IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
IZABRANI ČLANCI
 
O TIHONIJEVIM PRAVILIMA I NJIHOVOM ZNAČAJU ZA SAVREMENU EGZEGEZU[1]
 
Autor „Knjige o sedam pravila“,[2] donatski episkop Tihonije, živeo je u IV veku i umro je između 390. i 400. godine. Bez obzira na to što je pripadao raskolu Crkva je dugo vremena koristila njegova hermeneutička pravila kao jedno od najboljih rukovodstava za tumačenje reči Božije. Uzrok za ovo je delimično bila vrednost samih pravila i malobrojnost otačkih dela za metodiku tumačenja, ali, naravno, glavni uzročnik njihovog širenja bio je drugi, u celoj zapadnoj polovini hrišćanskog sveta poštovani učitelj Crkve, blaženi Avgustin. On u svojoj „Hrišćanskoj nauci“ o Tihoniju nije govorio samo kao o obdarenom čoveku, već je izlaganju svakog od sedam pravila našeg autora posvetio mnogo rečenica. Njih odobrava i Kasiodor, a Isidor Seviljski je na osnovu njih sačinio svoje „Sententarium libri tres“ („Sentencije u tri knjige“ (lat.) – prim. red.) Tihonije je zatim raširio svoj rukovodeći uticaj na vrednog drevnog latinskog tumača, učenika blaženog Avgustina, episkopa Primasija, koji je stalno koristio njegova tumačenja po principu de specie et genere (o vrsti i rodu (lat) – prim.red.); tragovi sličnog uticaja zapažaju se i kod kasnijih crkvenih pisaca, posebno na latinskom Zapadu, gde su se „Pravila“ našeg autora usrdno proučavala u srednjem veku. Osim ovog dela Tihonije je pisao polemička i apologetska pisma, kao i tumačenja Apokalipse, koja uostalom, do nas nisu došla. Ali, i ono malo što se sačuvalo od našeg autora, dostojno je najpomnije pažnje savremenika.
Zaista, koga ne zanima da sazna suštinske crte svetootačkog tumačenja Biblije? Naravno, upravo u njemu, a ne u nečem drugom moguće je naći ključ za bavljenje bogoslovijom, koje je uvek vezano za Sveto Pismo. Pozivi na usvajanje otačke metode kod nas se stalno mogu čuti, ne samo od duhovnih, već i svetovnih pisaca. Na Zapadu će redak, čak i protestantski teolog dozvoliti sebi da ne obrati pažnju na mišljenje otaca u vezi s bogoslovskim pitanjem koje se analizira, a prilikom tumačanje Biblije na svakom koraku se navode otačke izreke. Bez obzira na to, ni na Zapadu, ni kod nas bogoslovska nauka ne može se pohvaliti srodnošću metode i rezultata s delima otaca; posebno njihova dela koja se tiču tumačenja ostaju za naše umove ne samo teška bremena, već često i potpuno nepojamna u pogledu metode. Sve što umemo da kažemo o njima je primedba čisto negativnog karaktera, da su oci navodno smatrali da imaju pravo da izvlače smisao biblijskih reči „izvan konteksta“. Međutim, svako vidi da s jedne strane, metoda otačkih tumačenja uopšte ne liči na savremenu, a s druge strane, tumačenja otaca imaju karakter izvesnog jedinstva, i ma koliko da govorimo o različitosti dve egzegetske škole, aleksandrijske i antiohijske, ipak je među predstavnicima jedne i druge, na primer, Zlatousta i Origena ili Teodorita i Kirila, neuporedivo više unutrašnje srodnosti sa strane metode i rezultata, nego između bilo koga od njih i nama savremenih tumača. Kojim principima su se rukovodili oci Crkve prilikom tumačenja reči Božije? Evo pitanja koje se može navesti kao glavno po svojoj važnosti za razrešavanje zadataka savremenog bogoslovlja i sudbinsko po težini svog razrešavanja. Ova teškoća se uglavnom sastoji u okolnosti da relativna sličnost otačke egzegeze nije bila plod svesnog usvajanja ovih ili onih tačno izraženih pravila, već prirodni izraz jedinstva hrišćanskog duha, koji ih je prožimao, ili, govoreći savremenim rečima, njihove neposredne kongenijalnosti s biblijskih duhom. Dok je Hristovo stado živelo kao složna porodica, svi su dobro shvatali jedni druge skoro bez reči i zato tumači Biblije skoro da nisu smatrali da je potrebno da pokazuju na osnovu čega izvlače ovaj ili onaj smisao iz Svetog Pisma, očigledno pretpostavljajući da delo govori samo za sebe. Evo zbog čega imamo tako malo dela iz otačkog perioda u vezi s metodikom tumačenja ili hermeneutikom. Ali i ona koja postoje ne čine celovit gnoseološki sistem; njihovi autori su takođe prožeti duhom neposrednog usvajanja biblijskog smisla, i samo neka, uglavnom teška mesta svetih knjiga su podsticala ove autore da iskažu ili opšta hermeneutička mišljenja ili da sačinjavaju specijalna pravila za tumačenje pojedinih vrsta nesporazuma. Ovakva hermeneutička razmišljanja srećemo u četvrtoj Origenovoj knjizi „O principima“, zatim, ona su rasejana u delima svetitelja Jovana Zlatousta, Ilarija Poatjerskog (posebno u njegovom delu o Trojici) i blaženog Avgustina u njegovoj „Hrišćanskoj nauci“. Hermeneutičkim delima u strogom smislu, osim „Knjige pravila“ mogu biti nazvana samo tri do prve podele, tačnije: Evherija Lionskog („Liber formularum spiritualis intelligentiae“[3]), Adrijana, pisca s kraja 5. veka („Εισαηωγη εις θειας γραφοας“[4] i šestog starijeg savremenika, Junijalija Afričkog („De partibus divinae legis“[5]). Delo Tihonija se odlikuje najvećom potpunošću i sistematičnošću među svim navedenim. Tihonije koji nije posedovao jasnost izlaganja, a još manje umetničku obradu i mnogo puta se ponavljao, bio je uglavnom čovek formalnog razumskog usmerenja i zato su njegova razmišljanja najpristupačnija sinovima XIX veka i mogu da proliju svetlost ne samo na one delove Svetog Pisma kojih se direktno tiču, već i da približe naš um usvajanju nekih uopštenijih metoda i osnova drevne opštecrkvene egzegeze, koja ima toliki autoritet za pravoslavnog bogoslova, a i za svakog hrišćanina uopšte. Čitalac „Pravila“ lako može da primeti da su ona prilagođena navodnim protivrečnostima u Bibliji, odnosno onim slučajevima kad se čitaocu ne daje neposredno usvajanje misli koje se izlažu u svetim knjigama. Sličan slučajan karakter imaju i skoro sve hermeneutičke primedbe ostalih drevnih pisaca.
U Bibliji se ponekad jednom istom predmetu pripisuju suprotna značenja ili u svakom slučaju značenja koja mu ne odgovaraju. Očigledno je da se u svakom slučaju reč koja označava predmet u stvari ne odnosi na ovaj predmet, nego na drugi, koji je s njim srodan, očigledno je da je pred nama metonimijski obrt, metaforični ili pars pro toto (deo umesto celog (lat.) – prim.red.) ili njemu sličan. Ovakve pojave u biblijskom izlaganju treba tumačiti uz pomoć prvog ili drugog, ili četvrtog, ili dva poslednja pravila Tihonija: sva se ona vrte oko navedenog oblika biblijskog izlaganja, razlikujući se među sobom samo po predmetu. Tako, ako Sveto Pismo govori zajedno o Hristu i o Crkvi i pripisuje njene osobine njenom Osnivaču, slično izlaganje ne treba da nas vodi u arijevstvo ili doketizam, već lako postaje jasno posredstvom prvog pravila: „De Domino et corpora Ejus“ („O Gospodu i o Telu Njegovom“). Sam Gospod je uporedivši Sebe s lozom, a hrišćane s granama dalje govorio u prvom licu, ne više o Sebi Samom, već o Crkvi, koja iz Njega raste: Svaku lozu na Meni koja ne rađa roda odsijeca je (Jn. 15, 2). Na sličan način i apostol Pavle u poznatim rečima: Tako i Hristos (1 Kor. 12, 12) – naravno, ne govori o ličnosti Iskupitelja, već o Njegovom telu – o Crkvi. Na osnovu ova dva i drugih mesta Tihonije utvrđuje sasvim naučno egzegetsko pravilo da ako se o Hristu u Pismu govori nešto što nije saglasno s Njegovom božanstvenošću i svetošću, pod tim ne treba podrazumevati Njegovu ličnost odvojeno od Crkve, već upravo zajednicu Njegovih sledbenika.
Apsolutno po istoj osnovi sagrađeno je i sedmo pravilo („O đavolu i njegovom telu“). Kad, na primer, Isaija u 14. glavi predskazuje pogibelj bogomrskom caru vavilonskom, lako se može videti da se mnogi izrazi ne mogu primeniti na ovu istorijsku ličnost, već se mogu odnositi isključivo na zlo koje je ovaploćeno u njemu, na biće isključivo zlo – na đavola. Ponekad se, naprotiv, đavolu pripisuju svojstva koja se ne mogu primeniti na duhovno biće, na primer, rodonačelništvo nad neverujućim Judejcima: očigledno, ovde se ne radi o ličnosti satane, već o njegovom karakteru, o njegovom carstvu. Dakle, pismo govori o đavolu i njegovom carstvu zajednički, o zlom načelu i o ličnom zlom duhu, jer je prvo uvek u nevidljivoj unutrašnjoj vezi s drugim.
Ovo svojstvo biblijskog govora – da sliva ideju s njenim predstavnicima – ne tiče se samo dva suprotna carstva: ono je svojstveno i drugim predmetima, koji se otkrivaju u Bibliji. Četvrto pravilo Tihonija – „De specie et genere“ („O vrsti i rodu“) – ima u vidu pojave iste vrste, tako da dva izložena pravila u njega ulaze kao delovi. Najčešću primenu ovo pravilo dobija prilikom tumačenja proročanstava o budućoj sudbini Izrailja. Ako se govor proroka shvata u bukvalnom smislu, ispostaviće se da je u neskladu s istorijom: na koji način je Solomonu u 71. psalmu predskazano večno Carstvo? O kakvom pastiru Davidu koji vaskrsava prorokuje Jezekilj u 37. glavi? Očigledno, reči proroka prelaze od slika sudbina izrailjskog narodnog carstva na opis svetskog carstva Božijeg i Njegovog istinskog Cara, Koji se večno zacario na Davidovom prestolu. Izrailjsko carstvo, David i Solomon su samo pojedinačna ispoljavanja, pojedini oblici večnog i svetskog Carstva Božijeg, i to samo po nekim crtama svog moralnog oblika. Pridajući im nove crte istinskog Carstva Božijeg, Pismo predstavlja primere slivenog govora o vrsti i rodu. Razume se da u tumačenju jevanđeljskih priča svi primenjuju ovo pravilo.
Ali, ako Pismo sliva dva predmeta, koji imaju jednak moralni značaj u životu, u na izvestan način jedan isti, ono razdvaja predmet, koji može imati dvojaki moralni karakter. Upravo ovakva zajednica verujućih i posebno govorenje Biblije o njima objašnjavaju se u drugom pravilu Tihonija: „De Domini corpore bipartito“ („O dvodelnom telu Gospoda“). Zato ako su u 48. glavi Isaije Izrailju predskazani i blagoslovi i prokletstva, pod ovim ne treba podrazumevati dve različite epohe narodnog života: predmet kazivanja je jedan isti, ali razdvojen na desni i levi deo – dobroj deci Crkve sledi blagoslov, a zloj – kazna. Ovakvo je predskazanje velikog proroka o dvojakoj sudbini Jerusalima u 33. glavi.
Uostalom, raznovrsnost sadržaja bilo kog predmeta ili događaja može i da ne dolazi do kvalitativne suprotnosti elemenata koji ulaze u njegov sastav: ponekad Otkrovenje ima u vidu samo da istakne jednu istu pojavu ili događaj. U tom slučaju ono se ne stidi da sam događaj izlaže nekoliko puta za redom, pridajući mu svaki put novo osvećenje, svaki put izvlačeći iz njega nove moralne ideje. Šesto pravilo Tihonija – „De recapitulatione“ („O ponavljanjima“ – i upozorava čitaoca na pretpostavljanje novih predmeta i događaja, kad se o njima govori po nekoliko puta: to se jedan isti predmet osvetljava s različitih tačaka gledišta. Naprotiv, ponekad se događaji iz različitog vremena objedinjuju po sličnosti svog moralnog karaktera. Upravo ovo svojstvo božanskog govora omogućava Hristu da sjedini učenje o Drugom dolasku s pogibelji Sodoma i Lotove žene, a apostolu Jovanu – poslednjeg antihrista s njemu savremenim jereticima. Nasuprot tome, različite slike Apokalipse, koje se dosledno otkrivaju, po Tihoniju ne treba smatrati opisom pojedinih budućih događaja: jedni isti se prikazuju u nekoliko slika po različitim tačkama gledišta.
Dakle, izloženih pet pravila Tihonija se svodi na objašnjavanje jednog svojstva Pisma: ona imaju u vidu predmete i događaje ne samo sa strane njihovog spoljašnjeg određivanja, ne toliko s predmetne tačke gledišta, objektivno-istorijske, koliko s tačke gledišta radnje, s dinamičke tačke gledišta, sa strane određivanja njihovog delovanja na moralni život, njihovog moralnog karaktera. Dvostruke ili sastavljene od mnogih delova tačke gledišta objektivno bivaju jedinstvene s biblijske tačke gledišta i obrnuto. Ista misao, ali s pomalo samosvojnom primenom sprovodi se i kroz dva ostala pravila Tihonija, isto kao (kao i onih pet) koje nastaju na sličan način radi razrešavanja formalnih protivrečnosti, koje neiskusnom čitaocu otežavaju shvatanje Biblije. Tako, njegovo treće pravilo: „De promissis et lege“ („O obećanjima i zakonu“) – razrešava onu prividnu protivrečnost, po kojoj apostol Pavle čas odobrava zakon, obećavajući za dela zakona nagradu (Rim. 2, 8-10), čas govori o uzaludnosti njegovih dela za dobijanje opravdanja, čas kaže da nije moguće spasiti se bez vere u Hrista, čas pripisuje spasenje verom prorocima i pravednicima Starog Zaveta koji nisu poznavali Hrista ili koji su Ga znali samo u nagovešteju. Tihonije ovde uči različitom shvatanju zakona. Suprotne apostolove reči o njemu ne odnose se na jedan predmet, nego na različite. Njegove dobre ocene tiču se zakona kao skupa spasonosnih zapovesti i odluka, a reči o nemoći dela zakona za naše opravdanje tiču se onog unutrašnjeg odnosa, koji su skoro svi starozavetni ljudi pripisali ovim zapovestima i koje neki hrišćani i dalje imaju prema zavetima blagodati. Zato, smatra Tihonije, kao što su starozavetni pravednici, koji su se ispravno odnosili prema zapovestima Božjim, mogli da dobiju to da im se upiše pravednost i da budu živi verom, tako i hrišćani mogu da ostanu pod zakonom i bezblagodatni ako budu tražili opravdanje u prinudnom ispunjenju određenih propisa, a ne u poistovećivanju osnovnih životnih stremljenja duha s Hristovim prizvanjem. Ko umre za svet i zavoli Hrista, za njega sve ove zapovesti „nemoj poželeti“ prestaju da budu jaram, koji ograničava njegovu prirodu, naprotiv, one su izraz njegove prirode, obnovljene kroz smrt svetu, ili oblagodaćene. Zapovesti su ostale iste, kaže Tihonije, ali se promenio odnos prema njima. Ova izmena, ovo usađivanje zakona u ljudska srca (v. Jer. 31, 33), postalo je moguće i čak je sasvim lako za čoveka s Hristovim dolaskom i poznanjem Njegovog svetlog lika. Dakle, pod zakonom u drugom, najgorem smislu Tihonije podrazumeva pravni, spoljašnje-izršni odnos čoveka prema božanskim zapovestima uz i dalje samoljubiv i gord smer njegove životne volje, razvraćene od vremena prvorodnog greha. Značaj Hristovog dolaska je bio u tome što su vrlo malobrojni ljudi, koji su posebno blisko opštili s Gospodom, mogli svim srcem da se prilepe za traženje istine i da svim srcem mrze zlo; upravo oni su se spasavali verom. Naprotiv, onima koji su spoznali Hrista i odlučili da radi Njega umru za svet, greh je sam po sebi postao mrzak, i samo lenji i maloverni nastavljaju da se odnose prema jevanđelskom učenju kao prema zakonu u drugom smislu ove reči. Po našem krajnjem ubeđenju, Tihonijeva objašnjenja su u potpunosti saglasna s onim razlikovanjem pravednosti od vere, koja je data u Poslanici Rimljanima (v. Rim. 10, 5-16). Da su savremeni bogoslovi pažljivo čitali Tihonija i oce, odavno bi prestali da nalaze protivrečnosti u učenju o opravdanju i naučili bi da bez poteškoća shvataju poslanice apostola Pavla.
Peto pravilo Tihonija – „De temporibus“ („O vremenima“) je najmanje značajno za tumačenje sveštenog teksta. Ono ima za cilj da pomiri brojne protivrečnosti Biblije, ukazujući na to da se brojevi u Svetom Pismu navode čas približno, u okruglim ciframa (400 i 430 godina egipatskog ropstva, desetomesečno vreme trudnoće po Premudrosti (v. Prem. 7, 2), čas u preciznim. Pismo se, po Tihoniju, zadržava na moralnom značaju koji stiče izvestan broj u narodnoj predstavi i u takvim slučajevima ne treba pridavati značaj njegovoj brojčanoj vrednosti. „Sedmericeju v den hvalih Tja“ označava višekratnost proslavljanja uopšte, a ne da svakodnevnih molitava ima sedam. Pomalo nategnuto naš autor dokazuje tridnevnost Hristove smrti koristeći vest o suncu koje se pomračilo u toku dana i o vaskrslom Suncu istine kao još jednu noć i još jedan dan. Uostalom, svima je poznato da su isto koristili i drugi crkveni pisci, čak i oci Crkve.
Naš autor je strogo saglasan s crkvenim autoritetima u svim glavnim tumačenjima koja daje. Takvo je njegovo objašnjenje proročanstava o blaženoj sudbini budućeg Izrailja, koju zajedno s apostolima Petrom i Pavlom i ocima Crkve pripisuje hrišćanima. Isti oci, kao i Tihonije, smatraju da se predskazanje odnosi na vavilonskog cara i na goru Seiru, na đavola i njegovo carstvo; kroz iste izreke kao Tihonije iz Pesme nad pesmama oni, na primer, svetitelj Grigorije Bogoslov objašnjavaju dvostruki karakter hrišćanskog društva itd. Može se smelo tvrditi da je Tihonije radi primene svojih pravila koristio primere crkvenog, otačkog tumačenja: njegova zasluga se sastoji u tome što ume da pronađe i izrazi nekoliko vrlo ozbiljnih metodoloških principa ovakvog tumačenja. Sa svoje strane potrudili smo se da ukažemo na unutrašnju vezu koja objedinjuje same principe i da objasnimo misao svakog od njih u skladu sa savremenim pojmovima. Poslednje je suštinski neophodno, zato što po udaljenosti epohe i načina života mišljenje otaca stoji daleko od našeg, a malo od biblijskog. Najbolji oci su samo 300 godina bili udaljeni od novozavetnih sveštenih pisaca, a od nas su daleko 1500 godina. Dakle, razlika je 12 vekova. Ako se obrati pažnja na način religiozne misli i biblijskog, otačkog života, i savremenog, ova razlika, naravno, treba da bude utrostručena. Evo zbog čega danas oci-tumači Svetog Pisma sa svoje strane treba da budu tumačeni kako bi savremenici s korišću mogli da usvajaju ne samo njihove reči, već i misli.
Sad se postavlja pitanje kakav rukovodeći značaj mogu da imaju egzegetski principi, izvučeni iz Knjige o sedam pravila“ za biblijsku nauku u njenom savremenom stanju kod nas i na Zapadu?
Ako se uzme najuopštenije svojstvo svetootačke hermeneutike i egzegeze, moraćemo da ga definišemo u smislu da se ovde predmeti, lica i ideje ne uzimaju toliko u njihovom spoljašnjem, metafizičkom ili istorijskom određenju, koliko u određenju dinamičkom, moralnom. Prva strana, naravno, ostaje u svoj snazi, ali se misao tumača obraća upravo drugoj i njome operiše. Isakova žrtva je praobraz Krsta po ocima (v. tumačenje svetitelja Jovana Zlatousta na Postanje), ali ovaj praobraz nema nikakvu verovatnost ako se pod Krstom podrazumeva njegov spoljašnji obris kao greda, a ne ideja iskupljujućih stradanja Poslušnog čak do smrti. Isti oci smatraju da se reči okropićeš me isopom (Ps. 50, 9) i ostalo odnose na tajnu Krštenja. To bi bilo nategnuto ako se pod Krštenjem podrazumeva samo pogružavanje, i naravno, latinjani ne mogu da se oslanjaju na ovu izreku u korist polivanja. Ali misao otaca čuva svu silu ako se u Krštenju podrazumeva blagodat oproštaja i duhovnog života koja nam se tune (na dar – prim.red.) daruje jer kontekst 50. psalma sa svom jasnošću govori o njoj. Grešnik dugo nije želeo da se smatra krivim za padove svoje grehovne prirode i čak je bio spreman da ropće na nju (uporedi s 38. psalmom), ali evo, on ispoveda svoju pokornost (bezakonja svog sam svestan (Ps. 50, 5)), svoju krivicu upravo pred Bogom za učinjeno zlo (Tebi Jedinom zgreših (Ps. 50, 6) i otuda – pravednost božanskog suda, i toga da nema šta da kaže (tako da ćeš Ti biti pravedan u sudovima Svojim i pobedićeš kad budeš sudio (Ps. 50, 6)). Ujedno, onaj ko se moli ispoveda svoju moralnu nemoć, jer je začet u bezakonju i rođen je u grehovima. Čini se, preostalo mu je samo beznadežno očajanje, ali mu je Bog otkrio nešto nepoznato i tajno (Ps. 50, 8) i evo, on Ga sa smelošću preklinje za potpuno novo dejstvo nad njegovom dušom umrlom u grehu: Okropićeš me isopom, i očistiću se, omićeš me i biću belji od snega (Ps. 50, 9). Zar blagodat Krštenja ne daje ovo ljudskom rodu koji umire u bezakonjima? Uzmemo li različite epitete, koji u Bibliji definišu biće Božije ili Božiju blagodat: oganj, koji proždire, svetlost, put, život ili voda, koja pada s neba – sve ove analogije nešto znače samo onom čitaocu koji odredi uticaj svih ovih predmeta prirode na našu svest i upredi ih s uticajima Božjim na ljudsku dušu.
Ako poželimo da shvatimo spasonosni značaj vere u Hrista i da ga pomirimo s onim rečima Biblije po kojima vera ne može da spasi čoveka (v.Jak. 2, 14) čak i ako bi se sjedinila sa silom čudotvorstva (v. Mt. 7, 22) i čak predavanja svog tela na spaljivanje (v. 1 Kor. 13, 3); i ove prividne protivrečnosti će se lako razrešiti ako pod Hristom, kao predmetom spasonosne vere ne budemo podrazumevali samo Njegova dogmatska ili metafizička svojstva i istorijski položaj, već Osnivača novog života, Koji je zgazio silu kneza sveta ovog (v. Jn. 12, 31), odnosno sva ova samoljubiva i gorda načela života, na kojima se utvrđujemo i s tačke gledišta kojih je Raspeti Hristos sablazan i bezumlje. Dakle, vera u Hrista kao Načelnika novog života, novog carstva, sama po sebi pretpostavlja unutrašnju pobedu nad svetom, ova vera je preko nade (Rim. 4, 18) otkrivanje smrti svetu ili isto što i početak novog večnog života, kako Hristos Spasitelj i nazvao (v. Jn. 17, 3). Zato je i apostol Pavle sve pravednike, koji su iako nisu znali Hrista po imenu, osudili i odbacili svet u ime boljeg života, koji se očekuje po sugestiji srca, i smatrao ih je, naravno, u relativnom, a ne u potpunom smislu, ljudima koji veruju u Hrista i koji su se spasili ovom verom (v. Jevr. 11, 26; 12, 3).
Dakle, sva mesta najteža za tumačenje objašnjavaju uz primenu navedenog opšteg principa, koji je razvijen u Tihonijevim pravilima: proročanstva, praobrazi, metaforični epiteti ili definicije, i napokon, prividne protivrečnosti uz dogmatsku sistematizaciju biblijskog učenja.
Pogledajmo sad savremenu naučnu egzegezu. Nećemo ponavljati lamentacije, koje se često mogu čuti povodom njene nesadržajnosti, neprirodnog pedantizma, nesposobnosti da se pronikne u pravi smisao božanskih reči i nužnosti koja odavde proističe da se za popunjavanje stranica izmišljaju različite istorijske i arheološke hipoteze, koje nemaju nikakve veze s tumačenjem. Kao krasnorečivi dokaz žalosnog stanja savremene biblijske nauke može da posluži poznati odaziv profesora Bogorodskog o jednom novom kompaktnom delu iz biblijske istorije, koji je napisan po najnaučnijim uzorima Zapada: poštovani recenzent potpuno tačno kaže da se u ovoj knjizi govori o svemu osim o biblijskoj istoriji. Ali ako se zagledamo u one crte savremene biblijske nauke, koje joj pridaju tako žalostan karakter, lako ćemo se uveriti da su se one pojavila usled gubitka osnovnog egzegetskog pravila otaca.
Prvi nedostatak savremenog tumačenja koji se odnosi na sve njegove oblasti može se nazvati dokumentarizmom. On se sastoji u tome što se na Otkrovenje gleda pre svega kao na istorijski materijal, pri čemu se nasilno iz svake misli izvlače neka određena istorijska ukazivanja, čak i ako data misao ima čisto lirski karakter i izlaže unutrašnja osećanja govornika. Tako na primer, za 74. psalam koji je potpisan imenom Asafa, Davidovog savremenika, tumači skoro svi jednoglasno smatraju da spada u vreme posle Malahije na osnovu reči: Nema više proroka, i kod nas više ne zna On (srpski prevod: Nema više proroka, i nema u nas ko bi znao dokle će to trajati) (Ps. 74, 9). Iz ovoga se donosi vrlo odlučan i isto toliko kratkovid zaključak da se navodno period proroka završio pre pisanja psalma. Međutim, mi zaista ne vidimo zašto bi mlađi savremenici Malahije mogli imati manje nade u pojavu novih proroka od bliskih Davidu, oplakujući smrt Gada ili Natana i zašto navedene reči mogu biti umesnije u ustima prvih nego poslednjih. Slični paradoksalni zaključci naučnika bibleista, posebno nemačkih, sreću se na svakoj stranici njihovih tumačenja. Najkarakterističniji su romani koje oni izmišljaju sa svim mogućim detaljima za tumačenje lirskog, a uopšte ne epskog sadržaja knjige Pesme nad pesmama; nisu, uostalom, ništa manje proizvoljne ni istorijske hipoteze o poreklu Eklezijasta, koje se baziraju na netačnostima Solomonovih reči potpuno shvatljivim s psihološke tačke gledišta (v. Prop. 1, 12). Od svih ovih nepoželjnih krajnosti naša nauka bi bila slobodna kad bi usvojila pogled otačke hermeneutike, po kojoj nije istorija, nije određivanje predmeta po spoljašnjoj i prolaznoj pojavnosti konačna materija biblijskih reči, već otkrivanje njihovog moralnog, unutrašnjeg smisla. Objasnivši u potpunosti ovaj poslednji, može se osvetliti i istorijska perspektiva sveštenih pisaca, ali tada bi se to činilo bez grubog kaprica, i na osnovu preciznog razgraničavanja naratorske reči od lirske, subjektivne.
Međutim, egzegetski dokumentarizam podiže glavu još više kad se postavlja pitanje o uzajamnom odnosu nekih kvaziistorijskih ukazivanja u Bibliji. Ovde se pojavljuje potpuno nenaučno pravilo nihil incertum (ništa neodređeno (lat.) – prim.red.), koje čini drugu bitnu grešku naše nauke; zaista, kod nas se različita pitanja egzegetike razrešavaju bez ikakvog proveravanja da li nauka poseduje dovoljna sredstva za njihovo razrešenje: kod bibleista se pojavljuje neka fatalna, ni na čemu ne zasnovana sigurnost da su ova sredstva dovoljna. Mi se smejemo starim sanjarima, koji su razmišljali o tome šta je Gospod radio pre stvaranja sveta, a sami najviše volimo da lupamo glavu nad pitanjem o tome koji se Azazel pominje u zakonu. Da li je Jetaj spalio svoju kćer, šta označavaju natpisi psalama „lamnaceah“ i.t.sl. Sve su ovo pitanja koja ne mogu biti razrešena do otkrivanja novih prvoizvora, a kao odgovor na njih se stvaraju prazne hipoteze, koje čine mnogo zla, zato što u biblijskim rečnicima figuriraju već u svojstvu naučnih podataka i utiču na dalje tumačenje. Koliko je na primer, zla učinila hipoteza o Deuteroisaiji, o Trećem Hramu Jezekilja! S kakvom razuzdanom odlučnošću prilikom tumačenja psalama smatraju da se svako pominjanje neprijatelja odnosi čas na amonitsku vojsku, čas na filistimsku, kao da imamo tačan letopis o svim Davidovim pohodima s jedne strane i temeljnu potvrdu o tome da je on obavezno podrazumevao političke neprijatelje – s druge. Da li govoriti u tome da u osnovi svih sličnih grešaka leži ??????????????(prvobitna laž (grč.) – prim.red.), kao i u greškama prve grupe?
Iz istog izvora proističe i treća vrsta grešaka savremene egzegeze, koju ćemo nazvati heteronomizmom. On se sastoji u tome što uprkos svojstvima semitskog karaktera pokušavamo da svaki duševni pokret biblijskih kazivanja objasnimo iz okolnosti spoljašnjeg života, njega samog ili okoline. Tako klasičan opis moralne nemoći i očajanja grešnika u 37. psalmu nemački naučnici shvataju potpuno drugačije. Oni misle da je David bio bolestan i da je u teškom bolnom razmišljanju došao do zaključka da mu je bolest poslana zbog grehova, za koje se on sad i kaje. Neka sam psalmopojac objašnjava da njegova bol potiče od toga što su bezakonja njegova preko njegove glave, da upravo ona čine njegovo teško breme (v. Ps. 37, 5). Neka svedoči pred Bogom da je sva njegova želja pred Njim (v.Ps. 37, 10) – naši naučnici ne čuju ovaj duhovni vapaj, već traže medicinska ukazivanja za određivanje vrste bolesti i naravno, ne nalaze. Sledeći 38. psalam koji opisuje uzaludnu borbu čoveka sa strastima naučnici objašnjavaju ovako: David, okružen neprijateljima ropće protiv Boga. Smatraju da se pesimistički ton propovednika navodno odnosi na teško vreme persijske vladavine, ne dopuštajući da je moguće da postoji i u vreme procvata Solomona. Po ovoj logici im preostaje da negiraju savremenost hartmanovskog ili tolstojevskog pesimizma zbog srećne vladavine savremenih careva Rusije i Nemačke. Pogledamo li Novi Zavet: i ovde često uopšteni karakter razobličavanja Jakova protiv bogatih primorava tumače da bace senku na svakodnevni život prvih hrišćana i da tvrde da su bogati među njima vukli siromahe na sudove i da je bilo čak slučajeva ubistava nevinih (v. Jak. 5, 18). Ako budemo nabrajali sve vrste egzegetskog heteronomizma – neće biti kraja: na njemu se opravdava žalostan paradoks sofista da je čovek mera stvari. Savremeni Evropljani, koji su izgubili snagu religiozne vere i moralnog nadahnuća, su naravno, heteronomisti, zato ne mogu da dopuste da su biblijski pravednici izvor misli nisu crpeli iz spoljašnjih okolnosti, već iz riznice unutrašnjeg života. Međutim, čak i one izlive srca, koji su se pojavljivali povodom poznatih, određenih događaja, nosioci Božanskog Duha potpuno baziraju na realnosti i govore o večnim zakonima moralnog života. Zaista, uzmite pesmu Ane, psalme Davidove (17., 50., 52., 53.) pesmu Jone, trojice mladića; Zaharije i Prečiste Djeve: da li ćete ovde naći mnogo tačnih ukazivanja na događaje koji su ih izazvali? Naprotiv, neki od njih bi mogli da zamene mesta – i njihov istorijski položaj ne bi od toga postao nimalo ni bolji, ni gori.
Četvrti nedostatak naše egzegeze je teorija književne zavisnosti koja se primenjuje na neodgovarajućim mestima po istom nesvesnom principu, kao i sledeći. Ovde naši istraživači dolaze do zaista Herkulovih stubova. Tako na primer, Farar govori o zavisnosti Pisma apostola Petra od knjige proroka Danila, na osnovu istovetnog izraza: Blagodat i mir da vam se umnoži (2 Petr. 1, 2). U jednoj ruskoj disertaciji čitamo: postoje „prilično zapaženi odnosi između knjige Propovednika i novozavetnih pisaca. Evo najvažnijih od njih: svemu ima vrijeme, i svakom poslu pod nebom ima vrijeme (Prop. 3, 1) – jer još ne bješe došao čas Njegov (Jn. 7, 30); ima vrijeme kad se rađa, i vrijeme kad se umire (Prop. 3, 2) – žena kad rađa trpi muku, jer dođe čas njezin (Jn. 16, 21). Osim ovih mesta porede se: Prop. 7, 18; 5, 1; 2, 24; 4, 17; 2, 12; 11, 5; 9, 10; 4, 17 i 5, 5 u skladu s Mt. 23, 23; 6, 78; 11, 19; Lk. 23, 34; 12, 16-21; Jn. 3, 8, 9, 14; Jak. 1, 19; 3, 56. Tu nema šta ni da se objašnjava: sat sapienti (pametnom dosta (lat.) – prim.red.)!
O velikoj raširenosti ove lažne metode nema razloga da se mnogo govori: dovoljno je setiti se brbljanja o zavisnosti malih proroka od Isaije i obrnuto itd., itd. Jednom rečju, prihvaćena je ona tačka gledišta, koja nije umesna za spomenike religioznog nastavništva, već samo za savremene naučne kompilacije i plagijate.
Peti idolon (idol (grč.) – prim.red.) savremene egzegeze je određivanje bogoslovskih i moralnih pojmova kroz obnavljanje prvobitnog smisla korena reči, zbog čega naša nauka u njenom današnjem pristupu ne treba da ima toliko veze s bogoslovljem, koliko s oblašću semitske i klasične filologije (istorijsko-gramatička metoda). Naravno, neki govore protiv korišćenja filoloških znanja, ali zaista nikakva logika nam neće dozvoliti da umišljamo da navodno učitelji religije uvodeći novu ideju u pogled na svet slušalaca ili čitalaca nisu izabrali reč koja je po uslovima tadašnjeg svakodnevnog života najlakše mogla da usadi u umove novu ideju, već su koristili tada nepostojeći rečnik korena za komparativnu lingvistiku i zatim su svoje koncepcije potčinjavali pojmovima koji su postojali u jezicima poludivljih Arapa ili Indusa. A samo sličnom besmislenom hipotezom se opravdavaju savremene lažno naučne metode, po kojima se sporno pitanje o najpreciznijem smislu reči: blagodat, preporod, iskupljenje, tajna i t.sl. izvodi kroz razvoj prvobitnog smisla njihovog korena u feničanskom jeziku ili sanskritu.
Ali, ostavimo na miru egzegezu – danas je uobičajeno da se ljudi hvale uspesima isagogije, koji se verovatno sastoje u tome što se povodom svake sveštene knjige pišu opširni polemički traktati o vremenu, mestu, autoru i cilju njihovog pisanja, pri čemu se uspešno opovrgavaju desetine hipoteza i ističe se jedanaesta, koju očekuje slična sudbina ili direktno otvoreno priznavanje da su autor, vreme i mesto pisanja nepoznati.
Ako postavimo pitanje čemu sva ova dovijanja misli o nerazrešivim pitanjima, koja ne daju rezultata, odgovoriće nam da je to nužno za objašnjavanje cilja pisanja knjige i njene glavne misli. Međutim, odmah pada u oči neiskrenost ovog opravdanja. U svakom isagogijskom kursu poslednja dva pitanja zauzimaju tačno deset puta manje mesta nego prva tri i očigledno vrlo malo zanimaju istraživača, a još manje zadovoljavaju čitaoca.
Pretpostavlja se da je cilj pisanja uvek heteronomijski i ljudi se uglavnom trude da ga otkriju u uslovima političkog života naroda ili Crkve. Tako se, na primer, na osnovu potpuno drugostepenog značaja reči o tome da vladari ugnjetavaju narod (v.Prop. 5, 7) (jedne od bezbrojnih opaski u Starom Zavetu o tome da jaki ugnjetavaju slabe) izvodi misao o tome da je cilj pisanja Propovednika bilo tešenje naroda koji je patio pod persijskim jarmom i njegovo obuzdavanje od lakomislenog bunta. Mislimo da bi, ako se pretpostavi potpuno suprotan cilj, sadržaj Propovednika odgovarao u ništa manjoj meri. Nećemo ni govoriti o paradoksima kao što je hipoteza Greca o cilju pisanja svakog psalma, po kojoj na primer 37. psalam pokajničke sadržine nije napisao David, već Jezdra radi savetovanja robovlasnika s kojima je ovaj pravednik vodio dugotrajnu borbu.
Što se tiče ukazivanja na glavnu misao svete knjige, odnosno ako ona nije ukazana direktno u tekstu, kao na primer, u knjizi Sudija ili četvrtom Jevanđelju, naši skoro nikad neće umeti da je pronađu. Uostalom, jedinstvo misli se ne može ni zahtevati od ovog spomenika, čija svaka misao ima u vidu neki politički razlog: ovde više nisu u pitanju misli, već skrivene namere volje.
Evo vam i rezultata savremene isagogike.
Kad imamo prilike da razgovaramo o žalosnom stanju biblijske nauke, njene sličnosti s „okrečenim grobovima“ (v.Mt. 23, 27) i da se sa sažaljenjem sećamo njene komparativne kongenijalnosti s predmetom u vreme otaca, stručnjaci s nezadovoljstvom negoduju: zar želite da unazadite nauku i da se odreknete stečenih riznica znanja? Na ovo odgovaramo: ne treba se odreći riznica znanja i čak ne ni njihovog poređenja naše nauke s istorijom, filologijom, arheologijom i drugo, već od onih potpuno nenaučnih i proizvoljnih osnova, na kojima se nesvesno gradi savremena misao i radi kojih ona ne dolazi ni do kakvih pozitivnih rezultata, već samo stvara, a zatim uništava nove i nove hipoteze, kao Hronos svoju nesrećnu decu.
Evo ove lažne osnove: biblijsko Bogom otkriveno stvaralaštvo se ni po čemu se ne razlikuje od savremenog naučnog ili publicističkog pisanja. Kao što sad zapadni autori sa svojim člancima izazivaju političke i literaturne borbe, tako je bilo i sprorocima i apostolima. Kao što se svaki naučnik oblaže „literaturom predmeta“ i ispisuje misli iz različitih knjiga, sačinjavajući svoju sličnost mozaika, tako su postupali i svešteni liričari, kojima smo do sada pripisivali čisto lične uzvišene porive duha. Dirljivi ton očinske ljubavi pastira, nadahnuta ljubav sozercatelja prema Bogu, razobličavajuća revnost strašnih proroka – sve je ovo plod veštačkog stvaralaštva, koje unapred računa na poznatu političku agitaciju. Treba li govoriti o tome kako su nesuvisle ovakve pretpostavke?
I ako se govori o vraćanju nauke tumačenja otačkim osnovama, pod ovim uopšte ne treba podrazumevati slabljenje naučnog aparata prilikom tumačenja, već usvajanje onih osnova na kojima su se razvijala otačka tumačenja. U uvođenju ovih osnova u poimanje sastoji se jedan od suštinskih zadataka savremene egzegeze i patrologije. Po našem krajnjem razumevanju, osnove „Pravila“ Tihonija su glavne među njima i zajedničke svim ocima. Uzevši ih za rukovodeći princip, naši naučnici bi se oslobodili svih gore navedenih grešaka egzegeze.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prvi put je objavljen u časopisu „Dodatak delima svetih otaca“ za 1891. g., mart, kao prilog uz sam prevod Tihonijevih „Pravila“.
  2. Pun naziv: „Knjiga o sedam pravila za izučavanje i pronalaženje smisla Svetog Pisma“.
  3. „Knjiga pravila za duhovno razumevanje“ (lat.) – prim.red.
  4. „Uvod u knjige Svetog Pisma“ (grč.) – prim.red.
  5. „O delovima Božanskog zakona“ (lat.) – prim. red.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *