IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
SLOBODA VEROISPOVESTI I POLEMIKA SA INOSLAVNIMA
 
CRKVA KAO ČUVARKA I TUMAČ BOŽANSKOG OTKROVENJA[1]
(Protiv sektaša)
 
Posebno se radujemo da govorimo o Crkvi na sastanku našeg društva koje po nekim stranama svog života odražava u sebi život Vaseljenske Hristove Crkve, kao što su ga odražavale drevne hrišćanske zajednice, koje su se doselile u paganske gradove. Zaista, setimo se slike tadašnjeg i sadašnjeg života. Recimo, pred vama je veliki paganski grad, na primer Rim, sa svim svojim pozorištima, javnim parnim kupatilima, cirkusima, ustanovama za razonodu, sa svim porocima koji se tamo gnezde, odvratnim služenjem paganskoj prljavštini, sa svim svojim surovostima i zločinima, koji užasavaju svet. Ali u ovom svetu „greha, prokletstva i smrti“ otkriva se drugi svet „istine i mira i radosti u Duhu Svetom“ (v. Rim. 14, 17); u drevnom, paganskom Rimu, oživljuje drugi Rim, hrišćanski, od različitih, ranije međusobno neprijateljskih ljudi, „Jelina i Judejaca, varvara i Skita, robova i slobodnjaka“, koji čine jedno telo, Hristovo Telo. I dok pagani svojim divljim praznicima, sjedinjenim s neljudskim razvratom i odvratnim ubistvima, izazivaju trepet u vaseljeni, istovremeno se iz pogrebnih pećina uznosi pesma svetih ugodnika Božjih, koji opevaju vaskrsenje Raspetog. Tamo se svi dive dovijanju razuma i volje u služenju strastima, a ovde smirene sluge Svevišnjeg pobeđuju zakone prirode, isceljujući molitvom bolesnike i vaskrsavajući umrle.
Nema danas pred nama poklonika paganskih božanstva, prestali su oni strašni religiozni zločini. Danas se carevi, sinkliti, vojske i narodi klanjaju Spasiteljevom krstu. Ali razlika između života Crkve i svetskog života nije nestala i naravno ostaće zauvek, kako u društvima, tako i u svakom čoveku pojedinačno. U hrišćanskim zajednicama je po predskazanjima Jevanđelja, počela da „oskudeva ljubav“ toliko da su još od davnina na mestima s velikim brojem stanovnika drugi, uopšte ne religiozni principi počeli da privlače pažnju ljudi. Još je Zlatousti učitelj Crkve Jovan, koji je živeo 350 godina posle Hristovog Vaskrsenja stalno izražavao tugu zbog toga što se prestonički život odvojio od Hrista i zanima se samo za pozorište, cirkuse, ogovaranja, modu, gomilanje bogatstava, a ne izučavanje Božanske volje. A u naše vreme ova svetovna interesovanja su toliko zavladala društvom da je religiozni život osim crkvenog bogosluženja počeo da postaje stvar lične savesti pojedinca koju svako brižljivo krije od bližnjih. Kod nas je uvek bilo mnogo pobožnih ljudi, ali nije bilo pobožnog društva, pobožnog zajedničkog života.
Ali evo, i u našoj tami ispraznog posvetovnjačenja zablistala je odnedavno svetlost reči Božije. Moćnom desnicom kojom je utvrdio nebo Bog-Reč je okupio ljude iz različitih klasa, uzrasta i karaktera u jedno telo, usadio im je u srce žudnju za slušanjem jevanđelske propovedi, a u grudi i u usta – Svoje svete pesme. I kao što je u starom Rimu do sluha Anđela Božjih usred razleganja sumanutih orgija i bogomskeih pirova dopiralo slavljenje vaskrslog Hrista, tako se i danas iz novog, taštog i razvratnog Petrograda, sabira najnoviji Petrograd, sjedinjen rečju Jevanđelja i pojanjem svetih himni. U ovim časovima i trenucima kad većina njegovih stanovnika žuri da služi svetskim interesima i zadovoljstvima, drugi se s molitvenicima u ruci i s Hristom u srcu okupljaju u hramovima Božjim u neobično vreme radi potpuno zaboravljene stvari – vanbogoslužbene propovedi jevanđelskog otkrovenja. Naravno, većina ovih ljudi su obični ljudi, prirodno, manje nego bogataši prevareni obmanama sveta, po rečima apostola: Gledajte, braćo, na vas pozvane: nema tu ni mnogo mudrih po tijelu, ni mnogo moćnih, ni mnogo plemenita roda; nego što je ludo pred svijetom ono izabra Bog da posrami mudre; i što je slabo pred svijetom ono izabra Bog da posrami jake; i što je neplemenito pred svijetom i poniženo izabra Bog, i ono što je ništavno, da uništi ono što jeste, da se ne pohvali ni jedno tijelo pred Bogom (1 Kor. 1, 26-29). Ovaj novi život je započeo ili vaskrsao za mnoge, ne samo pravedne, već i za teške grešnike, koji su sad kroz osvećivanje rečju Božjom, postali bolji od pravednih i zajedno s njima u ove svete dane opevali Hristovo vaskrsenje ne s mutnim osećanjem kao ostali, već u jasnoj svetlosti otkrivenog bogopoznanja, okušajući radost Pashe, „bezmjernoje Tvoje blagoutrobije zrjašče, k svjetu idjahu, Hriste, veselimi nogami, Pashu hvaljašče vječnuju“ (Vaskršnji kanon, pesma 5). A naše veselje i radost se sastoje upravo u tome što da kroz primanje od Crkve reči Božije „v naročitom dni voskresenija, Carstvija Hristova priobščimsja“ (Vaskršnji kanon, pesma 8). Evo, zato treba da razjasnimo sebi u čemu se sastoji naša prednost u odnosu na druge slušaoce i čitaoce Jevanđelja koji nisu zajedničari Hristovog Carstva, koji Jevanđelje ne primaju od Crkve, nego svako sam za sebe, za svoj lični život.
„Šta će mi crkva i sveštenici i bogosluženje,“ kažu ovi ljudi poznati pod nazivom sektaša ili racionalista. „Meni je moj Hristos dao Svoje Jevanđelje, a ono čega nema u Jevanđelju meni ni ne treba za spasenje; dosta mi je da ispunim ono što shvatim u Pismu, a učenje Crkve i Vaseljenskih Sabora ne znam i ne želim da znam. Niko ne može da me osuđuje za to, jer se trudim da izučavam Hristov zakon i da se sjedinjujem sa Hristom, s Njegovom Božanskom ličnošću i da u Njoj, a ne u Crkvi tražim svoje spasenje.
Ove reči su nepravedne i ne proističu iz jevanđeljskog raspoloženja; kao protivtežu treba da shvatimo da razumemo da Hristovo učenje bez Crkve nije moguće, da nije moguće biti zajedničar sa Hristom van Crkve, tako da naše spasenje nije ni samo plata za podvig života, ni ono prividno oduševljenje koje osećaju neki sektaši dok čitaju reči Božije, već se naše spasenje sastoji u postepenom slivanju našeg života s životom Crkve koja je Hristovo telo.
I Gospod je rekao da su Njegove reči duh i život (Jn. 6, 63) i ovim pokazuje da se Njegovo učenje ne može spoznati ili shvatiti onim sredstvima kojima se spoznaje bilo koje razumsko učenje. Obična ljudska mudrost se spoznaje samo tako što se proučava razumom, a spoznati Hristovo učenje – učenje duha i života – nije moguće drugačije nego životom. Ako hoće ko volju Njegovu da tvori, kaže Gospod, poznaće da li je ova nauka od Boga (Jn. 7, 17). A o kakvom ispunjenju volje Oca Nebeskog govori Gospod kao o jedinom sredstvu za spoznaju Njegovog zakona? Da li samo o ispunjenju pojedinih dobrih dela? Ne, sav život, celo čovekovo biće moraju se slivati sa Hristovim životom da bi se usvojilo Njegovo učenje života. Judejci Ga pitaju da li je On Mesija Kojeg su proroci obećali i Kojeg su očekivali. Gospod im odgovara: Rekoh vam pa ne vjerujete… jer niste od ovaca Mojih, kao što vam rekoh. Ovce Moje slušaju glas Moj, i Ja njih poznajem, i za Mnom idu (Jn. 10, 25-27). Dakle, da bi se istinito verovalo i da bi se spoznavala božanska istina Hristovog učenja, treba postati zajedničar u Hristovom životu, kao prvo, kroz ispunjavanje volje Oca Nebeskog, a kao drugo, kroz pripadnost stadu Božijem, onoj zajednici, onom životu koji je Gospod osnovao na zemlji, a ovaj život je Crkva.
Drugačije ne može ni biti. Uopšte nije moguće shvatiti bilo koje životno učenje van veze s onim društvom ili narodom koji živi po njemu. Čak i u svetskim stvarima, da bi se na primer, shvatile ruske presme ili drevne biljine treba ući u ruski život, u rusku svakodnevicu, a ako to ne učiniš, isto ćeš tako smešno rasuđivati o njima kao Francuzi ili Nemci o ruskim običajima. Samo sam život naroda, sam narodni karakter može da objasni suštinu narodnog predanja i ideala, ali i to samo onoliko koliko ovaj narodni život ostaje veran sam sebi, koliko se ne prepušta spoljašnjim uticajima kao što im se predao život najvišeg ruskog društva, po kojem se sad, naravno, više ne može suditi o drevnim boljarskim običajima i predanjima. Dakle, da bi se shvatio Hristov život, izložen u Svetoj Bibliji, treba ne samo ući u život hrišćanskog savremenog društva, već i imati osnove da se veruje u to da ovaj život nije mogao da odstupi od svog Prvoistočnika, da nije mogao da greši. I zaista, imamo za to neosporno obećanje Gospodnje: Sazidaću Crkvu Svoju, i vrata pakla neće je nadvladati (Mt. 16, 18), tako da svako ko ne posluša Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt. 18, 17). U Svetom Pismu, osim toga, ima nekoliko direktnih ukazivanja na to da će ljudi shvatati Hristovo učenje upravo kroz Crkvu o kojoj su predskazivali još starozavetni proroci pod slikom gore ili devojke koja nije poznala muža, ali koja ima mnogo dece. Biće u potonja vremena, tako su objavljivali Isaija (Is. 2, 23) i Mihej, utvrđena gora doma Gospodnjega navrh gora i uzvišena iznad humova, i narodi će se stjecati k njoj. I ići će mnogi narodi govoreći: hodite, da idemo na goru Gospodnju i u dom Boga Jakovljeva, i učiće nas svojim putovima i hodićemo Njegovijem stazama; jer će iz Siona izaći zakon i riječ Gospodnja iz Jerusalima (Mih. 4, 1-2). Dakle, ovaj zakon i reč se ne spoznaju sami po sebi, već kroz uzlaženje na goru Gospodnju, kroz uzlaženje u Sion, odnosno Crkvu. Istu ovu misao potvrđuje i oproštajna molitva Gospodnja o Crkvi. Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi, da i oni u nama jedno budu da svijet vjeruje da si Me Ti poslao. I slavu koju si Mi dao Ja sam dao njima, da budu jedno kao što smo Mi jedno. Ja u njima i Ti u Meni, da budu usavršeni u jedno, i da pozna svijet da si Me Ti poslao i da ljubiš njih kao što Mene ljubiš (Jn. 17, 21-23). Dakle, vera sveta u Hrista i spoznaja Njegovog poslaništva zavise od prethodnog ispoljavanja onog duhovnog jedinstva u kojem se nalaze sledbenici apostola koji veruju u Hrista, sinovi Crkve koje i apostol Pavle naziva domaćima Božjim, kao upravo one koji su nazidani na temelju apostola i proroka (Ef. 2, 19-20).
Dakle, reč Božija saglasno uči da bez Crkve, nepogrešive i apostolske, bez dobrih dela i bez dobrog života nema spoznaje jevanđelskog zakona. I zato su oni koji tvrde da je navodno svakom od njih za spasenje dovoljna Biblija koja im je data od Boga, u zabludi, jer Biblija nije data svakom posebno, nego svim Hristovim učenicima zajedno, data je njihovoj međusobnoj ljubavi, njihovom Bogom sazdanom jedinstvu, data je Crkvi i upravo u njoj svakom čoveku. Zato, braćo, kad sektaši budu razgovarali s vama o vašem ispovedanju upitajte ih: „Da li je Gospod došao da da knjigu ili da da život? Da li treba samo knjizi da potčinjavamo svoju volju ili onom životu koji je Hristos osnovao i bez kojeg je nejasna i sama sveta Biblija?“ Ovaj život, svet i nepogrešiv, koji prevazilazi moju volju i moj razum naziva se Crkvom, koja nepogrešivo nosi u sebi istinu Hristovu, primere i uzdanja apostola i ugodnika, tumačenje Vaseljenskih Sabora, bogosluženje velikih svetitelja i pesnika, blagodat Svetog Duha-Utešitelja.
II Evo, sektaš te zasipa usklicima o životu u Hristu, o ličnom opštenju s Njim: „Moj Hristos mi je zapovedio to i to, a ovo mi je zabranio, a ovo ne želim ni da znam, sve vaše tajne itd.“ Ali zar mi pravoslavci tvrdimo da nam nije potrebno opštenje sa Hristom? Zar se ne pričešćujemo Njime u tajnama? Zar ne prizivamo jedni druge da u veliki dan vidimo „Hrista blistajuščagosja i radujtesja rekušča“? Zar Ga nismo molili: „podavaj nam istjeje Tebe pričaščatisja v nevečernjem dni Carstvija Tvojego“? (Vaskršnji kanon). Šta je kod njih različito od našeg zajedničarenja sa Hristom? Pa to što viču: „ja, moj, meni“, što sa Hristom ne zajedničare da bi kroz Njega zagrlili ceo svet, počevši od Njegovih ugodnika, od Anđela nebeskih i završavajući najgrešnijim zločincima, već da bi u Njemu zaboravili sve i sva; oni, i čak i ako pomažu drugima, to čine hladno, samo kao po obavezi. Da li je Hristu ugodna ovakva isključiva, ljubomorna ljubav? Da li će On za nju pitati na Svom sudu? Da, On će zahtevati ljubav prema Sebi, ali ne ljubav isključivo ličnu, već vaseljensku ljubav. Zapanjiće se pred Njegovim sudom oni koji su u ljubavi prema Njemu zaboravljali ljubav bližnjih i upitaće: Gospode, kada Te vidjesmo gladna ili žedna, ili stranca ili naga, ili bolesna ili u tamnici, i ne poslužismo Ti? Tada će im odgovoriti govoreći: Zaista vam kažem: kad ne učiniste jednome od ovih najmanjih, ni Meni ne učiniste (Mt. 25, 44-45). Hristos je zahtevao da ostanemo u Njemu, da živimo Njim, ali da li On pod Sobom podrazumeva Svoju pojedinačnu ličnost? Ne, ove reči o ostajanju u Njemu Gospod navodi nakon poređenja Sebe s celim čokotom, na kojem ima mnogo grana, odnosno ljudi, tako da nije isključivo pojedinačan moj Hristos, već Hristos u Crkvi. Hristos nije sam, već je sa Svojom vaseljenskom porodicom, s braćom i sestrama i majkom koji su oni koji slušaju Njegovu reč i čuvaju je. Moramo da volimo Hrista i da živimo za Njega, ali ne takvog Hrista Koji zna samo tebe, a ti Njega, ne takvog koji je samo tvoj ženik, nego Koji je Ženik Crkve. Treba da volimo Hrista u telu, ali ne samo u proslavljenom telu, nego u onom, za koje apostol kaže: Jer kao što je tijelo jedno i ima udove mnoge, a svi udovi jednoga tijela, iako su mnogi, jedno su tijelo, tako i Hristos… Oko ne može reći ruci: Ne trebaš mi; ili opet glava nogama: Ne trebate mi (1 Kor. 12, 12, 21). Međutim, od sektaša se samo i čuje: ne treba i ne treba; nije potrebna Crkva, nisu potrebna dobra dela, već samo lično Hristos i Hristos. Ali Hristos, kao što vidite, nije samoljubiv i ne može Mu se ugoditi ovom telesnom ljubavlju i revnošću. Mnogi će Mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li u ime Tvoje prorokovali, i Tvojim imenom demone izgonili, i Tvojim imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im javno kazati: Nikad vas nisam znao; idite od Mene vi koji činite bezakonje (Mt. 7, 22-23). Lako je zamisliti sebe kao čoveka koji voli onaj divni lik Hrista koji smo načinili u svojoj uborazilji, ali voleti Ga u Crkvi sa svom Njegovom braćom, s Njegovim duhovnim telom, s Njegovom nevestom – evo šta je dužnost hrišćanina. Upravo tako je pravoslavna ljubav prema Hristu ljubav stalnog životnog samoodricanja, dobronamernosti i smirenja, a ljubav sektaša je ljubav isključiva, gorda, zaslepljujuća, to nije ljubav, već pre zaljubljenost, koja se naravno, dostiže bez podviga, bez borbe sa sobom, ali zato i ne ide dalje od fantaziranja i slabo pomaže čovekovom duhovnom rastu; to je ona prelest ili prevara na koju nas upozoravaju oci Crkve objašnjavajući da prava duhovna oduševljenja treba da slede nakon niza pokajničkih vežbanja i čišćenja srca od samoljublja i strasti kroz molitvu i dobra dela. „Čertog Tvoj viždu, Spase moj, ukrašenij i odeždi ne imam, da vnidu v on; prosvjeti odjejanije duši mojeja, Svjetodavče, i spasi mja“ (iz pesama ponedeljka Strasne sedmice). Evo u kakvim rečima se izražava naš odnos prema Hristu.
Da li je sad jasno da van Crkve, van opštenja s njom i rukovođenja njome ne možemo ni da spoznamo, ni da zavolimo Hrista? Kako onda treba da budemo blagodarni Gospodu za to što nam je dao da okusimo izvor jevanđelskog učenja upravo u Crkvi! Kako treba da nam bude dragoceno svako podsećanje na svoje opštenje s njom, počevši od svetih tajni u kojima istinski dobijamo blagodat Svetog Duha, nastavljajući krsnim znamenjem, zajedničkim pojanjem otačkih kanona i završavajući svakim obredom, kojeg se pridržava vaseljenska porodica našeg Spasitelja! Kako, na kraju, treba da nam bude daleka smutnja zbog toga što manji deo stanovnika prestonice biva zaista prožet svim srcem crkvenim životom: Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam dade Carstvo (Lk. 12, 32). „Neka mrtvi sahranjuju svoje mrtvace“ (v. Mt. 8, 22), neka svaka godina svetskog života postavlja sebi nova božanstva mode i strasti: nećemo se zbog njih zbunjivati, čak im nećemo ni suditi, kao što im Gospod nije sudio. I ko čuje Moje riječi i ne vjeruje, Ja mu ne sudim; jer ne dođoh da sudim svijetu, nego da spasem svijet (Jn. 21, 47). Jer mi koji se radujemo zbog spasenja Božijeg ne treba da im sudimo nego da ih požalimo kao što onaj ko vidi žali slepca, kao zdrav bolesnika, da ih požalimo i da pomognemo njihovo spasenje kroz reč, primer i molitvu. Pomažimo im i smireno zahvaljujmo Bogu što nas je privukao da izučavamo Njegove reči, a takođe se čuvajmo greha znajući da onaj sluga koji je znao volju gospodara svojega i nije pripravio niti učino po volji njegovoj, biće mnogo bijen (Lk. 12, 47); napokon, smiravajmo se pred Gospodom i pred ljudima kao oni koji su ispunili malo od onoga što su saznali o volji Božijoj i molimo Gospoda za pomoć da vodimo bolji, bogougodan život.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pročitana je na godišnjem sastanku „Društva za širenja religiozno-moralne prosvete“ 23. aprila 1889. godine u Sankt-Peterburškoj Gradskoj Dumi; dogmatski sadržaj besede počinje od četvrtog odeljka. Prvi put je objavljena u časopisu „Crkveni vesnik“, 1889.g., br. 18.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *