ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ПРИПРЕМА ЗА ПАСТИРСКО ПРИЗВАЊЕ[1]
 
Стварност која је у супротности с овим обавезама, и обавезе које из овога проистичу
 
Управо ову сталност у испуњењу прве заповести декалога и треба да ствара у себи кандидат за свештеника. Али, авај, често уз искрену религиозност он не само да не остаје веран макар принципијелном давању предности вере и побожности у односу на све остало – већ се с посебном брижљивошћу стара да што лепше дотера према себи онај духовни мундир, онај морални лик који влада у датом друштву. Он ће се радо слагати с говорима о надмоћи науке у смислу писања различитих компилативних монографија – у односу на апостолско служење и чак ће се с пониженом захвалношћу радовати ако се свештенству призна право на постојање међу последњим уделима у животу, ако се поравна макар са службом у конзисторији или у привредној управи у којој служе “образовани” људи. Недавно је још у једном престоничком часопису неки горки апологета свештенства преклињао читаоце да ово служење изједначе с осталим интелектуалним професијама!!! Постоји књижица свештеника Громачевског о задацима сеоског клира, која је написана с исте тачке гледишта. Уосталом, овде се осим разумског интелектуализма говори о светској култури, коју су наши богослови из средњих и виших школа такође радо спремни да прихвате, укључујући и то да јој дају предност у односу на своје не само религиозне, већ понекад и научне задатке – чим доспеју у одговарајућу средину. Недавно је објављена прича у неком илустрованом часопису о студенту богословије који је доспео на час код вулгарне и развратне госпође, али се са свештеним страхом клања њеним неусиљеним светским манирима и који је презирао себе и своју науку пред њом.
Да ли је после тога чудно што наши пастири, уписавши се у војно надлештво, често постају скоро официри по истом рђавом калупу, они који служе у женским школским установама по манирима и погледима постају слични типу разредних наставница, а вероучитељи на вишим школама често покушавају да у наводно неоспорној материјалистичкој космологији Дарвина нађу макар мало слободног простора како би у њу укључили макар две-три и то притом изврнуте истине хришћанске вере. Наравно, узрок ових тужних издаја свог призвања и своје дужности од стране пастира није сумња разума, већ неодлучност да се човек с истином у устима супротстави и друштву и времену, односно свету.

Comments are closed.