IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
IZABRANI ČLANCI
 
PISMO SVEŠTENIKU O TOME KAKO SE TREBA UČITI MOLITVI
 
Druže i oče! Odavno je trebalo da vam odgovorim o oskudevanju vere i molitve i o sredstvima za borbu protiv njih. Ali ista ona taština, koja po vašem priznanju rasejava pobožno osećanje i mene je lišila mogućnosti da vam pišem mesec i po dana. Danas je čisti ponedeljak; upravo sam se vratio iz hrama gde sam čitao Veliki kanon i gde sam se zajedno sa svima ostalima koji su se molili obasipao prekorima svetog Andreja zbog nemara za večno i zbog davanja prednosti prolaznom. Istina, naša arhijerejska taština je više nehotična, nego namerna; to su večni prijemi molilaca i duhovnih lica koja mole za premeštaj, koja se sude, mole da idu na front ili žele da polažu ispit; zatim papiri i papiri bez kraja. Ipak, pored svega toga uspeo sam da zapišem po sećanju ogromno javno predavanje na filosofsku temu, da napišem dva velika članka na crkveno-publicističke teme, a za ono što je „jedino potrebno“ do ovog dana nisam našao vremena. Uzrok tome je naše lažno usmereno obrazovanje. Nisam neprijatelj onoga što se naziva naukom, ali se ljutim na sebe kad uhvatim samog sebe da dajem prednost predmetima, premda i bogoslovske nauke u odnosu na predmete izučavanja duhovnog života, na koje s izvesnim prezirom gledaju savremeni bogoslovi, dalimično i zbog toga što ih malo raumeju, a delimično zato što o njima dublje i bolje rasuđuju samouki bogoslovi ili čak bogoslovi-akademci, ali koji su se svojim životom i svojoj svešću odrešili od bogoslovske škole. Ne treba da postoje takve podele i davanje prednosti; dobri hrišćani žive po apostolu, „jedni druge čašću većima čineći“, a takmičenje i zavist posebno su neumesni tamo gde udeo iskustva i učenja koji se dobija ne ostaje prinadležnost samo autora, već i svih čitalaca, odnosno sveopšte dobro.
Pišete: „I protiv volje osećam okamenjenost; nema ranijeg molitvenog umilenja; čak više – protiv moje želje ima trenutaka potpunog odsustva vere u najvažnijim momentima liturgije. Izlečite me! Pišem vama, svom duhovnom ocu. Želim molitvu, ali nema molitve. Zar me Gospod lišava Svoje blagodati?“ Ne, prijatelju, kad bi se, Bože sačuvaj, to desilo, to bi se pre svega ogledalo u tome što čovek ne bi žalio zbog svog takvog stanja; a ako se plaši da će upasti u takvo otuđenje, znači, draga mu ja Božanska blagodat, a ako je draga, nije ni daleko od njega. Niko na zemlji se ne odaziva onome ko zove s takvom spremnošću kao naš Nebeski Otac, ali Njegov odaziv čovek treba da ume da čuje. Ponekad je za nas korisno da spoznamo Njegovu kaznu kako ne bismo imali visoko mišljenje o sebi i kako bismo na taj način spoznali svoje grehove i naučili se smirenomudrenosti: u ovom učenju koje je najdragocenije od svega spoznajte Njegov očinski odgovor na vapaj priziva bezosećajnosti svoje duše koja kao da presušuje. Verovatno ste kod preosvećenog Teofana-Otšelnika čitali otačku priču. Ako budeš jako zagrevao kofu s vodom i s komadima leda, voda neće početi da se zagreva dok se ne istope svi komadi leda do poslednjeg; zato će posle zagrevanje početi da se odvija brzo. Dakle, pre svega nikad nemojte misliti da vas je Gospod ostavio, ako odavno ne osećate umilenje i živu radosnu veru, iako biste želeli da osećate i jedno i drugo; dejstvo blagodati se ogleda u vama, ali zasad ne u duševnoj skrušenosti, i ne u umilenju.
Sad ćemo analizirati okolnosti u kojima Gospod dopušta čoveku da padne u ugnjeteno raspoloženje i da sumnja da je izgubio veru.
Prvo i najmanje opasno stanje borbe i sumnje dešava direktno od duhovnog neiskustva i odsustva rukovođenja starijih. Tačnije, dešava se da mladi sveštenik ili mladi podvižnik nauči da u svom umu na izvestan način prepipava ili, da se izrazim knjiški, da pažljivo analizira svoje duševno stanje.
Ranije je uvek plakao kad je čitao molitve u crkvi na Trojicu; čak kad se u trenutku osamljenosti sećao reči tajanstvenih molitva, navirale su mu suze na reči. Ali evo, on namisli da ispita svojom pažnjom, po čemu se ovo osećanje razlikuje od toga kad se pričešćiao Svetim Tajnama? Šta zapravo izaziva umilenje u njemu od reči ovih molitava? Da li se ovo umilno osećanje ponavlja ako u svom sećanju ponavlja ove reči treći, četvrti put itd. – Prirodno je da će suze uskoro prestati da vam naviru na oči i vi više niste molitvenik u tim trenucima, nego istraživač. Da li to znači da se vaše srce zaista odvojilo od Boga i da su duši postala tuđa ona pokajnička i sveobuhvatna samilosna raspoloženja koja su vam bila tako svojstvena u prošlosti?
Naravno, ne, svako osećanje, čak i telesno, slabi i kao da potpuno isparava, kad počnemo da ga činimo predmetom naše uporne pažnje. Uštinite sebe za ruku i osećajući bol, počnete da razmišljate po čemu se ovaj bol razlikuje od zubobolje, od boli u drugima – i brzo ćete izgubiti sam osećaj boli. Jedan nemački naučnik je pre 70 godina na sličan način pobeđivao izuzetno jaku zubobolju koja ga je mučila do te mere da je padao u nesvest.
Jasno je da duhovnija osećanja, koja obuzimaju našu dušu kao „glasom hlada tonka“, postaju potpuno neosetljiva ako se sama podvrgavaju praznom prepipavanju ili takozanoj refleksiji.
Takvo je i osećanje vere, odnosno živo osećanje božanskog prisustva i Božijeg učestvovanja u vašem ličnom životu. Ako i u svetskom životu mladim ljudima koji se besmisleno zamišljaju učitelji i roditelji stalno govore: „Ne kopajte po sebi; ni za šta nećete biti sposobni,“ – tim pre je takav zahtev umestan u duhovnom životu. Kad te je posetilo umilenje, kad zrak Božije blagodati kao da je otkrio pred tobom lice Božije i kad ti je svešteni strah zajedno s blaženom radošću ozario srce, nemoj se zamišljati nad svojim osećanjima, već se prepusti bujici misli, koje se ulivaju u tvoju dušu i proveri svoja dela i život, kao Zakhej, kad je kod njega došao Spasitelj, da bi se podstakao na ispravljanje života i na služenje vrlini. Gospode, evo pola imanja svoga daću siromasima, a koga nečim oštetih, vratiću četvorostruko (Lk. 19, 8). Dobro osećanje i duhovno oduševljenje treba da se učvrste u duši ili podvigom borbe sa svojim grehovima ili delima ljubavi. Ako bi se ona dvojica blaženih putnika u večeri posle Vaskrsenja ograničila „gorenjem srca“ prilikom objašnjenja proročanstava, ne bi spoznala svog Sabesednika. Ali oni su ispunili zapovest gostoprimstva: Ostani s nama, jer je dan nagnuo i blizu je veče (Lk. 24, 29). Tek tada se njima otvoriše oči i poznaše Ga (Lk. 24, 31).
Ovakvo ukazivanje Jevanđelja na to kako treba u svojoj duši učvršćivati sveta molitvena i druga blagodatna raspoloženja, ima značaj i u drugim teškim okolnostima našeg duhovnog života. Evo vi ćete možda reći: „Uopšte nisam imao naviku da prepipavam svoja raspoloženja i da pitam sebe šta i kako osećam. Ovo kopanje po sebi mi je uvek tuđe, pa ipak me je osećanje umilenja, koje me je ranije uvek posećivalo, napustilo; ožalošćen time, možda sam se i pitao bez potrebe: da li uopšte verujem u Boga – i nisam u svojoj duši nalazio siguran odgovor. Svestan sam da to nije trebalo da činim, jer nisam mogao da se pokolebam u svojim ubeđenjima i ne prepustivši se nekom lažnom učenju, znaću da vera u meni ostaje, ali kuda se delo svetlo osećanje, koje obuzima verujućeg, kad razmišlja o Bogu? Ne bih počeo da kopam po ovome, ali sam svestan da ga u meni nema u poslednje vreme. Koji je uzrok tome?“
O uzrocima ćemo sad reći nešto, ali prvo ću vas podsetiti na savet svetih otaca kako treba postupati u slučaju slične oskudice. Oci kažu: „Umilenje nije tvoje osećanje, nego Božji dar; tvoj treba da bude trud za njegovo dobijanje.“ Kakav trud? Pre svega trud vrlinskog života uopšte, a posebno u odnosu na sam molitveni podvig. Oci strogo zabranjuju da se iz sebe cedi osećanje, da se napreže dah i istiskuju suze; ali šta treba da napreže trudbenik molitve? Svoju pažnju! On mora da se zamišlja nad rečima molitve, a ne da samo očima ili glasom prebira molitvene reči, već i da umom predstavi o čemu govori pred Bogom. Vrlo često je to sasvim dovoljno da molitveno umilenje brzo pronikne u dušu i da ti se ponovo otkrije punota opštenja s Božanstvom. Međutim, ako se to i nije desilo, ne padaj u čamotinju: ti si se trudio da ispuniš pred Gospodom ono što je bilo u tvojoj volji, a sad razmišljaj zašto ti Gospod, Koji nesumnjivo s ljubavlju gleda na tvoj molitveni trud, nije dao da čuješ Njegov odgovor.
Rekao sam da to ima različite uzroke; pomenuli ste rasejavanje zamaljskom taštinom. Obična rasejanost se otklanja prilikom ispunjenja izloženog molitvenog pravila: ako pak bezosećajnost traje, znači da stvar nije bila u običnoj rasejanosti, već u tome što dušu muče jedna ili mnoge brige. Upravo o tome je rečeno u besedi na gori, na kraju 6. glave. Gospod ne osuđuje predviđanje naših potreba, porodičnih i ličnih, već gušenje njima svoje duše, kad briga toliko zavlada njome da ona postaje skoro ravnodušna „prema Carstvu Nebeskom i istini njegovoj“. Treba mirno steći predstavu o tome da nam je uvek bliska mogućnost i osiromašenja i teške porodične potrebe i bolesti, i ranjavanja, i smrti bliskih ljudi, ali pritom čovek treba da se seća da je ispunio sve što zavisi od njega, da obezbedi rođene i voljene, a ako Bogu ipak bude ugodno da podvrgne njega ili njegovu porodicu teškom siromaštvu, znači da je to potrebno za njegovo spasenje, jer sve što se s nama dešava, a da nije po našoj zloj volji, čini se po dopuštenju Božijem, a to znači za našu korist, jer Gospod osim dobrog za nas ništa ne čini i ne dopušta.
Ako ste tako umirili svoje srce i ako s Crkvom budete završavali svoje molbe pred Gospodom predavanjem sebe i svojih Njegovoj svetoj volji („Hristu Bogu predadim“), grehovna rasejanost, odnosno ugnjetenost duše brigama i strahovima, napustiće vas i vi ćete se ponovo proslaviti Boga svim srcem i svom svojom dušom.
Snishodeći našoj nemoći Gospod nam ne zabranjuje da za sebe, a posebno za druge, želimo i spoljašnja blagostanja, dozvoljava i da se molimo za to, ali zapoveda da ispunjenje ovakve molitve prepustimo volji Božijoj i da ne ropćemo i da se čak ne sekiramo ako ne biva po našoj želji, jer sami ne znamo šta je korisnije i za našu sopstvenu dušu, i za duše nama bliskih. Ali, naravno, daleki su od hrišćanske pravednosti oni koji svojoj deci žele sreću i samo sreću. U naše bezumno vreme i u zajednici vernih takvih je većina i oni ne shvataju da verujući u hrišćanskog Boga gledaju na Njega i na svoj život čisto neznabožački, jer sve ovo neznabošci ištu (Mt. 6, 32).
Za jedno od najboljih sredstava borbe s oskudevanjem molitve, koje se dešava od duševne ugnjetenosti, a ustalom i od drugih uzroka, treba priznati privremeno udaljavanje od sveta i od svojih, odnosno putovanje na hodočašće ili sam odlazak u manastir radi posta, nakon ispovesti, ako u običnoj atmosferi svog života nema mogućnosti da se iz nje izađe makar na neko vreme.
O tome kako nezamenljiv i dragocen značaj ima iskrena beseda s iskusnim manastirskim starcem, to svi ionako znaju ako ne iz prakse, onda bar po svetskim pripovetkama. Ali uči i manastir sam po sebi. I monasi ili monahinje, i mirjani, koji su se okupili na hodočašće, svojim izgledom i svojim stajanjem u crkvi, čitanjem, pojanjem i metanijama životno nam svedoče o onome što je jedino potrebno. Taština zemaljskog, njegov prolazan značaj i vrednost večnog, vrednost duše i savesti – evo lekcije od koje ne može da pobegne niko ko je proveo makar tri dana u obitelji kao bogomolnik. Videti ljude, koji se vatreno mole, koji su zaboravili o zemaljskom nije moguće bez visokog poleta sopstvene duše. Ponekad sam, stojeći u oltaru Kijevo-Pečerske Lavre, bacao kroz carske dveri pogled na proste bogomoljce koji stoje napred. Na njihovim licima je blistalo ono duhovno oduševljenje, koje je izraženo u kratkoj crkvenoj molitvi: „V hramje stojašče slavi Tvojeja, na nebesi stojati mnim, Bogorodice, dvere nebesnaja.“ Trudi se da bivaš među takvim ljudima – i bićeš ispunjen njihovim duhom, kao Saul, koji je na svom putu sreo sinove proroka (v. 1 Car. 10, 10-13).
Grehovna rasejanost ili „žalosti ovozemaljske“ kojima ljudi guše u sebi Reč (v. Lk. 8, 14), nije jedini uzrok privremenog gubitka molitvenog dara. Ovakav gubitak i biva jedina plata: 1) za greh koji nije pokriven pokajanjem i 2) za zlu nameru koja se potkrala u dušu, a najviše – zbog grehovne strasti.
Jedan monah je često padao u težak greh, i plašeći se gneva Božijeg koji dolazi, vapio je: „Gospode, kazni me kako god hoćeš, ali me nemoj lišiti vere i pokajanja!“ Greh, koji se pokriva pokajanjem ne isteruje iz srca molitvenu toplinu dok se čovek ne združi s ovim grehom do stepena potpune nepokajanosti. Priče o mitaru i o bludnom sinu i blagorazumni razbojnik nas uveravaju u to. Zato greh, koji je lakomisleno prepušten zaboravu, uvrede bližnjih, nepokrivene pomirenjem, bezumna hula (ali naravno, ne prosto „hulne pomisli“ koje napadaju čoveka bez njegove krivice), zlobna pretnja, na primer pretnja samoubistvom ili odricanjem od svešteničkog čina ili odstupanjem od pravoslavne vere, evo šta sve biva uzrok toga što molitva se moja vraćaše u prsima mojim (Ps. 35, 13). Slični prestupi protiv Božjih zapovesti, iako bi bili pojedinačni i zbog ljudske lakomislenosti predati zaboravu, ostavljaju mračan, grehovni vir u srcu i sprečavaju blagodat Svegog Duha da dobije pristup u njega. Ali naše srce za primanje ove blagodati najviše biva zagrađeno zbog svesnog skrivanja greha na ispovesti. Avaj, oni koji to dopuštaju često svoj život završavaju samoubistvom – monasi i sveštenici. Neka Gospod sve sačuva od takvog Judinog udela!
Dakle, dok ne shvatiš zbog čega je od tebe odstupio duh molitve, potrudi se da se setiš da li si zaboravio neki težak greh, koji si učinio, poput onih koji su sad navedeni i ako se setiš takvog, žuri da ga oplačeš prinoseći pokajanje pred Bogom i pred bližnjim ako si ga uvredio.
Međutim, greh često ne biva u delima i u raspoloženjima tvog srca. Ponekad to biva stvoreno, usvojeno zlobno raspoloženje, kao kod Amona i Avesaloma, ponekad prosto pohot ili strast koje se začinju. Ovde se posebno treba plašiti strasti bluda, zavisti, častoljublja ili srebroljublja. Na ovakvo stanje duše se odnose reči Gospoda o tome da nije moguće služiti dvama gospodarima – Bogu i mamoni (up. Mt. 6, 24; Lk. 16, 13). Pokoravanje srca jednoj od pomenutih strasti, čak pre nego što se njeno ovladavanje odrazi u bilo kakvom delu ili radnji, odmah će se pokazati oskudevanjem molitvenog dara. Gdje je blago veše, ondje će biti i srce vaše (Mt. 6, 21; Lk. 12, 34). Ako tvoje blago, prema kojem stremiš, bude visoki čin, ili novac, ili grehovna ljubav, tvoje srce se više neće naslađivati opštenjem s Bogom, nego ćeš kad staneš na molitvu razmišljati samo o tome da se ona što pre završi. I obrnuto – ako te takva nestrpljiva misao bude posećivala za vreme molitve, oci kažu znaj da je tvojim srcem ovladala ili ovladava neka tanana strast, koja isteruje iz njega radost proslavljanja Boga i žudnju da Ga spozna kroz duhovno čitanje, koje počinje da ti izgleda dosadno. Ali, reći ćeš: „Ispitao sam svoje srce i ni za šta od navedenog nisam kriv, odnosno, naravno u tom smislu da priznam sebe bestrastnim ili bezgrešnim, ali svoje grehovne navike ili začetke strasti mrzim, za grehove se iskreno kajem, a ipak nisam našao iscelenje za svoju „okamenjenu bezosećajnost“.“.
„Blago tebi, ako je tako,“ odgovoriću, „jer je pravedan gnev onaj koji podvižnik ne usmerava na ljude nego na svoje strasti i ako postupe tako iako strast još nije potpuno isterana iz njegovog srca, ali je bičuje svešteni gnev, ona ne može da istera duh molitve iz tvoje duše. – Ipak, ovaj molitveni duh me je napustio: ne molim Boga za zdravlje, za porodičnu sreću, za bogatstvo i dug život; molim Ga samo za one darove koji su nabrojani u molitvi Jefrema Sirina, koju sam već danas prvog dana posta pročitao šesnaest puta s metanijama; ali Gospod odbija da mi da ove darove, jer to osećam po svom lošem raspoloženju i ova čamotinja uporno pokušava da uđe u moju dušu.
Druže! Ako je tako znaj da nisi sam, već se i neuporedivi s nama Pavle molio tri puta da od njega odstupi anđeo satane, ali tu njegovu molitvu Bog nije uslišio. Da se ne ponosim (2 Kor. 12, 7) – tako to objašnjava sam apostol. Brzina mlade duše, koja napreduje u spoznaji Boga, ponekad se podrvrgava ispitivanju u strpljenju i smirenju, kao kod starozavetnog Jova i novozaetnog Pavla i starijeg od obojice – Avrama. Ne prepuštaj se duhu čamotinje: tuci ga njim samim. Šta to znači? Evo šta sveti oci kažu: „Da je sličan, naizgled bezrazložan napad čamotinje direktno dejstvo đavola.“ Spoznavši odakle dolazi, skoro da si pobedio, da si pobedio duh čamotinje, jer demonski predlog ni sam ne želiš da prihvatiš.“ „Demon se na nas obrušava onda,“ kažu oci, „kad vidi da našu dušu nisu pobedile druge strasti.“ Zato odgovaraj duhu čamotinje: „Želiš da me uznemiriš mišlju o tome da je Bog navodno dalek od mene, ali znam da ne otkrivajući mi se, ispituje moje strpljenje i uči me smirenomudrenosti, a samo to što me napadaš ti, a na drugi duh, treba da me raduje i teši time što tvoje približavanje označava (uz odsustvo drugih uzroka) to da ostale strasti nisu dobile vlast nada mnom, i uzimaš strast čamotinje kao poslednje oruđe koje ti je dostupno. Zato strpljivo prihvatam Božije ispitivanje i ponavljam reči apostola, koje su se čitale u dan opraštanja: jer nam je sada spaseee bliže nego kad povjerovasmo (Rim. 13, 11).“
Naravno, sve ovo se tiče onih koji posle ispitivanja svoje savesti s molitvom nisu videli u sebi druge uzroke za oskudevanje molitvenog dara: oni mogu s nadom i uskoro da očekuju ovo radosno objašnjavanje svojih ispitivanja, kojima je Bog utešio apostola Pavla: Dosta ti je blagodat Moja; jer se sila Moja u nemoći pokazuje savršena (Rim. 13, 11).
Naravno, ne podrazumevamo neko čudesno otkrovenje, jer je ako čovek pokušava da ga ostvari, to zapravo delo pogubne prelesti, već predskazujemo podvižniku otkrivanje unutrašnjih neodumica kroz kasnije umilno raspoloženje duše, kroz neočekivano nalaženje direktnog odgovora za zahteve u sveštenim knjigama, poučnim besedama ili događajima svog života. I ne treba čovek da smatra da je dostigao (v. Flp. 3, 13) visok stepen duhovnosti da bi u događajima svog života ili u izmeni teške nedoumice radosnim slavoslovljem razumeo odgovore Božanskog Promisla na njegovo traženje.
Evo, napisao sam vam o različitim preprekama na putu približavanja Bogu, saopštio različite okolnosti, kad ne proniču u našu dušu zraci Božanskog ozarenja. Ovo se dešava sa služiteljima Božjim, ali ova iskušenja ih sustižu onda kad već uz usrdnost mogu da ga shvate i da ih ponesu. Nikoga Gospod ne iskušava, odnosno ne ispituje preko snaga, kao što uverava apostol Pavle (v. 1 Kor. 10, 13). Blažen je čovjek koji pretrpi iskušenje, jer kad bude oproban primiće vijenac života, koji Gospod obeća onima koji Ga ljube (Jak. 1, 12).
Ponavljam, Bog odbacuje samo one koji su Ga sami odbacili, a ko se bori, iako sa srdačnom mukom, njega znači, Bog uči da „kad trpi iskušenje“ može i „onima koji su u iskušenjima pomogne“. Blagodarite Bogu, druže moj, što se ne bavite o ovozemaljskim potrebama, već o molitvenim darom, jer sama želja da se sve ovo spozna ne bi bez Njegove blagodatne duše, posetila vašu dušu.
Sine moj, ne zanemaruj karanje Gospodnje, niti kloni kada te on pokara. Jer koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakog sina kojega prima. Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sinovima (Jevr. 12, 5-7).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *