IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
PRIPREMA ZA PASTIRSKO PRIZVANJE[1]
 
Posledice takvih odstupanja za pastira
 
Naravno, blago onom pastiru koji se ne klanja Hristovom zakonu samo umom i voljom, već ga ispunjava i na delu: ali je velika sablazan i proklet je put onoga ko odstupa od samog ispovedanja zapovesti, ko se ruga bogomoljstvu, običajima Crkve, ko se hvali zanemarivanjem crkvenih pravila, ko u polušali izražava saosećajnost sa ciničnom surovošću ili pijanim podvizima bezakonika i t.sl. Ovakvo odstupništvo je sablažnjivije od maloverja, koje mnogi čak ni ne razumeju, a stalni zahtevi samog života prema ovoj ili onoj moralnoj oceni različitih pojava predstavlja neprestanu kušnju i iskušavanje pastira u vernosti ispovedanju zapovesti. U porodičnom životu punom sukoba i svađa, u stalnim susretima s mnoštvom najrazovrsnijeg naroda, sebe u ovom smislu neće izdati samo onaj pastir, koji se unapred potrudio da stvori u sebi harmoničnu celovitost raspoloženja zahvaljujući kojima je njegova duša, kao tačan kompas, uvek mogla, ako ne da primora na njega onda makar da ukaže svima pravilan put u ovom ili onom pitanju i pojavi iz moralnog života. Upravo ovu celovitost treba da priprema kandidat za sveštenika imajući na umu da se za neverstvo u ispovedanju hrišćanskih vrlina i zapovesti čoveku njegova priroda sveti strože nego zbog sumnje u sozercateljne istine. Ismejana čednost, svesno, i pred drugima pogaženo molitveno oduševljenje ili u principu opravdano samoljublje, ostavljaju na duši odstupnika mrlje kao od katrana i čine je mnogo mlitavijom u idenju Hristovim putem nego sami grehovi, koji su se desili zbog slabosti i koji se pokrivaju pokajanjem. Naši slovenofili ispravno smatraju da imaju pravo da nazivaju ruski narod bogonoscem samo zato što ovaj narod nikad neće zlo nazvati dobrom i neće se pokloniti bilo kakvoj moralnoj prljavštini. Ali, po istoj logici, ovakav naziv se nipošto ne može primeniti na društvo intelektualaca, zato što se ono, prepuštajući se vetrovima učenja u dogmatskim verovanjima, u svojim moralnim skretanjima trudi pre svega u tome da ih ne samo opravda, već i da ih prikaže kao nešto pohvalno. Seljak grešeći, kaže: „Oslabili smo,“ i nasuprot tome – čitavo ustrojstvo svetskog života predstavlja objavljivanje zakonitosti svake želje naše zle prirode i njeno odobravanje. Apostol kaže: Oni, poznavši pravdu Božiju, da koji to čine zaslužuju smrt, ne samo da čine to, nego i odobravaju onima koji to čine (Rim. 1, 32). Hrišćanin zgrešivši i kajući se, prekoreva sebe i jedinu utehu nalazi u misli o tome da ga u greh nije bacilo svesno neposlušanje volje Božije, već samo slabost sopstvene volje. Međutim, savremeni život je i u govoru i u samim manirima prožet neskrivenom željom da se pokaže svoja potpuna nezavisnost ne samo od disciplinskih, već i od čisto moralnih zahteva svete vere. Zlo našeg doba se sastoji u tome da ljudi uz razvoj samoljublja ne samo da greše, već govore i ponašaju se tako da svakome pokažu da „greha se svog ne stidim, nego ga hvalim i ponosim se njime“. Da li se sličnoj podvojenosti potčinjava život klira? Hvala Bogu, ne, barem ne često. Divan opis skoro svetske razonode, koja ipak ne izdaje Hristov duh, može se videti u nedavnoj Potapenkovoj pripoveci – „Imendan“. Sveštenici piruju s porodicama, šale se, neki čak sebi dopuštaju i suviše, ali niko nijednom ne pomera s pijedestala ni veru ni vrlinu. Naprotiv, kako žalosno biva videti pastire ili kandidate za ovu službu koji se stide da se prekrste ispred hrama, koji se trude da ublaže svoju različitost od svetskih ljudi manžetama i okovratnicima, koji se direktno ili indirektno izvinjavaju zbog svog sveštenstva u ateističkom krugu itd. U pastirskim rukovodstvima se govori o nužnosti stvaranja crkvenog držanja, neosporno je da je to važno i da je povezano s unutrašnjim sadržajem pastira. Ali neumenje ili neznanje, čak i najprimitivnije, sto puta je manje sablažnjivo od svesnog zanemarivanja svog zadatka ili sramote zbog hrišćanskih obaveza, posebno za pastirsko smirenje koje je toliko omraženo kod savremenog „kulturnog“ čoveka, koji je stvorio sebi kumir od osećanja sopstvene važnosti. Pastiru koji je u studentskim godinama s glupom lakomislenošću stajao pod svako moralno ili tačnije – nemoralno znamenje, biva teško da se izbavi od takvih grehova. Za takve grehove bivaju krivi kandidati za sveštenike u uzaludnoj nadi da će kad postanu sveštenici govoriti i postupati drugačije, zaboravljajući da sam pogled na sveštenstvo, kao na spolja prihvaćenu profesiju, lišava onoga ko se posvećuje onog blagodatnog obnavljanja, koje se daje duhu pastira u darovima sveštenstva. Gorkim, ali možda zakasnelim suzama i jecajima on će platiti za svoja odstupanja, kad kasnije pored sve želje da nepokolebljivo proslavlja vrlinu, njegova duša ostane suva i bezosećajna, jako zemlja bezvodna (Ps. 142, 6). Svest će dati samo dijalektičke argumente u korist toga da je zlo za osudu, a da je vrlina dostojna poštovanja, ali ovi argumenti nikoga neće pokrenuti na dobro.
Koji nije sa Mnom, protiv Mene je; i koji ne sabira sa Mnom, rasipa (Lk. 11, 23), rekao je Gospod. Težak je put ka Njemu, nemoguće i neverovatno tesno opštenje s Njim izgleda za onoga ko Ga se mnogo puta odricao. Upravo na takvog čoveka odnose se reči apostola: Nije ih moguće kad su otpali ponovo vraćati na pokajanje, pošto oni sa svoje strane opet raspinju i ruže Sina Božijega (Jevr. 6, 6). Naravno, Bog će oprostiti greh omiven kajanjem, ali izražena je misao da samo pokajanje neće vratiti čoveku raniju duhovnu celovitost, već će ona morati da se vaspostavi mnogim trudom i dugotrajnim nevoljama, kao što je to bilo kod Marije Egipatske. Apostoli koji su napustili Isusa Hrista dugo nisu mogli da poveruju u Njegovo vaskrsenje, a verne mironosice su odmah prepoznale Onoga Ko se javio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *