još starozavetni pastiri. Tako se Mojsije, prepun ljubavi, videći okorelost naroda, žalio Bogu govoreći: Ne mogu ja sam nositi svega naroda ovoga, jer je teško za mene. Ako ćeš tako činiti sa mnom, ubij me bolje, ako sam našao milost pred Tobom, da ne gledam zla svojega (4 Mojs. 11, 14-15); isti je smisao reči proroka Ilije (3 Car. 19, 10) i Jeremije (15, 17-20); na svoju usamljenost se žali i ap.Pavle (2 Tim. 4, 16-17); na njenu težinu i na sredstvao za njeno olakšanje ukazuje Hristos Spasitelj, Koji je u čas izdaje govorio učenicima: Evo dolazi čas, i već je došao, da se razbjegnete svaki na svoju stranu, a Mene sama ostavite; ali nisam sam, jer je Otac, sa Mnom (Jn. 16, 32). Za bezosećajnog i zatvorenog čoveka otuđenost od života društva verovatno neće predstavljati teško breme, ali za prizvanog pastira, koji voli svoj narod, ova otuđenost bi pretila očajanjem, kad protiv ovakve duhovne nevolje ne bi imao duhovni lek ili protivotrov, što je molitva, koja pastira prenosi u pobedničku Crkvu i ispunjava njegovu dušu koja sozercava kolebljive sinove Crkve koja se bori. Hrišćanin koji prebiva u molitvi, približava se stanju istog takvog prozrenja koje je imao prorok Jelisej kad je prilikom napada Siraca na Dotaim govorio svom sluzi: Ne boj se, jer je više naših nego njihovijeg. I pomoli se Jelisije govoreći: Gospode, otvori mu oči da vidi. I Gospod otvori oči momku, te vidje, a to gora puna konja i kola ognjenijeh oko Jelisija (4 Carstv. 6, 16-17). Tako i svaki istinski pastir hrišćanin, pa čak i otšelnik koji se u molitvi dušom uznosi u nebeski svet, stalno biva svestan da je okružen društvom svetaca i biva manje usamljen u svojoj osamljenosti nego stanovnik grada koji hoda po prestoničkim ulicama među poznanicima. Sama mogućnost otšelništva se upravo i objašnjava punotom opštenja sa svetim i blaženim svetom. Upravo ovo opštenje delatnike Crkve ubeđuje u istinu Hristovih reči: Blaženi ste kad vas ljudi omrznu i kad vas odbace (Lk. 6, 22).
Tako se iz reči sv.Grigorija Bogoslova vidi da i u krajnjem progonstvu pastir Crkve, uznoseći se u božanski, duhovni svet – kroz neprestano prebivanje u molitvi, može da ima punotu života i utehe u usamljenosti. Evo tih reči: „Postavite nad sobom drugog koji će biti ugodan narodu, a meni dajte pustinju, seoski život i Boga. Njemu jedinom ću ugoditi čak i prostotom života… Ne, ne, neću govoriti ono što je prijatno sluhu, predsedavajući na sveštenim mestima ili sam ili u zajedničkom sabranju mnogih, neću odbaciti reči Duha zbog brige da steknem ljubav naroda, neću se radovati tapšanjima, likovati na predstavama… Neka svime tim vlada onaj ko želi i ko je lukav. A ja ću se neustrašivo ispunjavati Hristom.. Evo ja sam mrtvac koji diše, evo pobeđen sam i ujedno (zar to nije čudo?) venčan sam, umesto prestola i puste spoljašnjosti stekao sam Boga i božanske prijatelje!.. Staću s anđelima. Ma kakav da bude moj život, ništa mu neće naškoditi, ali mu niko neće doneti ni koristi. Usredsrediću se u Bogu.“
Ali, zar stalno molitveno raspoloženje neće biti prepreka za ispunjavanje sveštenikovih društvenih obaveza? Zar pastir kao društveni poslenik neće biti kriv ako umesto opštenja sa svojim parohijanima, sve vreme bude posvećivao molitvi i bogomisliju? Naprotiv, upravo neprestano bogomislije jeste neophodan i najdragoceniji zalog plodne delatnosti pastira, jer samo ono može da podrži i rasplamsa u srcu sveštenika stalnu blagosnisholjivu i punu nade ljubav prema ljudima, prema nevernom i tvrdovratom rodu, za šta priznaju da su potpuno nesposobni narodnjaci ili demagozi svetovnog raspoloženja, jer svaki društveni poslenik uopšte, a sveštenik verovatno najviše, stalno nailazi na nezahvalnost, hladnoću, pa i prezir i nedruželjubivost od strane društva. Zato, da bi čovek sam izbegao da na ozlojeđenost ljudi odgovori ozlojeđenošću, mora u srcu posedovati takav izvor unutrašnjeg bogatstva, uz pomoć kojeg bi mirnim okom mogao da posmatra ljudski rod srca kamenog. Kao ovakav izvor služi mu upravo molitva koja ga dovodi u opštenje s višnjim svetom: što je sam pastir savršeniji u molitvi i duhovnom životu, tim snishodljiviji i trpeljiviji biva prema duhovnim bolestima pastve. Tako su na primer starci pokazivali veću pažnju i saučestvovanje prema ljudima koji su kod njih dolazili što su ovi bili veći grešnici. Za Serafima Sarovskog se zna da nikoga dočekivao s većom saosećajnošću od zločinaca i prestupnika.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *