IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
SLOBODA VEROISPOVESTI I POLEMIKA SA INOSLAVNIMA
 
JEVREJSKO PITANJE I SVETA BIBLIJA[1]
 
Često slušajući diskusije „za“ i „protiv“ Jevreja nikad nismo čuli, ni od strane protivnika jevrejstva, ni od strane njegovih zaštitnika želju da saznamo kako o ovom predmetu uči reč Božija, ona sveta Biblija, čiji veći deo, odnosno Stari Zavet, i hrišćani i Judejci priznaju za otkrovenje Božanstva. Nije čudno ako se za to ne interesuju Jevreji „intelektualci“ koji su izgubili svaku religiju; jasno je da je ovakvo interesovanje strano i ruskim ateistima, ali je čudno to što ovo pitanje sebi ne žele da postave ni verujući hrišćani, ni verujući Judejci. Posebno mi je to krivo za prve; krivo mi je što su zaboravili delo Božije radi ljudskih dela. Mogu li se, na primer, bez vatrenog negodovanja, čitati razmišljanja pokojnog generala Dragomirova o Josifu Prekrasnom kao mađioničaru, prevejancu i iznuđivaču? Bože moj! Pa ovaj veliki pravednik se najviše od svih ugodnika Božjih upodobio Hristu po svojim podvizima istinoljubivosti, bratoljublja, celomudrenosti i nevinih stradanja; u crkvi mu se molimo u dane posta na Veliki ponedeljak, a kod kuće čitamo nerazumne hule protiv sveca. Smatrajte savremene Jevreje štetnim ljudima, borite se protiv njih svim zakonitim sredstvima ako je to u saglasnosti s vašim mislima o potrebama domovine, ali ne dirajte u pomazanike Moje, i prorocima Mojim ne činite zla (Ps. 105, 15). Blatiti pravednike, čijim je životom rukovodio Bog, znači huliti Samog Boga; biblijski narod je vodila Njegova desnica ka najvišim, svetskim, večnim ciljevima i meriti ih merom savremene borbe za bogaćenje i ovozemaljski komfor koji ne vredi prebijene pare jeste stvar krajnje lakomislenosti. U istu takvu lakomislenost upadaju, između ostalog i oni verujući Judejci koji idu za bundistima i ostalim svojim nepozvanim oslobodiocima, koji ne vide ništa osim zemaljske koristi, odnosno novca i prava, a sveta verovanja svojih otaca smatraju potpuno tuđima. Ovi nesrećni otpadnici od svog naroda nemaju ni vere, ni narodnosti, ni domovine, ni predanja, već stasavajući u zrele godine sjedinjuju sve najgore iz svih kultura i nikome ne čine toliko zla koliko svojim sunarodnicima. I evo, za njima su krenuli mnogi Jevreji koji veruju i koji se mole, ne primećujući kako na ovom navodno oslobodilačkom putu gube i već su skoro izgubili i veru, i običaje, i duhovnu disciplinu i sve što su smatrali velikim i svetim. Ne treba zaboravljati na cilj pronalazeći sredstva; inače samo njihovo sticanje udaljava ili čak uništava cilj. Ako ste mislili da su vas prethodna ograničenja sprečavala da ispunjavate volju Božiju o vama, zar ne vidite da je ravnopravnost, koju ostvarujete prestupnim sredstvima potpuno odvratila vaše sinove od Boga? Pogledajte ravnopravne Jevreje u Francuskoj, gde su postigli svoje istovremeno s padom religije ovog naroda: Jevreji-masoni su upropastili veru Francuza, dali su ravnopravnost svojima – i šta je sad ostalo judejsko kod francuskih Jevreja? Ni vera, ni porodični običaji, ni jezik, ni ljubav prema svojima, ni savest, pa čak ni želja da se nazivaju Judejcima. Oni su sebe uništili kao narod, kao istovernu zajednicu, odnosno učinili su ono zlo judejstvu, koje nisu mogli da učine ni faraon, ni Navuhodonosor, ni Tit, ni Adrijan, ni Bogdan Hmeljnicki. Evo šta znači pokušavati ostvarenje žiivotnih dobara prestupnim sredstvima bez volje Božije.
A kako da spoznamo volju Božiju? Učite je u reči Božijoj, u zakonu i prorocima. Upravo o njima ćemo govoriti.
Istorija naroda Božijeg od Mojsija do razaranja Jerusalima zna mnogo oslobodilačkih pokreta i vrlo jasno definiše odnos volje Božije prema svakom od njih. Onaj ko želi da zna volju Božiju o nama savremenim ruskim Jevrejima, može da je nađe u Bibliji, potpuno jasno izraženu. Zadržimo se na glavnim oslobodilačkim događajima biblijske istorije: oni zahvataju sve raznovrsne međusobne odnose između Boga i naroda, odnosno kad je Gospod zahtevao oslobođenje, a narod nije želeo, kad je Bog to želeo i narod pristajao, i obrnuto – kad je narod to tražio, a Bog ga je blagoslovio na bunu. Ovi događaji su: 1) oslobođenje iz vavilonskog ropstva, 2) ustanak protiv Rimljana posle Hristovog Vaznesenja, 3) oslobađanje iz Egipta i 4) ustanak Makavejaca. Izložićemo ih po istorijskom redosledu.
Gospod je Sam odredio da se jevrejski narod oslobodi od jarma faraona, po Svom obećanju koje je dao praocima. Izabrani prorok-oslobodilac se dugo vremena nije odlučivao da izrazi pokornost božanskom prizivu dok mu Bog nije pripretio Svojim gnevom. Kad je zatim došao kod svog naroda, poverovali su mu s radošću. Narodu je bilo teško mučno ropstvo, on je skoro zaboravio veru svojih otaca i naučio je da se ugleda na egipatske mrskosti. Gospod mu je obećao slobodu, ali da li je to sloboda zemaljskih naslada?
Ne, njemu je predstojalo teško i dugo ispitivanje. Egipćani, ozlojeđeni zbog kazni Božijih, još su više opteretili Jevreje teškim radovima i uskoro su ih doveli do toga da počnu da ropću na Mojsija, a kad se ovo roptanje ponovilo kod već oslobođenog naroda u pustinji, kad je narod počeo gorko da žali zbog napuštenog ropstva i kad je pokušao da se vrati u egipatsku zemlju, među mnogim kaznama Božjim bilo mu je otkriveno da u obećanu zemlju neće ući nijedan čovek od onih koji su čudesno prešli Crveno more, osim Isusa Navina i Haleva. Pritom je Gospod stalno podsećao Jevreje da cilj njihovog oslobođenja od jarma neznabožaca nije zemaljska sreća, nego svetost, nije građanska sloboda, već poslušanje Bogu. I mučio te je, i glađu te morio; ali te je opet hranio manom, za koju ti nijesi znao ni oci tvoji, da bi ti pokazao da čovjek ne živi o samom hljebu nego o svemu što izlazi iz usta Gospodnjih (5 Mojs. 8, 3). Stalno ponavljajući Svoj zahtev o svetosti života od Izrailjaca kao cilj ličnog i narodnog života, Gospod im je dodavao obećanja spoljašnjeg blagostanja samo kao dokaz Svoje svedržiteljske vlasti, samo kao potvrdu pravednosti Svojih zapovesti. Ko je čitao svetu Toru zna koliko se desetina reči Božijih može navesti kao dokaz ove istine; glavni od njih jesu reči Božije Avramu, koje određuju svetski značaj njegovog potomstva: Od Avrama će postati velik i silan narod, i u njemu će se blagosloviti svi narodi na zemlji. Jer znam da će zapovjediti sinovima svojima i domu svojemu nakon sebe da se drže putova Gospodnjih i da čine što je pravo i dobro, da bi Gospod navršio na Avramu što mu je obećao (1 Mojs. 18, 18-19). Jasno je da je za takvo naznačenje narodu bila potrebna moralna, a ne pravna sloboda, ona sloboda koje se retko poklapa sa zadovoljstvom i evo zbog čega je narod više puta u pustinji izražavao da više voli sito egipatsko ropstvo nego slobodan podvig skitalaštva u pustinji koja je postala grob za sve one koji su izbegli faraonov jaram. Mnogobrojna kazivanja knjige Sudija otkrivaju istu sliku stalnog kolebanja naroda između stremljenja ka sreći, koje povlači za sobom porobljavanje i između vernosti volji Božijoj, koja mu je davala surovu slobodu. Narod je malo cenio sudije-oslobodioce i nerado je išao za njima. Bog ga je zvao na oslobođenje, a njega su ponovo privlačili slatki lanci ropstva.
Međutim, nastupilo je vreme kad je robovanje naroda pod Navuhodonosorom bilo volja Božija, a narod, koji je postao potpuno hladan prema veri i gluv za razobličiteljsku propoved Jeremije, s bezumnom tvrdoglavošću je branio svoju političku slobodu.
Uzaludno je veliki prorok imenom Božjim preklinjao narod da prizna svoju zavisnost od Vavilona i da ne stupa u savez s Egipćanima, neprijateljima Vavilonjana; uzaludno je ponavljao ove savete posle prvog i drugog poraza zemlje od strane Navuhodonosora; narod je ostao tvrdoglav u svom protivljenju čak i kad se njegov najbolji deo preselio u Vavilon; upravo gomila koja je ostavljena da obrađuje zemlju podigla se protiv svojih vladara i pobegla je u Egipat, gde je i poginula još na putu. Tako Bog nije blagoslovio oslobodilački pokret koji je imao čisto svetski karakter. Ovi svetski elementi jevrejskog plemena zaboravili su svoju domovinu u zemlji ropstva i slili su se s drugim narodima, otpali su od najboljeg dela naroda, koji je strogo poštovao Božji zakon u vavilonskoj zemlji. U ovakvom odvajanju pšenice od kukolja i sastojao se cilj Božanskog promisla o Svom narodu, a kad je ovakvo odvajanje postalo vidljivo, Gospod je ponovo darovao slobodu Judejcima. Primetite, ipak da se ovo drugo veliko oslobađanje naroda, poput prvog – za vreme Mojsija – desilo samo po volji cara-porobljivača. U prvom slučaju Gospod se velikim kaznama osvetio faraonu i Egipćanima za ugnjetavanje naroda. Spasio je narod strašnim čudima, koja su užasnula vaseljenu, ali ga nije izveo iz zemlje ropstva dok nije usledila carska zapovest o tome. U drugom slučaju car Kir je bio dobrovoljni oslobodilac izabranog naroda, a dugo pre svog rođenja nazvan je po imenu u knjizi proroka Isaije (Is. 44, 28; 45, 1).
Po rečima svete Biblije Kir je narod oslobodio da bi bila ispunjena volja Božija. Kakva je bila reakcija naroda na ovaj radostan događaj? Avaj! Samo 46 hiljada je iskoristilo ovu dozvolu, a bilo ih je preko milion i po. Uostalom, ni ovih 46 hiljada nije krenulo odmah i rado: većina je krenula tek posle Kirove smrti, za vreme Darija i Zorovavelja, kad su iseljenicima dati straža, koja ih je pratila i razne carske olakšice. Opet nije Bog Svom narodu dao radosnu, situ, vladalačku slobodu; On ga je bacio među nepriajtelje – Samarjane i Amonićane i zapovedio je da u velikoj teskobi, u borbi, grade hram i gradske bedeme. Sveštenik Jezdra je surovo razobličavao narod zbog brakova s tuđinkama i bez ikakve žalosti je raskinuo ove brakove i isterao je žene-tuđinke, sopstvenoručno je kažnjavao njihove muževe – prekršioce zakona. Uopšte, vrativši se u obećanu zemlju narod je dobio slobodu ništa lakšu od njegovih predaka koji su lutali po Arapskoj pustinji: i jednu i drugu slobodu Bog je narodu dao protiv njegove volje.
Samostalni ustanak naroda, ugodan Bogu, bio je samo za vreme Makavejaca. Ali uzaludno savremeni ruski Jevreji pored ovaj događaj svoje istorije sa savremenom ruskom revolucijom koju su „Jevreji izneli na svojim plećima“ (v. inostranu brošuru „Žitomirska samoodbrana“, 1905.). Makavejci se nisu pobunili zbog svojih državnih i imovinskih prava, već jedino zbog zakona Božijeg, koji im je Antioh Epifan nasilno branio da ispunjavaju. Nisu ustali za prava, već protiv „prava aleksandrijskih građana“ koja su ima nametali Grci (v. 3 Mak. 3, 16). Oni nisu želeli da budu grčki dvorani, ali im nisu dozvoljavali da budu jevrejska gomila i bacali su ih na muke zbog poštovanja subote i zbog toga što nisu jeli hranu koja je zakonom zabranjena. Njihova samopožrtvovana revnost je bila velika: nju proslavlja i hrišćanska Crkva, koja je odredila praznik 1. avgusta u čast mučenika Makavejaca, hvaleći i njihovu hrabrost i jasno izraženu nepokolebljivu veru u buduće vaskrsenje.
Da, narod je znao da mu vernost zakonu Božijem koja ga je podstakla na ustanak protiv bogohulnika ne obećava zemaljsku sreću. Istina, ruka Božija je bila s njegovim vođama i vojnicima, ali njihove blistave pobede su ih koštale stalnih žrtava i sinovi Matavije, koji su jedan za drugim primali starešinstvo bili su ubijani ili u borbama ili od ruke verolomnih saveznika; čitavo stoleće narod je proveo u iscrpljujućim ratovima, nije učvrstio svoju političku slobodu, ali je sačuvao versku slobodu pod vlašću Rimljana – svojih nekadašnjih saveznika (v. 1 Mak. 8).
Međutim, Jevreji su uskoro poželeli i potpunu političku slobodu; ova ideja je postepeno s takvom silom obuzela narodnu fantaziju da narodne vođe nisu štedele ništa što je odvlačilo ljude od „oslobodilačkog pokreta“. Prvosveštenici su (v. Jn. 11, 47-53) upravo zbog toga osudili na smrt našeg Spasitelja, a narod, koji je želeo da Ga proglasi za cara-oslobodioca čak i nasilno (v. Jn. 6, 15) već je sledećeg dana tražio da Ga ubije zbog učenja o večnom blaženstvu, a ne zemaljskoj sreći koju su oni tražili (v. Jn. 7, 1); a kad je Gospod uskoro posle toga počeo da im govori o slobodi duha, a političku slobodu u nedostatku prve nazvao robovanjem, robovanjem grehu, oni tada uzeše kamenje da bace na Njega; a Isus se sakri, i iziđe iz hrama pa prođe između njih i tako otide (Jn. 8, 59). Počinivši zločin bogoubistva u ime „oslobodilačkog pokreta“ Judejci su se još jače vezali za poslednji; on nije imao religiozni karakter, jer ih Rimljani nisu ugnjetavali ni u bogopoštovanju, čak ni u njihovoj propovedi inovercima, kao što se to vidi iz knjige Djela apostolskih; ali Jevreji su tražili političku slobodu radi nje same, težili su ka njoj s tako bezumnom hrabrošću da su odlučili da njihovo malo pleme ustane protiv tadašnjeg svetskog Rimskog carstva. Evo, ovaj ustanak iz 67-70. godine veoma je ličio na njihovu savremenu revoluciju u Rusiji: sloboda radi slobode, ne radi ispunjavanja volje Božije, nego prosto radi same zemaljske sreće, radi zemaljskog sna. Takav je i bio ustanak Varkohbe za vreme Adrijana.
Je li Bog blagoslovio ovu revoluciju? Ne, ona se prvo završila rušenjem hrama i gradske tvrđave, a zatim 135. godine već potpunim razaranjem svetog grada i cele njihove države: posle prvog ustanka Jevreji su prodavani u ropstvo na pijacama Aleksandrije, a posle drugog ustanka i ostali su isterani iz Svete zemlje. Užasna nesreća opsade i kasnije oba ova ustanka s takvom preciznošću su ostvarili proročke reči Mojsija, da one malo ustupaju rečima savremenika događaja, istoričara Josifa Flavija o okolnostima opisa ovih strašnih godina: Podignuće Gospod na tebe narod iz daleka, s kraja zemlje, koji će doletjeti kao orao, narod, kojemu jezika nećeš razumjeti, narod bezudšan, koji neće mariti za starca niti će djeteta žaliti… u stegnuće te po svijem mjestima tvojim, dokle ne popadaju zidovi tvoji visoki i tvrdi, u koje se uzdaš, po svoj zemlji tvojoj; stegnuće te po svijem mestima tvojim, po svoj zemlji tvojoj, koju ti da Gospod Bog tvoj; te ćeš u tjeskobi i nevolji kojom će ti pritužiti neprijatelji tvoji jesti plod utrobe svoje, meso od sinova svojih i od kćeri svojih, koje ti da Gospod Bog tvoj… I rasijaće te Gospod po svima narodima s jednoga kraja zemlje do drugoga, i ondje ćeš služiti drugim bogovima, kojih nijesi znao ti ni oci tvoji, drvetu i kamenu. Ali u onijem narodima nećeš odahnuti, niti će se stopalo noge tvoje odmoriti; nego će ti Gospod dati ondje srce plašljivo, oči iščiljele i dušu iznemoglu. I život će tvoj biti kao da visi prema tebi, i plašićeš se noću i danju, i nećeš biti miran životom svojim. Jutrom ćeš govoriti: kamo da je veče! A večerom ćeš govoriti: kamo da je jutro! Od straha kojim će se strašiti srce tvoje, i od onoga što ćeš gledati očima svojima. I vratiće te Gospod u Misir na lađama, putem za koji ti rekoh: nećeš ga više vidjeti. I ondje ćete se prodavati neprijateljima svojim da budete robovi i robinje, a neće biti kupca (5 Mojs. 28, 49-68).
Dakle, znaj, Izrailju, da Bog nije blagonaklon prema tvojim ustancima za svoja prava, imovinska i državna: On te je Sam spasavao od ropstva, ali samo onda kad su te osvajači sprečavali da ispunjavaš zakon Mojsija, i nije te Bog spasavao drugačije nego po volji careva ovih naroda, nije te spasavao radi bogatstva i blagostanja, već radi surovog podviga pobožnosti; razmisli sad, hoće li biti ruka Božija s današnjim pobornicima tvoje „ravnopravnosti“, pobunjenicima, koji ni u šta ne veruju, koji ne samo da ne poštuju zakon, već i ismevaju među tvojim sinovima one koji ga poštuju. Oni razvraćaju tebe i razvraćaju ruski narod koji ti je dao utočište.
Ali možda ćeš ti, Izrailju, opravdati njihovu („oslobodilaca“) razvratnu delatnost među hrišćanima u nerazumnoj nadi da će se hrišćani sa slabljenjem svoje vere bolje odnositi prema tebi? Uzaludna nada! Dok među tobom nije bilo bezbožnika Rusi te nisu vređali; oni su umeli da poštuju i tvoju pobožnost, a jevrejski pogromi su se pojavili tek pre 25 godina, kad se u Rusiji pojavio tip Jevreja-nihiliste, koji i danas budi narodnu mržnju prema plemenu tvojih sinova. Ne veruj svom Bebelju, navodnom socijal-demokrati, a u stvari pravom milionaru-kulaku, koji ponavlja da hrišćanstvo, a tačnije, odanost hrišćana Isusu Kojeg su tvoji oci razapeli služi kao uzrok za ugnjetavanje Izrailja. Ova svesno lažna misao lako se opovrgava i Starim i Novim Zavetom. Na njoj se, uostalom, treba detaljnije zadržati da bi se rasejala zabluda da je Jevrejima navodno korisnije da slabe pobožnost hrišćana. Čitajte knjigu o Jestiri, knjigu Jezdre i Makavejske knjige i saznaćete s kakvom su radošću drugi narodi dočekivali neuspehe Jevreja, kako su likovali kad je izašla naredba, prvo Artakserksa, a kasnije Ptolomeja Filopatora da se poubijaju svi Jevreji, kako su organizovane neznabošcima javnim troškom gozbe sa vriskom i veseljem, kao da je izdavna u njima ukorenjena mržnja u srcu, sada se sa slobodom ispoljavala (3 Mak. 4, 1). Same naredbe Artakserksa i Filopatora, koje verodostojno navodi Biblija (Jest. 3, 13; 3 Mak. 3, 9-22) predstavljaju dokaz nečovečne okrutnosti prema Jevjerima i nesumnjivu okolnost da su ovu surovu mržnju prema judejskom plemenu gajili i svi narodi ovih država. Nisu nepoznati progoni Jevreja za vreme cara Klaudija u prvoj polovini prvog veka naše ere (v. Dap. 18, 2) i uopšte onaj gadljivi prezir koji su prema njima gajili Grci i Rimljani. Ko su bili vinovnici ovog neprijateljstva? Da li poroci drevnog Izrailja, kao što to žele da predstave judofobi? Ne, narodne vođe, tačnije govoreći – Sam Gospod je namerno pravio podelu između Svog naroda i tuđinaca. Tako nije dozvoljavao Avramu i njegovom plemenu da uzimaju žene za svoje sinove među Hananejcima i uopšte da se druže s njima, a kad je preselio izabrani narod u Egipat, Josif ga je upozorio da kaže faraonu da su čobani od mladosti svoje, jer su Misircima svi pastiri nečisti (1 Mojs. 46, 34).
Još su jasnije zapovesti koje je Bog dao Svom narodu u pustinji, – da ne sklapaju saveze s hananejskim i madijamskim plemenima (2 Mojs. 23, 27-33) i da stalno ratuju s njima (4 Mojs. 25, 17-18); ove zapovesti se ponavljaju više puta, ali su najjače izražene u 7. glavi Ponovljenih zakona: I preda ih Gospod Bog tvoj tebi, i ti ih razbiješ, potri ih, ne hvataj s njima vjere, niti se smiluj na njih (5 Mojs. 7, 2), jer bi otapadila sina tvojega od Mene, i služio bi bogovima drugim (5 Mojs. 7, 4). Jer si ti narod svet Gospodu Bogu svojemu, tebe je izabrao Gospod Bog tvoj da mu budeš narod osobit mimo sve narode na zemlji (5 Mojs. 7, 6). I istrijebi sve narode koje ti Gospod Bog tvoj preda, neka ih ne požali oko tvoje, i nemoj služiti bogovima njihovijem, jer bi ti to bilo zamka (5 Mojs. 7, 16). Da li da pomenemo istoriju Saula i Agaga, cara Amalićana? Da li da govorimo da nam sva istorija careva, počevši od Solomona, svedoči kako su proroci Božiji uporno i strogo zahtevali najzatvorenije i najnedruželjubivije prema drugim narodima uređenje državnog i narodnog života? Jevrejski carevi ničim nisu toliko prognevili Boga kao prijateljstvom s drugim narodima. Uzrok za ovo je potpuno jasno izložen u gore navedenim rečima Božjim: istinska vera Izrailja se nije mogla sačuvati drugačije osim uz njegovu potpunu zatvorenost, pa čak i neprijateljstvo prema susednim neznabošcima; ali, s kakvim teškoćama su se proroci i pored ovog uslova borili protiv mnogoboštva judejskog naroda i njegovih careva! Jasno je da su okolni narodi mrzeli Izrailja, koji ih je prezirao i gnušao se da ulazi u njihove kuće i da jede s njima. Ali nepravedno je kriviti za ovo drevne Jevreje kao što je nepravedno povezivati neprijateljstvo hrišćanskih naroda prema njima s ličnošću našeg Spasitelja.
Djela apostolska prilično jasno opisuju sliku ustaljenog neprijateljstva Jevreja protiv hrišćanstva. Ono nema koren u ličnosti Hrista. Dok se propoved apostola čula samo među Judejcima, njihovi neprijatelji su bili samo književnici i sinedrion, koji su se plašili da propovednici Vaskrslog mogu da bace na nas krv Ovoga Čovjeka (Dap. 5, 28), a što se tiče naroda svi hvaljahu Boga za ono što se dogodilo (Dap. 4, 21), a takođe su proslavljali hrišćane (v. Dap. 5, 14), i čak veliko mnoštvo sveštenika pokoravahu se veri (Dap. 6, 7), a prvi progoni – Stefana i Savlovo gonjenje bili su po odluci sinedriona i prvosveštenika. Zatim su propoved obraćenika Pavla Judejci po gradovima primali s pažnjom i oduševljenjem, a ponekad, istina, sa sumnjom, ali kad je svoj reč uputio neznabošcima, Judejce je obuzela zloba, napravili su metež i prijavljivali su i isterivali apostole sa sramoćenjem i batinama. Posebno jasno nam o neprijateljstvu Judejaca, ne prema samom hrišćanskom veroučenju, već prema njegovom kosmopolitizmu govore događaji Pavlovog hapšenja. On je uhapšen zbog klevete da uvodi u hram neznabošce (čega nije bilo) i optužen je za sknavljenje hrama. Pravdajući se Pavle je pred gomilom od više hiljada ljudi počeo da izlaže istoriju svog obraćenja ka Hristu, Koji mu se javio s neba; pomahnitala gomila je ućutala i pažljivo je slušala njegovo kazivanje. Zatim je Pavle, nastavio da govori i počeo je da priča kako mu se Gospod ponovo javio u hramu i kako je rekao: Idi, jer ću te Ja poslati daleko među neznabošce. A oni ga slušahu do ove riječi, pa podigoše glas svoj govoreći: Uzmi sa zemlje takvoga, jer on ne treba da živi! I kad oni vikahu i zbacivahu haljine i bacahu prah u vazduh (Dap. 22, 21-24); zatim se ubrzo više od četrdesetorice Judejaca zakleše govoreći da neće ni jesti ni piti dokle ne ubiju Pavla (v.Dap. 23, 12-13). Ovo suprotstavljanje Jevreja Hristu zbog toga što On u Crkvu prima neznabošce apostol Pavle u 11. glavi Rimljanima objašnjava kao delo Promisla Božijeg, a svi koji su učili istoriju znaju da je mržnja protiv hrišćana stalno rasla u prva tri veka, ne nailazeći na osvetu od proganjanih Jevreji su pod hrišćana podbunjivali i rimske vlasti i narod. Ali, ponavljamo, ni njihova zloba protiv hrišćana se nije zasnivala na ličnosti Isusa Hrista, ni obrnuto, jer prvi hrišćani nisu umeli da mrze, nego su umeli da opraštaju i da vole sve.
Neka onda shvate i savremeni Jevreji da ne treba oni da hlade religioznost hrišćana ako žele da oslabe mržnju svojih nedobronamernika, nego da prestanu da podržavaju svojim intrigama pogled na jevrejsko pleme kao na neprijatelje religije i razvraćivače naroda. Istina, njih su u srednjem veku vređali katolici, ali istinski, odnosno pravoslavni hrišćani su uvek znali da nije moguće ugoditi Hristu neprijateljstvom i zlobom, i nisu ih dirali dok nisu u njima videli neprijatelje svakog bogopoštovanja i pobožnosti.
Ali, Jevreji će reći, potpunog prijateljstva između njih i verujućih hrišćana svejedno nikad neće biti. Naravno, potpunog bratstva neće biti, odgovorićemo, ali postoji li takvo bratstvo između bilo kojih naroda koji uopšte ne veruju u Boga? Da li je ono moguće čak i među sinovima istog, ali bezreligioznog naroda? Da li je ono ostalo između francuskih i američkih Jevreja? Zar se nisu mnogo toplije i popustljivije naši Malorusi ranije odnosili prema ruskim Jevrejima Hasidima nego različiti arijski narodi među sobom, sad kad više ne žive religiznim, nego pravnim životom? Naravno da je tako!
Potpuno bratstvo s Rusima pre svega sami Jevreji nikada neće dozvoliti i neće poželeti, ali odnosi međusobnog poštovanja, međusobne tolerancije i uzajamne pomoći obnoviće se između Rusa i Jevreja kad se ovi vrate religioznom životu i prekinu svoju delatnost na revoluciji i demoralizaciji.
Ponavljam da „napredni“ Jevreji nikome ne čine toliko zla kao svom narodu i sebi samima. Oni precrtavaju svoju istoriju, svoju kulturu. Oni jure za ostacima bezidejne, sitne, samoljubive evropske kulture, koja se odrekla hrišćanstva i nije dodala ništa bitno novo idejama rimskog prava osim nekoliko sujeverja nemačkih varvara poput dvoboja. Ova hladna, pravna kultura, ne zadovoljava decu svetog Istoka. Jevreji imaju ogromne rezerve ideja moralne filosofije koje su iz svete Biblije razradili učitelji III i zatim XI veka, ideja neuporedivo viših, neuporedivo čistijih nego što su pozitivizam, socijalizam i marksizam, ponižavajući za ljudsko dostojanstvo, koji mogu da se sviđaju samo neprijateljima svake pobožnosti, svake vere u Najviše Biće i u zagrobni život. Patrioti jevrejske narodnosti ne treba da se brinu za to da sliju svoj narod s evropskim neznabošcima, ali ako ne žele da se zbliže s istinskim hrišćanstvom, neka otkrivaju u naučnom i estetskom stvaralaštvu principe svoje duhovne kulture; neka se ne staraju za pravnu i ekonomsku ravnopravnost ruskih Jevreja, što u najboljem slučaju po njih može da se završi pogromima, a u najgorem – postepenim izumiranjem jevrejske nacije kao u Francuskoj: ne, neka se trude da jevrejstvu, poput islama, bude data mogućnost da imaju svoje srednje i visoke religiozne škole; da jevrejski dečaci, koji se školuju u ruskim školama, uče zakon svoje vere, a na da je budu lišeni s 12 godina, kao što je to sad slučaj. Neka obrazovani Jevreji ne znaju samo Ničea, Marksa i Hegela, već proroke i mudrace Starog Zaveta, neka znaju rabina Gilela i Mojsija Majmonida. Ne treba misliti da će ih to još više odvojiti od Rusa. Nije istina, ljudi koji osećaju strahopoštovanje prema Bogu uvek su jedni drugima bliži nego jadni bezbožnici i nimalo se ne stidim da kažem da osećam da sam mnogo bliži verujućem Jevrejinu ili muslimanu nego neverujućem Rusu.
Duboko sam siguran u to će da učeći svoj zakon i svoje srednjovekovne bogoslove Jevreji više poštovati i hrišćansku veru, a i Rusi će tada iskreno razmenjivati s njima svoja religiozna ubeđenja. Tako je na primer, prepodobni Teodosije Pečerski noću izlazio na pijacu i razgovarao s Jevrejima o veri; blaženi Jeronim u svojim tumačenjima drevnih proroka navodi i mišljenje Jevrejina „koji mu je pomagao u prevodu teksta“, i treba reći, mišljenja su vrlo temeljna, često se približavaju čistom hrišćanstvu.
Odvoj, zato, Izrailju, od sebe svoje domaće bezbožnike i ne idi za njima. Seti se kakvim prokletstvima Bog preti preko Mojsija i preko Davida-psalmopojca narodu, ako bude slušao takve ljude. Neka ne bude među vama korijena na kom bi rastao otrov ili pelen, i čuvši riječi ove kletve da se ne pohvali u srcu svom govoreći: biću miran ako uzidem za onijem što u srcu svom smislim, dodajući pijanstvo žeđi. Neće Gospod oprostiti takome, nego će se onda raspaliti gnjev Gospodnji i revnost Njegova na takoga čovjeka, i pašće na nj sva kletva koja je napisana u ovoj knjizi, istrijebiće Gospod ime njegovo pod nebom (5 Mojs. 29, 18-20).
Ne slušajte ni Ruse, vaše potkupljive prijatelje, koji vas danas brane za pare, a sutra će vas izdati. Tamo gde nema vere u Boga nema ni nesebične čovekoljubivosti, već je samo licemerje i podmuklost. Samo među Rusima – koji veruju u Boga i u Hrista, možete naći ljude koji vas vole, a ostali podržavaju govore o vašim pravima ne zato što vas vole, nego zato što žele da unište svoju otadžbinu, koju mrze kao što su otadžbinu mrzeli Avaselom i Samej, sin Bihre, i Ahav, i Gotolija, i Pashor, sin Emerov. Da vole sinove tuđeg i ponekad naroda neprijateljskog svojoj domovini, da ga žale i poučavaju mogu samo oni koji gledaju dalje od političkog trenutka, dalje od vrata ovog zemaljskog života, koji gledaju u večnost, i da voleći sinove svoje vere kao izvršioce volje Promislitelja tuguju zbog duša koje nisu spoznale istinu, zato što i ovim dušama predstoji da dođu na sud Božji. Glasom saučešća, glasom ljubavi ne govore vam kadeti i socijalisti, ne oni, koji pokušavaju da ostvare vašu ravnopravnost, nego oni koji vole Hrista, Koji je govorio na vašem jeziku i koji je klicao sa suzama: Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane tebi, koliko puta htjedoh da saberem čeda tvoja, kao što kokoš skuplja piliće svoje pod krila, i ne htjedoste (Mt. 23, 37).
Zasad ne želite da spoznate Hrista, ali barem nemojte napuštati poznanje zakona i proroka u jurnjavi za prividom zemaljske sreće. Ne skrivajte srca svoja od Boga otaca vaših, ne idite za bezbožnicima. Samo lakomisleni među ruskim hrišćanima se boje da će vaša odanost veri produžiti neprijateljstvo. Naprotiv, apostol Pavle izražava nadu da ćemo se svi sjediniti u spoznaji Mesije, ako Judejci sačuvaju veru; oni, kaže on, ako ne ostanu u nevjerovanju, biće pricijepljeni na misli istinskog učenja (Rim. 11, 23). Gledajte, duboki umovi, čak i među savremenim radikalima, poput Maksima Gorkog, i oni budućnost jevrejstva ne vide u ravnodušnom kosmopoliti-bezbožniku, već u patrijarhalnoj porodici hasida ili karaima i izražavaju žaljenje što Jevreji napuštaju svoje patrijarhalno ustrojstvo i hvataju se za ostatke naše neprincipijelne kulture. Poverujte mojoj reči: ja sam vas branio da vas ne ubiju kad se niko nije zastupao za vas, ali sad su vaši napredni poslenici do te mere naljutili ruski narod da teško da će i mene poslušati u dan iskušenja. Dok još ima vremena, opametite se i odrecite se svojih revolucionara-bezbožnika, koji u noviama ismevaju i vaš zakon, nazivaju Bogom ustanovljeno obrezanje mrskim obredom i time odaju svoju hladnoću ne samo prema veri, već i prema svom narodu. Neka poginu u sramoti zajedno s otpadnicima ruskog naroda. Mi, ruski hrišćani, i Judejci koji poštuju Boga otaca svojih, rođeni smo za spoznaju volje Gospodnje, za to da učimo ljude vrlini, da umrtvimo grehovne strasti. U ovome je svetsko prizvanje svetog Istoka, i ne treba ni mi, ni vi, da ga menjamo za jadnu taštinu bezbožne zapadne kulture, koja radi samo za stomak i za džep.
 


 
NAPOMENE:

  1. Izašlo je kao posebno izdanje. Počajev, 1907.g.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *