IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
DVA PUTA PASTIRSTVA – LATINSKI I PRAVOSLAVNI[1]
 
Osobine najboljih pravoslavnih pastira
 
Ukoliko bismo se upitali koje su osobine pastira istinske Crkve po kojima oni stupaju u najbližu vezu s ljudima, a koje se zahtevaju Rečju Božijom, i ukoliko bismo poželeli da odgovorimo na njih na osnovu prakse naše otadžbinske Crkve, neki naši slušaoci bi zapušili uši izjavljujući gromoglasno da naša praksa predstavlja negiranje bilo kakve bliskosti pastira sa sopstvenim stadom. Zbog takvog mogućeg odnosa izmenićemo način izlaganja naših objašnjenja, koji je do sada ukazivao na metode zajedničke za skoro sav latinski klir, u kojem po shvatanju svakog obrazovanog čoveka ima mnoštvo pozitivnih primera. Prelazeći na opisivanje naših pravoslavnih pojmova i običaja, zadržaćemo se jednostavno na slikama iz života najboljih pastira, odnosno onih koji imaju najdublji i najširi uticaj, ali su pritom i duboko crkveni, koji svojom ličnom delatnošću ne izražavaju neku novu ideju, do sada neviđenu u crkvenom životu, već koji nasuprot tome, po prejemstvu u svom životu uz neznatne lične osobenosti ponavljaju pojave „istog Onog Duha“ (1 Kor. 12, 4), Koji je isti u toku vekova, ili, kako Crkva uči, „sve daje Duh Sveti, toči proročanstva, sveštenike postavlja… i sabira sav sabor crkveni. Dakle, čitaoče, uputi se kod takvih pastira zajedno sa mnom i s ogromnim mnoštvom Rusa, koji kod njih dolaze iz svih mesta, iz svih društvenih slojeva, svih stanja, pa čak i s ubeđenjima ili bez ubeđenja i koji se ovde oslobađaju svih podela. Već ovakvo društvo uči saputnika da nas očekuje nešto što je u potpunoj suprotnosti s latinskim oportunistima, čiji uticaj računa upravo na određeni narod, sloj i partiju. A ovde je, kao što vidite, „tada se satr i gvožđe i zemlja i mjed i srebro i zlato, i posta kao pljeva na gumnu u ljeto“ (Dan. 2, 35); – tako nestala svaka podela među različitim položajima ljudi i zaista jedinstveno stado hita ka služitelju jedinstvenog Pastira. A kako mu je pošao za rukom takav preobražaj za koji su izgledali nemoćni i najmudriji gospodari savesti i srca?
Katolički sveštenik svoj svakodnevni život uređuje i tako navikava se takvom ophođenju da od prvog utiska očara svog sagovornika. Nasuprot tome, naše duhovne rukovođe se najmanje brinu da stvore sebi ovakvu atmosferu i ovakvo ophođenje. Ako ste imali prilike da pročitate oduševljene priče njihovih poštovalaca o prvom susretu s njima, u ogromnoj većini slučajeva ćete naći kazivanja o tome kakve prepreke su naratora očekivale na putu do manastira, s kakvim poteškoćama je došao i dočekao red za razgovor nasamo sa starcem, i na kraju, s kakvim razočarenjem je umesto očekivane divne lepote sreo neuglednog i po rečima neinspirativnog starčića, koji ga je zapanjio jednostavnošću svog dočeka skoro isto tako neprijatno, kao i prorok Jelisej nekada velikaša Nemiju.
Ako budete dalje čitali slične priče ili sami dođete do starčevog obitavališta videćete da njegov bezbrižan odnos prema prvom utisku koji ostavlja na posetioca potiče od potpune ispunjenosti njegovog života unutrašnjim – asketskim i spoljašnjim – pastirskim sadržajem: obraća mu se toliko naroda da njemu nije do prijema i nije mu do imponovanja, koji su mu toliko tuđi i po samoj svojoj suštini. On ne traži da proširi svoju delatnost, već jedva jedvice uspeva da izađe na kraj s mnoštvom poslova koji su se na njega navalili.
U čemu se onda sadrži duhovna sila koja privlači srca ka njemu? Da li je ona u spoljašnjoj prilagodljivosti svim ljudskim potrebama? Nipošto. Istina, ako ste kod starca došli s određenim pitanjem, nesrećom ili sumnjom, povodom životnog plana, koji se još nije sasvim iskristalisao, naravno, odgovoriće vam na vaše najbliže pitanje; ali će vas ona duhovna sila koja u vas uđe, prosvetiti i pomiriti sa životom; ona se neće sastojati toliko u samom sadržaju odgovora, koliko u okolnosti da će se starčeva duša, koja blista u liku i govoru, preliti i u vašu dušu u potpuno novi sadržaj koji vam je do tada bio nepoznat. Posetilac će osetiti da nam je blizak Bog i Hristos Spasitelj, osetiće slast služenja Njemu i njegov duh će početi silno da teži ka ovim načelima. Sumnje koje su ga uznemiravale same po sebi će mu se činiti smešnima, novi gubitak koji oplakuje rastvoriće se blaženom utehom, jednom rečju, on će steći Hrista u svom srcu – a ujedno i razrešenje svih poteškoća, poput Zakheja koji je i sam shvatio šta mu je valjalo činiti posle primanja Gospoda pod svoj krov. I izvanredno je to što u besedama s našim starcima – bilo da su to monasi ili jereji, slično raspoloženje nisu osećali samo oni koji su došli kod njih da se kaju i pouče, svi, i ugledni i prosti: već i maloverni, koji su kod njih dolazili više radi iskušavanja nego radi pouke – samo ako im je bilo svojstvena makar i mala težnja ka dobru i traženje istine.
Odakle su ovi starci, koji znaju samo Bibliju i nekoliko dela svetih otaca stekli ovakvu širinu i trpeljivost? Kako objasniti da su zajedničko tle s njima nalazili i necrkveni mislioci kao što je L.N.Tolstoj – i da se njihove izreke nalaze u delima i drugih publicista filosofskog usmerenja, koji kao i ovaj prethodni ne priznaju nikakav naučni i moralni značaj naše naučno-bogoslovske literature?
Zar o.Jovan Kronštatski ili o.Amvrosije znaju sva lutanja savremene misli i života, ili sami poseduju svojevrstan filosofski kamen za duhovno lečenje? Da, upravo poslednje reči – „duhovno lečenje“ i definišu silu kojom oni prevazilaze knjišku učenost: oni su sadržaj sve naše svete vere sledeći svoje duhovne oce – njene najbolje tumače – izučavali upravo sa strane duhovnog lečenja naših nemoći i grehova, sa strane onog naznačenja koje istine Otkrovenja i sve reči svete Biblije i crkvene odredbe imaju za borbu između dobra i zla koja se odvija u svima nama – u vaspostavljanju u nama novog čoveka. „Radi toga su rođenje i Djeva, radi toga su jasle i Vitlejem,“ kako kaže sv.Grigorije Bogoslov, objašnjavajući istinu našeg iskupljenja. U ovom celovitom razumevanju naše svete vere je prvo preimućstvo naših učitelja u odnosu na inoslavne.
Spoznavši u svetlosti crkvenog učenja u iskustvu sopstvene borbe zakone naše moralne prirode, pravoslavni učitelji vrline samim tim lako mogu da odrede i moralno stanje svog sagovornika, čak i ako ne znaju za razmišljanja koja u njegovu dušu unose pomisli sumnje. Zato učitelj odmah može da pokaže koja tačno čovekova stremljenja sopstvene volje prilepljuju njegovu dušu za sumnje, čine je neutešnom u nesreći, lišavaju nade i bacaju u gnev. Ovome se u starčevoj besedi često pridružuje i jednostavna, ali izvanredno zdrava i snažna primedba, koja razbija lukavo isprepletane argumente protiv istine vere, i naravno, kad bi se ovom jasnom, čistom umu pridružila i učenost, makar u takvim dimenzijama da on raspolaže filosofskim govorom, pobeda nad sumnjama prva dva-tri posetioca bi vratima njegove kelije privukla i čitave gomile Rusa koji sumnjaju, i koji se, kao što je poznato, u zrelo doba uvak vraćaju traganju za verom, ali sada već živom i svesnom. Oni ne bi pogrešili u svom stremljenju ka ovim vratima, jer bi u toj keliji našli glavno što je nedostajalo za razbistravanje njihovog uma, našli bi u sebi odavno izgubljenu sposobnost da budu iskreni prema samima sebi, koja se ne može vratiti putem čitanja, sposobnost da vrate poverenje u glas sopstvene savesti i razuma, da razlikuju ono što nam on govori, a šta sugeriše tvrdoglava i često bezrazložna ozlojeđenost protiv života, ljudi i Boga. Rekli smo da kao sredstvo za razjašnjavanje zabluda ljudima, starcima služi poznavanje ljudske prirode i duhovnog lečenja uz pomoć svete vere; ali ovo bi bilo dovoljno za posetioce koji su već puni pokajanja i iskrenog samoosuđivanja, a za one, naročito iz poluverujućeg društva, kojima je još uvek potrebno da usvoje ovakvo raspoloženje, navedena sredstva nisu dovoljna. Ali, naši starci i najbolji pastiri imaju još jedno sredstvo, izvesnu blagodatnu sposobnost „usvajanja“ u sebi, u svom srcu, svakog bližnjeg, koje se daje pastiru koji je dostigao najviši dar hrišćanske ljubavi i čini ga sličnim s Pastirenačalnikom, za Kojeg su prorok, a zatim i jevanđelista rekli: On nemoći naše uze i bolesti ponese (Mt. 8, 17). Usled ovog blagodatnog usvajanja svaka duša, koja boluje od grehova, čamotinje ili neverja, oseća da nije tuđa učitelju, da je njegov duh obuzima s ljubavlju i samilošću i da joj na izvestan način daje sopstveni život, svoje sopstvene snage, i to čak ne ni sopstvene, odnosno lične, već neke više, koje su mu svojstvene, i koje se više ne predaju rečima, već neposredno osećajem, i kaže: molim vas, dakle, ugledajte se na mene (1 Kor. 4, 16). Ova osećanja su slična onima koja doživljava iznemogli putnik kad ga čio delija koji ga sretne uzme pod ruku i prijateljski počne da ga podstiče da dođe do kraja puta ukazujući mu toplo pristanište koje se nazire u daljini. – Ne mari što crkveni duh starca koji je naizgled tako zatvoren u poznate forme, privlači dušu koja još nije očišćena, odnosno ili ljutog grešnika ili neverujućeg, ili čoveka koji je vaspitan po apsolutno drugačijim shvatanjima od svog novog rukovođe: starac je dobio dar da u svakom dopre „do čoveka“, da se odnosi prema njemu mimo svih maski staleške pripadnosti i raznih uslovnosti i zabluda usvojenih u životu, da dopre pravo do njegovog „unutrašnjeg čoveka“ za kojeg ovaj najverovatnije ni sam nije znao pre toga, a sad ga je odjednom osetio pod slatkim uticajem svete i samilosne ljubavi koja je sijala u očima i rečima, na primer, Serafima Sarovskog, tim jače što je teži bio grešnik koji je kod njega dolazio. Naravno, ovaj duhovni elan, koji se otkrio u grešniku ili u čoveku koji je sve odricao, još uvek nije njegovo potpuno obraćenje, ali mu je on sad vratio potpunu mogućnost za to. O, naravno, on će sad naći mogućnost i da zameni svoje grehovne životne okolnosti drugima, koje više odgovaraju podvigu popravljanja – i da svoje sumnje donese na sud zdrave misli i nauke, potraživši odgovarajuće knjige ili žive učitelje istine koje je ranije izbegavao zbog predrasuda.
„Ali da li vi zahtevate potpunu svetost od pastira za njegovo uspešno delanje?“ upitaće me čitalac. Za potpuni uspeh je, naravno, potrebna svetost, zbog čega u svim neuspesima pastir ne treba da odstupi od samoprekorevanja zbog svog duhovnog nesavršenstva. Ali, reći ćemo da je još na samom putu ka svetosti, za pastire, koji još uvek nisu potpuno savršeni, moguće delimično „usvajanje“ duša sopstvene duhovne dece. Suština pastirstva se sastoji upravo u njihovom „usvajanju“. Vidimo da je delatnost naših najboljih pastira uslovljena trima načelima i da usmerava misao na četvrto. Ova načela su: 1) poznavanje Božanskog učenja i crkvenih odredaba, ne u suvoparnom dogmatskom izlaganju, već sa strane duhovnog lečenja koje se u njima sadrži, 2) poznavanje čoveka u njegovoj borbi između dobra i zla, 3) sposobnost za samilosnu ljubav. Ako se ovome pridružilo: poznavanje ljudskih društvenih i pseudonaučnih ljudskih zabluda, odnosno poznavanje života i nauke, opet, ne samo s faktičke strane, već upravo sa strane njihove privlačnosti za savremene karaktere, isto kao i njihovog uticaja na čovekov moralni život – dobićemo sliku savršenog pastira.
Od ova četiri načela, koja su neophodna za pastirsko savršenstvo, najbliži značaj za doslovno pastirsku primenu ili „usvajanje“ kao projavljivanje pastirskog duha, naravno, imaju drugo i četvrto, premda su nemoguća bez prvog i trećeg, ali se ovim poslednjim načelima pre svega određuje unutrašnji život pastira. O njima ćemo ovoga puta reći samo to da je prenebregavajuće zaboravljanje ovih načela u savremenim predavanjima pastirskog bogoslovlja, koje se ispoljilo u potpunom propuštanju čitavog poglavlja nauke, odnosno pastirske asketike, dostojno najiskrenijeg sažaljenja, i to posebno u sadašnje vreme kad za to postoje predivna rukovodstva preosvećenog Teofana koji je na Duhovnoj akademiji predavao asketiku. I ako neki autori pastirskog bogoslovlja opravdavaju svoje propuste time što su se „moralne osobine pastira“ kod nas izlagale bez specijalne primene na pastire i što su primenjive na svakog hrišćanina, to se može svrstati samo u nedostatke prethodnih predavanja, a ne u suvišnost samog predmeta. Zadatak asketike ne predstavlja toliko pokazivanje hrišćanskog savršenstva i hrišćanskih obaveza koliko ukazivanje puta ka njihovom postepenom ostvarenju. Za pastira svaka dobra asketika, čak i opštehrišćanska, ima dvostruki značaj: kao prvo, ona će ga naučiti kako da stekne dar ove blagodatne sveobuhvatne ljubavi prema ljudima koja mu se ne daje bez naročitih duhovnih vežbanja; kao drugo, ona će mu pomoći da otkriva samo hrišćansko učenje s tačke gledišta koja je potrebna za pastira, s kojom se ono ne otkriva u bogoslovskim udžbenicima, to jest, s tačke gledišta duhovno-isceljujuće sile istina i odredaba koje Crkva sadrži. Evo zašto je poznati Nikodim Svetogorac, izdajući asketsku knjigu učitelja iz VI veka Jovana i Varsanufija, u predgovoru pisao da kao rukovodstvo treba da je čitaju samo arhijereji, igumani i jereji, radi lečenja duša.
Ali, zamislimo da pastir poseduje i znanje Božanskog zakona i hrišćansku ljubav prema ljudima: kako sada da nauči, kao prvo, da raspoznaje ljude imajući u vidu duhovnu borbu koja se u njima odvija, a kao drugo, u čemu treba da se sastoji njegovo upoznavanje s životom i razmišljanjima njemu savremenog društva ili poverene mu parohije, kako bi znao koja tačno načela treba da nadomešta ili da zamenjuje blagodatnim hrišćanskim lečenjem? Upravo u ovome će se sastojati ona istinska primena ili usvajanje, koje je sebi u zaslugu pripisivao sveti apostol Pavle. Kako čovek da nauči da poznaje čoveka, gde je put ka onom dubokom i neposrednom prozrenju u unutrašnji svet koje su stekli duhovni starci? Naravno, glavni uslov za ovaj dar je ljubav, koja se dostiže unutrašnjim duhovnim životom o kojem sada nećemo govoriti. „Ljubav će pronaći reči kojima se bližnji može poučiti. Ona će dati način i um, i usmeriće tvoj jezik, a ovo delo ne zahteva lepe reči, ono traži samo podsećanje.“ Ovom izrekom sv.Tihona Zadonskog (II, 319) potvrđuju se naše reči o onoj prednosti u delu pastirskog usvajanja koju stiču učitelji koji su ostvarili dar blagodatne ljubavi, ali ćemo se potruditi da navedemo neke direktne metode za obučavanje duhovnom prozrenju, koje su dostupne pastirima koji tek započinju duhovni život.
– Prvi uslov za takvu obuku je ipak unutrašnje delanje – pažnja prema sebi, odnosno pažljiva procena svojih pokreta i pomisli, stalno prozrenje u sebi samom borbe dva načela – dobrog i zlog, koji se većinom krije iza dobrih namera, ali u stvari ispunjava dušu pohoću ili gordošću. Imajući uvek pred očima savesti svoj unutrašnji svet, pastir crkve po analogiji s njima, brzo počinje da osvaja borbu koja se odigrava u dušama poverenim njegovoj brizi. Šire pronicanje u ovu oblast će mu dati ispovest ako ima mogućnost i želju da je obavlja bez žurbe. On tada svojim pitanjima neće otkrivati pojedine padove svoje duhovne dece, već upravo onu njihovu unutrašnju borbu, postepeni začetak pomisli i strasti u njima, svojstva njihovih životnih interesovanja i stremljenja, i naravno, samo će na taj način dobiti mogućnost da im po rukovodstvu otaca daje korisne savete, za šta će biti potpuno nesposoban ako se ograniči samo slušanjem njihovih grehopada, kao što to, nažalost, obično biva.
Zar nije istina da je mnogo lakše dati savet otkrivši uz pomoć pitanja koja je glavna unutrašnja strast grešnika, nego saznavši koliko se puta on posvađao, koliko je puta slagao, odbio da pruži milost i dr.? Posle ovakvog suvog nabrajanja teško da će se neki duhovnik i odlučiti da da savet, a ako ga zamole, verovatno će reći nešto uopšteno, naredivši da se na primer, svakodnevno čita molitva koja mu je u tom trenutku slučajno pala na pamet. U svakom slučaju, pastir navedenim načinom ispovedanja stiče poznanja o duhovnim bolestima čoveka. Od njega zavisi da veći deo svojih beseda s parohijanima obavlja širenjem besede posle ispovesti. Ako naši ruski hrišćani imaju imalo nade da će u pastiru naići na duhovnog lekara i savetnika, oni će s punom spremnošću sami usmeravati sve svoje besede s njim na predmete duhovnog života. Nasuprot tome, veoma ih opterećuju sveštenici koji zbog neznanja uslova društvenog života pokušavaju da se pokažu pred mirjanima kao poznavaoci svetskog života i žure se da ih obaspu dokazima svoje svestranosti. Pričalice na svetske teme svetski ljudi u dovoljnoj meri sreću i među svojima, a sveštenik kojeg retko vide doneće im mnogo više utehe ako se svom parohijaninu predstavi kao njegov saosećajan rukovodilac u duhovnom životu. Jednom rečju, poprište za njegovo izučavanje je ruskom pastiru uvek otvoreno; samo da ima želje da ga proučava.
Dostigavši moralnu tankoćutnost koja je moguća za pastira koji živi u svetskoj vrevi, po kojoj će moći da odredi makar osnovne karakterne crte svakog čoveka, sveštenik će biti u stanju da koristi ovaj dar za spasenje duša samo u slučaju ako svoju sopstvenu dušu i svoju besedu dovede u određeni odnos s raznim stranama u duši bližnjeg, odnosno ako poziva u život njegovog novog čoveka i ako zajedno s njim pobedi starog. Zamislimo tako uobičajen u ruskom životu tip dobrog, iskrenog mladića s vatrenom saosećajnošću za dobro, ali beskarakternog i strasnog. Život koji ga okružuje, koji se usmerava samo na to da svako traži korist i zadovoljstvo, uvlači ga u pučinu strasti i bezbrižnosti; ali evo, on sreće pastira, koji jasno prozire njegovu jednostavnu psihologiju, koji s tugom gleda njegovu lakomislenu ličnost i pad, i koji sa iskrenim samilosnim saosećanjem želi da sačuva i zapali u njemu vatricu najviših, svetih stremljenja, koja u njemu jedva tinja; radi ovog cilja pastir mu nudi učestvovanje u parohijskim dobročinstvima, u školi i t.sl. prostom, smernom, ali svetom delu. Mladić se odmah odaziva na poziv, i sveta uzdanja koja su se do tada gasila, vraćaju se u život i počinju da se razvijaju. Ipak, verovatno je da ga ova vakcina aktivnog dobra neće odmah izbaviti od daljih padova, ali će se unutrašnja borba zaoštriti, a sveštenik će mu od tada izgledati kao anđeo-čuvar, kao svagdašnji moralni oslonac i utešitelj. Kad sličan odnos prema pastiru usvoje svi sinovi njegove parohije tako da ona uistinu, a ne samo po imenu, predstavlja crkvu koja vodi borbu – zadatak istinski pastirske primene je ispunjen. Nije to lak zadatak, ali smo imali prilike da vidimo kako su ga ostvarili i veroučitelji, i duhovnici dobrotvornih ustanova i parohijski pastiri; niko od njih nije slobodan od neprijatelja i lažne braće, ali i u njihovoj životnoj društvenoj borbi, i u unutrašnjoj ličnoj borbi svakog parohijanina ovi pastiri su zauzimali mesto, moglo bi se reći, druge savesti: kod njih su ljudi išli po savete, njihovu reč su očekivali u nevolji, na njihove reči su se oslanjali u borbi.
Do sada smo govorili o ljudima koji nemaju predubeđenja protiv religije i Crkve, ali ima mnogo onih s predrasudama, čiji je život iskomplikovan zabludama, a umesto istinskih hrišćanskih pojmova njihovim razumom vladaju tolstojevština ili pozitivizam ili zanimanje za nešto drugo, pri čemu Pravoslavlje čak ni ne poznaju i ne žele da ga znaju. Upravo ovde je pastiru potrebno da proniče u ova lažna učenja i gleda koje su tačno prevare zarobile nerazumno srce hrišćanina. Ovakvo zanimanje gotovo nikad nije bilo lišeno nekog privida dobra, koje postoji u lažnom učenju koje su ovi primili; kao što su mnogi sledbenici Tolstoja bili spremni da misle da je njihov „učitelj“ bio prvi čovek koji je govorio o svetosti i uzvišenosti devstvenosti, da se tek od Nekrasova kod obrazovanih ljudi pojavila ljubav prema prostim ljudima, da Crkva uči mržnji prema svim narodima osim sunarodnika i t.sl. Prilikom pažljivog gledanja na stvari, može se primetiti da je u Rusiji najrasprostranjenije lažno učenje uvek raslo i da je uvek sticalo izvesnu snagu na sličnom nesporazumu i smatrajući da ima monopol nad nekim dobrim načelom, te je na taj način privlačilo sebi srca neutvrđena u hrišćanskom shvatanju. Samo su samozvanci mogli da pokrenu narodne bune u Rusiji; isto tako su se i pobune misli kod nas uvek zasnivale na prevari. Da bi se zabludeli ponovo vratili istini treba im naravno pokazati da dobro, koje oni traže sa strane, mnogo obilnije, svetlije i čistije sija u vencu Crkve. Na zabludele s potpunom naučnom i iskrenom ubedljivošću treba primeniti kratko delo sv.Tihona: „Hristos priziva grešnu dušu“. U ovom delu svetitelja Gospod je opisan kako prekoreva čoveka zbog toga što Ga je zaboravio i ostavio i što je zavoleo svet – i kako objašnjava palom da samo On u potpunosti i savršenoj lepoti ima ona blaga, radi čijeg se uzaludnog traganja čovek bacio u ovozemaljsko more: bez obzira na to da li je tražio bogatstvo, lepotu ili slavu – sve se ovo stiče samo u Hristu, i pritom, očišćeno od greha i unutrašnjih muka koje su s njim povezane.
– Zadatak savremenih prosvećenih pastira misionara, a posebno pisaca, koji se naročito bave apologetikom i duhovnom publicistikom, sastoji se upravo u tome da ne ograničavajući se unutrašnjom kritikom lažnih učenja ili otkrivanjem protivrečnosti i pogrešaka u njima, ukažu na pozitivni magnet koji privlači dobra, ali nerazumna srca i da se zatim ova privlačna ideja pokaže u najboljem i najsavršenijem vidu, koji ima u hrišćanskom učenju, na primer da se suvoparna ljubav tolstojevštine, koja se ogleda u materijalnoj i radnoj pomoći bližnjem uporedi s hrišćanskom ljubavlju, koja se ne kloni od toga da se izrazi i u ovome, ali koja za najviši cilj ima zajedničko duhovno savršenstvo (- „da svi budu jedno u Bogu“ Jn. 17. gl.) i koja se ne ogleda samo u delatnosti, već u živom, nežnom osećanju prema svim ljudima bez izuzetka. Ovakav polemičar će biti dostojan učenik božanskog Pavla, koji je Atinjanima propovedao istog Onog Neznanog Boga Kojem su se klanjali ne poznajući Ga, ali u najsavršenijoj hrišćanskoj predstavi. Upitaćete kako će pastir Crkve umeti da zapazi privlačnu silu lažnog učenja kad ljudi prevareni ovim učenjem izbegavaju pastira? Ovde može da mu pomogne isto ono što je apostolu Pavlu pomoglo da približi istinsko učenje o Bogu pomračenoj svesti Atinjana – narodna književnost, narodno stvaralaštvo, koje je još tada ljude nazivalo rodom Božijim (Dap. 17, 28). Isto značenje ima i ruska lepa književnost za svetsko društvo i omladinu: u njihovom sadašnjem stanju ona im zamenjuje moralne pouke i filosofiju. Proučavajući našu književnost pastir će na izvestan način biti uveden u samu srž ruskog društvenog i moralnog života: on će po njoj uvideti zbog kojih tačno moralnih pobuda Rusi bivaju uvučeni u ove ili one tokove misli i života; a shvativši to on će uz jasnost i širinu sopstvenog hrišćanskog pogleda na svet, bez poteškoća moći da pokaže njegovu moralnu nadmoć u odnosu na sve zablude i tako će za zabludele pre svega biti zanimljiv, dalje – blizak, na kraju, koristan, utešan sagovornik koji ih prosvećuje. Upravo tako će za one pod zakonom biti kao da je i sam pod zakonom, a za one koji nisu pod zakonom – kao da nije pod zakonom – poput vrhovnog apostola.
Slušaoci i sagovornici koje on bude obratio neće biti obraćeni slučajno, kroz ponovni nesporazum, kao kod katolika s njihovim ugađanjem ukusima, već upravo kroz gašenje njihove duhovne žeđi, o kojoj je Gospod rekao, primenjujući je na svoje učenje: Ko je žedan, neka dođe Meni i pije. Koji u Mene vjeruje, kao što Pismo reče, iz utrobe njegove poteći će rijeke vode žive (Jn. 7, 37-37).
Stariji ljudi su mi pričali da je znalac svetootačke literature A.S.Homjakov, kad su mu prijatelji, koji su se oduševljavali različitim poslednjim rečima zapadnog humanizma, donosili inostrane knjige s uzvišenim idejama, uvek umeo da pronađe kod otaca Crkve iste ove misli, samo još svetlije izražene i pobedonosno ih je suprotstavljao svojim sagovornicima. Evo istinske primene hrišćanstva, evo kakvo duboko razumevanje vere i saosećajno-sastradalno poimanje misli i života treba da dostignu pastiri pravoslavne Crkve kako bi ostvarili njene ciljeve na zemlji i kako osuđujući katolike zbog primene neiskrenih i lažljivih sredstava sami ne bi bili osuđeni zbog bezosećajnosti prema duhovnim potrebama pastve.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *