ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ОСНОВНА НАЧЕЛА ПРАВОСЛАВНОГ ПАСТИРСТВА
 
Дар свештенства се у срцу пастира развија као разапињање са својим стадом
 
Из овога се откривају карактеристична својства дара свештенства: пастиру се даје благодатна, самилосна љубав према пастви, која условљава способност да човек осећа тугу борбе и радост због моралног усавршавања своје пастве, способност да човек осећа бол у утроби за њих, као апостоли Павле или Јован. Овакво својство пастирског духа изражава саму суштину пастирског служења будући да је истовремено и главни предмет проучавања у науци пастирског богословља.
Али, ко ће нам отворено и јасно потврдити исправност оваквог схватања? Рецимо, ова теза сасвим јасно проистиче из горе наведених свештених речи; међутим, њен значај је тако велик да је пожељна дословна потврда. Хвала Господу, имамо је у Беседи светитеља Јована Златоуста на Посланицу Колошанима: “Духовну љубав не рађа било шта земаљско: она потиче одозго, с неба, и даје се у тајни Свештенства, али усвајање и одржавање благодатног дара зависе и од стремљења људског духа”. Ове речи су заиста драгоцене, како за нашу науку, тако и за догматску дефиницију пете тајне.[1] Ако оне остају непримећене у инославном схоластичком и рационалистичком богословљу, то је управо последица нејединственог схватања самог хришћанског закона, који се тамо схвата у виду збира појединих моралних прописа. Другачије су закон хришћанске врлине дефинисали оци Цркве. Код њих је сав живот хришћанина постепено духовно узрастање у једном целовитом и сасвим одређеном расположењу, које садржи сву суштину јеванђелског закона. Са стране свог позитивног садржаја ово расположење је предокус Царства Небеског који постепено постаје све јаснији – у општењу с Богом и с ближњима у љубави, или како апостол каже: праведност и мир и радост у Духу Светоме (Рим. 14, 17). Негативан садржај хришћанског подвижништва јесте туга због сопствене греховности и духовна борба с постепеном победом. Хришћанин овакво расположење осећа због своје сопствене душе; а пастир због себе и због пастве; он у својој души носи све оно чиме морално живе припадници његове пастве, разапиње се заједно с њима, слива њихове духовне потребе са својима, тугује и радује се с њима, као отац са својом децом. Код њега као да нестаје његово лично “ја”, и увек и у свему се замењује са “ми”. У овоме је задатак његове делатности, у томе он постаје сличан апостолу који је рекао: Дјечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама! (Гал. 4, 19). Овакво расположење је одлика облагодаћеног пастира, која условљава његов утицај на паству.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Упореди тумачење од истог овог светог отца различитих места: 63. беседа на Посланицу Јеврејима, Дјела апостолских, Посланице Ефешанима и Прве Посланице Коринћанима.

Comments are closed.