ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ПРИПРЕМА ЗА ПАСТИРСКО ПРИЗВАЊЕ[1]
 
Морална нестабилност друштва
 
Нико неће негирати да ни из далека нису све стране живота и мисли нашег друштва, па чак ни наше духовне школе, проникнуте религиозним начелом, као што је то било у првим вековима хришћанства. Данас су принципи који владају у животу целог друштва, као и било ког његовог слоја, најразноврсније појаве. Човек који се добровољно препушта општем току, – а таквих је већина – мења се по добима живота, по годишњим добима, на крају, по сатима у току дана. У недељу ујутру он је хришћанин који се моли, у време после ручка – светски сплеткарош, увече у позоришту – неусиљени поклоник уметности, а после позоришта – често груби циник и светогрдник. У неким природама, целовитијим, то је само пад, у другима је директно одступништво. Ово одступништво је тананије од директно израженог немара за предмете вере, али исто тако лишава душу унутрашње стабилности која се, као што ћемо видети, не даје без претходног каљења духа у јединству исповедања.
У древним светоотачким руководствима за пастире можда нећете наћи сличне препоруке и упозорења; али то време није знало за савремено колебање умова. Истина, из проповеди Златоуста знамо за бављење престоничких умова представама на уштрб молитава, али понављамо да је то био пад слабих срца, а не одступништво. Без обира на то, не само пастир, већ и сваки хришћанин из тог доба није се одлучивао да свесно одступи од исповедања истина хришћанске вере или да на било који начин не призна да су хришћанске заповести обавезне, није се одлучивао да догме сматра нешто што се само може толерисати и да се уопште не може подносити помен неких врлина, напр. смирења. Тада се говорило о правилном разумевању истина и о испуњењу заповести самим делом: а сад макар о њиховом непоколебљивом, побожном и одушевљеном признавању. Читава друштва, посебно мешовита друштва оба пола у незваничним, сада већ световним или пријатељским скуповима, која нису негатори и скептици по струци, директно или с подразумевањем, слажу се у негирању или занемаривању, час саме хришћанске вере, час њених појединих истина.

Comments are closed.