IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
IZABRANI ČLANCI
 
JUDIN POLJUBAC
 
Ako želite da shvatite najbitnije događaje iz zemaljskog života Spasitelja i lica iz Njegovog okruženja, a posebno događaje koji su povezani sa sudom ili hapšenjem, obavezno se upoznajte sa 17. knjigom Ponovljenih zakona. Iz nje ćete saznati sledeća pravila, kojima je zajednica morala da se rukovodi prilikom hapšenja ili kažnjavanja krivaca. Pravila su sledeća. Kazna može da se dosudi samo po svedočenju dvojice ili trojice svedoka (v. 5 Mojs. 17, 6; up. 4 Mojs. 35, 50). Svjedoci neka prvi dignu ruke na nj da ga ubiju; a potom sav narod; tako izvadi zlo iz sebe (5 Mojs. 17, 7). Ovo pravilo o tome da svedok treba da bude i prvi dželat, naravno, uvedeno je da se ljudi spreče da ne koriste klevetu, jer ako se ispostavi da je klevetnik i dželat, podvrći će sebe dvostrukoj osveti od rođaka i prijatelja ubijenog. Svedoci, koji iznose optužbu, trebalo je da stave glavu na ruku optuženog; tako su i postupili nečastivi starci s nevinom Suzanom. Obojica starešina, ustavši iz naroda, stavila su ruke na njenu glavu (Dan. 13, 34) i počela su da izlažu svoju klevetničku optužbu završivši je rečima: O tome svedočimo (Dan. 13, 34-40). Tako su ispunili Božiju zapovest datu Mojsiju o poznatom bogohuljenju: Izvedi toga psovača napolje iz okola, i neka svi koji su čuli metnu ruke svoje na glavu njegovu, i neka ga sav narod zaspe kamenjem (3 Mojs. 24, 14). Očigledno, bez ovog sudskog rituala, odnosno stavljanja ruku tužilaca na glavu optuženog, čovek se nije mogao predati sudu. Evo zašto reči Jevanđelja: A neki od njih htjedoše da Ga uhvate; ali niko ne metnu ruku na Njega (Jn. 7, 44) – ne treba shvatiti kao običan pleonazam, ove reči imaju sledeći smisao: Spasitelja su hteli da uhapse, ali se niko nije nije odlučio da nastupi kao Njegov tužilac, i da ispuni sudski obred koji se zahtevao, odnosno da stavi svoju ruku na Njegovu glavu. Može se misliti da se osim ovog obreda, od svedoka zahteva svest o sopstvenom neučestvovanju u sličnom grehu za koji je optuživao zločinca. Ovakva misao se može naći u istom kazivanju knjige Danila o Suzani; vidite kakvim usklikom je tada još mlad Danilo zahtevao pravo suda porote u vezi s ovim predmetom: On povika gromkim glasom: čist sam od krvi njene! (Dap. 13, 46). Iz ovoga postaje jasan i zahtev Spasitelja prema tužiocima žene, koja je uhvaćena u preljubi: Koji je među vama bez grijeha neka prvi baci kamen na nju (Jn. 8, 7). Uzgred budi rečeno, u ovom slučaju isto kao i prilikom ispitivanja kod prvosveštenika i kod Pilata, Gospod je govorio i postupao u strogoj saglasnosti s gore navedenim odredbama starozavetnog zakona, jer kad su se udaljili postiđeni tužioci ove žene, Gospod je nije odmah pustio da ide, već upita: Ženo, gdje su oni što te tužahu? (Jn. 8, 10). I završava: Ni Ja te ne osuđujem; idi, i od sada više ne griješi (Jn. 8, 11). Posle navedenih reči Mojsijevog zakona može se videti kako su daleki od istine oni tumači koji u ovom događaju nalaze primer za ukidanje starozavetnog zakona od strane Hrista.
Isto je tako daleka od istine većina udžbenika iz sveštene istorije i objašnjavanje događaja koji smo naveli u naslovu ovog članka. Po njihovom tumačenju ispada da je Juda Hristovim neprijateljima bio potreban da bi našli Spasitelja bez naroda i da je Judin poljubac je bio za to da sluge prvosveštenika mogu da Ga prepoznaju među učenicima.
Još mi se u detinjstvu činilo da su ovakva tumačenja neverovatna: zar bez pomoći učenika-izdajnika straža nije mogla da pronađe u gradu čoveka, okruženog dvanaestoricom učenika, koji se ni najmanje nije brinuo za to da se krije od bilo koga? Zar je da bi se ukazalo na jednog od dvanaestorice trebalo pribegavati laskavom poljupcu, zar nije bilo dovoljno pokazati na njega prstom? Ne, sve ove radnje Hristovih neprijatelja postaju savršeno jasne kad znamo da bez zvanične Judine prijave, sjedinjene s rešenošću da nastupi kao tužilac Hrista pred narodom, neprijatelji Spasitelja nisu imali nikakve mogućnosti da Ga predaju sudu i pogubljenju i da je Njegova izdaja sudu trebalo da bude praćena time što će tužioci staviti na Njega ruke. Pored svega toga Juda se nije odlučio da ovaj obred ispuni sasvim tačno, ali izdajnik Njegov dade im znak govoreći: Koga je cjelivam, Onaj je; držite Njega… tada pristupivši staviše ruke na Isusa i uhvatiše Ga (Lk. 22, 47; Mt. 26, 46). Navedene Judine reči jasno pokazuju da je upozorio svoje prijatelje o onoj izmeni sudske metode koja je dopustiva zbog razumljivog kukavičluka, i prepustio je da je oni dovrše, što su i učinili, stavivši na Hrista svoje drske ruke. Uostalom, očigledno, ni oni se nisu odlučili da to odmah učinie. Ja tako shvatam dvostruko pitanje Spasitelja: koga tražite?… Ja sam (Jn. 18, 4, 6) – da je za izvršenje hapšenja bilo potrebno prvo ispitivanje ličnosti tuženog, na šta se Hristovi neprijatelji nisu odlučivali; tada im je Gospod Sam pomogao u tome prvo im pokazavši Svoju duhovnu snagu i ništavnost Svojih neprijatelja, koji su u strahu popadali na zemlju.
Što se tiče opšteg značenja Jude kao izdajnika, njegov značaj kao upravo neophodnog tužioca i svedoka je očigledan iz Jevanđelja po Luki: on otišavši dogovori se sa prvosveštenicima i književnicima i vojvodama kako će im Ga izdati. A oni se obradovaše, i ugovoriše da mu dadu novaca (Lk. 22, 4-5; up. Mk. 14, 10-11). Kad bi se radilo samo o tome da se Hristos nađe bez naroda, da li bi za to vredelo trošiti veliki novac (po utvrđenoj ceni 600 rubalja) i da li je bilo razloga za posebnu radost? Ova radost Hristovih neprijatelja pokazuje da ih je Judina izjava izvela iz velike teškoće, koja se sastojala u tome što se nije našao čovek, koji je spreman da za bilo šta okrivi Hrista, da stavi na Njega ruke i da svedoči protiv Njega pred sudom.
Uostalom, i Juda, ne ispunivši drugi deo svoje obaveze potpuno tačno, odnosno, zamenivši poljupcem stavljanje ruku na glavu tuženog, treći deo svoje obaveze uošte nije ispunio, nije nastupio kao tužilac na sudu, bacivši srebrnike u hramu, iziđe i otide te se objesi (Mt. 27, 5). Nečastive Hristove sudije ponovo su dovedene u tešku situaciju: uzaludno tražahu lažna svjedočanstva protiv Isusa da bi Ga ubili, i ne nađoše; i premda mnogi lažni svjedoci dolaziše, ne nađoše. Najposlije dođoše dva lažna svjedoka i dr. (Mt. 26, 60). Tada prvosveštenik, bez obzira na Hristov prekor zbog toga što pitaju Optuženog, a ne svedoke (v. Jn. 18, 21) izgubivši strpljenje zbog neuspeha svedočenja sam pokušava da uhvati Hrista na rečima, primoravajući Ga na odgovor zakletvom: Jesi li Ti, Hristos, Sin Božiji (Mt. 26, 63). I premda mu Gospod odgovara rečima knjige proroka Danila o Sinu Čovečijem, Koji sedi s desne strane Sila i Koji dolazi na oblacima nebeskim (v. Dan. 7, 13), nepravedni sudija se pravi da navodno ne shvata reči, i pravi komediju svetog negodovanja, cepa odeću i izvlači iz prisutnih optužbu Hrista za bogohulstvo koje po Mojsijevom zakonu, podvrgava vinovnika smrtnoj kazni (3 Mojs. 24, 16).
Iz svega što je rečeno vidi se koliko je potrebno znati Stari Zavet da bi se shvatilo Jevanđelje. Ništa manje značaj ima ovakvo upoznavanje i za razumevanje knjige Djela i Poslanica apostolskih. Kao primer navešćemo samo jedan događaj – ubistvo Stefana.
Svjedoci metnuše haljine svoje kod nogu mladića po imenu Savla, i kamenovahu Stefana koji se moljaše i dr. (Dap. 7, 58-59). Neupućeni čitaoci misle da je Savle morao da čuva njegovu odeću od lopova. U stvari, svedoci, koji su lično kamenovali Stefana, po slovu 17. glave Ponovljenih zakona preuzimali su na sebe odgovornost za to ne samo pred rođacima ubijenog, već i pred rimskom vladom, bez čije dozvole nisu imali prava da izvrše smrtnu presudu (v. Jn. 18, 31). Dakle, oni su složili svoju odeću kod nogu Savla kao materijalni dokaz za svoje ubistvo, kao potvrdu za to da se neće odreći dopuštene samovolje. Evo zbog čega se i Savle poziva na to da je čuvao odeću onih koji su kamenovali Stefana (odnosno ne od lopova, već od njihovih vlasnika) kao na dokaz svog aktivnog učestvovanja u ovom događaju (v. Dap. 22, 20).
Iz svih ovih poređenja novozavetnih događaja sa starozavetnim zakonima, i između ostalog, s sudskim zakonima, nadam se da će čitaocima postati jasno da „Judin poljubac“ nije bio stvar ruganja, kao što mnogi misle, već obavljanje, iako ne precizno; judejskog sudskog rituala. Ali, osim toga, ova poređenja nam otkrivaju koliko je moguće da ljudska pokvarenost i najužasniji zločin naizgled može da izvrši u okviru svih članova zakona, čak i zakona Božijeg.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *