IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
DVA PUTA PASTIRSTVA – LATINSKI I PRAVOSLAVNI[1]
 
Put latinstva
 
Latinski klir naše pastire prekoreva za navodno potpuni nedostatak pastirskih sposobnosti, koji se ispoljava u nepoznavanju društvenog života, a posebno u ravnodušnom odnosu prema njemu. Sebe hvale zbog ugledanja na primer apostola, koji je rekao: Svima sam bio sve, da kako god neke spasem (1 Kor. 9, 22); za nas, nasuprot tome, kažu da živimo svojim zatvorenim životom, koji predstavlja okamenjeni život iz XVII veka, da ne poznajemo svoje ovce i da ne hodimo pred njima kao istinski pastir, kojem su ovce svoje (v. Jn. 10). Oštrina ovih napada se posebno oseća u Zapadnoj pokrajini, gde se pravoslavni klir delimično sastoji od obraćenih unijata, koji su prošli kroz jezuitsku školu, i premda su se oslobodili pređašnjih zabluda, često bivaju u nedoumici zbog gore navedenih poređenja. U nedoumici se nalaze i oni pastiri Rusi, koji su imali prilike da pažljivije posmatraju život latinskih parohija, kojima vešto i očigledno vrlo svestrano upravljaju njihove rukovođe prema planiranim ciljevima. U ovom slučaju je naročito sablažnjiva okolnost da se praktičnost latinskih metoda naizgled opravdava, ako ne u svim svojim delovima, onda makar u opštem usmerenju navedenim rečima Božjim, isto kao i prividnom sličnošću sa životom drevne Crkve, kad je svakodnevni život hrišćanske zajednice u svim svojim pravcima bio rukovođen uputstvima pastira i kad mu je bila potpuno tuđa podela na duhovni i svetovni život, koja se nažalost, kod nas u ruskim parohijama, čak i seoskim, zapaža sve oštrije i oštrije, pri čemu se oblast svetovnog života stalno širi na uštrb duhovnog.
Pogledajmo sad da li je za nas poželjno usvajanje latinskih metoda pastirstva ili, tačnije rečeno, onog načina pastirsko prilagođavanje, po kojoj se njihova delatnost razlikuje od života pravoslavnog klira. U čemu se sastoji metoda latinjana za razliku od pravoslavnih pastira? Ili oni uopšte nemaju nikakvu primenu na ljude uprkos onome što kažu apostol i Hristova priča? Na poslednje pitanje ćemo unapred reći da nećemo imati u vidu prekršioce pastirske dužnosti, već izvršioce; znamo mnogo pravoslavnih pastira koji su u svim vekovima crkvene istorije bivali glava i srce blagočestivog naroda, do kojih su tražili i nalazili put čak i nečastivci, koji su kasnije napuštali svoj pređašnji pogibeljni put i ponovo se obraćali Bogu. Da li je isto njihovo ulaženje u život naroda s običajem katoličkih sveštenika i njihovih podražavalaca ili nije? Evo, o ove dve vrste metoda ćemo i govoriti. Prilagođavanje apostola Judejcima i Grcima, koje se u najvišem obliku ispoljavalo u Poslanici Jevrejima i u besedi upućenoj atinskom areopagu u potpunosti je spojivo s predstavom o hrišćanskoj propovedi kao o prizvanju ljudi na odricanje od sveta, na umrtvljivanje starog čoveka i ispunjavanje Hristovih reči o tome da nije moguće služiti dvama gospodarima (v. Mt. 6, 24), jer ko nije s Njim, on je protiv Njega (v. Lk. 11, 23). Ova spojivost hrišćanske strogosti i zabrane bilo kakvog lukavstva sa sveobuhvatnom širinom hrišćanstva zasniva se na tome da u sadržaju svakog društvenog života ima mnogo prirodnog dobra i da je upravo ovo dobro za propovednika i za pastira onaj rez divlje jabuke u koji se jedino i može umetnuti dobar kalem. Pa ipak, društvo ili narod mogu se okrenuti Hristu ili istinski hrišćanskomm životu jedino s unutrašnjom borbom i suštinskim prelomom, jer i ono prirodno dobro u njima, što je poslužilo kao most za spajanje za primanje blagodati, nije se održalo samo zbog dobrih, već uglavnom zbog grehovnih pobuda, čak uglavnom zbog ovih drugih, u čemu se, zapravo i sastoji osnovno svojstvo svega dobrog po prirodi, a ne po blagodatnom osvećenju Hristom. Tako nauka u prirodnom čovečanstvu ne živi toliko zbog iskrene radoznalosti, koliko zbog gordosti i koristoljubivosti, dobročinstvo ne živi toliko zbog bratoljublja, koliko zbog taštine i težnje da se uguši glas savesti prilozima koji su ništavni za dobrostojećeg, zatim ogrezlosti u pohoti. Jasno je koliko borbe i stradanja moraju da prežive ovi nosioci vrline pomešane s porokom, koji se prizivaju na primanje hrišćanske vere ili na njeno potpuno usvajanje kako bi se radi ove čistote, koju prirodno dobro dostiže samo u hrišćanstvu, odrekao svih radosti, koje su pre donosile svom starom čoveku. Verovatno će se jedini način obraćenja prirodnog čoveka Hristu sastojati u tome da mu se pokaže kako visok stepen u hrišćanstvu dostiže slast one vrline, koju trenutno zna delimično. Takav je i bio način apostolske propovedi.
Jasno je da za služenje treba da poznaje svoje ovce i one koje nisu iz ovoga tora, i te… valja privesti (Jn. 10, 16). Ne treba ih poznavati samo u smislu učenog ili svakodnevnog upoznavnja s njima, već upravo u smislu onog dubokog pronicanja u tajne odaje duše, koje prepodobni Jovan Damaskin naziva „usvajanjem“. Vidiš li nekog skeptika – Hamleta il Fausta, – spoznaj šta nedostaje duši za približavanje veri, šta ljudi nisu umeli da mu pokažu u hrišćanskom otkrovenju; vidiš li umišljenog filantropa, koji se primorava da dostigne ciljeve čovekoljublja van Crkve – upoznaj njegovu dušu, za čim ona zapravo žudi – ako je to uglavnom samovolja, pokaži mu njenu potpunu nespojivost sa služenjem bližnjim, ako ga je otuđilo neznanje, naslikaj mu slike hrišćanskog čovekoljublja i pokaži njegovo beskončno prevshodstvo u odnosu na prirodno, koje se tiče samo tela i džepa, ali ne ume da isceljuje rane srca.
Da li se prilagođavanje katolika sastoji u tome da se, ispitujući sve, drže dobrog (v. 1 Sol. 5, 21), kako bi svestrano i tanano shvativši lični i društveni život pastve, izvodili u život i pojačavali samo dobro i njime pobeđivali zlo (v. Rim. 12, 21), podstičući na taj način odlučnu borbu u dušama za pobedu Hrista nad Velijarom? Ukoliko su metode njihovog pastirstva takve, naravno, preostajalo bi nam samo da se ugledamo na njih, prekorevajući sebe za pređašnju tromost, ali treba s užasom da se okrećemo od bilo kakvog ugledanja na njih ako se ispostavi da spoznavši sva dobra i zla načela koja deluju u nekoj sredini, oni umesto da ih guše svojim primerom, koriste to samo radi pridobijanja čoveka za svoju Crkvu. Tada će biti jasno da oni ne izgrađuju dušu, već ostvaruju sopstvene ciljeve i da odbcuju Hristove reči o tome da zlo drvo ne može da donese dobar plod, što se nučio da razume još premudri sin Sirahov, koji je rekao: Ne govori: „Radi Gospoda sam odstupio“; jer ono što On mrzi ni ti ne treba da činiš. „Ne govori: „On me je doveo u zabludu,“ jer On nema potrebe za grešnim čovekom (Sir. 15, 11-12). Proverimo naše zahteve pre svega na onoj oblasti latinskog pastirstva, gde neće imati mogućnosti da nam kažu kako navodno ne navodimo pravila, već zloupotrebe – na njihov odnos prema literaturi i nauci, na prirodni razum. Koje strane u ovoj oblasti se oni prihvataju i s kojom stranom hrišćanske vere je zbližavaju?
Šta to postoji u prirodnoj evropskoj literaturi i nauci, a da je dobro, unutrašnje srodno sa hrišćnstvom, a šta je rđavo, što je u suprotnosti s njim? Nauka i književnost na Zapadu se delimično razvijaju nasuprot predanjima, delimično nasuprot poročnoj stvarnosti: bivajući u izvesnim slučajevima neprijatelji nauke one katkad bivaju neprijatelji onog dubokog moralnog raspada u kojem su ogrezli narodi i predstavljaju se kao plemenit, premda i nemoćan pokušaj da izađe iz tame na svetlost, da se utvrdi pojam o dobru i zlu, da se ljudski život ispuni čovekoljubljem i trudom međusobne pomoći umesto postojećeg razvraćanja i dokonosti. Ovakve ciljeve imaju mnogi pisci, filosofi i moralisti: oni se retko u svemu podudaraju s učenjem latinstva, ali po duhu, po sadržaju svojih životnih pravila, oni ponekd bivaju blizu Carstva Nebeskog, kao onaj Hristov kušač, koji je shvatio da voli Boga i bližnjega više od paljenica i žrtava (v. Mt. 12, 33). U svakom slučaju ovaj propovednik hrišćanstva koji bi želeo da uništi pregradu (prepreku – prim. red.) između vere i savremene naučne i društvene literature, treba da se obraća upravo ovim moralnim stremljenjima predstavnika misli. Njegov zadatak će biti da pokaže koliko su nejasni, razbijeni, suvoparni i nemoćni ovi pokušaji da se naravi oplemene bez žive vere u Boga i u Hrista, bez pomoći spasonosne blagodati, van onog živonosnog jedinstva s pređašnjim borcima dobra i istine, koji zajedno obrazuju jedno stado Božije ili Crkvu, koja nije razjedinjena ni smrću, ni vekovima.
Da li katolički pravednici ovako postupaju? Na naše čuđenje, uglavnom postupaju suprotno: njima svojstvena elastičnost u raznovrsnim prilagođavanjima obično ih potpuno napušta upravo ovde, gde zapravo ne bi trebalo ni da bude potrebe za veštačkim prilagođavanjem, već za jedostavnim tumačenjem hrišćanstva i nauke. Oni s nekakvim neprijateljskim nemirom slušaju pisce, koji propovedaju čistotu života, samopregornost i istinoljubivost; nerado koriste i ljude koje šalju kao svoje junake u katoličke crkve da prinose pokajanje za pređašnje grehove. Njihovi pateri kao da se plaše da će svoju religiju učiniti previše svetom i žure s vatrenošću, dostojnom bolje sudbine, da im tumače kako hrišćanstvo navodno uopšte nema za glavni cilj da čoveka učini vrlinskim i bezgrešnim, jer su istom tom (?) težili i stoici; ne, katolička vera nudi mnogo određenija sredstva za spasenje, koja se sadrže u riznici Crkve u vidu tajni, induligencija i dr. „Pa gde je, napokon, njihova praktičnost?“ upitaće čitalac, negodujući zbog takvog srozavanja vere pred racionalističkim praznim moralom – i ko je to učinio? Sami služitelji vere! Čitaocu, koji je namislio da postavi ovo pitanje, deleći njegovo negodovanje, ipak ćemo odgovoriti da premalo poznaje život i da ima previše lepo mišljenje o većini ljudi. Katolička predstava o hrišćanstvu koja će konačno odvratiti od njega najbolje ljude među neverujućima, biće prihvaćena od strane gorih, kojih ima sto puta više nego prvih, i to mnogo lakše nego ono shvatanje vere koje bi otkrivalo njenu najvišu moralnu vrednost, njenu svetlost, njenu sveobuhvatnu širinu. Istina, Hristovo učenje, premda sporo, čvrsto se širilo u drevnoj Crkvi, upravo zahvaljujući svojoj duhovnosti, uzvišenosti i preporađujućem uticaju na svoje sledbenike, ali nećemo zaboraviti ni to da je knez ovoga sveta bio spreman da u jednom trenutku oka prepusti Hristu sva carstva sveta samo kako bi mu se On, naravno pavši, poklonio. Razume se, to će biti već drugo pitanje, da li bi tada za ljude bilo spasonosno njihovo obraćenje veri, kao i njihovo sadašnje obraćenje katoličkim sveštenicima s njihovim nepretencioznim moralnim zahtevima, ali u svakom slučaju zasad će biti reči samo o doslovnom sticanju sledbenika, i tu se ne može prekoreti za nepraktičnost katolička propoved i pismenost, koja se tako malo brine o dostojnom odnosu između hrišćanstva i najuzvišenijih moralnih učenja i stremljenja evropske misli i života i koje tako malo ceni u svojim malobrojnim piscima, koji pokušavaju da objasne moralnu lepotu hrišćanstva nezavisno od specijalnih dogmi katolicizma, kakav je na primer, nama savremeni biblista A.Didon.
Ako je njihov odnos prema onom najboljem u nauci toliko zanemarljiv, kako stroga treba da bude njihova ocena u pogledu obrnute strane njima neprijateljske medalje, druge strane evropske misli i nučno-književnog života, naličja koje količinski toliko prevazilazi lice? Pod ovim pre svega podrazumevamo lažni empirizam lišen i misli, i obrazovanja, koji ipak smouvereno pretenduje na materijalističke zaključke, tj. ne na zaključke, već prosto izjave, za koje se umesto naučnih osnova predstavljaju gomile činjenica koje s njim uopšte nisu povezane, a ponekad i prosto moderan autoritet, koji deluje na gomilu, koja se tako sujeverno klanja natpisu učenosti kao pred bezumnim buncanjem Pitije ili magova. Zar nije istina da se samo takvim, suza dostojnim stanjem stvari može objasniti da je društvo ozbiljno čitalo i slušalo Darvinovo „otkriće“ o postojanju religioznog osećanja kod životinja, koje potiče iz posmatranja psa, koji laje na kišobran koji ljulja vetar? Svake decenije nauka sve manje postaje stvar misli i njeni najviši regulativni principi, neprimer, ozloglašena evolucija, utvrđuju se prosto modom, kao tehničke metode u životu neukih zanatlija. Evo, čini se, zgodnog poprišta za krasnorečiva razobličenja patera – da ukazuju na unutrašnju laž savremenog racionalizma, koji je toliko ponizio vrednost razuma i misli.
Međutim, da li to vidimo? Katolički učeni apologeti i sami u ogromnoj većini stoje na ovom kolebljivom načelu – da guše traženja misli činjenicama, koje su slabo povezane sa zaključcima, i da ih nameću samo u ime poštovanja prema svojoj učenosti ili čak da uopšte ne daju nikakve zaključke, već samo utiču na naivnu uobrazilju gomile predstavom o bezdanu različitih odlomaka znanja iz fizike, zoologije, arheologije i filologije. Samo ovim namerama smo mogli da objasnimo strpljiva, dugogodišnja i za interese apologetike i religije naizgled potpuno besciljna dela katoličkih sveštenika u vezi s najpojedinačnijim pitanjima različitih svetskih nauka; sve je to kod njih bilo pomešano s vatrenom revnošću za katolička lažna učenja i uz nadmeno spokojno nerazumevanje opštih istina hrišćanstva, čak i uz odsustvo bilo kakve potrebe da se u unutrašnje jedinstvo dovedu različite strane hrišćanske istine – jednom rečju, uz isto takvo odsustvo bogoslovske intelektualnosti kakva se uočava skoro u većini sledbenika pa čak i predstavnika racionalističke učenosti. Primena ili prilagođavanje savremenim običajima kod katoličkih naučnika je zaista najpotpunije u odnosu na primenu ili prilagođavanje upravo onoj njihovoj strani kojoj ne treba da se prilagođavaju. Donositi na osnovu činjenica fizike zaključak o bilo kakvom filosofskom gledanju na svet uvek će biti moguće, ali nadajući se istinskom, a ne na trenutnom uticaju veštačkih zaključaka lišenih iskrenosti i naučnog stvaralaštva znači nadati se uzaludnom. Ovakve su nade svih njihovih fiziko-matematičkih fakulteta s usavršenim mašinama, ali bez gledanja na svet, već samo s upornom tendencijom. Naravno, ne negiramo korist od prirodno-naučnih poznanja u apologetici i njihovo korišćenje za bogoslovska istraživanja, ali ona treba da budu povezana s čitavim filosofskim gledanjem na svet, ili barem treba da se zadovolje značenjem službenih zaključaka za širu i uopšteniju spoznaju, ali ne da ih zamene.
Postavili smo pitanje o tome s kojom stranom hrišćanstva katolički naučnici zbližavaju svoje naučne zaključke. Skoro isključivo s empirijske, istorijske, a ne principijelne strane. Beskonačni materijali o biblijskoj kosmologiji i hronologiji i razni odnosi biblijskih i crkvenih događaja sa svedočanstvima istoričara iz okolnih gradova – evo omiljenog zanimanja katoličke apologetike, koja kao da ne želi da primeti da je borba između gledanja na svet mnogo dublja, da ona nije borba raličitog definisanja činjenica, godina i događaja, već prosto principa: da li je istinski svetski poredak moralan ili samo mehanički, da li treba živeti za svetu večnost ili treba jesti i piti, jer ćemo sutra umreti i nestati bez traga. Mi ne negiramo i značaj pojedinih faktičkih zbližavanja, ali ona imaju smisao samo pod uslovom prethodnog pomirenja principa, kojima se tako malo bave umovi katoličkih bogoslova.
Hoćemo li se obratiti moralnoj fizionomiji, koju uzima na sebe katolička nauka; avaj – ovde ćemo videti sve one odvratne crte kojima se odlikuje gordi učeni ateista: nadmenost i hladni cinizam, primamljivu zagonetnost i ne govorenje do kraja – jednom rečju, sve ono što je sofiste razlikovalo od Sokrata i književnike od apostola, sve ono što je potrebno za umno porobljavanje, a ne za prosvećivanje dečaka i poluobrazovane buržoazije, sve ono od čega su bili slobodni Kolumbo i Kopernik, na šta upozorava mudrace sveti Jakov u svojoj Poslanici (v. Jak. 3, 13-18). To nije vatrena ispovest Husa i nije prostodušnost mocartovskog genija; istina u njima manje rizikuje da se podvrgne grubom ismevanju neukih, ali zato i ima manje nade da će u srcima probuditi žudnju za istinom i svetlošću.
Ali, dosta o tome. Kakve su dalje metode katoličke propagande? Čini se da se najvažnije od njih definišu načelima koja vladaju svetovnim, svetskim, bezreligioznim životom, kao što su pre svega politička, odnosno, administrativna i ekonomska pitanja. Čak i većina papskih bula razmatra ove predmete. Mnogi Rusi odobravaju to što Katolička Crkva žuri da kaže svoju reč povodom svakog načela koje zanima umove. Ali mi u ovoj grozničavoj užurbanosti vidimo izraz njene unutrašnje praznine. Papa kao da već naizgled priznaje da se za njegovu pastvu sva suština života svela na to da li treba da budu republika i socijalizam ili da ne budu. I evo, on žuri, ne toliko da sudi ovim načelima, koliko da preporuči katolicima njihovu sopstvenu veru s tačke gledišta političkih strasti datog trenutka. On nema šta da kaže o spasenju, o večnosti, o Isusu Hristu, on nema snage da im ponudi bilo kakav životni izraz koji proističe iz same suštine hrišćanstva i Crkve: on gleda samo gde se trenutno nalazi sila i trudi se da je pridobije za svoje ciljeve. Zaista, katolički klir koji od davnina diše poslednjim političkim trenutkom, koji se ranije izražavao u dvorskim prevratima, a sad uglavnom i suštinskim, konačno je postao sličan onom učitelju, koji je prvo držao učenike za knjigama u bespogovornom povinovanju, a onda je počeo da ih propitkuje. Vidite li, učenici su pošto im je dosadilo njegovo vlastoljulje, izbacili knjige kroz prozor, oterali su učitelja i sami su iz učionica otišli u kafanu. Učitelj je umesto ranije strogosti počeo da hvali kafanske podvige svojih smelih pitomaca, a kad su ga ismevali i isterivali iz sobe, sam je počeo da im donosi vino, samo s molbom da popiju u njegovo zdravlje. Prirodno je da su dečarci, koji su se potrošili, ponovo počeli druželjubivo da ga dočekuju i da od njega kamče nove ture, poruga je počela da slabi i čak je moglo da se čuje da je učitelj u suštini veoma dobar starčić. Međutim, ja sa svoje strane uopšte ne nalazim da se njegova situacija sad popravila i više bi mi se sviđao u vreme najmanje popularnosti. Katolicizm je slavan po svetskoj prefinjenosti i aristokratizmu – ovde je još uvek prisutno njegovo srednjovekovno nasleđe. Najdosledniji katolici – jezuiti, od došljaka zahtevaju da imaju po barem dve od tri osobine – učenosti, lepote i plemenitog porekla. Veliki svet, odnosno najviše društvo, koje život provodi u dokonim i grehovnim zadovoljstvima posebno je naklonjeno prefinjenim i snishodljivim paterima, koji mu kradomice došaptavaju da je papa u duši isti onaj srednjovekovni aristokrata koji prezire neuku gomilu, ali je žalosnim okolnostima primoran da je povremeno obuzdava nežnim govorima kao Horacije svojim odama. Slično prilagođavanje latinstva se s posebnim zanimanjem može posmatrati u našoj staroj Poljskoj, gde duhovni oci često ne smatraju za potrebno da kriju svoj duboki prezir prema prostodušnom narodu, ni svoje strahopoštovanje pred ugledom i bogatstvom gospode. Uopšte, s posebnom energijom i prividnim uspehom, propagatori papizma deluju tamo gde su jake narodne ili klasne strasti, gde su ljudi spremni da se orode s bilo kim, samo da pomognu svojoj partiji: takve su sad Austrija i Nemačka. Nećemo mnogo govoriti o ozloglašenom misionarstvu papista: ovde sramna prilagodljivost dolazi do toga da paganskim idolima stavljaju krstiće i da nazvavši ih Isusom Hristom dozvoljavaju da im se ljudi klanjaju i posle Krštenja. Oni ne obraćaju ljude toliko propoveđu, koliko novcem, tako da obraćenje paganina u katolicizam uopšte ne svedoči o nekom moralnom poletu u njegovom životu: kako ono malo liči na obraćenje Zakheja ili Marije Magdaline! Spoljašnji načini obraćenja u papizmu su poznati: grade se bogate škole, i evo sav šarm evropejstva, koje je toliko privlačno za nekulturne Azijate ili Afrikance obilno zamenjuje reči apostolskog ubeđivanja i primere svetog života. Osim toga, misionari brzo usvajaju uslove lokalnog političkog života i uz pomoć konzula postižu da za tuđinca postaje neobično korisno da bude katolik. Jevanđelje, Isus Hristos i večni život zauzimaju najskromnije mesto u svem misionarskom delu i kad bi se reči Krštenja promenile i uskladile sa suštinom stvari, morali bi da krste ljude ili u ime novca ili u ime evropske civilizacije ili u ime zastupanja za novokrštenog pred vlastima, ali ne u ime Presvete Trojice. Hrišćanstva nema tamo gde se potpuni preokret života paganina zamenjuje njegovim samo delimičnim i postepenim oplemenjivanjem.
Uostalom, dosta je rečeno: doslednost latinstva se u svim stranama njegovog života čuva toliko čvrsto da smatramo da je potpuno suvišno ulaziti u detalje. Otkrivajući ovu doslednost, uopšte nismo želeli da ukazujemo na lične poroke i padove poslenika, koji su toliko česti čak i među samopregornima, već da analiziramo one opšte principe pastirstva kojima se rukovode. Istina, čitajući njihove kurseve pastirskog bogoslovlja nismo naišli na ove principe izložene tako direktno i otvoreno, ali nismo mogli da ne primetimo da je pažnja učitelja pastira uvek usmerena samo na utisak koji njihov čitalac – pastir – može da ostavi na ljude; kao da nema među nama još najvišeg Sudije naših dela, reči i misli; Koji je rekao da treba očistiti najprije iznutra čašu i zdjelu da budu i spolja čiste (Mt. 23, 26). Dakle, u čemu se sastoji osnovno svojstvo pastirske prilagodljivosti katolika? Ne u zbližavanju s najboljim stranama prirodnog života, već u služenju i popuštanju njegovim najtananijim strastima. Ovakvo sredstvo je uspešno, jer su svakome drage njegove strasti i radi dopuštenog služenja njima ljudi će spremno pristati na spoljašnja ograničenja i obaveze koje im nameće klir učeći o spasonosnom značenju spoljašnjih dela i zasluga, ali ovo sredstvo ne vodi ka religiji, koja uvek predstavlja najviši cilj života u Bogu, već samo ka hijerarhijskoj organizaciji, koja je zato najmanje ugodna Bogu, jer kad bih još ljudima ugađao, ne bih bio sluga Hristov (Gal. 1, 10). Uostalom, metode savremenog katoličkog pastirstva, koje se razvilo do svojih poslednjih granica ni u ovom životu nemaju odgovarajuću postojanost: On rasipa misli lukavijeh da ruke njihove ne svrše ništa; On hvata mudre u njihovu lukavstvu, i namjeru opakih obara (Jov. 5, 12-13). Zato, osloni se na Gospoda, i čekaj Ga. Nemoj se žestiti gledajući koga gdje napreduje na putu svojem, čovjeka, koji radi što namisli. Utišaj gnjev, i ostavi jarost; nemoj se dražiti da zlo činiš. Jer će se istrijebiti koji čine zlo, a koji čekaju Gospoda naslijediće zemlju (Ps. 37, 7-9); može li vladati onaj koji mrzi na pravdu? (Jov. 34, 17). Očigledno i potpuno istinito otkrivanje ciljeva i sredstava savremene katoličke hijerarhije može se pročitati kod Dostojevskog u glavi o „Velikom Inkvizitoru“.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prvi put je objavljen u časopisu „Bogoslovski vesnik“, 1981. g., februar.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *