ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ЗНАЧАЈ МОЛИТВЕ ЗА ПАСТИРА[1]
 
Значај молитве; садржај заједничке црквене молитве
 
По учењу отаца истински пастир Православне Цркве, добар борац и победник, може бити само онај јереј који својим духом живи у вишњем свету, а овде је као гост који је из њега дошао. Сила или средство које човека преноси из једног света у други јесте молитва.
Међутим, млади људи који се припремају за свештенство, бивају спремни на најразличитије подвиге самоодрицања, али се према молитвеном подвигу обично односе као према нечем што их оптерећује. Он им се чини нечим застарелим, досадним, скоро бескорисним. Привлаче их друштвени подвиг, борба и живот. Можда је управо овим својством њиховог расположења понекад и условљено то што дају предност световној служби у односу на свештенство с његовим религиозним церемонијама, бескрајним службама, правилима и метанијама.
У ствари, овакво супротстављање друштвеног и молитвеног подвига јесте плод заблуде: добар хришћанин не би раздвајао прво и друго. У Светом Писму се о молитви говори управо у таквим случајевима кад се супротстављају два међусобно сукобљена света. Такве су: молитва пророка Илије у његовој борби с жречевима Ваала, чудесна победа три младића у Вавилону, која је освојена посредством молитве у огњеној пећи, молитва Ане, пророка Јоне, Јестире, Јудите, Елеазара, Јездре; садржај Господње молитве се своди управо на уништавање живота света и његову замену Божанским животом, Његовим именом, Његовим Царством, Његовом вољом.
Наше богослужење, односно јектеније, возгласи и друга богослужбена молитвословља садрже указивање, с једне стране, на богатство Божанског живота, а с друге, на ништавност земаљског. Верници, клањајући се у свести о сопственој ништавности пред величином Божијом, изливши устима свештенослужитеља своје молбе упућене Богу, изражавају свецелу спремност да предају себе и једни друге Христу Богу, јер је Његова, у Светој Тројици слава, моћ и живот.
Наведено супротстављање се посебно снажно открива приликом давања пуноте Божанских дарова, односно у најважнијим деловима дневног и годишњег свештенослужења. Тада се опева величина Божијег бића, Његовог промишљања и домостроја и одмах се самилосним погледом обухвата живот наше сироте земље и призива милост на све оне којима је потребна разноврсна помоћ Божија – живе и мртве. Такве су евхаристијске молитве, посебно Василија Великог, као и најважније молитве главних празника – Богојављења и Педесетнице. Дакле, молитве и богослужење нису нешто одвојено од живота, већ сам живот, који се мислено узноси пред лицем Сведржитеља.
Али, неко ће рећи: све је то било удео првих векова хришћанства, а даље стваралаштво богослужбених молитава нам говори о чисто личном подвигу оних који се моле. У таквом изразу тачна је само мисао да литургијско стваралаштво има своју историју. Познато је да је у првим вековима хришћанства Црква која се молила тежила да све стране личног и друштвеног живота прожме духом благодати: овакав је садржај молитава које су ушле у служебник и требник. Затим су, после V века, главни садржај молитава постали тумачење речи свете Библије и догматизам (догмати у хришћанској поезији Јована Дамаскина); то је други нижи ступањ богослужбеног стваралаштва, мада још увек испуњен узвишеним созерцањима и духовним надахнућем. На крају, у даљем, византијском периоду црквене историје, у религиозној свести почиње да преовладава мрачнији карактер испуњен ропским страхом и садржај молитава постаје исповедање ужаса услед загробних мука и мољење Богу, а нарочито Богородици за избављење од њих. Међутим, нетачно би било мислити да слична карактеристика исцрпљује молитвени подвиг епохе. Не, Црква не оскудева у свом духовном богатству, и у то се уверавамо ако погледамо колико древне молитве и даље надахњују умове и срца људи који се моле. Смела песма васкрсења, евхаристијски споменик Василија Великог, химна “Свјете Тихиј”, као што су чиниле у време Византије, и као што чине данас и у будуће ће чинити да хришћанско срце обузме трепет исто онако као и у вековима васељенских сабора. Садржај нашег богослужења се само богатио у различитим епохама, али, хвала Богу, ништа није изгубио од свог блага.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Први пут је објављен у часопису “Православни сабеседник”, 1897.г., мај.

Comments are closed.