IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
OSNOVNA NAČELA PRAVOSLAVNOG PASTIRSTVA
 
Pastirski uticaj i sloboda volje
 
Na koji način slobodna volja može da izdrži uticaj druge volje? U svetootačkim delima i u savremenoj spiritualističkoj filosofskoj literaturi mogu se naći takve odredbe o slobodi volje na osnovu kojih bi se prilično lako mogao dati odgovor na naše pitanje. Ovde je jako zanimljiva podudarnost između filosofije i patrologije; istina, prva nije dostigla mogućnost da se izražava pojmovima druge, ali je njihov sadržaj u ovom slučaju isti. Svetootačka pismenost, koja koristi izraze Platonove filosofije u moralnom biću čoveka razlikuje dve strane: 1) slobodu u preovladavajućem smislu – formalnu i 2) sam sadržaj moralnog života – moralnu prirodu čoveka. Prva se naziva „vladarem uma“; naziva se i „duhom“ za razliku od duše. Učenje otaca iz IV i V veka, posebno asketa, o moralnom životu, koje traje i u vizantijska vremena i završava se našim savremenikom episkopom Teofanom, svodi se na zahtev da ovaj „vladar uma“ vlada nad svim sadržajem njegove prirode, upodobljavajući se poslednjem, kako bi, kako kaže Teofan „dobre odluke volje, koje duh prima, silazile u njegovu prirodu“. Evo, upravo priroda, koja se otkrivala u običnom čoveku na svakom koraku u vidu želja svojstvenih njegovom ličnom karakteru, i jeste predmet neposrednog uticaja pastirskog raspoloženja. U psihološkoj literaturi se ne vodi samo rasprava o moralnom životu: ovde se sloboda razmatra u njenom odnosu prema duševnom životu uopšte. Ona se opisuje kao sposobnost izbora između ljudskoj duši svojstvenih i njenih osnovnih stremljenja, kakva su na primer, samozaštita, samoljublje, samilost, težnja ka moralnoj čistoti i dr. A svi spoljašnji uticaji koje čovek oseća, stiču nad njim svoju moć ili postaju motivi samo u vezi s ovim stremljenjima. Upravo zato je i čovekov život borba jednog od njemu svojstvenih stremljenja s drugima, a uopšte ne spoljašnjih uticaja. Na gladnog uznemirujući uticaj nema izgled hrane, već saglasnost njegove volje s instinktom samoočuvanja, tako da kad ove saglasnosti nema, na primer, kod dobrovoljnog isposnika, nema ni uznemirenja, bez obzira na odgovarajuće okolnosti.[1]
Nama sad preostaje da slično gledište primenimo na slobodu kod otaca i kod filosofa radi objašnjavanja uticaja pastirske volje ili raspoloženja na volju onoga ko se obraća. Ako se uzme da čovek uz uticaj druge volje na njega ostaje gospodar svog raspoloženja, svoje prirode, ako se tako dozvoli da uticaj nije porobljavanje slobode, već se usmerava na samu individualnu prirodu, treba doći do pretpostavke da ovaj duhovni uticaj na tajanstven način donosi u nju niz novih stremljenja ili budi nerazvijene začetke koji su u stanju uspavanosti. Svi oni sad počinju da zahtevaju da žive i da mame čovekovu slobodnu volju. Prirodan, običan čovek se u usmerenju svoje volje skoro nikad ne rukovodi bilo kakvom stalnom pobudom, već čini ono što u njemu izaziva osećanje zadovoljstva: a zadovoljstvo osećamo upravo onda kad sledimo najjaču od osnovnih težnji prirode. Tako će na primer blag, samilostan čovek, saučestvovati s drugim iz čisto prirodnih (evdemonističkih) stremljenja. Zato pojačavanje izvesnog stremljenja prirode preko pastirskog uticaja na prirodnog čoveka navodi i samu njegovu slobodnu volju na odlučnost da započne moralni život. Zaista, i iskustvo koje nas okružuje potvrđuje da pod uticajem reči ili dela Hristovog služitelja čovek pre nego što svesno primi ovaj uticaj, već počinje da doživljava niz novih duhovnih osećanja (afekata), koja su mu do sada bila potpuno nepoznata, da u srcu otkriva nova, do sada nepoznata osećanja – istina, moralni podvig mu postaje sladak, um biva zarobljen: ne goraše li srce naše u nama dok nam govoraše putem i dok nam objašnjavaše Pisma (Lk. 24, 32) – tako se ljudi kasnije sećaju svojih neposrednih osećanja koja su se rodila još pre svesne saglasnosti volje. Ali, evo učenik postaje svestan promena koje se u njemu dešavaju; sad upravo ona sloboda, koja je ranije bila ravnopravna među raznovrsnim stremljenjima, koja su se međusobno borila, koja se nikakvom razumnom silom nisu mogla dovesti u ravnotežu, prilikom novog useljavanja celog bogatstva novih osećanja i težnji u unutrašnji sadržaj ličnosti, a koja se apsolutno ne mogu pomiriti s ranijim služenjem strastima i oduševljenjima, ista ona sloboda, kažemo, koja je jurila samo za mirom i prijatnošću, biva prinuđena da se odnosi prema svom duhovnom životu s potpunom određenošću. Upravo zato se u čoveku i dešava otkrivanje pomisli, na koje je ukazala Reč Božija, kojima prethodi borba, koja se završava ili unutrašnjom odlučnošću da se promeni život, da se napravi mesto za nova osećanja koja su se začela u njegovom srcu i za svesne namere, ili pak da se odbaci put popravljanja i da se omrzne dobro. On ne može više da ostane u ranijem neodređenom stanju: njegov život više neće biti igralište stremljenja u borbi; sad, kad je određen odnos prema Hristovom zakonu, on će aktivno usmeravati svoju unutrašnju prirodu ka dobru ili ka zlu. U ovome je smisao sveštene izreke: Jer je Riječ Božija živa i djelotvorna, oštrija od svakoga dvosjekloga mača, i prodire sve do razdiobe duše i duha, zglobova i srži, i sudi namjere i pomisli srca (Jevr. 4, 12); priča o bludnom sinu služi kao očigledna slika za to da čovek mora doživeti složen i odlučan moralni prevrat pre nego što bude u stanju da u svojoj duši (samom sebi) poput bludnog sina kaže: ustavši otići ću ocu svojemu (Lk. 15, 18). Kad se ovakav preokret već ostvari, zadatak pastira u odnosu na čoveka ispunjen je do pola, on ga je već rodio (v. 1 Kor. 4, 15; Flp. 10) i sad treba da se odnosi prema njemu kao pedagog. Samo po sebi se podrazumeva da samo unutrašnja odlučnost čoveka ne može biti nadahnjujući polet ka nebu, čovek mora da se bori, da iskorenjuje i da uništava rđavo i da nasađuje dobro (v. Jer. 1, 10). Sveštenik koji svojim lekcijama o blagodatnom životu pomaže čoveku na putu moralnog usavršavanja, time dovršava drugu polovinu svoje pastirske dužnosti.
 


 
NAPOMENE:

  1. S ovakvom predstavom se slažu skoro svi savremeni psiholozi, razilazeći se samo u tome da li čovek ima slobodnu vlast u usmeravanju i razrešavanju ove borbe ili prevladavanje u njoj jednih stremljenja nad drugima uslovljavaju začeci njegove individualne prirode iz kojih se u nastavku njegovog života nužno razvija izvestan i određen karakter, koji se ničim i nikad ne može promeniti (Šopenhauer).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *