IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
SLOBODA VEROISPOVESTI I POLEMIKA SA INOSLAVNIMA
 
U VEZI S PITANJEM O PRAVILNOM PRISTUPU RAZOBLIČAVANJU ZABLUDA SAVREMENOG RUSKOG RACIONALISTIČKOG SEKTAŠTVA[1]
 
Sledbenici najnovijih racionalističkih sekti u svojoj polemici s pravoslavnim misionarima po pitanju o tome u kom smislu se razlikuju od Crkve obično vole da izjednačavaju ovu razliku s jevanđelskim zakonom u odnosu na farisejske i talmudske pravce neprijatelja Hristovih, s kojima gordi sektaši stalno izjednačavaju vernu decu Pravoslavne Crkve. Na primer, omiljena izreka paškovaca za argumente protiv pravoslavaca jesu poznate reči iz Jevanđelja: Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što dajete desetak od metvice i od kopra i od kima, a ostaviste što je pretežnije u zakonu: pravdu i milost i vjeru (Mt. 23, 23). Za osnovnu tvrdnju svih najnovijih sekti racionalističkog smera treba priznati to da prihvataju samo one odredbe vere koje po njihovom mišljenju proističu iz osnovne zapovesti ljubavi i moralnog savršenstva, pri čemu učenje Biblije o krštenju, pričešćivanju i o hijerarhiji shvataju duhovno. Istina, u polemici s pravoslavcima sektaši-racionalisti vole da staju na osnovu izvora vere i obično sebe prikazuju kao pokorne učenike Biblije i revnosne čuvare svake crte i jote Pisma: iz njihovih usta u razgovorima ne silaze završne reči Apokalipse (v. Otkr. 22, 19) i anatema apostola Pavla, čak i protiv Anđela kad bi on doneo drugu blagovest (v. Gal. 1, 8-9). Ali, sličnu metodu sektaši koriste kao metodu, koja je za njih zgodna u tom smislu što primorava i pravoslavnog misionara da u razgovorima s njima pronalazi osnove i opravdanje za slovo biblijskog teksta („doslovce“) ne samo za dogme pravoslavne vere, koje sektaši osporavaju, već i za sve dalje odluke i običaje Crkve, ne isključujući ikonopoštovanje, krsno znamenje, jerejski blagoslov i t.sl. Kad misionar koji poseduje ništa manje veštu dijalektiku, nalazi u Mojsijevom zakonu potvrdu za religiozne običaje i crkvene odredbe koje oni grde, sektaški sagovornici u ovom slučaju žure da stanu pod zaštitu reči Hrista Spasitelja upućenih Samarjanki i apostola Pavla Jevrejima tvrdeći da je Mojsijev zakon bogosluženja u hramu ukinut u Novom Zavetu.
Dozvolimo da sektaši u svom slepilu Bibliju[2] potpuno iskreno smatraju uzrokom svog odstupanja od Pravoslavlja; postavlja se pitanje šta je podstaklo otpadnike da podvrgnu vladajuću pravoslavnu veru koju su nasledili od predaka, kritici s biblijske tačke gledišta. Na ovo sektaši obično odgovaraju da su takve pobude za njih bile poročan život pravoslavnih hrišćana i neusklađenost crkvenih postova, obreda i običaja s Biblijom, kako se njima činilo. Ali prilikom najbližeg upoznavanja s religioznim gledištima našeg sektaštva postaje nesumnjivo da Biblija ovde ne služi toliko kao uzrok tome što sektaši odbacuju ustave Crkve, koliko kao sredstvo ili opravdanje ovakvog odbacivanja, izazvanog, s jedne strane, njihovim neumećem da spoznaju organsku vezu između crkvenih odredaba i jevanđelskog zakona ljubavi i duhovne čistote, s druge – premda i dobro, ali samovoljno stremljenje da se sav svoj život uskladi sa svetim principima Jevanđelja, van rukovodstva i blagodatne pomoći Crkve. Samo se time i objašnjava zašto sektaši s takvom lakoćom odbacuju odluke Novog Zaveta koje po svojoj jasnosti, nipošto ne bi mogle dati osnove za lažna tumačenja. Takve su na primer, odredbe o tajni Krštenja i Pričešća; i jedno i drugo oni odbacuju ili u svakom slučaju, ne shvataju jevanđelski; isto tako se s Novim Zavetom ne slaže tvrdnja paškovaca o grehovnosti svake molitve osim molitve Gospodnje.
U ovakvom usmerenju savremenog sektaštva pravoslavni polemista ima dva puta u polemici s njegovim jeretičkim zabludama: ili da opovrgava misao protestantskih sekti o tome da su za spasenje dovoljne zapovesti ljubavi i spasonosne vere, ili da pokaže da se svi zahtevi i verovanja Pravoslavne Crkve svecelo zasnivaju na ovim zapovestima i da nužno iz njih proističu, iako se o njima u Svetom Pismu ne govori posebno. Naši misionari skoro uvek kreću prvim putem polemike, samim tim upadaju u jednostranost i nemaju odgovor pred onima koji traže da istinski razumeju poznate jevanđelske izreke o dve zapovesti – o tome da je večni život u poznanju istinskog Boga, da je onaj ko voli ispunio zakon i da prebiva u Bogu. Prva od gore navedenih metoda misionarske polemike, ako i može da donese povoljne rezultate u smislu zaštite istine koju sagovornici blate, u najboljem slučaju (ova metoda) može da dovede sektaše do ubeđenja da su njihove predstave o hrišćanskoj religiji nepravilne samo zbog toga što su bile previše uzvišene, da u stvari, hrišćanska religija nije tako sveta i čista kako se njima činilo, da ona uopšte nije slobodna od čisto formalnih zahteva, nesrodnih s duhom istinskog hrišćanstva, i da sadrži u sebi niz odluka koje navodno uopšte nisu vezane za zapovest o ljubavi i dr. Treba li govoriti o tome kako je nepoželjan ovakav odnos sektaša prema našoj božanskoj veri? Isto ono što su protestantske sekte rekle u zaštitu crkvenih odluka od lažnih biblijskih, treba reći i o zaštiti dogmi pravoslavne vere i protiv onih racionalističkih sekti koje negiraju dogme o Svetoj Trojici, budućem zagrobnom životu i davanju plate. Sektaši ovog usmerenja s grofom Tolstojem na čelu, koji se zadržao na misli da nam je Hristos doneo, kao što je rečeno na početku Jovanove poslanice, novi život (a ne filosofiju) negiraju ne samo one istine vere, koje se po njihovom mišljenju ne tiču razvijanja ovog novog duhovnog života, nego odbacuju i same svete knjige, čiji sadržaj čak i s gledišta sektaša i njihovih načina tumačenja ne može biti odvojen od, za njih nepoželjnih dogmi Crkve: zagrobne plate, povinovanja vlastima i t.sl. Zbog toga sektaši[3] odbacuju, na primer, poslanice apostola Pavla i neke druge svete knjige. Ubeđivanju sličnih zabludelih u istinitost svih najvažnijih dogmi vere putem tumačenja – neće biti kraja, neće ga biti već zato što ako ih i primoramo da se u ovom slučaju slože, da protiv njih govori jedna od svetih knjiga koju oni i prihvataju kao svetu, šta će ih sprečiti je isključe iz kanona koji su prihvatili, ako je to dozvoljeno u odnosu na značajan broj svetih knjiga? Dakle, preostaje jedno: pokazati da bez dogmi o Svetoj Trojici, o Božanstvu Isusa Hrista i o Njegovim spasonosnim stradanjima i smrti nije moguće usvojiti i ostvariti sadržaj onog blagodatnog života koji je bio jedini predmet Hristovog učenja, kao što je On Sam o tome rekao, da je u Njemu bio život (Jn. 1, 4), da su Njegove reči duh i život (Jn. 6, 63). Treba pokazati da naše crkvene odredbe ne samo da su drevne i pravilne, već i istinski svete.
Mislimo da je važnost upravo ovog smera misionarske propovedi izuzetna. Pošto sektaši protiv Pravoslavlja nisu istakli argumente s tačke gledišta neke apsurdne predrasude ili sulude izmišljotine, već s tačke gledišta glavnih istina hrišćanstva, ne možemo da ubedimo one koji su posumnjali u istinu bilo kakvim poboljšanjem svakodnevnih uslova dok ne damo pozitivan odgovor na zahteve zabludele misli. Strašan značaj ovog zahteva vidi se već i iz te okolnosti što se čuje s najviše suprotstavljenih strana, čineći osnovu učenja molokanstva, baptizma, štundizma, paškovstva, sjutajevštine, tolstojevštine, čak i mističkog hlistovstva, odnosno niza učenja koja su se začela potpuno nezavisno, u najrazličitijim narodnim, svakodnevnim, klasnim i obrazovnim slojevima ruskog naroda. Razlikujući se u mnogom sve navedene sekte se ujedinjuju u ovom zahtevu. Treba smatrati da sličan zahtev ne bi ni postojao kad bi se u dovoljnoj meri zadovoljavao postojećim stanjem učiteljstva, kako u hramu tako i u školi. S druge strane, mi sami ne bismo mogli da verujemo u svetost i istinitost Pravoslavne Crkve kad bismo makar za trenutak posumnjali u to da je ona jasno i potpuno određeno pokazala spasonosno značenje svojih dogmi i odluka. Dakle, ne možemo da ne priznamo da se ova upravo najbitnija strana u delu crkvenog učiteljstva ne sprovodi s dovoljnom jasnošću i silom u savremenom učiteljstvu i čak – nije greh da kažemo – da se zanemaruje. Istina, naša nastavna sredstva i crkvene propovedi se više trude da pokažu obaveznost poznatih verovanja i odredaba nego da otkriju njihovu moralno-preporađajuću i vaspitnu silu.
Postavlja se pitanje gde onda misionar da je otkrije – kako bi je saopštio zabludeloj braći?
Ako kažemo da se spasonosna strana dogmi razvija u učenju svetih otaca, a moralni značaj ustava i obreda – u bogoslužbenim knjigama, time ćemo još vrlo malo pomoći misiji i pastirima misionarima. Kao prvo, svetootačkih dela ima vrlo mnogo; kao drugo sveti oci i nisu imali u vidu naročito mnoge od onih teškoća u delu vere s kojima se susreću savremeni sektaši. Zato svetootačka dela mogu da služe samo kao materijal koji se korisno može upotrebiti samo putem njegovog samostalnog proučavanja[4] i primene na savremene zadatke i potreba crkvene misije. Bez obzira na to, ovde ćemo navesti makar najvažnija od dela svetih otaca među onim, relativno malobrojnim, koja su prevedena na ruski jezik. Dakle, pre svega, pravilnom tumačenju Biblije nas uči „Hrišćanska nauka“ blaženog Avgustina; u njoj se između ostalog, kaže da sve knjige Svetog Pisma sadrže u sebi samo dve osnovne misli: o ljubavi prema Bogu i o ljubavi prema bližnjem. Zatim, spasonosni zanačaj vere u Svetu Trojicu može se naći u istoj ovoj „Hrišćanskoj nauci“ blaženog Avgustina, u delima vaseljenskih učitelja i u bogoslvolju prepodobnog Jovana Damaskina. Prepodobni Jefrem Sirin, svetitelj Jovan Zlatoust i svetitelj Grigorije Bogoslov razvijaju spasonosnu silu vere u Božanstvo Isusa Hrista. O iskupljenju, o značaju vere i dobrih dela najbolje je čitati tumačenje svetitelja Jovana Zlatousta Poslanice Rimljanima i Galatima; dobro je čitati i svetitelja Atanasija o ovaploćenju Boga Reči. Učenje o raširenosti Adamovog greha s posebnom korišću se može izložiti na osnovu dela svetitelja Grigorija Niskog. Paškovskom učenju o slivanju naše duše sa Hristom treba suprotstaviti dela svetitelja Tihona Zadonskog, posebno „O istinskom hrišćanstvu“; učenje o preporodu u svetoj vodi krštenja nalazimo u rečima svetitelja Kirila Jerusalimskog; u ovu svrhu su korisne i himne svetitelja Grigorija Bogoslova. Što se tiče Crkvenih ustanova osim njihovog posebnog objašnjavanja u bogoslužbenim pesmama treba ih utemeljivati na opštem učenju o Crkvi i jedinstvu bogopoštovanja. Ovde će mnogo pomoći dela svetitelja Kiprijana, episkopa Kartaginskog, blaženog Avgustina „O gradu Božijem“ i besede svetitelja Jovana Zlatousta, posebno na Poslanice Korinćanima. Naročito, radi objašnjenja ikonopoštovanja treba čitati „Dela Sedmog Vaseljenskog Sabora“, koja su izdata u Kazanju. Ali, posebnu, nezamenjivu i ni sa čim neuporedivu korist za propoevdnika-misonara i bogoslova ima svakodnevno čitanje svete Biblije tako da se ona cela pročita barem tri puta ili dva puta godišnje. Poznato je iz iskustva da onaj ko je dao sebi zadatak da pročita Bibliju tri puta godišnje, sam više neće prestati da je čita stalno celog života.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prvi put je objavljen u časopisu „Misionarski pregled“, 1896.g., septembar, knjiga 1.
  2. Koju obično proučavaju u odlomcima i tekstovima koji su uzeti i tendenciozno izabrani.
  3. Uglavnom sledbenici tolstojevštine.
  4. Upravo sa savremene misionarske tačke gledišta.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *