ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ПРИПРЕМА ЗА ПАСТИРСКО ПРИЗВАЊЕ[1]
 
Последице таквих одступања за пастира
 
Наравно, благо оном пастиру који се не клања Христовом закону само умом и вољом, већ га испуњава и на делу: али је велика саблазан и проклет је пут онога ко одступа од самог исповедања заповести, ко се руга богомољству, обичајима Цркве, ко се хвали занемаривањем црквених правила, ко у полушали изражава саосећајност са циничном суровошћу или пијаним подвизима безаконика и т.сл. Овакво одступништво је саблажњивије од маловерја, које многи чак ни не разумеју, а стални захтеви самог живота према овој или оној моралној оцени различитих појава представља непрестану кушњу и искушавање пастира у верности исповедању заповести. У породичном животу пуном сукоба и свађа, у сталним сусретима с мноштвом најразоврснијег народа, себе у овом смислу неће издати само онај пастир, који се унапред потрудио да створи у себи хармоничну целовитост расположења захваљујући којима је његова душа, као тачан компас, увек могла, ако не да примора на њега онда макар да укаже свима правилан пут у овом или оном питању и појави из моралног живота. Управо ову целовитост треба да припрема кандидат за свештеника имајући на уму да се за неверство у исповедању хришћанских врлина и заповести човеку његова природа свети строже него због сумње у созерцатељне истине. Исмејана чедност, свесно, и пред другима погажено молитвено одушевљење или у принципу оправдано самољубље, остављају на души одступника мрље као од катрана и чине је много млитавијом у идењу Христовим путем него сами грехови, који су се десили због слабости и који се покривају покајањем. Наши словенофили исправно сматрају да имају право да називају руски народ богоносцем само зато што овај народ никад неће зло назвати добром и неће се поклонити било каквој моралној прљавштини. Али, по истој логици, овакав назив се нипошто не може применити на друштво интелектуалаца, зато што се оно, препуштајући се ветровима учења у догматским веровањима, у својим моралним скретањима труди пре свега у томе да их не само оправда, већ и да их прикаже као нешто похвално. Сељак грешећи, каже: “Ослабили смо,” и насупрот томе – читаво устројство светског живота представља објављивање законитости сваке жеље наше зле природе и њено одобравање. Апостол каже: Они, познавши правду Божију, да који то чине заслужују смрт, не само да чине то, него и одобравају онима који то чине (Рим. 1, 32). Хришћанин згрешивши и кајући се, прекорева себе и једину утеху налази у мисли о томе да га у грех није бацило свесно непослушање воље Божије, већ само слабост сопствене воље. Међутим, савремени живот је и у говору и у самим манирима прожет нескривеном жељом да се покаже своја потпуна независност не само од дисциплинских, већ и од чисто моралних захтева свете вере. Зло нашег доба се састоји у томе да људи уз развој самољубља не само да греше, већ говоре и понашају се тако да свакоме покажу да “греха се свог не стидим, него га хвалим и поносим се њиме”. Да ли се сличној подвојености потчињава живот клира? Хвала Богу, не, барем не често. Диван опис скоро светске разоноде, која ипак не издаје Христов дух, може се видети у недавној Потапенковој приповеци – “Имендан”. Свештеници пирују с породицама, шале се, неки чак себи допуштају и сувише, али нико ниједном не помера с пиједестала ни веру ни врлину. Напротив, како жалосно бива видети пастире или кандидате за ову службу који се стиде да се прекрсте испред храма, који се труде да ублаже своју различитост од светских људи манжетама и оковратницима, који се директно или индиректно извињавају због свог свештенства у атеистичком кругу итд. У пастирским руководствима се говори о нужности стварања црквеног држања, неоспорно је да је то важно и да је повезано с унутрашњим садржајем пастира. Али неумење или незнање, чак и најпримитивније, сто пута је мање саблажњиво од свесног занемаривања свог задатка или срамоте због хришћанских обавеза, посебно за пастирско смирење које је толико омражено код савременог “културног” човека, који је створио себи кумир од осећања сопствене важности. Пастиру који је у студентским годинама с глупом лакомисленошћу стајао под свако морално или тачније – неморално знамење, бива тешко да се избави од таквих грехова. За такве грехове бивају криви кандидати за свештенике у узалудној нади да ће кад постану свештеници говорити и поступати другачије, заборављајући да сам поглед на свештенство, као на споља прихваћену професију, лишава онога ко се посвећује оног благодатног обнављања, које се даје духу пастира у даровима свештенства. Горким, али можда закаснелим сузама и јецајима он ће платити за своја одступања, кад касније поред све жеље да непоколебљиво прославља врлину, његова душа остане сува и безосећајна, јако земља безводна (Пс. 142, 6). Свест ће дати само дијалектичке аргументе у корист тога да је зло за осуду, а да је врлина достојна поштовања, али ови аргументи никога неће покренути на добро.
Који није са Мном, против Мене је; и који не сабира са Мном, расипа (Лк. 11, 23), рекао је Господ. Тежак је пут ка Њему, немогуће и невероватно тесно општење с Њим изгледа за онога ко Га се много пута одрицао. Управо на таквог човека односе се речи апостола: Није их могуће кад су отпали поново враћати на покајање, пошто они са своје стране опет распињу и руже Сина Божијега (Јевр. 6, 6). Наравно, Бог ће опростити грех омивен кајањем, али изражена је мисао да само покајање неће вратити човеку ранију духовну целовитост, већ ће она морати да се васпостави многим трудом и дуготрајним невољама, као што је то било код Марије Египатске. Апостоли који су напустили Исуса Христа дуго нису могли да поверују у Његово васкрсење, а верне мироносице су одмах препознале Онога Ко се јавио.

Comments are closed.