IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
DISERTACIJA „PSIHOLOŠKE ČINJENICE U KORIST SLOBODE VOLJE I MORALNE ODGOVORNOSTI“[1]
 
UVODNA REČ
 
Preosvećeni arhipastiri i milostiva gospodo!
 
Predstavljajući vašoj prosvećenoj pažnji svoj rad, smatram za potrebno da kažem nekoliko reči o njegovoj nameni.
Ljudsko biće živi i deluje rukovodeći se potrebama, koje su usađene u njegovu prirodu, potrebama koje u njegovom životu nužno izazivaju različite funkcije, koje se po svojim manifestacijama menjaju u skladu sa svojstvima položaja, uzrasta i drugim životnim okolnostima, ali koje se nikakvim uticajima ne mogu izbrisati do potpunog uništenja. Takve su moralna, religiozna i druge potrebe. Ako se čovek ili društvo podvrgavaju uticajima koji su očigledno neprijateljski prema potrebama koje izazivaju pomenute funkcije, one se ne uništavaju, već se samo usporavaju u svom razvoju, ostajući i dalje sastavne osobine normalne ljudske prirode.
Zato, kad se rusko društvo nalazilo pod očaranošću različitim razumskim načelima, koja po svom smislu potpuno isključuju religiju i moral, pod očaranošću grubim materijalizmom, u većini slučajeva se ovaj uticaj ni iz daleka nije ispoljavao u svim stranama njegovog života, već pre svega u oblasti teoretskih sozercanja, u školi i štampi. A u svim onim slučajevima kad se čovek licem u lice susretao s praktičnim životom, kad je u njega stupao kao aktivan delatnik, njegove teoretske zablude su lako ustupale mesto probuđenim uzvišenim zahtevima duha i razletale su se „kao dim“,[2] „gordi čovek“[3] „se smiravao“,[4] „spoznavao je sebe u sebi“,[5] „pripitomljavao se“[6] i mirno se vraćao svojoj „baki“[7]. Proces ovog preporoda klasično su objasnili naši najbolji domaći pisci.
Poslednja decenija predstavlja opasnije, premda ne toliko ugnjetavajuće, iskušenje za rusku misao. S istog ovog zapada kod nas dolaze književnici, koji ratuju protiv večnih principa, sad već ne tako što smišljaju široke kosmogonije, koje u oblast nebića izbacuju unutrašnji svet duševnog života, već naprotiv, direktno upadaju u njega i u njegovu „svetinju nad svetinjama“, tj. u oblast naše moralne svesti. One otrov u duhovni život naivnih poštovalaca svega što navlači masku racionalističke nauke ne unose putem negiranja potreba našeg duha, već putem njihovog izvrtanja neprimetnog površnoj pažnji.
I zanimljivo je da su savremena evdemonistička, fatalistička i pesimistička učenja o kojima se i govori, koja su se začela pre same istorije filosofije, do sada uspela da prime u svoje sisteme sve one pojmove, koji su im ranije bili suprotstavljeni, pri čemu su, naravno, primila samo forme ovih pojmova, ostajući i dalje nepomirljiva s njihovim istinskim sadržajem. Zaista, evdemonizam je već odavno prestao da tvrdi da se navodno sva ljudska delatnost sastoji u neposrednom zadovoljenju egoističkih želja. Zatim, on je dopustio, da čovek ima sposobnost da slobodno preduzima niz neprijatnih radnji, koje ipak vode ka određenim egoističkim ciljevima. Napokon, on je u vidu utilitarizma za zahteve priznao egoističke prirode i altruističke instinkte, ozakonio je uzdržanje, pa čak i samopožrtvovanje, ali ipak za konačni motiv postupaka ovakve vrste, takođe priznaje zadovoljenje pasivnih potreba duševne prirode, tj. egoizam. Da li je onda čudno to što neki površni čitaoci ne nalaze nikakvu razliku između utilitarnog učenja Mila i Spensera i učenja Jevanđelja koje objašnjavaju učeni protivnici prvih?
Sličan proces postepenog vidljivog zbližavanja s direktno suprotnom doktrinom izdržao je i determinizam, koji čini predmet našeg kritičkog rada. Ispoljivši se u vidu grubog fatalizma, po kojem bogovi u čovekovom životu određuju nekoliko događaja, koje ljudska volja nikako ne može da izbegne (setimo se balade o mudrom Olegu), fatalizam bi uz postepeni istorijski razvoj misli uskoro morao primetiti svoju nedoslednost (po kojoj je čovek čas slobodan, čas nije), ali ostajući veran sebi on je ne samo neke, već i sve događaje i radnje čoveka pripisao pojedinim aktovima Božanske volje; takvo je, na primer, učenje Korana. Međutim, dalje upoznavanje ljudi sa svojim duševnim životom, a posebno s vezom između želja, primoralo ih je da dođu do prirodnijeg učenja, do izvođenja naših radnji iz spoljašnjih utisaka koje dobijamo. Ali ispostavilo se da je i ovaj faktor našeg unutrašnjeg života, tj. spoljašnja situacija svakog čoveka previše udaljen od našeg bića; zato su, da bi imali mogućnost da objasne organski razvoj karaktera, fatalisti promenivši ime u deterministe, premestili centar čovekovog života iz spoljšnjeg sveta u njegovu unutrašnju prirodu i tako su u svom sistemu oslobodili mesto za sve činjenice koje su mu se do tada suprotstavljale, a koje svedoče o aktivnoj energiji našeg duhovnog organizma, za faktor individualnog života najnoviji determinizam priznaje prirodu svakog čoveka s njenim opštim svojstvima i pojedinačnim osobinama, s njenom stabilnom prijemčivošću za spoljašnje uticaje, s njenim, napokon, simpatičkim, altruističkim i drugim duhovnim potrebama. Koje činjenice slobode možete da suprostavite ovakvom učenju? Ono će pristati da prizna sve njih, ali će ih sve objasniti kao plod prirodnog razvoja urođenog karaktera, koji nismo mi dali. Očigledno, razlika u poimanju slobode postupaka će ostati najtananija, skoro dijalektička. Deterministi ne izvode želje iz predstava, već iz osnovnih poriva duha. Pitanje će ostati da li ja vladam svojim osnovnim željama, ili je njihov međusobni odnos predodređen mojom individualnom prirodom. A od jednog ili od drugog rešenja stvari zavisi sve usmerenje čovekovog praktičnog života. Međutim, to je malo. Determinizam i druga navedena antropološka učenja, toliko pogibeljna po interese istine i dobra, ne ograničavaju se pokušajem da se ovlada svim suprotstavljenim podacima, koji svedoče o našoj aktivnosti, o našoj moralnoj volji: ona žele da potčine sebi i najviši autoritet Otkrovenja. Istakla su niz istorijskih, filosofskih i egzetetskih dela, u kojima se trude da učenje Novog Zaveta prikažu u skladu sa svojim teorijama.
Postavlja se pitanje: šta ozbiljne naučnike podstiče na takav, očigledno, nesavestan falsifikat? Zar je to svesna težnja da prevare ljude? Ne, na osnovu njihovih dela možemo se uveriti u to da oni pre svega varaju same sebe, da veruju sebi. Uzrok ovakvih čudnih zabluda nalazi se dublje, upravo u istoriji zapadne nauke, u razumskom odnosu mislioca prema svim pojavama koje istražuje uopšte, a posebno prema duševnom životu. Umesto da poslednje opisuju onako kao što ih stvarno doživljavamo, zapadni mislioci prevode podatke naših osećaja i voljnih emocija na jezik suvoparne logike, i zato je prirodno da u njihovim delima sve funkcije religioznog i uopšte unutrašnjeg života gube svoj specifičan karakter pretvarajući se iz činjenica koje se realno osećaju u suvoparno rezonovanje povodom otkrivenih psiholoških pojmova ili prosto termina.
Ali, za rusko društvo koje takođe više živi fantazijama razuma nego realnim životnim radom, ovakvo kastriranje duševnih procesa ostaje neprimetno. I ono je, isto kao njegovi prekomorski učitelji spremno da se zadovolji rečima tamo gde se radi o životu, na primer, spremno je da poštuje vrlinu samopožrtvovanja bez priznavanja individualnosti, spremno je da se klanja hrišćanstvu, dopuštajući istovremeno da je njegov Osnivač bio prosto sanjar.
Da bismo se borili s tako tananim obmanama misli, koje su toliko opasne upravo zbog svoje spoljašnje bliskosti s načelima istine i morala, mogli smo da izaberemo samo jednu metodu istraživanja slobode – potrudili smo se da se zagledamo u duševne procese, koji se tiču slobode, onako kakvima ih predstavlja neposredna svest, kako oni reaguju jedni na druge, i na duševni život uopšte. Upravo ovde smo videli da determinizam uopšte ne može da primi u sebe činjenicu duševnog, a posebno moralnog života, već samo reči koje ih označavaju; upravo ovde smo se uverili da praktično nije u stanju da izbriše iz svesti misao o svom ja kao konačnom uzroku misli i postupaka, da on takođe nije sposoban da pripiše moralni karakter neslobodnom postupku bez obzira na sve argumente, da nije sposoban da nazove vrlinskim ni najsamopožrtvovanijeg i najblagočestivijeg filantropa, ako je on bio lišen slobodne volje.
Da tako mislimo ne primorava nas samo to što su ove intucijije neposredno dovoljne same sebi: potrudili smo se da pokažemo da se upravo ove intuicije, upravo tako shvaćene, nalaze u osnovi samih zakona spoznaje, dakle, da su pouzdane u najvišem smislu ove reči. Na poslednju misao nas je navelo poznanstvo s polemikom o našem pitanju na tlu logike. Zaista, u svim logičkim argumentima za i protiv slobode volje morali smo da primetimo da su jedni ili drugi zapravo unapred rešili pitanje. Ako na primer, deterministi kažu da je slobodan postupak, onaj koji ničim nije motivisan – to je apsurd, jer iz „ničega“ ništa ne nastaje, oni su već unapred isključili misao o slobodi, prikazujući svu stvarnost kao beskonačni niz nužnih posledica iz lanca uzroka. Obraćajući se analizi samih logičkih procesa, proučavanju empirijske logike, takođe smo videli da ovi procesi ne padaju s neba u ljudsku svest, već se organski razvijaju iz psiičkih postulata njegove prirode, da dakle, poslednji prius (lat. – „pre“, prim. red.) prvih, a ne obrnuto, da ne treba logikom proveravati osnovne želje naše prirode, već logiku prirodom duše, pošto pouzdanost prve nije apsolutna sama po sebi, već se zasniva na psihičkoj, praktičnoj nužnosti, bez koje bi zakoni logike za nas bili „vješčanija jedinaja tokmo“. Dakle, treba iz nedara duše izvući ove u njoj skrivene embrione naših logičkih zakona, ove osnovne želje volje, koje su kao poslednja premisa svake logike, već samim tim pouzdane po sebi – dakle, ispostavilo se da je potrebno da se uverimo u mogućnost ili nemogućnost da prođemo bez slobode volje za objašnjenje duševnog života uopšte i posebno moralnog života. U ovim intuicijama ljudskog duha, koje se kriju u voljnim porivima njegove prirode, našli smo više nego što smo očekivali, našli smo u njima ljudskoj prirodi svojstvenu anticipaciju celog filosofskog sistema, i ovde se jasno pokazalo, zašto su mnogi filosofi bili tako su daleki od misli da smatraju svoj razum slobodnim tvorcem svog sistema, već su ga priznavali samo za reproduktor istina, koje postulira sama čovekova priroda, i tako zagonetku metafizike tražili u opisnoj psihologiji.
A o kakvoj metafizici svedoči psihologija? Imajući za polaznu tačku svog subjektivnog života naše ja, našu ličnost, rukovodeći se u postupcima svešću o svojoj aktivnosti, i napokon, dovodeći u najtesniju vezu s našim stvaralačkim, slobodnim ja samo njegovo moralno samoopredeljenje, život ljudskog duha može da se smesti samo u forme ovog sistema ili samo takav sistem može biti usaglašen s prirodnim karakterom duševnog života, koji priznaje ličnost u čoveku i ličnost iza sveta pojava, slobodu u čoveku i slobodnog svesavršenog Tvorca. Zar ne služi kao najbolja potvrda za ovu tvrdnju to što neprijatelji ovakvog gledanja na svet teizam i ideju slobode nazivaju plodom antropomorfnog sistema?
Koliko smo u delu uspeli da prikažemo ove principe kao istinske postulate psihičkog života, ostavljamo uvaženim oponentima da sude, ali ćemo dozvoliti sebi da ukažemo na još jedan pojedinačan zadatak koji smo postavili u svojoj knjizi.
Analiza osnovnih odredaba ljudske svesti koja je u njemu data pokazuje prvenstvo praktičnog moralnog elementa duševnog života u odnosu na teoretski i spoznajni. Bilo bi vrlo važno da ovakav zaključak usvoje pitomci naše duhovne škole, koja treba da sugeriše svojim sinovima tako visoko poštovanje i interesovanje za spoznaju, ali samo malobrojni od njih imaju mogućnost da se odluče za naučnu delatnost, zato što zbog okolnosti ogromna većina mora da se posveti praktičnom radu. Kad bi zaključci našeg dela poslužili na utehu onim umovima koji razmišljaju, koji zbog zvanja koje su izabrali ipak nemaju mogućnosti da nastave svoj književno-naučni razvoj i koji moraju žrtvovati zahteve talentovane misli radi moralne pomoći manjoj braći, kad bi ih, – kažem, naša knjiga ukrepila u bodrosti na izabranom putu i uz čuvanje nekadašnjeg visokog poštovanja nauke i znanja, ipak održala u njima uverenje da su nesebična pastirska ljubav i praktično sprovođenje u život načela istine i dobra dostojniji još višeg sveštenog straha nego teoretska mudrost, i to bi nam bilo sasvim dovoljno da ne smatramo svoj rad besciljnim.
Kad bi ovi trudbenici jevanđelske reči usvojili još jedan zaključak mog dela, tačnije taj da je razvoj moralne volje povezan s opštim razvojem svesti da, naprotiv, prvi i hrani istinsku filosofiju ljudskog duha, oni ne bi smatrali da su se odvojili od nauke, već bi se potrudili da kroz svesno pronicanje u tajne odaje duše bogate i svoj sopstveni um i da dele s čitaocima tako dragocene činjenice iz oblasti moralne prirode čoveka, ne pisane činjenice, ne one koje su joj nametnute iz apstraktinih svetonazora, kao što to često biva u delima učenih teoretičara, već živom delatnošću unutrašnjeg života. Kad bi moje delo makar u nekome podržalo ovakav pokušaj, ono bi samim tim dalo dragocen doprinos filosofiji.
Izražavajući iskrenu u duboku zahvalnost profesorima koji su nam pružili neposrednu pomoć u našem poslu, odnosno uglavnom M.I.Karinskom za značajno usavršavanje sistematizacije pojedinih delova rada, zatim bivšem predavaču Akademije N.G.Deboljskom uglavnom za preporuku za izučavanje „Kritike čistog razuma“ koja je toliko snažno pokrenula moju misao, i napokon, avaj, pokojnom A.J.Svetilinu, koji mi je zadao ovu temu, o čijem je nazaboravnom i toplom odnosu prema prvim koracima naših radova bilo reči u nadgrobnoj besedi i čije će ime uvek biti pominjano u molitvi za pokoj njegove duše. Smatram da mi je dužnost da izjavim da se osećam beskonačno obaveznim prema celoj akademiji čija je moralna atmosfera budila u meni energiju za istraživanje istine s dvostrukom silom. U ovom smislu, u smislu podizanja ideala nauke i života, zajedno s mnogima drugima ostajem večni dužnik sve akademije uopšte, kako svojih profesora, tako i studenata, ali posebno njenog bivšeg rektora, protoprezvitera Jovana Leontjeviča Janiševa, koji je na tako moćan način umeo da dirne u sveštene strune duše.
Kao čovek koji se na bogosloviju upisao iz svetovne škole i zato ima bolju mogućnost da primeti njena karakteristična svojstva, koja njenim ostalim sinovima izgledaju kao svojstva zajednička svakoj školi, smatram da je dozvoljeno i da sam obavezan da ovde, pred licem društva, ispovedim i posvedočim visoke prednosti po kojima se naša alma mater razlikuje od svih svetovnih školskih ustanova. Ono što se mojim drugovima koji su odrasli u duhovnoj školi činilo prirodnim, tako „da drugačije ni biti ne može“; odnosno i onaj čisto porodični milje akademskog života, koji se sa toliko saučešća odnosi prema svakoj jedinici akademske sredine, ono saučešće koje je u nastavnicima sretao student sa svim svojim potrebama, ona jednodušnost i vatreno saosećanje cele Akademije prema načelima istine i dobra, načelima prosvećivanja i morala, koje na kraju krajeva prirodno usvaja svaki njen pojedini član – sve me je to primoralo da u toku svih mojih studentskih godina blagosiljam dan kad sam prvi put ušao u ovaj svešteni dom, i da vatreno ubeđujem drugove da s gubitkom upisa na fakultet nijedan od njih nije ništa izgubio, da samo neznanje, jedino neznanje predstavlja uzrok toga što se sve najbolje snage svetske omladine još uvek ne ustremljuju među zidove naše drage Akademije.
 


 
NAPOMENE:

  1. Govor, koji je održan 21. decembra 1887. godine pred odbranu disertacije za stepen magistra teologije.
  2. V. „Dim“ I.S.Turgenjeva.
  3. V. „Cigani“ A.S.Puškina.
  4. V. govor F.M.Dostojevskog o Puškinu.
  5. V. govor F.M.Dostojevskog o Puškinu.
  6. V. „Očevi i deca“ I.S.Turgenjeva.
  7. V. „Ponor“ I.A.Gončarova.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *