ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ОСНОВНА НАЧЕЛА ПРАВОСЛАВНОГ ПАСТИРСТВА
 
Пастирско расположење по савременим предавањима науке
 
У чему се онда састоји посебност расположења и настројења духа пастира? Прегледајући садржај пасторолошке литературе свих исповести видимо у њој много покушаја да се укаже на ове посебне, унутрашње, субјективне особине пастира, које условљавају његову могућност одговарајућег испуњавања пастирских обавеза. Ипак, сва ова набрајања “врлина које треба да поседује пастир” и “порока које треба да избегава” не иду даље од обичних захтева који су обавезни за све хришћане, тако да се у принципу испоставља да пастир мора бити оно што треба да буде и сваки пристојан хришћанин. Овакав недостатак пасторолошке литературе истакао је професор Певницки, који је због тога чак одбио да дефинише пастирско расположење и отворено је признао да је пастир по својим врлинама исти као и сви други хришћани. Наведени научник истиче само изузетну љубав према Цркви и црквености и уздржање и благоразумност као одлику пастирског призвања. Суштину служења пастира он пре свега дефинише као спољашњу делатност, управо као препород душа припадника пастве кроз обављање тајни. Међутим, сама ова дефиниција изазива код читаоца питање, које смо управо поставили као главно у нашој науци. Јер, зар није истина да и остала, у Православној Цркви толико многобројна и разноврсна свештенодејства свештеник, разуме се, треба да прати одговарајућим расположењем, да плаче с оним који плаче, да се каје с оним који се каје, једном речју, да поступа по речима апостола Павла: Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим? (2 Кор. 11, 29)? Дакле, он треба да се разапиње са свим својим ближњима, што је апсолутно немогуће без посебног дара, без нарочитог унутрашњег обнављања. Ако пак, пастир нема ово својство духовног поистовећивања с онима за које се моли, није ли све његово служење стална лаж, лаж на Исповести, на Крштењу, на сахрани, на Венчању? Јер, у свим овим догађајима пастве он пред Богом сведочи своје очинско учествовање у разноврсним моралним стањима верника, дакле, да толико састрадава заједно с њима да за искрено поседовање ове особине треба да буде или свет од природе, или да ова својства поседује као посебан благодатни дар од Бога.

Comments are closed.