ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ОСНОВНА НАЧЕЛА ПРАВОСЛАВНОГ ПАСТИРСТВА
 
Пастир и црквена заједница
 
Не може се наћи други противаргумент, који потиче од протестаната. Протестанти у принципу одбацују узвишена овлашћења пастира и воле да тумаче свештенство позивајући се на познате речи апостола Петра. Као потврду за своје гледиште они указују на прве векове црквеног живота, кад се пастири нису толико издвајали над заједницом верника. Њихово издвајање је представљало последицу пада морално-религиозног живота људи. Они сматрају да се речи Светог Писма, које се тичу свештенства, односе само на апостоле, негирајући даље наслеђивање апостолских овлашћења у Цркви. Протестанти губе из вида то да ни тада, у древној Цркви, начело које обнавља и васпитава друштво нису биле природне способности људи, да то није био слободан самосталан развој сваке личности, већ пунота благодатних дарова, који су се излили на вернике. Тада је пастирско индивидуално руковођење могло бити делатније, не истичући се толико приметно у црквеном животу, као власт, као борба, зато што се, уз постојање узвишеног благодатног расположења све заједнице, кад су једни њени чланови добијали дар језика, други дар пророчанства и т.сл., реч пастира примала с усрдношћу, а и сама потреба за њом се није појављивала толико често, тим пре што је свака поједина личност могла да захвати и надахнуће, и упозорење, од узвишеног расположења и јеванђелског свакодневног живота свег црквеног братства. Дакле, ако се пастири тада нису издвајали, то нимало не говори против тога да су поседовали велика овлашћења, о чему налазимо позитивне наводе у Светом Писму. Под овим подразумевамо помињање да су апостоли из средине верника издвајали посебне ревнитеље, којима су предавали овлашћења: и да напасају Цркву (в. Дап. 20, 28), и да постављају епископе (в. Тит. 1, 5) и ђаконе (в. 1 Тим. 3, 10) и да разгоревају дар свештенства (в. 2 Тим. 1, 6), премда се не може негирати ни то да је значај заједнице у делу моралног утицаја био знатно важнији него у пракси савремених православних парохија и кад би нам протестанти вратили ону пуноту дарова, савремени пастири би се ослободили добре половине духовних обавеза. Али, наравно, да би се схватила потреба за благодатно-обдареним пастиром, не треба узети хришћанску заједницу у њеном пређашњем стању, већ у њеном данашњем облику. Апостол Павле је добро одредио однос пастира према вернику поредећи га с педгогом, односно с дадиљом. Из односа дадиље према детету постаје јаснији однос апостолских следбеника према хришћанском друштву. За послушно дете које се драговољно потчињава циљу васпитања потребан је само надзор, ћутљиво посматрање његових поступака, али кад дете почиње да одступа од правила васпитања, да пада у заблуде и погрешке, улога дадиље више није да се ограничава само васпитањем: она сад почиње да користи сва овлашћења и права која су јој дата. Тако је и у Цркви. Ако се права пастира Цркве у прво време живота хришћанске заједнице, који је протицао под непосредним видљивим утицајем Светог Духа, нису испољавала са свом својом силом у спољашњем животу, она су се неминовно морала испољити приликом оскудевања религиозно-моралног надахнућа…

Comments are closed.