ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
СЛОБОДА ВЕРОИСПОВЕСТИ И ПОЛЕМИКА СА ИНОСЛАВНИМА
 
У ВЕЗИ С ПИТАЊЕМ О ПРАВИЛНОМ ПРИСТУПУ РАЗОБЛИЧАВАЊУ ЗАБЛУДА САВРЕМЕНОГ РУСКОГ РАЦИОНАЛИСТИЧКОГ СЕКТАШТВА[1]
 
Следбеници најновијих рационалистичких секти у својој полемици с православним мисионарима по питању о томе у ком смислу се разликују од Цркве обично воле да изједначавају ову разлику с јеванђелским законом у односу на фарисејске и талмудске правце непријатеља Христових, с којима горди секташи стално изједначавају верну децу Православне Цркве. На пример, омиљена изрека пашковаца за аргументе против православаца јесу познате речи из Јеванђеља: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а остависте што је претежније у закону: правду и милост и вјеру (Мт. 23, 23). За основну тврдњу свих најновијих секти рационалистичког смера треба признати то да прихватају само оне одредбе вере које по њиховом мишљењу проистичу из основне заповести љубави и моралног савршенства, при чему учење Библије о крштењу, причешћивању и о хијерархији схватају духовно. Истина, у полемици с православцима секташи-рационалисти воле да стају на основу извора вере и обично себе приказују као покорне ученике Библије и ревносне чуваре сваке црте и јоте Писма: из њихових уста у разговорима не силазе завршне речи Апокалипсе (в. Откр. 22, 19) и анатема апостола Павла, чак и против Анђела кад би он донео другу благовест (в. Гал. 1, 8-9). Али, сличну методу секташи користе као методу, која је за њих згодна у том смислу што приморава и православног мисионара да у разговорима с њима проналази основе и оправдање за слово библијског текста (“дословце”) не само за догме православне вере, које секташи оспоравају, већ и за све даље одлуке и обичаје Цркве, не искључујући иконопоштовање, крсно знамење, јерејски благослов и т.сл. Кад мисионар који поседује ништа мање вешту дијалектику, налази у Мојсијевом закону потврду за религиозне обичаје и црквене одредбе које они грде, секташки саговорници у овом случају журе да стану под заштиту речи Христа Спаситеља упућених Самарјанки и апостола Павла Јеврејима тврдећи да је Мојсијев закон богослужења у храму укинут у Новом Завету.
Дозволимо да секташи у свом слепилу Библију[2] потпуно искрено сматрају узроком свог одступања од Православља; поставља се питање шта је подстакло отпаднике да подвргну владајућу православну веру коју су наследили од предака, критици с библијске тачке гледишта. На ово секташи обично одговарају да су такве побуде за њих биле порочан живот православних хришћана и неусклађеност црквених постова, обреда и обичаја с Библијом, како се њима чинило. Али приликом најближег упознавања с религиозним гледиштима нашег секташтва постаје несумњиво да Библија овде не служи толико као узрок томе што секташи одбацују уставе Цркве, колико као средство или оправдање оваквог одбацивања, изазваног, с једне стране, њиховим неумећем да спознају органску везу између црквених одредаба и јеванђелског закона љубави и духовне чистоте, с друге – премда и добро, али самовољно стремљење да се сав свој живот усклади са светим принципима Јеванђеља, ван руководства и благодатне помоћи Цркве. Само се тиме и објашњава зашто секташи с таквом лакоћом одбацују одлуке Новог Завета које по својој јасности, нипошто не би могле дати основе за лажна тумачења. Такве су на пример, одредбе о тајни Крштења и Причешћа; и једно и друго они одбацују или у сваком случају, не схватају јеванђелски; исто тако се с Новим Заветом не слаже тврдња пашковаца о греховности сваке молитве осим молитве Господње.
У оваквом усмерењу савременог секташтва православни полемиста има два пута у полемици с његовим јеретичким заблудама: или да оповргава мисао протестантских секти о томе да су за спасење довољне заповести љубави и спасоносне вере, или да покаже да се сви захтеви и веровања Православне Цркве свецело заснивају на овим заповестима и да нужно из њих проистичу, иако се о њима у Светом Писму не говори посебно. Наши мисионари скоро увек крећу првим путем полемике, самим тим упадају у једностраност и немају одговор пред онима који траже да истински разумеју познате јеванђелске изреке о две заповести – о томе да је вечни живот у познању истинског Бога, да је онај ко воли испунио закон и да пребива у Богу. Прва од горе наведених метода мисионарске полемике, ако и може да донесе повољне резултате у смислу заштите истине коју саговорници блате, у најбољем случају (ова метода) може да доведе секташе до убеђења да су њихове представе о хришћанској религији неправилне само због тога што су биле превише узвишене, да у ствари, хришћанска религија није тако света и чиста како се њима чинило, да она уопште није слободна од чисто формалних захтева, несродних с духом истинског хришћанства, и да садржи у себи низ одлука које наводно уопште нису везане за заповест о љубави и др. Треба ли говорити о томе како је непожељан овакав однос секташа према нашој божанској вери? Исто оно што су протестантске секте рекле у заштиту црквених одлука од лажних библијских, треба рећи и о заштити догми православне вере и против оних рационалистичких секти које негирају догме о Светој Тројици, будућем загробном животу и давању плате. Секташи овог усмерења с грофом Толстојем на челу, који се задржао на мисли да нам је Христос донео, као што је речено на почетку Јованове посланице, нови живот (а не философију) негирају не само оне истине вере, које се по њиховом мишљењу не тичу развијања овог новог духовног живота, него одбацују и саме свете књиге, чији садржај чак и с гледишта секташа и њихових начина тумачења не може бити одвојен од, за њих непожељних догми Цркве: загробне плате, повиновања властима и т.сл. Због тога секташи[3] одбацују, на пример, посланице апостола Павла и неке друге свете књиге. Убеђивању сличних заблуделих у истинитост свих најважнијих догми вере путем тумачења – неће бити краја, неће га бити већ зато што ако их и приморамо да се у овом случају сложе, да против њих говори једна од светих књига коју они и прихватају као свету, шта ће их спречити је искључе из канона који су прихватили, ако је то дозвољено у односу на значајан број светих књига? Дакле, преостаје једно: показати да без догми о Светој Тројици, о Божанству Исуса Христа и о Његовим спасоносним страдањима и смрти није могуће усвојити и остварити садржај оног благодатног живота који је био једини предмет Христовог учења, као што је Он Сам о томе рекао, да је у Њему био живот (Јн. 1, 4), да су Његове речи дух и живот (Јн. 6, 63). Треба показати да наше црквене одредбе не само да су древне и правилне, већ и истински свете.
Мислимо да је важност управо овог смера мисионарске проповеди изузетна. Пошто секташи против Православља нису истакли аргументе с тачке гледишта неке апсурдне предрасуде или сулуде измишљотине, већ с тачке гледишта главних истина хришћанства, не можемо да убедимо оне који су посумњали у истину било каквим побољшањем свакодневних услова док не дамо позитиван одговор на захтеве заблуделе мисли. Страшан значај овог захтева види се већ и из те околности што се чује с највише супротстављених страна, чинећи основу учења молоканства, баптизма, штундизма, пашковства, сјутајевштине, толстојевштине, чак и мистичког хлистовства, односно низа учења која су се зачела потпуно независно, у најразличитијим народним, свакодневним, класним и образовним слојевима руског народа. Разликујући се у многом све наведене секте се уједињују у овом захтеву. Треба сматрати да сличан захтев не би ни постојао кад би се у довољној мери задовољавао постојећим стањем учитељства, како у храму тако и у школи. С друге стране, ми сами не бисмо могли да верујемо у светост и истинитост Православне Цркве кад бисмо макар за тренутак посумњали у то да је она јасно и потпуно одређено показала спасоносно значење својих догми и одлука. Дакле, не можемо да не признамо да се ова управо најбитнија страна у делу црквеног учитељства не спроводи с довољном јасношћу и силом у савременом учитељству и чак – није грех да кажемо – да се занемарује. Истина, наша наставна средства и црквене проповеди се више труде да покажу обавезност познатих веровања и одредаба него да открију њихову морално-препорађајућу и васпитну силу.
Поставља се питање где онда мисионар да је открије – како би је саопштио заблуделој браћи?
Ако кажемо да се спасоносна страна догми развија у учењу светих отаца, а морални значај устава и обреда – у богослужбеним књигама, тиме ћемо још врло мало помоћи мисији и пастирима мисионарима. Као прво, светоотачких дела има врло много; као друго свети оци и нису имали у виду нарочито многе од оних тешкоћа у делу вере с којима се сусрећу савремени секташи. Зато светоотачка дела могу да служе само као материјал који се корисно може употребити само путем његовог самосталног проучавања[4] и примене на савремене задатке и потреба црквене мисије. Без обзира на то, овде ћемо навести макар најважнија од дела светих отаца међу оним, релативно малобројним, која су преведена на руски језик. Дакле, пре свега, правилном тумачењу Библије нас учи “Хришћанска наука” блаженог Августина; у њој се између осталог, каже да све књиге Светог Писма садрже у себи само две основне мисли: о љубави према Богу и о љубави према ближњем. Затим, спасоносни заначај вере у Свету Тројицу може се наћи у истој овој “Хришћанској науци” блаженог Августина, у делима васељенских учитеља и у богослвољу преподобног Јована Дамаскина. Преподобни Јефрем Сирин, светитељ Јован Златоуст и светитељ Григорије Богослов развијају спасоносну силу вере у Божанство Исуса Христа. О искупљењу, о значају вере и добрих дела најбоље је читати тумачење светитеља Јована Златоуста Посланице Римљанима и Галатима; добро је читати и светитеља Атанасија о оваплоћењу Бога Речи. Учење о раширености Адамовог греха с посебном коришћу се може изложити на основу дела светитеља Григорија Ниског. Пашковском учењу о сливању наше душе са Христом треба супротставити дела светитеља Тихона Задонског, посебно “О истинском хришћанству”; учење о препороду у светој води крштења налазимо у речима светитеља Кирила Јерусалимског; у ову сврху су корисне и химне светитеља Григорија Богослова. Што се тиче Црквених установа осим њиховог посебног објашњавања у богослужбеним песмама треба их утемељивати на општем учењу о Цркви и јединству богопоштовања. Овде ће много помоћи дела светитеља Кипријана, епископа Картагинског, блаженог Августина “О граду Божијем” и беседе светитеља Јована Златоуста, посебно на Посланице Коринћанима. Нарочито, ради објашњења иконопоштовања треба читати “Дела Седмог Васељенског Сабора”, која су издата у Казању. Али, посебну, незамењиву и ни са чим неупоредиву корист за пропоевдника-мисонара и богослова има свакодневно читање свете Библије тако да се она цела прочита барем три пута или два пута годишње. Познато је из искуства да онај ко је дао себи задатак да прочита Библију три пута годишње, сам више неће престати да је чита стално целог живота.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Први пут је објављен у часопису “Мисионарски преглед”, 1896.г., септембар, књига 1.
  2. Коју обично проучавају у одломцима и текстовима који су узети и тенденциозно изабрани.
  3. Углавном следбеници толстојевштине.
  4. Управо са савремене мисионарске тачке гледишта.

Comments are closed.