IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
O PASTIRSKOM PRIZVANJU[1]
 
Kako često čujemo od učenika i studenata bogoslovije sledeće reči: „Nemam nameru da budem sveštenik, zato što nemam pastirsko prizvanje.“ Očigledno, oni koji tako govore mogu vrlo zgodno da se pravdaju pozivajući se na svete oce, kao i na savremene, pravoslavne i inoslavne, učitelje pastirstva. Zaista, od svih predmeta pastirskog bogoslovlja verovatno su najdetaljnija i najubedljivija objašnjenja sveti oci posvećivali učenju o pastirskom prizvanju i to uglavnom s ove negativne strane. Zar nisu pisali o tome: „Ko ne treba da pristupa pastirskom služenju, a tim pre da prihvata na sebe rukovodeću upravu u tome?“ Tako je naslovljena 11. glava „Pastirskog pravila“ sv.Grigorija Dvojeslova. O istom ovom su pisali i sv.Jovan Zlatoust u knjigama „O sveštenstvu“ i sv.Amvrosije Milanski u knjizi „O dužnostima“, i sv.Grigorije Bogoslov u svojim Besedama i stihovima, kao i drugi sveti oci. O pastirskom prizvanju vole da govore i savremeni bogoslovi, i svetski ljudi, pri čemu se sam pojam prizvanja različito definiše; uostalom, skoro svi oni se slažu u tome da se za najpouzdaniji znak prizvanja smatra želja bogoslovski obrazovanog čoveka koji traži sveštenstvo da nosi ovo zvanje i ljubav prema njemu. Prirodno je da i ovakva razmišljanja mogu da služe kao dovoljna osnova u očima pitomca duhovne škole ne samo za opravdanje svog izbegavanja sveštenstva, već i za nedostatak želje da saslušaju bilo kakve argumente u korist drugog usmeravanja njegove volje, makar zbog ogromne potrebe za dobrim pastirima koja je danas tako snažno ispoljena u ruskom narodu i društvu. „Ostavite me na miru,“ reći će, „jer, zaista ću pogrešiti ako se nemajući prizvanje, odnosno iskrenu želju da budem sveštenik, odlučim da tražim sveštenstvo, čak i ako je to zbog duhovnog sažaljenja prema rodnom kraju i narodu. Da li su bolje učinila moja starija braća koja su postala sveštenici bez prizvanja i sada pravično opravdavaju ovim pojedinačnim grehom svoj nemar prema službi i štetu koju usled toga trpe parohijani i Crkva uopšte?“ Zaista, često se može čuti slično samoopravdanje. „Jer, postao sam sveštenik zbog nužde, bez prizvanja, i zato ne smatram sebe krivim za svoju ravnodušnost prema molitvi i učenju.“ Otuda je jasno da se u uobičajenom shvatanju otačkih reči krije izvestan nesporazum, – inače bismo morali da smatramo svete oce krivcami za dve žalosne pojave u crkvenom životu – izbegavanje pastirskog zvanja i nemaran odnos prema primljenom činu.
Slični nesporazumi su uostalom, postojali i u vreme samih otaca, takođe su bili praćeni žalosnim posledicama, premda su one bile suprotnog karaktera: tada su ljudi koji su tražili sveštenstvo varali sebe rečima Biblije, primenjujući ih na sebe bez obraćanja pažnje na promenjene uslove. Međutim, starajući se za sticanje pastirskog duha, opravdavali su svoju težnju za sveštenom vlašću rečima apostola: ako ko episkopstvo želi, dobro djelo želi (1 Tim. 3, 1). Ovakvima sv.Grigorije Dvojeslov odgovara: „Apostol je govorio još u ono vreme kad je svaki predstavnik svoje Crkve prvi postajao žrtva mučitelja. Znači, tada je bilo pohvalno želeti episkopstvo već zato što mu se pridruživala i javna opasnost da bude podvrgnut najtežim mukama“ (gl. 8). „Ali pošto se, uz pomoć Božiju,“ kaže u 1. glavi: „svaka vlast današnjeg veka pokorava jarmu vere, evo ima ljudi koji u samoj svetoj Crkvi, pod obličjem upravljanja njome, žele da se dočepaju isprazne slave i počasti.“ Ovi pokušaji i upozorenja svetih otaca u vezi s njima postojali su za vreme trijumfa hrišćanstva i pre nego što je Petar uveo reforme u Rusiji, a u ostalim pravoslavnim zemljama – do oslobađanja od turskog jarma i uvođenja evropske obrazovanosti i ustava. Nasuprot tome, u današnje vreme oni kojima pripada izbor između pastirskog ili civilnog služenja, čini se, nalaze se u uslovima koji su bliži vremenu Timotija nego Grigorija i zato ne treba na sebe da primenjuju njegove, već Pavlove reči: ko želi sveštenstvo, dobro delo želi, a ko ne želi sveštenstvo, odriče se dobra. Koliko su ovi uslovi daleki od onih koje su imali u vidu učitelji iz IV ili VI veka, otkriće se pred nama sa svom silom ako se setimo da su imali u vidu sve hrišćane muškog pola kao moguće kandidate za sveštenike, a mi samo pitomce duhovne škole, van koje Crkva nema odakle da dobije pastire, osim malobrojnih izuzetaka koji se dopuštaju. Pitomci duhovne škole bi mogli da primenjuju na sebe rasuđivanje o moralnim osobinama pastira, ali ne prilikom završavanja svog školovanja u njoj, već pre donošenja odluke da stupe u crkveni rasadnik, iz kojeg Crkva uzima svoje pastire. Istina, završavajući studije u 21. godini života oni ne mogu da pomere svoj izbor za šest godina ranije, jer ga donose danas, ali pošto obaveze pred Crkvom i narodom ipak ostaju na snazi, zar nije bolje pitanje o prihvatanju ili odbacivanju pastirskog žreba zameniti drugim – o stvaranju u sebi onog raspoloženja duha i uopšte osobina koje Crkva zahteva od čoveka koji prima sveštenički čin? Za prihvatanje ovog čina prizvani su samim životom, samim Promislom Božjim svi pitomci duhovne škole, jer svaki od njih ne samo da je uzeo ovlašćenja, koja crkvena vlast zahteva od kandidata za sveštenstvo, već je i istisnuo iz bogoslovije drugog, možda dostojnijeg kandidata. I ako smo svega toga malo svesni, to je jedino zbog ravnodušnosti prema potrebama Crkve; ali da bismo bili ubedljiviji, analiziraćemo prihvaćenu tačku gledišta na „prizvanje“.
Kakvo je to prizvanje kojeg su navodno lišeni sami prizvani?
Navode se dvojake karakteristike prizvanja za pastirsko služenje: 1)objektivni, koji se nalaze u uslovima spoljašnje stvarnosti, 2) subjektivni, koji imaju osnovu u unutrašnjem životu onoga ko biva prizvan za sveštenstvo.
Glavna i bitna spoljašnja karakteristika jeste izbranje od strane Crkve. Nema razloga da se o njoj spori – ova karakteristika je precizno navedena. Pod drugim karakteristikama podrazumeva se unutrašnja želja mladića za svešteničkim zvanjem. Mislimo da su se ove unutrašnje karakteristike u našem bogoslovlju pojavile iz vana. Pre svega, što se tiče glasa Božijeg koji čovek oseća u srcu, o kojem vole da govore katolički bogoslovi, čini nam se da u većini slučajeva, ako ne uvek, ovaj glas nije ništa drugo do plod samoobmane. Bogoslovi tvrde da navodno svaki kandidat za sveštenika mora da ga čuje, ali mi smatramo da ovaj glas može da oseća samo onaj kandidat kojeg je Crkva predložila. Samoocena, osećaj onoga ko se sprema za sveštenika treba da ima ništavan značaj. Ne može se smatrati sposobnim za sveštenstvo mlad čovek samo zato što ima želju da obavezno bude sveštenik. Mnogi od malih nogu osećaju u sebi „prizvanje“ i žude za sveštenstvom, ali se često ispostavlja da su to sanjari koji su sami sebe prevarili i koji se varaju spoljašnjom lepotom, veličanstvenošću i važnošću hrišćanskog bogosluženja. Ali čak i ako se neki odluče da prihvate pastirske obaveze s naizgled ozbiljnijim ciljem – da utiču na duše svoje buduće pastve, to još nije jemstvo za dostojno pastirsko služenje. Ljudsko samoljublje se može ispoljavati u raznovrsnim oblicima: grubim i tananim; ljudima s tananim razvojem mogu pričinjavati zadovoljstvo moralne prednosti koje su povezane sa zvanjem pastira. Na primer, može ih mamiti pravo da daju savete, da poučavaju, ispovedaju i t.d. Pojave slične prirode mogu se zapaziti kod mladića, i naravno, one najmanje garantuju duhovnu korist od njihove pastirske delatnosti, čak i ako je njihova želja da prime sveštenički čin nepokolebljiva. Nasuprot tome, ako je ova želja nesebičnog karaktera i pritom, kao što to često biva, nesvesna, ona retko biva stalna i uporna; čovek koji osluškuje sopstveno raspoloženje se koleba, smatra sebe čas dostojnim, čas nedostojnim uzvišenog služenja, kao što se vidi iz poznatih „Pisama“ Strudze. – U poslednje vreme srećemo drugačije tipove sa svesnim težnjama ka sveštenstvu, koji sebe zbog toga smatraju bezuslovno „prizvanima“ da budu propovednici prosvećenja među svojom pastvom. Primer slične vrste pastira opisan je u Potapenkovom romanu „Na pravoj službi“. Sličan tip opisan je i u „Fatamorgani“ Zabitog. Razume se, o njemu ne treba ni govoriti, može se samo negodovati.
Nije mnogo pouzdaniji ni onaj tip kandidata za sveštenika koji sanja o koristi crkveno-administrativnog karaktera, stavljajući na drugo mesto nameru duhovnog lečenja duša bližnjih i svoje sopstvene. Istina, snovi o reformama su privlačni, ali teško da mogu biti jemstvo za to da će njihov nosilac postati dobar pastir, i da se neće razviti u dokonog čoveka, koji u duhovni život unosi samo zbrku. Sv.Grigorije Dvojeslov je za takve ljude rekao da su posebno nepouzdani oni koji žele napredovanje u jerejskoj službi kako bi „bili od koristi“; njih, kaže on, treba upitati da li su bili od koristi na svom prethodnom skromnom položaju.
Uopšte, onaj ko svoju odlučnost da primi ili ne primi sveštenički čin zasniva oslanjajući se na ocenu različitih osobina svoje duše, postupa nepravilno i namera da bude od koristi u gore navedenom smislu nije od bitnog značaja. A i sam način i navika savremenih ljudi da do tančina proučavaju sebe same, da neprekidno opipavaju puls svakom svom osećaju, govori i slabom karakteru, o neodlučnosti delovanja i nesposobnosti vladanja svojim raspoloženjima. „Ne osećam prizvanje“, „nedstojan sam“ – u ovim rečima se sadrži protivrečnost zapovesti poslušanja i smirenja. Kad bi kazao: „osećam prizvanje,“ – „dostojan sam“ bio bi nesposoban i nedostojan gordeljivac. Sud o tvom dostojanstvu i nedostojanstvu pripada Crkvi. Tvoja je stvar da stvaraš u sebi raspoloženje koje odgovara tvom budućem služenju na koje te je prizvala Crkva. Ako si maloverni lažljivac i t.sl. popravi se, poradi na sebi, očisti se, i od toga će započeti tvoja hrišćanska delatnost, koja ne samo na početku, već i u svom nastavku pa čak i na visini hrišćanskog podviga zahteva neprestanu borbu i pokajanje.
Dakle, pitanje o prihvatanju pastirskog služenja koje Crkva nudi, duhovni pitomac može da odbije samo u smislu vremena, dok se ne ukrepi malo više u borbi sa samim sobom. A i sve rasuđivanje o pastirskom prizvanju treba da bude pomereno s tla na kojem je stajalo i da bude zamenjeno razmišljanjem o pastirskom pripremanju. Pastirsko bogoslovlje, kao nauka o samorazvoju i samousavršavanju pastira kao jedan od svojih najvažnijih zadataka treba da postavi da nauči svoje učenike ovakvom pripremanju; ono treba da opiše pastirsko delanje u svoj njegovoj uzvišenosti i lepoti kako bi svako ko usrdno proučava ovu nauku morao biti proniknut saosećanjem i ljubavlju prema pastirstvu i kako ne bi mogao da ne poželi da i sam bude dobar pastir.
Naše bogoslovlje treba da razjasni da zemaljski život predstavlja more patnje, tuge i suza. Da li je vreme i mesto da se bavimo pasivnim sozercanjem snaga i sposobnosti koje u nama postoje i da izbegavamo služenje bližnjem pod izgovorom sopstvenog nesavršenstva? Kad kuća gori, prisutni koji imaju sredstva za gašenje požara, ne ostaju dokoni gledaoci, ne opravdavaju dokonost svojom nemoći, neumećem i dr. već po svojim mogućnostima hitaju u pomoć: isto tako i mladi ljudi, koje je Crkva prizvala da se pripremaju za pastirsko služenje, ne smeju ostati ravnodušni prema duhovnim potrebama bližnjih. Jedini protivargument koji se ističe protiv onih koji su svesni da su nedostojni kandidati za sveštenstvo jeste zahtev same Crkve da onaj ko se posvećuje bude dostojan, kao što se to vidi iz izgovaranja nad onim ko se posvećuje reči „aksios“. Ali, treba imati na umu da ovaj uzvik nipošto ne izgovara sam onaj ko se posvećuje, već Crkva. Ovo udostojavanje, naravno, nije bezuslovno, već relativno, pošto se sam onaj ko se posvećuje u molitvi pred Pričešće naziva nedostojnim.
Negirajući misao o ličnom prizvanju od strane Boga svakog kandidata za sveštenstvo u smislu nekog tajanstvenog „glasa Božijeg“ u njegovom srcu, ipak treba da priznamo da postoje lica koja je Tvorac obdario izuzetnim osobinama koje se posebno cene u pastirskom služenju. Ima ljudi koji mogu ravnodušno da prođu pored prirodnih lepota, ali ne mogu mimo ljudske nesreće i poroka. O njima s velikim nadahnućem u besedama o sveštenstvu govori sv.Jovan Zlatoust.
Manje je poznata sledeća izreka prep.Simeona Novog Bogoslova o takvim izabranicima: „Ko ima takvu ljubav prema Bogu da se od samog čuvenja Hristovog imena odmah razgori ljubavlju i toči suze, a osim toga plače zbog svojih bližnjih i tuđe grehove smatra svojima, i iskreno sebe smatra najgrešnijim… i ko se znajući nemoć ljudske prirode, uzda u blagodat i ukrepljenje od nje, budući podstican ovom vatrenošću, od usrdnosti se odlučuje na ovo delo (tj. primanje sveštenstva), odbacujući svaku ljudsku pomisao i sa spremnošću je rad da položi samu svoju dušu radi jedinstvene zapovesti Božije i radi ljubavi prema bližnjima“ (12. beseda, izd. 1869.g.).
To su, da tako kažemo, vođe naroda po svom duševnom skladu, naravno, ne u državnom smislu, već u smislu useljavanja ljubavi i istine u srca ljudi i u svoje sopstvene duše. Ako čovek, čak i svetski mladić, oseti u sebi takvo raspoloženje dužan je da se posveti duhovnom obrazovanju i izučavanju pastirskog služenja. Međutim, ljudi s takvim prirodnim talentom su izuzetno retki, a nisu ni zaštićeni od samoobmane ako ne budu radili na sebi, tako da i za njih učenje o pripremanju sebe za svešteničko zvanje čuva svoj puni značaj.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prvi put je objavljen u časopisu „Rukovodstvo za seoske pastire“, 1896.g., mart.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *