IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
IZABRANI ČLANCI
 
O ZAGROBNOM ŽIVOTU I VEČNIM MUKAMA
 
Navikli smo da zagrobni život grešnika zamišljamo po priči o bogatašu i Lazaru. Osuđeni u paklenom plamenu će uzaludno oplakivati svoje grehove i bezuspešno će vapiti Bogu i svecima za pomilovanje: pokajanje od mrtvih se ne prima, već je kasno za ispravljanje! Zašto je tako? Zašto duša, koja je je osudila svoje padove i koja je promenila raspoloženje ipak biva odbačena od strane Božanskog pravosuđa, ostaje nejasno.
Iz ovog su vrlo prirodni pokušaji da se stvore razne izmišljotine o nekom novom sveopštem pomirenju – apokatastazi. Ali, Crkva je osudila ovo učenje i origenisti su proglašeni za jeretike. A to je sasvim dosledno: svi pokušaji da se večnost muka rastumači kao vrlo velika dužina trajanja, ali ne kao beskonačnost protivreče reči Božijoj i predanju Crkve. Dovoljno je navesti reči Božije kod Isaije: crv njihov neće umrijeti i oganj njihov neće se ugasiti (Is. 66, 24). Ove reči se više zaista ne mogu tumačiti u korist velikog trajanja večnih muka, jer je direktno rečeno da im neće biti kraja (up. Otkr. 14, 11; 20, 10).
Uostalom, čak kad i Biblija, i jasno izraženo učenje Crkve ne bi otkrili ljudima učenje o večnosti muka, naš razum ipak ne bi mogao da izbegne tako žalostan zaključak o zagrobnoj sudbini svesnih protivnika Božjih ili nepokajanih grešnika. Zaista, preostalo bi da se dozvoli da će ih Gospod nasilno učiniti pravednima i privući Svojoj radosti, ali tamo gde je nasilje, nema više moralnih vrednosti, tamo nestaje i sama razlika između dobra i zla, a ujedno i sav smisao Iskupljenja i Domostroja.
Zar se ne može pretpostaviti da svesno i konačno zlih ljudi nema, da je zlo plod nesporazuma i nesavršenstva, kao što uče panteisti, evolucionisti, pa čak i neki teisti? Ali ovakva predstava je takođe nespojiva s učenjem o slobodnoj volji, a tim pre s učenjem Svetog Pisma i Crkve o demonima, koje ne može drugačije da tumači nijedan makar malo iskren čitalac Jevanđelja, bez obzira na to da li da sam veruje ili ne veruje u Boga. Napokon, imamo direktne Hristove reči o tome da Ga neprijatelji nisu mrzeli zbog toga što Ga nisu shvatali, već upravo zbog toga što su shvatili i omrzli u Njemu samu istinu, samo dobro. Kad biste bili slijepi, ne biste imali grijeha; a sada kažete: vidimo, tako vaš grijeh ostaje (Jn. 9, 41). Da nisam došao i govorio im, ne bi grijeha imali; a sad izgovora nemaju za grijeh svoj. Koji mrzi Mene i Oca Mojega mrzi. Da ne tvorih među njima djela koja niko drugi nije tvorio, ne bi grijeha imali: a sada su i vidjeli, i omrznuli i Mene i Oca Mojega (Jn. 15, 22-24).
Dakle, učenje o večnosti muka ne proističe samo iz jasnog smisla reči Božije i crkvenog predanja, već ga je nemoguće izbeći i prilikom čisto razumskog rešavanja pitanja.
Međutim, to uopšte nije ono što postoji u priči o bogatašu i Lazaru, usprotiviće nam se čitalac: tamo se ne radi o nepokajanom i okorelom zločincu, već o duši, koja gorko oplakuje svoje grehove, i ne samo to, koja je ispunjena sažaljenjem prema drugim grešnicima koji još uvek borave na zemlji; zašto se za takvu dušu neće naći milost u Gospoda? Argument je po našem mišljenju potpuno osnovan, i teško bi bilo izaći na kraj s njim kad bi u ovoj priči bila opisana konačna sudbina mrtvih. Ali, setimo se da je Gospod to Judejcima govorio pre Svog silaska u ad: zar ono nije bilo spasonosno za bogataša koji se pokajao za svoj grehovni život? Naravno da jeste, jer apostol svedoči da Pobednik pakla nije spasio samo pravednike nego i grešnike: Hristos jedanput za grijehe naše postrada, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu, usmrćen tijelom, a oživjevši duhom; kojim i siđe i propovijeda duhovima u tamnici. Ovi nekada bijahu neposlušni kad ih očekivaše Božije dugotrpljenje u dane Nojeve (1 Petr. 3, 18-20).
Iz ovih reči apostola dolazimo do jasnog zaključka o tome da su Avramove reči u priči o velikoj provaliji koja se utvrdila među pravednicima i grešnicima, koju ne mogu da pređu ni jedni, ni drugi, imale značaja do dolaska Gospoda Isusa Hrista, Koji je prešao ovu provaliju na dan Svoje spasonosne smrti i Vaskrsenja. On odatle nije izveo samo pravednike, već i mnoge, koji su „nekada bili nepokorni“, ali koji nisu konačno okoreli u svom suprotstavljanju istini.
Dakle, stanje grešnih duša, koje su zauvek osuđene, nipošto neće biti ono koje je osećao bogataš iz priče, koji je pokorno preklinjao da budu urazumljena njegova braća koja žive na zemlji. Gde ćemo naći ukazivanje u Božanskom otkrovenju o tome kako će se osećati poginule duše posle groba? Ondje će biti plač i škrgut zuba (Mt. 8, 12; 22, 13; 25, 30) – tako u Svojim pričama Gospod određuje sudbinu odbačenih. Ove reči On primenjuje na zlog gosta koji je isteran s bračne večere, i koji je želeo da pomrači opštu radost neprihvatanjem bračne odeće, i na lenjog slugu, koji nije negovao talenat koji mu je dat i koji se zlobno svađao sa svojim gospodarem koji se vratio. Upravo ovim rečima Gospod tera od Sebe one koji će Mu kucati spolja i govoriti: otvori nam… Jedosmo pred Tobom i pismo, i po trgovima našim učio si (Lk. 13, 25-26; up. Mt. 24, 51; 25, 30; Lk. 13, 28). Napokon, ovim izrazom se određuje konačno stanje grešnika (up. Mt. 8, 12; 13, 42, 50; 24, 51).
Dakle, ovo stanje podseća na ono koje će osećati pozvani zli gost i odbačeni ozlojeđeni sluga. „Tama najdalja“, odnosno najtamnija noć koja je tako užasna posle predivne svetle bračne palate, ili carskog dvorca. Ovde nisu užasna stradanja koja se nanose spolja, već stanje odbačenosti od zajedničke radosti, koja je postala potpuno nedostupna samo ovim nesrećnicima zbog toga što su je prezreli i što su pokušavali da unesu u nju svoju zlobu, da je pomrače svojom bezrazložnom okorelošću.
Šta znači „plač i škrgut zuba“? Da li se ovim rečima označavaju samo neizdrživo teška stradanja ili još nešto? O bogatašu iz priče nije rečeno da je škrgutao zubima, već samo da se mučio u ovom plamenu. Koji je pojedinačni smisao ovog izraza? Da li se škrgutom zuba izražavaju upravo stradanja? Ne, škrgut zuba je znak napete zlobe i borbe. Tako škrguću zubima zli psi i uopšte grabljive životinje, napadajući neprijatelje. U Bibliji škrgut zuba određuje napetu zlobu i pretnju, često nemoćnu zlobu grešnika protiv pravednika. Kupe se, kupe se na me, zadaju rane, ne znam zašto, čupaju i ne prestaju. S nevaljalijem i podrugljivijem besposličarima škrguću na me zubima svojima (Ps. 35, 16-17). Zlo misli bezbožnik pravedniku, i škrguće na nj zubima svojim. Ali mu se Gospod smije (Ps. 36, 12-13); isto značenje ima i u Plaču (v. Plač. 2, 16).
Ali posebno se karakterističan smisao ove pojave – škrgutanja zuba – izrazio u nepravednom ubistvu Hristovog mučenika Stefana. Kad je ovaj blaženi mladić svedočio neporočnost svoje vere po zakonu i prorocima i kad je s velikim pomazanjem razobličio ubice proroka i Hrista imajući sam lice „kao lice Anđela“, šta su osećali njegovi nepriajtelji? Kad ovo čuše, razjariše se vrlo u srcima svojima, i škrgutahu zubima na njega (Dap. 7, 54).
Zar nisu isto osećali i svi zločinci, obuzeti zlobom i svešću o svojoj nemoći da se bore protiv istine? Ako je ova nemoć takva da oni ne samo da ne mogu da je posrame, već ni da joj nanesu fizičko zlo, škrgutanju zuba se pridružuje i plač nemoćne zlobe. Ovo se dešava s čovekom koji je podivljao, kad on napadajući bližnjeg kojeg mrzi, biva uhvaćen i vezan: tada on zlobno plače i škrguće zubima; ovo se posebno često može videti kod razjarenih žena, kad bivaju vezane i kad im se ne dozvoljava da ispune svoju zlobnu želju.
Dakle, „plač i škrgut zuba“ nije prosto stradanje, već zloba i stradanje zbog nemoćne zlobe, zbog nemogućnosti da se ona izlije na Carstvo Božije, koje mrze. Evo u čemu će se sastojati zagrobne muke. To uopšte nije mučenje savesti: kad bi ono postojalo sledilo bi pokajanje, a uz pokajanje – oproštaj. Nije moguće zamisliti sveblagog Gospoda Koji ne bi obratio pažnju na vekovno pokajanje grešnika i koji ne bi olakšao njihovu sudbinu.
Ali, da li je moguće zamisliti takvu okorelost u zlobi, koja se ne bi urazumila prilikom otkrivanja sudbina Božjih, prilikom posramljivanja đavoljeg carstva? Zašto pitati o mogućnosti onoga što se već desilo? Naše buduće stajanje pred Licam Gospodnjim treba uvek porediti s tim kako su ljudi ovde primili Gospoda Koji je došao i koji je živeo među njima: dobri su Ga radosno spoznali, oni koji se bore između dobra i zla priznali su Ga s unutrašnjom borbom i mučenjem, kao isceljeni đavoimani, kao razbojnik na krstu, kao Nikodim, knez jevrejski, a zli, što su Ga više upoznavali, tim su Ga više mrzeli, a kad su videli kako je vaskrsao Lazara, tada od toga, dakle, dana dogovoriše se da Ga ubiju (Jn. 11, 53). To je Gospod i izrazio u rečima Svoje oproštajne besede, koje smo naveli na početku ovog članka. A apostol Jovan je sve svoje Jevanđelje, svoje poslanice i Apokalipsu sagradio upravo na otkrivanju ovog žalosnog zakona borbe Boga i sveta, koji se sastoji u nepomirljivom nepriajteljstvu sveta protiv Hrista i Njegovog carstva, neprijateljstva koje ne slabi, već se naprotiv, pojačava, srazmerno s otkrivenjem Božjih sudbina. I četvrti izli čašu svoju na sunce, i dano mu bi da žeže ljude ognjem. I sagorevahu ljudi od velike žege, i huliše na ime Boga Koji ima vlast nad mukama ovim, i ne pokajaše se da Mu dadu slavu. (Otkr. 16, 8-9). Evo tako će i postupati grešnici u ognju paklenom, i njegova večnost će zavisiti jedino od njihove nepokajanosti. Ali čujte dalje Apokalipsu. I peti izli čašu svoju na prijesto zvijeri; i carstvo njezino posta mračno, i grizli su jezike svoje od bola, i huliše Boga Nebeskoga od bolova i rana svojih, i ne pokajaše se za djela svoja (Otkr. 16, 8-11).
Spreman sam da se složim s tačnošću ovakvog tumačenja i biblijskih reči i raspoloženja osuđenih grešnika, reći će čitalac, ali kako je moguće dopustiti večnu tvrdoglavost u tako bezumnoj jarosti protiv Boga, večnu nepokajanost Njegovih neprijatelja? A šta je kajanje? – upitaćemo sa svoje strane i odgovorićemo ovako. Kajanje je prelamanje volje, prelamanje ljudskog raspoloženja izazvano ili novom spoznajom sebe samog, odnosno buđenjem do tada skrivenog sadržaja njegove duše, njegovog unutrašnjeg života, ili urazumljivanjem, usvajanjem u svojoj duši novog sadržaja usled uticaja drugih ljudi, knjiga, spoljašnjeg sveta, napokon, Samog Gospoda, kao što je to bilo sa Zakhejem, kad je slušao Njegove svete reči i kad je razumeo Njegovo samilosno snishođenje prema sebi. Ali svi ovi uslovi postoje samo u toku spoznaje sebe i sudbine Božije, a kad se sve to završi, kad vremena više ne bude (Otkr. 10, 6), kad se sudbine Božije završe i kad čovek više neće imati šta da spoznaje, ni u sebi samom, ni van sebe, kad se sva blagost i premudrost Božije otkriju pred svima u svoj svojoj veličini, a mržnja neprijatelja Božjih pohuli i prokune je i okrene se od nje potpuno, ne primivši urazumljenje ni u svom zemaljskom životu, ni u dugom vremenskom periodu između svoje smrti i Strašnog suda, kad su se uznosile molitve verujućih i svetaca za duše umrlih, neće ostati nikakva nova pobuda za unutrašnju promenu okorelih duša; ostaće samo unutrašnja potreba i za pravednike i za grešnike da se utvrđuju u svom raspoloženju – blaženoj ljubavi i blagodarenju – ili obrnuto, u nemoćnoj zlobi i u teškom mučenju kroz to.
Međutim, zašto će ova mučenja biti tako teška ako se svecelo budu sastojala ili makar prevashodno, u mučenjima nemoćne zlobe? Na ovo pitanje ćemo odgovoriti podsećanjem na biblijske izraze o plaču i škrgutu zuba. Mučenje nemoćne zlobe su vrlo teške muke. Ali, ovde na zemlji one slabe zbog prolaznosti i mnogih i različito doživljenih utisaka i stanja; takođe i zbog toga što se zloban čovek nada da će se zadovoljiti ako ne u jednom zločinu, u drugom, ili napokon, u zaboravu u vinu, zemaljskim razonodama i drugim nasladama i utehama koje su mu dostupne – a tamo više ničega toga neće biti. Nestaće sva raznovrsnost našeg složenog, taštog života. Zemlja i djela što su na njoj izgorjeće (2 Petr. 3, 10). Ostaće samo moralno samoopredeljenje u svim svesnim bićima u odnosu prema Bogu i Carstvu Božijem: ili ljubav prema njima, ili mržnja, ili nemoćna mržnja koja samu sebe razobličava i zato je beskonačno mučna. Bračna palata Jagnjeta će sijati pred odbačenim, tačnije, pred grešnikom koji je samog sebe izbacio; on je vezan i ne može da naruši svečanost, ispred njega je svetlost, a on je u tami; pred njim sija Božanska ljubav sa spremnošću na svepraštanje, ali mu je ova ljubav mrska, oproštaj je nepoželjan. Tako je i rečeno u Apokalipsi: I biće mučen u ognju i sumporu pred Anđelima svetima i pred Jagnjetom (Otkr. 14, 10). Reči Gospodnje na Strašnom sudu: Idite od Mene, prokleti (Mt. 25, 41) i dr. i reči katehizisa o tome da je pakao mesto udaljavanja od Boga, kao i Hristov reči učeniku koji je nerazumno govorio: Idi od Mene, satano! Sablazan si Mi (Mt. 16, 23).
A šta je oganj, koji pali grešnike? Pre svega, isti onaj oganj, koji će prosvećivati pravednike od tog dana, jer će se ognjem otkriti, i svačije će se djelo ognjem ispitati kakvo je (1 Kor. 3, 13), kao što čitamo u kanonu Anđelu Čuvaru, kao što i haldejska peć „djejstva razdjeljaše, Haldjeji ubo opaljajušči, vjernija že orošajušči“. Vatra pali drvo, seno i slamu, ali prosvećuje zlato i srebro. I bezakonike baciće ih u peć ognjenu; ondje će biti plač i škrgut zuba. Tada će se pravednici zasjati kao sunce u Carstvu Oca svoga. (Mt. 13, 42-43). Slično tome i apostol Pavle objašnjava da isti oganj – Božji dodir – različito deluje na različite duše. Svačije će djelo izići na vidjelo; jer će dan pokazati, jer će se ognjem otkriti, i svačije će se djelo ognjem ispitati kakvo je. Ako ostane čije djelo što je nazidao, primiće platu; ako čije djelo izgori, biće oštećen, a sam će se spasti, no tako kao kroz oganj (1 Kor. 3, 13-15).
U ovom smislu Gospod se naziva ognjem koji proždire i u Starom i u Novom Zavetu. Isaija Ga naziva večnim ognjem, večnim plamenom, koji proždire grešnike. Griješnici u Sionu uplašiće se, drhat će spopasti licemjere, i reći će: ko će nas ostati kod ognja koji proždire? Ko će nas ostati kod vječne žege? Ko hodi u pravdi i govori što je pravo; ko mrzi na dobitak od nasilja; ko otresa ruke svoje da ne primi poklona (Is. 33, 14-15).
Da li želite da kažete da će sa spoljašnje strane sudbina pravednika i grešnika biti ista; sozercanje Boga i nemogućnost da se od Njega sakriju, ali za jedne će to biti izvor naslade, a za druge izvor mučenja, koja se dešavaju jedino zbog njihove mržnje i nemoćne zlobe? Da je večni oganj samo Božansko prisustvo koje je tako teško Njegovim neprijateljima? Nisam rekao: samo, već sam rekao: pre svega. Reći „samo“ biće moguće samo u slučaju da neko to usaglasi s crkvenim predanjem o materijalnom ognju, koje je za nas isto toliko sveto, kao reči svete Biblije i ako se ovo samo bude moglo usaglasiti s onom nesumnjivom istinom vaskrsenja tela, koja je tako bila dragocena drevnim hrišćanima i koja nam je apsolutno jasno otkrivena u Reči Božijoj. Uostalom, u malom kursu dogmatike nije navedena nijedna izreka otaca o materijalnom ognju u paklu. Međutim, ne smemo da negiramo telesna mučenja tamo – već samo kažemo da je lakše govoriti o duši u odnosu na vaskrslo telo, jer nam je u ovom životu duša jasnija od tela, od materije, kao što je tačno govorio jedan nedavno umrli ruski filosof. Još niko nije uspeo da definiše šta ja materija, a još je teže zamisliti koja će tačno svojstva materije preostati u vaskrslom telu. Zato se bez ikakvog napora s tačke gledišta tumačenja zagrobnog života koje smo naveli može navesti učenje Crkve o mitarstvima, o molitvama za umrle, o prinosima i milostinjama za pokoj njihovih duša, ali ćemo to odložiti za drugi put.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *