IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
PRIMANJE SVEŠTENSTVA[1]
 
Mladići koji su odlučili da se posvete pastirskom služenju rado pitaju da li da sveštenički čin prime odmah po završetku duhovnog obrazovanja ili nakon što neko vreme provedu u zvanju svetskog čoveka. Nemamo ništa protiv ove želje mnogih mladića: neka se mladić koji je tek izašao iz zidova školske ustanove zagleda u stvarnost, neka se upozna sa živim ljudima, sa životom uopšte; neka mladić stekne izvesno životno iskustvo koje će mu dobro doći u njegovom budućem služenju, sačuvavši ga od mnogih grešaka. Samo, želimo da upoznavanje mladića sa životom u zvanju svetskog čoveka ne traje dugo, zbog bojazni da se ne ohladi njegov mladalački žar za revnosnu pastirsku delatnost, da ne nestane njegova, kod mladića uobičajena, mlada žeđ za nesebičnom delatnošću, da se ne uguši još uvek neiskvareno osećanje za istinu. Bojazni ovakve vrste izaziva okolnost da godine po izlasku iz škole za većinu ne bivaju godine moralnog razvoja, već pada, lenjosti za molitvu, hlađenja za podvige, gubitak čednosti, razvoj koristoljubivosti i uopšte vreme okorevanja duše. Zbog svega toga za mladog čoveka koji se ne odlikuje posebno silom volje, bolje je da primi sveštenički čin bez životnog iskustva, odnosno neposredno nakon završetka školovanja ili godinu dana posle toga, nego s onim svojstvima iskusnog čoveka – činovnika koja u svešteniku često ostavljaju neizbrisivu mrlju do same smrti i umesto pastirom stada Hristovog čine ga prosto preobučenim birokratom.
Prelazimo na opis onih osećanja i dela koja treba da budu svojstvena kandidatu određenom za svešteničku dužnost.
Priprema za primanje tajne sveštenstva treba da se sastoji u sozercanju punom sveštenog straha, u iskrenom doživljaju veličine i važnosti jerejskog služenja i odgovornosti za pastvu koju budući pastir preuzima na sebe.
Na koji način čovek treba da se učvršćuje u ovakvom raspoloženju?
Pre svega, ne onim načinom razonode koji sebi dopuštaju mnogi kandidati za sveštenike, koji se trude da poslednje nedelje svog svetskog života iskoriste za veselja, koja su za sveštenika već nedopustiva, svadbene pireve i t.sl. Nije čudo što se duša i telo, umorni od raznovrsnih suviška, kasnije pokazuju kao potpuno nesposobni za molitvu punu umilenja. Način života mladog čoveka, koji se sprema da primi svešteni čin treba da bude usredsređen, bogomoljan, skoro monaški. Nažalost, uz savremeni način života se u pogledu ovih vežbi sreću bitne nedoumice, na koje svako treba da računa koliko može. One se sadrže i u spoljašnjim uslovima primanja sveštenstva. – Prvi od ovih uslova je ženidba i sumnje s njom u vezi povodom brzog izbora mlade umesto tajanstvenih traganja, susreta i veza koje su opevali pesnici i prozaici. Nama se, uostalom, čini da čovek ideje uopšte, a posebno služitelj religiozne ideje ne može da oseća ono mističko bogotvorenje svoje mlade o kojem pišu romani. A mišljenja smo da ovu mističku ljubav uopšte ne treba ni tražiti zato što su brakovi koji se na njoj zasnivaju u većini slučajeva nesrećni, zbog prezasićenja osećanjima bez osnove. Zato će u većem skladu s budućom religioznom delatnošću pastira, čvršći i srećniji biti brak koji se zasniva na pouzdanom međusobnom poštovanju i mirnoj, svesnoj ljubavi.
Drugi spoljašnji uslov za primanje sveštenstva jeste izbor mesta pastirske delatnosti. Današnja praksa koja tako malo podseća na nekadašnje izbranje pastira, ipak za nesebične revnitelje Crkve ne treba da bude uzrok sablazni. Prilikom razmiljšanja o izboru mesta treba obratiti pažnju na sledeće. Ako je crkvena vlast koju predstavlja arhijerej, zbog poznavanja potreba pastve pojedinog kraja, zainteresovana izvesnom ličnošću novog pastira i nađe ga korisnim, posebno na izvesnoj dužnosti ili mestu, naravno, štićenik, po dugu poslušanja, treba da ga prihvati kao volju Božiju gledajući na sebe kao na oruđe Crkve. Ako pak duhovna administracija izbor mesta nudi volji štićenika, poželjno je da njegove pobude u ovom slučaju budu nesebične. Štićenik ne treba da traži ni bogatu parohiju, ni mesto na kojem bi živeo bezbrižno, već treba da bude svestan koje ga delo najviše vuče, koja vrsta pastirskog služenja nailazi na najsaosećajniji odaziv u njegovom srcu. Različita su mesta ili pastirske dužnosti. Pastir može da ide u selo – da služi prostom narodu ili u grad kod obrazovanih ljudi ili da ide u veroučitelje i misionare.
Svaka od navedenih dužnosti zahteva primenu različitih darova uma i srca, svaka ima svoje privlačne strane i svoje poteškoće. Ima tako tankoćutnih, širokih priroda, koje brzo mogu da se uklope u svaku sredinu i da s korišću služe na najrazličitijim dužnostima; takođe se dešava da mladom kandidatu za sveštenika nije jasno za šta je upravo najsposobniji. U ova dva slučaja, a verovatno i u svim ostalima, dobro će postupiti kandidat za sveštenika ako svoju sudbinu prepusti nekom od svojih duhovnih rukovodilaca, odnosno duhovniku ili inspektoru, ili rektoru, ili epahijskom arhijereju, u zavisnosti od toga kod kojeg od njih može naići na najpažljiviji odnos prema svojoj potrebi. Značaj ovakvog poslušanja se sastoji u tome što je svako poslušanje razapinjanje svoje volje i podvig, a delo, koje je počelo od podviga uvek se može smatrati već skoro napola svršenim, zato što prvi podvig, sjedinjen s oskudicom ili ograničenjima, razvija u čoveku spremnost na kasnije nove podvige.
Put prvobitnog poslušanja jeste prav put, ali nije jedini: neće pogrešiti ni onaj ko se, kao što je rečeno, usmerio ka nekom određenom obliku pastirskog služenja.
Koje mogu biti osnove za davanje prednosti svakoj od ovih vrsta?
Slobodno davanje prednosti pastirstvu u selu može da se zasniva na svojstvenom hrišćanstvu, a posebno istočnom, traženju podviga i odrešenosti od svih prednosti društvenog položaja, želja da čovek živi u siromaštvu i radu kako bi bio besprekoran utešitelj siromaha. Naravno, ovakvo raspoloženje je vrlo pohvalno ako su mu tuđe pomisli gordosti i osuđivanja svih drugova koji stupaju na službu u gradovima i ako osim toga, nije sjedinjeno s prezrivim gledanjem na seljake koji su navodno najdalji od hrišćanskih savršenstava, a na sebe kao na njihovog kultivatora. Mladi pastir koji je raspoložen samostalno i gordo, zauvek će ostati tuđ i pastirskom duhu i samom narodu. Ako želi da mu bude blizak, mora biti prožet duhom narodne pobožnosti, na običaje narodnog života mora gledati s poštovanjem i saosećanjem, a ne da u očima seljaka bude učeni stranac. Osim svega toga, neki učenici ili studenti bogoslovije pogrešno misle da je navodno život seoskog sveštenika u poređenju s gradskim potpuno nepovoljan da bi čovek bio na nivou obrazovanog čoveka, da navodno vuče pastira u ogrubelost. U stvari, ovakva opasnost mnogo više preti starešinama gradskih trgovačkih parohija, koji ako se prepuste toku života 15-20 godina posle stupanja u klir bivaju toliko uglibljeni u sit život i u porodična slavlja svojih parohijana da se po sadržaju svojih interesovanja ni po čemu ne razlikuju od svojih gotovo neukih crkvenjaka, čak i ako su magistri bogoslovije.
Nasuprot tome, seoski sveštenik, ako ga samog nije pritisla krajnja oskudica, gledajući na život u okruženju odozgo na dole i učestvujući, hteo to ili ne, u svim pojavama društvenog, porodičnog i ličnog života svoje u svakodnevnom životu tesno isprepletane parohije, bivajući aktivan svedok najpotresnijih patnji i smrti, doživljava stalne polete svog moralnog raspoloženja. Zato i ako nije bogat u raznovrsnom štivu, čak i ako se stalno ograničava Biblijom, Zlatoustovim besedama, „Crkvenim Novinama“ i „Njivom“, on ipak za svoj um nalazi vrlo raznovrsnu i obilnu hranu i može da bude filosof, moralista, kakvi se zaista lakše mogu naći među seoskim klirom, nego među gradskim. Među njima zaista ima mnogo iskrenih idealista koji su do same starosti sačuvali živo interesovanje za nauku i društveni život.
Još više podsticaja za duhovni razvoj, posebno umni, sreće pastir koji je za mesto svoje službe izabrao krajine otadžbinske Crkve, na primer u Poljskoj ili Ostzejskoj pokrajini. Tamo ga religiozna borba podstiče da um bogati poznanjima, a i svakodnevni život klira je mnogo povoljniji nego u Rusiji, kako sa strane opskrbljenosti, tako i sa strane odnosa društva, u ovom slučaju činovničkog, prema njemu. Pastir koji želi da bude koristan ne samo za sebe već i za parohiju u krajini, treba da se upozna s njenim stanjem, s istorijom i obavezno treba da uči lokalne jezike. Njegova najžalosnija greška, koja se ipak najčešće ponavlja biće da sebi stavi u zadatak da postane sličan službenicima u staranju da uvede samo spoljašnje crkveno-državno ustrojstvo iz unutrašnjih gubernija kroz obezličavanje datog kraja u pogledu religiozno-svakodnevne strane i u pogledu narečja. Postupajući tako on u očima parohijana neće biti pastir, već vuk koji ne štedi stado. Žitije sv.Stefana Permskog ubeđuje nas da duhovno slivanje ruskog pastira s inorodnom pastvom nije samo jedino sredstvo za njeno blagodatno prosvećivanje – ovaj glavni zadatak služitelja Božijeg, već i za njeno zbližavanje u svakodnevnom životu s ruskim narodom, što bi on uzaludno pokušavao da ostvari putem mera ograničenja.
Treća vrsta pastirskog služenja biva u gradskoj parohiji, na primer, u svom rodnom gradu ili u prestonici. Korisno je i dostojno poštovanja i ovakvo služenje ako se ne bira radi koristi, putem dovijanja koje je za osudu i borbe s dostojnijim kandidatima. Treba imati na umu da „nijedan prorok nije prihvaćen u svojoj domovini“ i da život mladog sveštenika među mnogobrojnom rodbinom, ako je i prijatan, retko biva koristan; jedino ako čovek poseduje snažan karakter i ume, ne da se potčinjava situaciji, već da nju potčini sebi. U svakom slučaju, ovakav kandidat treba da se priprema da bude pastir svih slojeva, a ne samo domaćin i bogati podstanar, kao što to često biva. Da bi svoju parohiju objedinio u jednu pravu zajednicu on pre svega treba da zavoli tavane i podrume, da u njih dolazi s rukom pomoći i na taj način pruži primer parohijskog bratstva za dobročinstvo među svim slojevima, bez kojeg će gradska parohija ostati čisto apstraktan pojam.
Ipak, on ne sme da odvrati svoj pogled ni od maloverne i moralno-nemoćne inteligencije, ali, po mogućstvu, mora da bude gospodar u oblasti predmeta koje zanimaju obrazovane ljude kako bi ga i oni smatrali svojim, a ne nekim arhaizmom dostojnim poštovanja, s kojim treba da se sreću o Božiću i Vaskrsu. Pripremivši se za tako sveobjedinjujuće prizvanje sveštenik će u očima parohijana odmah postati iznad svih i biće sposoban za veoma ozbiljan moralni uticaj.
Četvrti oblik jerejskog služenja je zvanje veroučitelja. Greši onaj magistar teologije koji smatra da je ovo zvanje navodno najmanje bespravno i da je najslobodnije između ostalih služenja sveštenika. U stvari, zavisnost veroučitelja od lokalnog rukovodstva je mnogo veća nego zavisnost parohijskog sveštenika. Ovu razliku će posebno snažno osetiti veroučitelj koji u svoj posao želi da unese nešto novo i živo. Ako je pak takvu službu izabrao samo da niko ne bi mogao da ga dira, da bi bio, da tako kažem, manje sveštenik i da bi se po životu i delatnosti manje izdvajao od činovnika, naravno, u život škole neće uneti ništa osim zla, jer je uticaj veroučitelja – i predavački i čisto religiozan – u potpunosti uslovljen činjenicom da učenici, namučeni formalnim odnosom svetovnih predavača, u svešteniku žele da naiđu na oca koji ne ceni spoljašnjost, već u život unosi zakone unutrašnje istine, koji ne poziva samo na spoljašnju ispravnost, već pre svega na savest. Jednom rečju, veroučitelj pre svega treba da bude sveštenik i otac, pa tek onda predavač. Tek tada će se učenje njegovog predmeta odvijati usrdno i marljivo, bez mržnje i svetogrđa.
Zvanje veroučitelja treba da biraju oni koji vole vaspitanje, pedagozi po prizvanju, ali pritom ljudi s misionarskim žarom, spremni da se revnosno suprotstave mnoštvu antihrišćanskih uticaja na sredinu učenika i studenata, i na njena različita oduševljenja, na primer, svetskim životom, čulnošću, srčanošću, racionalizmom i t.sl. Ovo će poći za rukom samo onom svešteniku kojem nije tuđe poznavanje i shvatanje modernih tokova, naučnih, a posebno književnih materija, koji poseduje sposobnost da nadahnjuje mlade duše religioznim podvigom umesto razornih stremljenja. Veroučitelj treba još da ume da prezire i ismeva razvrat i kicošenje i da istovremeno uvek sačuva mirno raspoloženje, tuđe fanatizmu, a takođe da napreduje u vrlini trpljenja.
Tako su raznovrsna i mnogobrojna umna i moralna zanimanja koja su potrebna za spasenje raznorodnog Hristovog stada. Ovi darovi se samo u začetku mogu razvijati putem duhovnih vežbanja budućeg sveštenika, a u svojoj potpunosti se daju blagodaću sveštenstva, ako je kandidati dostojno primaju. Bilo je rečeno da se za njeno dostojno prihvatanje treba pripremati, bez obzira na gore navedene nepovoljne uslove – svadbene praznike i napeto traženje mesta. Osim svega toga, na savesti svakog leži moguće odvajanje hirotonije od svadbe i tome da prvoj prethodi – 1) post sa Pričešćem, 2) čitanjem reči Božije i asketskih dela, 3) udaljavanje od svetskih dela i besede s duhovnim starcima. Nekoliko dana provedenih u ovakvoj atmosferi, ostavljaju dubok trag na ceo čovekov život. Posebno se prema ispovesti pre rukopolaganja treba odnositi sa sveštenim strahom i iskreno. Ovi prvi koraci u duhovnom životu se ne ponavljaju i ako se učine nepravilno, biće neuporedivo teže popraviti se u daljim koracima i ostaće povod za kasno kajanje, možda i za ceo život. Rđavo čine one rukovođe kandidata za sveštenike, koji ih podstiču na pobožno poštovanje i iščitavanje pravila „da se bližnji ne bi sablaznili „. Poslednja bojazan je važna, ali ni iz daleka nije suštinska. Ovakva, najvažnija pobuda, treba da bude staranje o sopstvenoj duši, o sopstvenom moralnom raspoloženju. Ako se kandidat za sveštenika koji nije navikao na molitvu, moli samo s velikom samoprinudom i samo tako može da odstoji sat ili dva na molitvi, ovakva nepripremljenost se oseća upravo za vreme molitva; suvoća raspoloženja i dosada ne treba da budu povod za kritiku samih odredaba Crkve i njihovu ocenu, već za svest o tome da se čovek sam nalazi ispod nivoa duhovnosti koji se pretpostavlja u hrišćaninu, da treba do nje da se razvija, jer su molitveno pravilo i crkveni običaj ponašanja izrađeni duhovnim životom od strane velikih stubova vere i ljubavi, koje, naravno, ne bi mogao da preraste lakomisleni student, koji je bogat samo spoljašnjim poznanjima, ali ne i darovima duha. Uz takav način razmišljanja i uz staranje da se ono ispuni, kod kandidata za sveštenika će se brzo pojaviti i dar umilenja. Duševna suvoparnost i umor od molitve u njemu će buditi tugu zbog svoje okorelosti i smireno, pokajničko raspoloženje, a to je već dovoljan uslov za duhovni polet i nasladu molitvom koji odjednom zamenjuju prethodnu žalost zbog sopstvene okorelosti. O sticanju i čuvanju ovakvog molitvenog raspoloženja za vreme hirotonije kandidati za sveštenika treba da se staraju s velikom usrdnošću, jer poslednji dani pred hirotoniju mogu veoma da naškode duši u današnjim uslovima koji su se kao za inat, uredili tako da i um i srce kandidata za hirotoniju okruže najsablažnjivijim sukobima, potpuno neumesnom vrevom i nemirom – pod ovim podrazumevamo obavljanje papirologije, koje je ponekad povezano s mnogim trčkaranjem od konzistorije do ipođakona i duhovnika, dobijanjem prekora od njih zbog kašnjenja, zbunjenost zbog nepoznavanja sveštenih obreda hirotonije i t.sl. Ako kandidat za sveštenika dopusti da se u njegovom srcu rodi ljutnja, naškodiće svojoj duši, i naškodiće joj za dugo vremena. Da bi se izbegla ovakva zbunjenost, i uopšte da bi čovek dostojno pristupio tajni sveštenstva i dobio njen spasonosni dar, a ne osudu, kandidat za sveštenika treba da se za nju pripremi odgovarajućim postom i Pričešćem, čitanjem reči Božije i otaca i ispravnim obavljanjem molitvenog pravila. Postupajući tako, on će biti prožet svešću o važnosti služenja koje mu predstoji, svoje sopstvene grehovnosti i slabosti, i one strašne i velike odgovornosti koja će se od njega zahtevati. Tada će svecelo biti prožet ovom svešću i neće se za vreme postriga ljutiti na okolnu atmosferu i na grubo ophođenje klirika. Ako i primeti nedostojno ophođenje klirika u oltaru, prepustiće ih sudu Božijem i sudu njihove savesti, pošto je i sam potišten zbog svesti o sopstvenoj nedostojnosti i grehovnosti. Crkveno, recimo – monaško – ponašanje kandidata za sveštenika pre hirotonije jeste spoljašnji uslov za dostojno primanje blagodatnog dara. Drugi uslov predstavlja unutrašnja odlučnost da se potpuno preda Bogu, da Mu samopregorno posveti sav svoj život s potpunom spremnošću da primi smrt radi reči istine. Gospod je ovakvu odlučnost zahtevao od apostola, koji su molili za pravo prvenstva u Crkvi. Možete li piti čašu koju Ja pijem i krstiti se krštenjem kojim se Ja krštavam? (Mt. 20, 22; Mk. 10, 38).
Ako se čovek koji pristupa hirotoniji za nju pripremi sa sveštenim strahom, blagodatni dar tajne će ga promeniti i on će nakon episkopskog rukopolaganja zaista izaći kao drugi čovek; a ako ne ispuni ovo, blagodat Božija će mu biti na osudu.
Mogu se navesti znaci po kojima se lako može prepoznati onaj ko je nedostojno primio sveštenstvo. Ovakav sveštenik se odmah potpuno slobodno vraća svom ranijem životu i navikama, čak i ako su nedostojne njegovog novog zvanja, i trudi se da na sve načine pokaže da je ostao isti čovek kakav je bio i da može da radi isto ono što je radio i ranije; ili pak izgledom pokazuje svima i svakom da mu je rasa teška, žali se na to da sad ne sme da čini ovo ili ono što je mirjanima dozvoljeno; u služenju je tup i trom; kad treba da da blagoslov ili savet, on se čas stidi, čini to nerado i s prinudom; ili pak sve dostojanstvo svog novog zvanja polaže u to da svuda podseća da je on sad vlast, lice s ovlašćenjima načelnika; viče na svoje klirike, čak i ako bi to bili starci dostojni poštovanja, ne trpi od njih bilo kakve savete prilikom svojih grešaka u bogosluženju; biva grub i tvrdoglav. U ovome se ogleda nedostojno primanje dara.
Dostojno primanje čina menja čoveka, i premda to nije u onoj meri kao što je apostole izmenio silazak ognjenih jezika ili Savla viđenje Hrista, ipak je ova izmena bitna i divna. Stupivši u duhovni brak s Crkvom pastir stiče svojstvo duhovnog oca – svojstvo ljubavi i mudrosti, smele odlučnosti i produhovljene molitve i sile reči. Na ovaj i tome sličan način ispoljava se blagodatni dar, ali njegova prvobitna dejstva bivaju unutrašnja i pre svega su sledeća: 1) u oblasti njegove svesti i 2) u oblasti osećanja.
Dodir blagodati u čoveku vrši ono što on nikako ne može da dostigne putem teoretskih rasuđivanja. S čovekovih očiju kao da spada neka koprena koja mu je ranije smetala da jasno vidi i on sav život iz svoje okoline jasno definiše u jednom sozercanju – borbi između dobra i zla, čiji su ishodi u rukama Božjim. Otuda i put ka onoj veličanstvenoj nepokolebljivosti i stalnosti koja ne zna za čamotinju, kojima blistaju pred nama likovi velikih pastira od Mojsija pa sve do svetitelja Tihona. Neuspesi spoljašnje delatnike bacaju u očaj i navode ih da se klone društvene borbe; nasuprot tome, život pastira bez obzira na to kako da se menja njegova situacija, ostaje neućutno svedočanstvo hrišćanske istine i ljubavi.
U oblasti osećanja blagodat ima dvojako dejstvo – pozitivno i negativno. Pozitivno se sastoji u useljavanju novih blagodatnih osećanja u čoveka, negativno – u pobedonosnoj borbi sa samoljubljem, sa sadržajem starog čoveka.
Čovek koji je primio blagodat u tajni sveštenstva, postaje potpuno ravnodušan prema sebi i više ne voli sebe, već svoju pastvu kao Božji dar, kao svoju blagoslovenu porodicu i to pre nego što je vidi. Svojom ljubavlju on ne obuhvata samo dostojne, već i one kojima je kao bolesnima potreban lekar, ne samo pojedince, već sve uopšte; na sve gleda kao na decu, koju mu je Nebeski Otac poverio radi njihovog rukovođenja na putu ka spasenju. Ovakav blagodatni dar samoodricanja i ljubavi prema bližnjem govori o dobrom raspoloženju sveštenika i daje nadu u uspeh njegove pastirske delatnosti. Otvorite knjigu Djela apostolskih i videćete da su oba ova raspoloženja u njihovim pozitivnim i negativnim pojavama obuzimala umove i srca svetih apostola prilikom njihovih oduševljeno blagodatnih ozarenja; takav je govor sv.apostola Petra na pedesetnicu, i drugi posle isceljivanja hromog, takav je sadržaj molitve dvanaestorice, takva je i starčeska isposvest ap.Pavla u Poslanici Filipljanima, 1, 16-28 i u II Timotiju 4, 6-9.
Ako pak obratimo pažnju na to da ne govorimo o praznom i besadržajnom samoodricanju, već u ime Hristovo na zemlji, o kojem imamo jasnu predstavu, jasno je koliko samo naše religiozno osećanje iz ropskog prelazi u osećanje drugova Hristovih, koliko je saglasno s Njegovim obećanjem datim onima kojima je otkrio Svoju volju (Jn. 15, 15), koliko i onaj deo Njegovog duhovnog carstva, koji je Duh Božji poverio našoj očinskoj brizi postaje već samo ono nasleđe toliko drago našem srcu, kao majci njeno novorođeno dete, pre nego što je uspela da ga vidi i samo zato što je to njeno dete. Isto tako i pastir: pre nego što upozna svoju pastvu, on je već vatreno voli, voli je ne gledajući ko je dobar, a ko zao, pa čak ove druge voli i više, jer nije lekar potreban zdravima, već bolesnima, kao što je rekao Hristos Spasitelj. Ovu Njegovu reč je ispunjavao poznati pravednik Serafim Sarovski, koji je čoveka koji je dolazio kod njega primao s utoliko većom nežnošću koliko je ovaj teži grešnik bivao. Nasuprot osobini prirodnih filantropa, koji otvoreno priznaju da osećajući ljubav prema apstraktnom čovečanstvu upravo bližnje, ljude iz okoline, ne samo da ne vole, već često ne mogu ni da ih trpe – nasuprot ovoj prirodnoj odvratnosti ljudi koji su podvrgnuti grehu samoljublja – samopregorni pastir biva potpuno ispunjen ljubavlju prema svojoj duhovnoj deci i opštenju s njima daje prednost u odnosu na svaku drugu utehu, po rečima Pastirenačalnika, Koji jednom: pogledavši okolo na one koji sjede oko Njega reče: Evo mati Moja i braća Moja! Jer ko izvrši volju Božiju onaj je brat Moj i sestra Moja i mati Moja (Mk. 3, 34-35)
Da bi se naveo još neki sličan primer koji može da objasni začetak ove blagodatne ljubavi iz odlučnosti da se umre za telo i živi za Hrista i Crkvu navešćemo devojku koja je s puno poverenja odana roditeljima i raspoložena da voli, ali živi u osamljenosti, kao što je to bilo u životu stare Rusije. Otac joj obećava da će joj dovesti mladoženju i obećava joj bračnu sreću s njim: treba li reći da se njena duša odmah sjedinjuje s mladoženjom i to čak i pre nego što ga vidi? Slično biva sa služiteljem Reči. On ne voli svoju buduću pastvu zbog njenih vrlina, ne odeva je u svojoj uobrazilji oreolom svetosti, već zna da je ona vinograd Božji koji mu je poveren na blagodatno obrađivanje, on veruje da će tu delovati blagodat; on već ranije predviđa moćne pokrete blagodati, on u pomesnoj Crkvi koja mu je poverena vidi njenog istinskog ženika – Hrista, vidi Hristovu desnicu koja ostvaruje domostroj, koja mu se otkriva u svim pojavama, u svim priznanjima koja čuje na ispovesti. Da li on može da ne voli svoju pastvu do samozaborava, do potpunog odbijanja da nađe svoju sreću u bilo čemu drugom?
Govoreći o začinjanju pastirskog života u nama Božansko Otkrovenje i ovde pribegava poređenju s majčinskim osećanjem, koje se sastoji od ista ova dva elementa: samoodricanja ili stradanja, i ljubavi, kao i pastirstvo, pri čemu su ova dva elementa međusobno uslovljena, tako da se pri pojavi jednog, rađa u život i drugi. Majčinska ljubav, kojoj prethode muke rođenja, u njima, naravno, dobija svoj izvor. Ove muke podstiču ženu koja je do tada možda živela veselo i bezbrižno da odjednom izgubi svaki ukus za svoj lični život i da živi jedino zarad svoje dece. Upravo sličnu pojavu Sveto Pismo navodi radi objašnjavanja duhovnog pastirskog preporoda učenika reči: Žena kad rađa trpi muku, jer dođe čas njezin; a kada rodi dijete, više se ne opominje žalosti, zbog radosti što se rodi čovjek na svijet (Jn. 16, 21)
 


 
NAPOMENE:

  1. Prvi put je objavljen u časopisu „Stranik“, 1896.g., mart, april, maj.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *