IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
OSNOVNA NAČELA PRAVOSLAVNOG PASTIRSTVA
 
Da li naša nauka ima predmet, izdvojen od ostalih nauka?
 
Kao drugo, protiv pastirskog bogoslovlja, kao i protiv drugih bogoslovskih nauka, često se ističu argumenti u smislu da ono nema samostalan predmet: sve ono što čitamo u sistemima pastirskog bogoslovlja, navodno može biti raspoređeno po delovima na ono što je preuzeto iz homiletike, liturgike i crkvenog prava. Treba priznati da u odnosu na mnoga rukovodstva, posebno inostrana, ovaj argument ima izvesnu težinu. U inoslavnim, često trotomnim udžbenicima pastirskog bogoslovlja obično se pastirsko bogosluženje razmatra s tri strane, upravo kao carsko, prvosvešteničko i proročko služenje. Kao osnova za ovakvu podelu služi razlikovanje ova tri služenja u iskupljujućem podvigu Isusa Hrista. Kaže se da se carsko služenje pastira sastoji od korišćenja ovlašćenja, koja su mu data crkvenim pravom da upravlja parohijom, svešteničko se sastoji u ispunjavanju bogoslužbenih obaveza, a proročko – u propovedništvu. Uostalom, u većini sistema u delu o carskom služenju pastira dodaje se glava o pastiru kao lekaru duša, kao duhovnom rukovođi svoje pastve. U ovoj glavi se izlažu odnosi pastira prema licima različitih klasa društva, različitog uzrasta i pola, različitog razvoja, spoljašnjeg položaja i unutrašnjeg raspoloženja. Pritom treba istaći da navedena glava obično biva vrlo oskudna po sadržaju i da se ograničava najuopštenijim odredbama. Ovakav je sastav ogromne većine predavanja naše nuke, koji je izazvao navedeni argument protiv nje, ali, na sreću po nju, on uopšte ne proističe iz njenog naznačenja, već predstavlja odstupanje od njenih pravih zahteva. A da ne govorimo o tome da podela Hristovog služenja u naše udžbenike nije ušla iz Svetog Predanja, već od zapadnih sholastičara, i da je primena ove razlike na svešteničko služenje sasvim nezgodna, čak i s formalno-logičke tačke gledišta. Po ovoj razlici se ispostavlja da je pastirstvo sveštenstvo uz primenu carevanja i prorokovanja. Definicija je očigledno neuspela. Osim toga, u svakoj nauci se manje jasan pojam definiše jednostavnijim i jasnijim, ali nije poznato, koji je od ova tri pojma najjasniji. Tako je na primer, proročka delatnost bila izuzetno raznovrsna i praćena potpuno različitim darovima svakog proroka: da li ima mnogo zajedničkog između Valaama i Isaije, Davida i Jeremije? Carsko služenje, toliko raznovrsno u različitim državama, jeste delo složenije i uslovnije nego što je prizvanje pastira. Njemu nimalo nije potrebno određujuće značenje pojmova cara i proroka, tim pre što samo po sebi poseduje i jedinstvo i potpunu određenost sopstvenog sadržaja. Zaista, lako je uveriti se u to da, kako po učenju Svetog Pisma i Svetog Predanja, tako i po prirodnim razmišljanjima pastirsko služenje nije nešto što je sačinjeno od različitih dela i raznovrsno, već je to jedinstveno i celovito unutrašnje raspoloženje izabranika Božijeg, izvesno sveobuhvatno stremljenje oblagodaćenog ljudskog duha. Kad je Gospod opraštao Petru, koji se kajao, u svojstvu dara ljubavi zapovedio mu je da bude pastir Njegovog duhovnog stada: „Ako Me voliš, napasaj ovce Moje“ (v. Jn. 21, 16-17). Dar ljubavi, koji iskupljuje odstupništvo mora biti jedinstven, unutrašnje celovit podvig, a ne zbir raznovrsnih ovlašćenja. Razliku između Svog delanja i farisejskog Gospod objašnjava različitim slikama, koje se objedinjuju u Njegovom govoru u opštem pojmu dobrog pastira, koji je, dakle, u svesti Njegovih slušalaca imao jasan sadržaj: Ja sam dobar pastir zato i zato, a oni koji su dolazili ranije iako su se izdavali za dobrog pastira, nisu to zaista bili zbog tog i tog razloga.
Proroci-pastiri su svoje prizvanje takođe smatrali za jedinstveno, svecelo posvećivanje sebe jedinstvenom, određenom delu. Nagovarao si me, Gospode, kaže prorok i sveštenik Jeremija, i dadoh se nagovoriti… i rekoh: neću Ga više pominjati, niti ću više govoriti u ime Njegovo; ali bi u srcu mom kao oganj razgorio, zatvoren u kostima mojim i umorih se zadržavajući ga, i ne mogoh više (Jer. 20, 7, 9). Isto kao što su sveti oci svoju pastirsku samosvest smatrali jedinstvenim, celovitim raspoloženjem koje su obično izlivali u lirskom govoru. Ovo raspoloženje svecelog posvećivanja sebe Bogu i spasenju bližnjih se ne razmatra ni u jednoj bogoslovskoj nauci, a po svojim izuzetnim svojstvima i uslovima razvoja podleže detaljnom proučavanju na osnovu Biblije, Predanja i iskustva. Ovim proučavanjem se i bavi naša nauka kao predmetom koji pripada jedino njoj.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *