IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
PRIPREMA ZA PASTIRSKO PRIZVANJE[1]
 
Delatna sredstva, njihova jednostranost u našoj podvižničkoj praksi
 
Prelazimo na sredstva čisto unutrašnje, delatne pripreme za pastirstvo; ima dve vrste ovakvih sredstava: a) razvoj čisto individualnih crta hrišćanskih vrlina, kao što su: moralna čistota, bogobojažljivost i t.sl. i b) razvoj onih crta duha koje se ogledaju u odnosu pastira prema bližnjima, koje su zasnovane na ljubavi i samilosti prema njima. Treba razlikovati ove dve oblasti duhovnog samorazvoja. Ima duboko religioznih i blagočestivih asketa, koji su ipak slabo obdareni pastirskim duhom. Oni na pastirsko služenje ne gledaju kao na duhovni spoj pastira i pastve, već kao na podvig poslušanja, u smislu samo ispunjenja izvesnih obaveza i pravila bez usvajanja pastirskog duha, i zato su uz svu vrednost svojih moralnih osobina za pastvu samo teški činovnici. U pravu je bio Zlatoust kad je govorio da se može ispostaviti da su mnogi pustinožitelji, koji su dostigli najviša sozercanja, vrlo žalosni i neodgovarajući kad se postave na pastirsko služenje. Danas su u samom ruskom životu ove pojave još više moguće, zato što naše duhovno podvižništvo, iako ga obavljaju mirjani, ima čisto monaško, manastirsko ustrojstvo, a savremeno manastirsko ustrojstvo je neuporedivo ispod drevnog. Zato i svaki revnitelj pobožnosti, koji želi da uzvisi svoj duh radi primanja punote pastirskih darova neće dostići svoj cilj ako se ograniči time da se prepusti rukovodstvu savremenih knjiga o podvižništvu. Uz sve svoje nesumnjive vrline one će mu teško dati sve što želi, već samo jednu polovinu toga, odnosno ukazaće mu put ka čistoti i bogomisliju, ali ne ka tome da njegova duša postane tankoćutna za sve duhovne potrebe bližnjeg, kako bi po duhu postala slična Ilijinoj i Pavlovoj revnosti – kakva i treba da bude duša istinskog pastira – za to se u savremenom podvižništvu ne predaju pravila za rukovodstvo. Istina, ona se mogu naći ne samo u Bibliji i kod svetih otaca, koji su učili o hrišćanskoj pobožnosti uopšte, već i kod učitelja monaštva, na pr. kod sv.Vasilija Velikog, koji je o monaštvu razmišljao kao o sozercateljnom životu i ujedno kao o društvenom služenju. Međutim, nažalost, pravila sv.Vasilija se vrlo slabo kaleme na rusko monaštvo koje je savremeno vizantijskom: čak se početnicima uopšte ne dozvoljava da ga čitaju, iako se sv.Vasilije poštuje kao osnivač i zakonodavac našeg istočnog monaškog opštežitija. Od ruskih monaha-pastira najtankoćutniji su do perioda šezdesetih godina uglavnom bili kijevski monasi koji su više od severnih delili poglede svetitelja Vasilija Velikog. U belom kliru duh pastirstva se više vaspitava u porodičnom životu ili kroz neposredno opštenje s parohijanima i dobrim ljudima negoli putem naročitog duhovnog čitanja.
Međutim, svesno vaspitavanje pastirskog duha, a pre svega ljubavi i tankoćutnosti prema ljudima jeste veoma važno delo i u svojoj teoretskoj obradi toliko novo, koliko je lično-asketsko vaspitanje stara i čitaocu duhovnih knjiga poznata stvar. Zato prvog možemo da se dotaknemo samo u vidu opštih odrednica.
 
a) Molitva.
Pre svega, glavno sredstvo za sticanje bilo kog duhovnog dara jeste molitva. Za pravoslavnog pastira molitva nije samo sredstvo za sticanje duhovnih darova, već i cilj njegovih težnji; sama molitva je za njega jedan od najvrednijih darova. Pravoslavni pastir putem dugotrajnog podviga treba da stvori u sebi molitvenu stihiju – sposobnost da se uznosi ka nebu u zagrobni svet i da tamo na izvestan način bude svoj čovek, i to već zbog toga što u suprotnom slučaju neće biti sposoban da s pažnjom i usrdnošću ispunjava sva izuzetno složena sveštenosluženja i onda će biti prevarant i zanatlija, a ne bogomolnik.
 
b) Borba sa zatvorenošću.
Sad nešto treba reći o sredstvima zahvaljujući kojima se gradi sposobnost sjedinjenja s bližnjima, ljubav i samilost prema njima. Ova sposobnost takođe može da se gradi samo na gaženju samoljublja i zatvorenosti u sebe u odnosima s ljudima. Iako ima ljudi punih ljubavi i otvorenih po prirodi, oni su retki i to su uglavnom ljudi iz svetih porodica. A obični smrtnici treba mnogo da rade na sebi radi razvoja ovih osobina. Da bi se razvila iskrena saosećajnost prema bližnjima u sebi pre svega treba vaspitati uverenje da je ovaj dar neophodan i moguć. Kao prepreka za njega služe lažni stid i okorelost; uz današnji razvoj samoljublja i zatvorenosti nije uvek lako otkrivati začetke saosećajnosti prema bližnjima koji se uvek kriju u nepokvarenoj mladoj duši, i na taj način ih razvijati i jačati, ali ipak treba započeti ovakvu borbu protiv lažnog stida. Prvi koraci ovog rada na sebi mogu se sastojati makar u tome da čovek barem koristi odgovarajuće događaje iz života, premda istina, ni ovde nije moguće proći bez borbe i truda na sebi.
Dešava se, na primer, da bližnji sami u teškim trenucima zahtevaju našu otvorenost i saučešće; dešava se da sam život teškim slikama patnje ili time što se neko od bliskih ljudi približava smrti, čini da nas i nehotice obuzima poriv saosećanja prema bližnjima. U tim prilikama ih bar ne treba gušiti lažnim stidom zbog iskrenog saučešća prema bližnjem, već ga treba razvijati u rečima i delima. Zatim, već manje napora zahteva postepeno širenje kruga dela i reči ljubavi i istovremeno umnožavanje u sebi duševne mekoće i otvorenosti srca. Usavršavanje u sličnom pravcu će uskoro napredovati sve dalje i dalje, skoro bez ikakvih napora od strane čoveka, jer će duša koja okuša slast nesebične ljubavi već sama tražiti priliku da je primeni.
Osim toga, i okolina podstiče samilosnog čoveka da se ukrepljuje u izabranom smeru. Svi visoko cene ova osećanja ljubavi i samilosti u naše doba oskudice iskrenih i srdačnih ljudi. Posebna nužnost iskrenosti kod pastira uslovljena je još i time što će bez nje on biti nesposoban da bude propovednik, pošto samo iskrenost i samilost prema bližnjima zbližavaju pastira s njegovom pastvom toliko da on počinje dobro da shvata njen duševni život i raspoloženje. Otuda se kod njega pojavljuje sposobnost da prepozna raspoloženje slušalaca, da pruži odgovor na njihova duševna pitanja, a posebno se u tome i sastoji izuzetna vrednost propovedi za razliku od knjiškog predavanja veronauke.
Žalosnu posledicu odsustva duha srdačnosti i iskrenosti kod mnogih pastira predstavlja razjedinjenost između našeg duhovnog sveta i svetskog društva u oblasti misli. Kad dolazi do razmene misli između predstavnika ovog i onog sveta, uzrok suvoparnosti apstraktnog nomizma i sholastičkog sadržaja različitih odjeka duhovne literature na ovo ili ono učenje svetskih pisaca biva upravo ova zatvorenost, takoreći stidljivost uma duhovnih pisaca, a nipošto ne istinsko odsustvo u njima iskrenih ubeđenja, kao što to misle njihovi duhovni protivnici.
Dakle, da bi čovek bio istinski pastir i moralni rukovodilac, prvo u sebi putem navedenih vežbi treba da razvije sposobnost da potpuno otvoreno i iskreno opšti s bližnjima, da odstranjuje od sebe uobičajenu stidljivost i zatvorenost.
 
v) Ispovedanje religioznih ubeđenja.
Druga osobina pastira je stalno i nepokolebljivo ispovedanje istina hrišćanske vere. Nije dovoljno samo imati izvesna ubeđenja, treba biti čovek ideje. O postepenoj izgradnji ovog kvaliteta u sebi treba reći posebno detaljno, zato što ga nema u našim duhovnim pitomcima, bez obzira na njihove mnoge moralne vrednosti.
Kao čovek, pastir Crkve neće biti slobodan od grehova i pogrešaka, i premda mu mirjani strogo sude zbog toga, oni ipak shvataju da jerej još uvek nije anđeo. Zato su potpuno neumoljivi u odnosu na sveštenika čiji im greške i grehovi ne izgledaju kao slabost ili pad volje, već kao kolebanje njegovih uverenja, kao svesno odstupanje. I naravno, ne samo ljudski sud, koji je ovog puta potpuno pravičan, već i sud sopstvene savesti, i sud Božji zahtevaju od sveštenika da pre svega bude čovek ideje, da ni za trenutak ne napušta ono znamenje hrišćanske istine i vrline koje je prizvan da brani. Nesumnjivo je i da se među mladim ljudima koji se pripremaju za primanje sveštenog čina, mogu sresti tako celovite duše koje na svakom mestu i u svakom društvu govore i ponašaju se onako kao što je to svojstveno propovedniku Jevanđelja, ne odstupajući od svog ispovedanja ni pred kim. Međutim, većina ih se potčinjava uslovnom gledanju na sve koja je svojstvena našem veku, koja čovekov um i volju potčinjava datoj atmosferi, društvu ili momentu, i koja mu u udeo ostavlja samo raznovrsne porive i nadahnuća, a ne čvrste, nepokolebljive principe.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *