ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
ДИСЕРТАЦИЈА “ПСИХОЛОШКЕ ЧИЊЕНИЦЕ У КОРИСТ СЛОБОДЕ ВОЉЕ И МОРАЛНЕ ОДГОВОРНОСТИ”[1]
 
УВОД
СВРСИСХОДНОСТ ФИЛОСОФСКИХ РАДОВА
 
Овај рад нема за циљ да прикаже прецизно и потпуно учење о слободи, или говорећи тачније, да исцрпи област могућих доказа у њену корист, да чврсто одреди њено место и границе, да укаже на њен значај како у душевном животу појединог човека, тако и у животу космоса, уопште, и људских друштава појединачно. Нисмо се прихватали ни историјско-литературног задатка, као што је то обичај у већини савремених философских радова, где се из анализе предмета који се проучава аутори труде да изведу принципе и за обавезну формулацију проблема, и за његово законито разрешавање. Наш рад је много скромнији: он се састоји у томе да се пажњи читаоца понуди неколико таквих страна људске свести и душевног живота из којих следи да људска воља из саме себе црпи иницијативу за своја стремљења и да је у извесном смислу њихов коначни узрок. Мислимо да би, кад бисмо успели да доведемо слободу у нераскидиву везу с неколико, премда потпуно неповезаних, али несумњивих чињеница свесног живота, истраживање имало своју вредност, чак и у случају ако би добијени принцип слободе остао потпуно непомирен с другим принципима, који су му супротстављени; не само то, кад само учење о слободи не би достигло још потпуну одређеност и јасност, већ кад би остало као прикривено мутним стаклом кроз које се виде само поједине мрље, које сведоче о томе да иза њега постоји предмет, и то да се само по неким странама приближава гледаоцу, интересовање за овакво истраживање не би било само чисто научно, у којем се цене све поједине чињенице знања, чак и без њиховог довођења у систем, већ и опште пошто би се ипак испоставило да је реалност слободе правилно изведена из постулата свести несумњива, а њено помирење или довођење у везу с другим, исто толико несумњивим истинама, изазвало би проблем њиховог усаглашавања, а уопште не дилему избора између њих, слично као што новооткривена појава из области природних наука остаје њихов несумњиви удео, чак и ако се наизглед испостави да се не може усагласити с било којим познатим законом – као што су на пример, појаве хипнозе.
Обично се овакви захтеви не постављају кад су у питању философски радови. У философији се од самог њеног настанка испољило стремљење људског духа ка проналажењу истине, која би задовољила све захтеве мисли и живота и чак би давала принципе за моралну делатност, једном речју, која би истовремено испунила задатке науке и религије. Зато се и данас, после толиких неуспеха да се брзо пронађе пунота истине, од философског рада очекује много више него од природно-научног истраживања, очекује се чврста изградња читавог система, а сваку противречност на коју се у њему наиђе или несагласност са стварношћу, људи су склони да приказују као откривање апсолутне неодрживости целог рада, и зато у смислу философских система, међусобно противречних, они виде доказ за апсолутну бесциљност философирања уопште, поредећи га с бављењем алхемијом или магијом. И заиста, ако се сваки философски рад цени само онолико колико се рачуна да ће дати коначно и потпуно, или апсолутно развијање свог задатака, то нас приморава да само пожалимо аутора; али зар не очекује слична до потпуне истоветности судбина и природног научника, кад би он, уместо да се ограничи откривањем и подвођењем под најближи закон неке појаве, на пример, из области гљивица врења у леку, почео да сматра да његов рад има макар неки резултат само у случају кад би му пошло за руком да пронађе место и значај откривене појаве у свеопштем светском механизму, да наведе време појаве описаног процеса врења у космогонијском развоју органских сила итд.?
Дакле, привидна јаловост философских истраживања није толико условљена објективним основама колико субјективним, тј. неумереним захтевима зналаца. Ако се пак на философију гледа с тачке гледишта два горе наведена интересовања, односно ако се види чврст научни добитак како у сваком појединачном, али правилно основаном закључку из области објективног битија с једне стране, а тако и у откривању закона наше субјективне свести с друге, низ метафизика, гносеологија и етика које се међусобно боре, неће нам изгледати као војска великана који се убијају, који су израсли из зубова митског бића, већ ће нас пре подсетити на олимпијска књижевна такмичења где је борба многих за првенство, које добија само један даровала човечанству много драгоцених културних добара. С ове тачке гледишта неће се само велики системи Декарта и Спинозе ценити због својих позитивних резултата уместо да буду само објекат негативне критике, неће само Кант задржати назив Коперника у философији, пошто је значајан број резултата његових истраживања остао непоколебљив за чињенице знања, већ ће и свако философско истраживање мислилаца, необдарених генијалним способностима имати у делу објашњавања философских истина исто толико важан значај, као што у природним наукама имају специјалистички радови другоразредних научника.
Истина, философска истраживања се ипак разликују од природно-научних истраживања по томе што њихови закључци стоје у међусобној, и у односу на главни принцип истраживања у тако тесној, чак и нераскидивој вези, да нам се чини претешким да замислимо одвајање истинских, реалних истина од оног условног значења које су добиле у извесном систему: обично излази тако да се све оне држе наводно само у њој и само њом. Међутим, из ове чињенице следи само то да оцена философских радова захтева већу пажњу, коју уосталом, у потпуности и заслужује због изузетне важности предмета у поређењу с истинама физике, које се осим њиховог техничког значаја све заједно једва могу упоредити по својој вредности с било којим чврсто установљеним закључком антропологије или метафизике.
Уосталом, најближе упознавање с учењем било ког мислиоца брзо ће научити читаоца да разликује, како животни принцип његовог система и јасно наведене реалне гносеолошке и психолошке податке с једне стране, тако и с друге стране – она расуђивања и доказе који имају само службени значај и наводе се само за утврђивање везе између реалности или чак спровођење принципа у све области које му припадају ради спољашње потпуности истраживања. Ми смо се у свом раду потрудили да олакшамо овакво разликовање битног од другостепеног тиме што приликом разматрања сваке нове главе наводимо и степен наше уверености у оно чему приступамо.

Comments are closed.