IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
SLOBODA VEROISPOVESTI I POLEMIKA SA INOSLAVNIMA
 
BESEDA HRIŠĆANINA I MUSLIMANA O ISTINI PRESVETE TROJICE[1]
 
Ibrahim, stari tatarski mula, bio je dobar poznanik crkvenjaka Ivana Fedotoviča, koji je odlično govorio tatarski; često su diskutovali o veri i sporili koje je vera bolja – tatarska ili ruska. Jednom, posle dugog spora Ibrahim reče: „Ti si pametan čovek, kad bi pristao da pročitaš naš Koran verovatno bi postao dobar musliman.“ „A ja sam tebi hteo da kažem da si ti veoma dobar čovek,“ odgovori crkvenjak, „i kad bi se upoznao s našom verom i kad bi pročitao makar Novi Zavet, zavoleo bi hrišćanstvo, postepeno bi se uverio da je ono u pravu i primio bi krštenje.“
„Znaš šta,“ uskliknu mula, „daj mi tvoj Novi Zavet, a ja ću ti dati Koran. Odredimo rok od 40 dana da se upoznamo s novom knjigom tuđe vere, a do tada o veri nećemo govoriti ni reči i nećemo se čak ni viđati.“
Kako rekoše, tako i učiniše. Ivan Fedotovič je počeo da čita Koran, a Ibrahim Hasanov – Novi Zavet. Kad bi se videli, želeli su da popričaju, ali su se sećajući se svog zaveta, ćutke razilazili; i tek je četrdesetog dana ujutru Ibrahim došao kod crkvenjaka s knjigom; njegovi obrazi su goreli i oči su mu blistale, želeo je da porazgovara o Jevanđelju i o apostolskim poslanicama, ali se uzdržao i upitao je crkvenjaka: „Da li ti se svideo Koran?“
„Mnogo toga mi se svidelo,“ odgovori crkvenjak, „ali sam to već ranije znao iz hrišćanskih knjiga, koje su napisane pre Muhameda i iz kojih je Muhamed naučio kako da propoveda ljudima, da je Bog velik i svet, da moramo da smatramo da je naš život da slušamo volju Božiju, da se pokoravamo sudbini koju nam On šalje, da pomažemo siromašnima i ostalo. Ali istina, sve si to čitao u Novom Zavetu?“
„Čitao sam, ali Muhamed je učio još mnogom drugom osim onoga što si ti rekao.“
„A sve ono što je Muhamed govorio preko Novog Zaveta nije mi se svidelo,“ odgovori crkvenjak, „ali ako počnem da govorim o tome ti ćeš se naljutiti, nego bolje ti mene obraduj, ispričaj mi šta ti se svidelo u hrišćanskoj veri.
„Skoro sve mi se svidelo,“ odgovori mula, „žao mi je što ranije nisam čitao vašu knjigu; znaš da sam ja otvoren čovek i da ne volim da se služim lukavstvom kao drugi, i zato, iako mi je teško da priznam, ali reći ću ti kao dobrom čoveku, kao tajnu od mojih žena i prijatelja da sam, kad sam čitao Isusove reči o opraštanju neprijateljima i ljubavi prema Bogu, plakao od radosti i celivao knjigu; a kad sam pročitao o podvizima apostola Pavla u Djelima apostolskim, dao sam sebi reč da ga više nikad neću proklinjati, kao što sam pre činio. Ali ipak ne mogu biti hrišćanin. Evo, ti si rekao da Muhamed ništa dobro nije dodao hrišćanskoj veri, a ja ću reći: „Iako je mnogo dobrog izbacio, ipak je i dodao jedno dobro; bolje rečeno – ispravio je vašu veru u jednom pravilu. On je rekao da je Bog jedan, a vi učite da ima tri Boga: Otac, i Sin, i Sveti Duh.“
Fedotovič poče da maše rukama i povika:
„Mulo, kako te nije sramota da nas klevećeš! Neka,“ dodade on mirnije, „neka takve gluposti govore vaše naznalice-trgovci ili oni lukavci, koji diskutujući o veri ne traže istinu, nego se trude da prevare ljude, a ti sebe ne nazivaš uzalud otvorenim čovekom; pa reci, gde si pročitao u Novom Zavetu za tri Boga? Jer Isus Hristos otvoreno kaže: A ovo je vječni život da poznaju Tebe jednoga istinitoga Boga (Jn. 17, 3).“
„Tako je,“ odgovori Ibrahim, „apostol Pavle kaže: Jedan Bog i Otac sviju, Koji je nad svima, kroza sve, i u svima nama (Ef. 4, 6). Ima i mnogo drugih izreka u Novom Zavetu o jedinstvu Božijem, i po drugim rečima izlazi da je Isus Bog, Sveti Duh – Bog; znači tri Boga.“
„Porazgovaraćemo o ovim izrekama detaljnije,“ reče Fedotovič, „barem vidim da si ipak čitao moju knjigu, zato sam se i smirio. Dakle, da li se slažeš s tim da se u Jevanđelju Isus Hristos prizanaje za Boga?“
„Znam zašto me to pitaš; pre sam po rečima naših starih mula govorio da Isus Sebe u Jevanđelju ne priznaje za Boga i da su to izmislili kasniji hrišćani, počevši od apostola Pavla. Sad, kad sam pročitao Jevanđelje, znam da je u njemu izložena upravo ona vera koju je propovedao Pavle i koje se vi držite, zato što ako Isus i nije rekao otvoreno: „Ja sam Bog,“ ipak je svima stavljao na znanje da je On Bog, jer kaže: Ja i Otac jedno smo (Jn. 10, 30); Tada Mu govorahu: Ko si Ti? I reče im Isus: Početak, što vam i kažem (Jn. 8, 25), a zatim je dodao: prije nego Avram nastade, Ja jesam (Jn. 8, 58).
„Ah, kako se radujem da čujem jevanđelske reči iz tvojih usta!“ uzviknu ponovo crkvenjak Fedotovič, ovog puta ne više s gnevom, nego sa zadovoljstvom. „Kako mi je drago što više nećeš optuživati apostola Pavla i hrišćane za izvrtanje Jevanđelja.“
„Uzalud se raduješ,“ odgovori mula. „Dok sam mislio da su učenje o Trojici izmislili hrišćani, nisam Jevanđelje smatrao učenjem mnogobožaca, a sad, iako sam zavoleo tvoje Jevanđelje, opet ti govorim u još većoj tajnosti – više od našeg Korana, vidim da istovremeno s najsvetijim istinama o našem životu, ono sadrži učenje o tri Boga.“
Crkvenjak se opet uznemirio:
„Ali sam si naveo reči Novog Zaveta o jedinstvu Božijem.“
„Da, tim gore što vaš Zavet sam sebi protivreči: ma koliko da pričaš da je Bog jedan, ako Bog ima još i Sina, to će biti dva Boga, a ako postoji još Duh Sveti, Koji nije Otac i nije Sin, ispašće već tri Boga, a ne jedan.“
Dok je mula govorio ove reči, sagovornicima priđe pogrbljeni starčić – tuđinovatelj, obučen vrlo siromašno, u opancima, s širokim šeširom, oslanjajući se na običan štap. On se pokloni sagovornicima koji su sedeli na panjevima i očigledno, spremao se da zamoli crkvenjaka za gostoprimstvo, ali kad je čuo Tatarinove reči ispravi se koliko je visok i zadržavši rukom crkvenjaka, koji je želeo nešto da kaže, obrati se Ibrahimu s pitanjem: „A da li si pročitao celo Jevanđelje?“
„Da,“ reče ovaj, „i Jevanđelje, i Poslanice.“
„Hvala Bogu,“ uzdahnu tuđinovatelj, „zbog samog toga ću ti reći da si dobra čovek.“
„A ti starče, kakav si čovek?“ upita ga mula, čudeći se njegovoj smelosti i ne znajući da li da se ljuti ili da se smeje. „Mene celo selo naziva dobrim, zato možeš da uzmeš nazad svoju pohvalu: Fedotovič će ti i onako dati parče hleba i konak.“
„Da, gladan sam i želim da spavam,“ reče starac, „i najgori sam čovek, ali je moj Spasitelj Hristos najbolji i radi Njegove slave i radi spasenja tvoje duše neću spavati cele noći i neću jesti danas i sutra, samo ako pristaneš da jedan sat porazgovaraš sa mnom o Presvetoj Trojici.“
Mula začuđeno pogleda ovog siromaha, čije se bledo lice užarilo, a pogled ustremio ka nebu.
„Zašto da gladuješ?“ reče on, „vidim da si pobožan čovek. „Hajdemo sva trojica kod mene, potkrepimo se hranom i saslušaćemo te.“
Kad su ušli u kuću muline dve žene su s čuđenjem iza zavise gledale siromaha koji je ušao (Fedotoviča su i pre često viđale kod svog gospodara i njemu se nisu čudile). Ipak, kad mula priđe zavesi da uzme od njih jelo, one su mu ćutke dodavale sve što je potrebno za trojicu ljudi.
Pojevši malo zajedno s gostima mula se obrati gostu-starcu:
„Deko, dosetio sam se o čemu ćeš mi govoriti, već sam to čuo od njegovog sina-bogoslova (pokaza na crkvenjaka), verovatno ćeš reći da je Bog jedan, ali su u Njemu tri Ličnosti i ove tri Ličnosti čine jedno, kao što u suncu svetlost ili toplota jedno, ili u ustima čoveka dah i reč, a čovek je jedan. Samo, ova poređenja mi izgledaju prazno: sam mogu da ti navedem mnogo stvari koje se sastoje od pojedinih delova, a svi delovi čine jedno; evo i sto: on ima četiri noge, i peta je daska, a sto je jedan; na prozoru ima četiri stakla, a prozor je jedan, samo to s ovim nema veze.“
„Zašto nema veze?“ povika Ivan Fedotovič.
„Zato što su to stvari, a ovo su živa bića. Hajde, nađi mi da dve kokoške čine jednu pticu, ili tri lava jednu zver, ili tri čoveka jednog. To mi nikad nećeš pokazati – ipak će biti tri čoveka, a ne jedan, i Bogova kod vas ima tri, a ne jedan.“
„A ako ti pokažem?“ tiho upita starac.
„Ako pokažeš,“ povika mula, „obećavam ti da ću postati hrišćanin i da ću se krstiti! Samo što mi to nikad nećeš pokazati,“ dodade on žurno i još glasnije, zato što je začuo ljutit kašalj iza zavesa.
„Nikad mi to nećeš pokazati i ja neću biti hrišćanin, već ću te pre obratiti u islam,“ ponovo poče da govori glasno, „hajde da nastavimo svoj razgovor napolju, prvo ti govori, a onda ću ja, a ovde neka rasklone sa stola.“ Fedotovič uze šešir i šapnu muli:
„Ala su ti ljute žene, bežimo od njih što pre.“
Kad su kao pre seli na panjeve, mula poče da se smeje i reče:
„Ne mogu da se naučim vašem trpljenju prema ženi. Svako neposlušanje ili mešanje žena u moj razgovor me tako ljuti da bih im očitao bukvicu da nije bilo vas. Vaš Pavle kaže da su muž i žena jedno telo, a ja se osećam kao da sam ja svetlost, a one tama, ja toplota, a one hladnoća, gde sam ja, nema mesta za njih, one kao da mi uzimaju mesto, toliko me pritiskaju. Nego, kako se može desiti da dva ili tri bića postanu jedno? Otac, i Sin, i Sveti Duh – jedan, dva tri: tri Boga, a ne jedan.“
„Lepo si započeo besedu,“ reče starac, „a sad ćemo govoriti dalje!“
„Pa govori, slušaću te.“
„Ne,“ odgovori starac, „ti sam govori, a ja ću te pitati, da ne kaže moja, nego tvoja duša istinu. Reci mi prvo: da li uvek jednako osećaš svoju borbu s ženama za prevlast u kući; prvo mi kaži to, a onda mi reci: da li osećaš ovakvu borbu sa svim ljudima, kao da se gurate, ili se s nekima osećaš gore, a s nekima bolje?“
Mula je malo poćutao, a onda odgovori:
„Naravno, moja osećanja prema ženama bivaju različita; kad se naljutim čini mi se da je ceo svet tesan za nas troje; kad sam miran, one mi ne smetaju, ali posebnu potrebu za njima takođe ne osećam – ja imam 65 godina, a one oko 60, nije nam do nežnosti: naše vreme je prošlo.“
„Neka bude tako,“ reče tuđinovatelj, „sad mi reci da li ponekad osećaš potrebu za tim da tvoje žene budu blizu tebe, ne radi zadovoljstava, nego radi iskrenog razgovora, posebno kad odeš od njih na duže vreme?“
„Naravno, ponekad mi nedostaju moje starice,“ odgovori Ibrahim, „ali, hteli smo da pričamo o Bogu, a ne o ženama.“
„Doći ćemo i do Boga,“ bio je odgovor tuđinovatelja i njegovo lice se ozarilo krotki osmehom, „reci mi još, mulo, koga voliš osim žena? Imaš li dece?“
„Imam milog sina mog, dobrog šakirda u Kazanju, kakav je to lepotan! Ah, kako mi nedostaje kad ga dugo ne vidim; sad ga očekujem iz dana u dan. On je tako nežan dečak, i iako je mnogo učeniji od mene, ipak ne želi da uvredi starca svojom nadmoći i moli me za objašnjenja, a sam ne shvata, glupi dečak, da i sam vidim koliko je pametniji od mene i radujem se tome, a još se više radujem kad vidim njegovo smirenje i želju da mi ugodi. Imao sam još kćerku, ali je umrla sirotica.“
„Reci mi sad, dobri mulo,“ nastavi starac svoja pitanja, „da li za sina i za tebe svuda ima dovoljno mesta i da li vi jedan drugom smetate, kao što ti smetaju žene?“
Mulino lice je obasjao blaženi osmeh i kad je počeo da govori o svom ljubimcu, toliko se oduševio da je zaborivio na glavni cilj besede s tuđinovateljem.
„Šta mi to pričaš!“ povika on. „Pa kad bismo bili usred mora na malom kamenu, ni tamo nam ne bi bilo tesno, i tamo bismo ustupali mesto jedan drugom i obojica bismo bili spremni da skočimo u vodu da bi se drugi spasao.“
„Vidiš, mulo,“ reče tuđinovatelj, „ne smetaju uvek i svi ljudi jedni drugima. Hoćeš li nam ispričati ima li trenutaka kad si i sa ženama tako složan kao sa sinom?“
Mula nastavi da govori, sad već ne kao tuđinovatelju, nego samom sebi, prepuštajući se glasu svog srca: „O da, samo to biva u trenucima zajedničke tuge, kad se sećamo naše sirote Fatime. To je bila tako dobra i krotka duša da su je obe moje žene volele podjednako; tako su je volele da ni car Solomon ne bi mogao da odgonetne koja je od dve žene bila njena majka. Dobra duša umrle kćerke se i trudila samo da bude mir u kući i kad smo bili složni, skakala je od radosti, kao da joj je neko poklonio sto rubalja.“
„Još budi dobar pa mi reci, kad sam bivaš bliži istini: da li onda kad se svađaš sa ženama za prevlast u kući ili kad se s njima sećaš kćerke?“
„Za to ne treba ni pitati,“ nasmeja se Ibrahim, „u svađama nema ničeg dobrog, samo glupost, a kad razgovaram sa ženama o Fatimi i kad plačem s njima, vidim da nisam zao čovek i da su one dobre žene, a onda vidim, opet dođe šejtan i pomuti nam pamet i mučimo jedni druge grdnjama, kao da zaboravljamo da je to glupo i surovo. A kad se ponovo setimo Fatime na licima starica čitam njihove misli; a i sam razmišljam o istom tom, mislim kad bi nam u duši uvek bilo tako, ni za pare se ne bi grdili i svađali: mir i ljubav su vredniji od zlata. Da, dobra naša Fatima, Bog nas je lišio tvog prisustva, ali kad govorimo o tebi, sve troje kao da imamo jednu dušu, zato što sve zlo odlazi od nas i ostaje samo dobro; čak svako od nas troje oseća o čemu drugi misle; tada nam se čini kao da Fatima sedi među nama i osmehuje se našoj jednodušnosti.“
Tuđinovatelj uze mulu za ruku i reče:
„Mulo, nećeš mi reći više da nije moguće da dva ili tri bića postanu jedno! Zar nisu tvoje reči sad bile da sve troje imate jednu dušu i iste misli?“
Mula se trgao.
„Uhvatio si me na rečima, lukavi starče!“ uzviknu on, ali bez gneva, naprotiv, s radošću. Zatim spusti glavu i poče lagano da govori:
„Da, saznao sam nešto novo i od tebe i od samog sebe; ti si pametan i dobar čovek. Samo, reci mi jasnije, šta sledi iz mojih priznanja.“
„Izvoli,“ krotko i radosno prozbori tuđinovatelj. „Iz tvojih priznanja proizilazi da ljudi ne mogu da veruju u to da tri Lica Svete Trojice čine jedno Božansko Biće samo zbog toga, kažem, što kad su u neprijateljskim odnosima misle da je svaki čovek uopšte ili svako živo biće drugom mrsko i da mu smeta, tako da ne može biti da jedno i drugo budu jedno biće. Sledi dalje, da ovo neprijateljsko osećanje suprotnosti, ova borba između ljudi, slabi kad se ne prepuštaju šejtanu koji svađa ljude i muti njihov razum. Oni tada osećaju međusobnu ljubav i raduju se svojoj bliskosti tako da im nije tesno, nego radosno kad su zajedno, a kad se makar jedan takav dobar čovek koji voli oslobodi od tela i samo njegov čist duh ostane u sećanju i u srcima ljudi, zajedno s tugom zbog vidljivog rastanka, bliski ljudi ipak osećaju bliskost umrlog i međusobnu povezanost tako jako kao da imaju jednu dušu. A evo šta ću ti dodati: Otac se nikad ne svađa sa Sinom i Svetim Duhom i nikad ne misle različito, šejtan ne može da pomuti Njihov um i Oni se nikad jedan od drugog ne rastaju. Sad reci: ako čak i za nas, grešne ljude, ima takvih trenutaka prosvetljenja kad nestaje svaka raspra među nama, zar nisu još uvek više svesni Svog jedinstva Otac, i Sin, i Sveti Duh? I ako ti i tvoji rođeni u najrazumnijim trenucima svog života osećate jedinstvo duše, zašto nazivaš lažnim naše učenje da su Otac, Sin i Duh Sveti jedan Bog, a ne tri Boga?“
Slušajući ove reči koje su za njega bile nove, mula širom otvori oči, pa čak i usta od zaprepašćenja; dugo nije mogao ništa da kaže i trljao je svoje čelo rukom.
„Sačekaj, još jednu reč,“ prozbori on na kraju, „po tvom ispada da ne samo da Bog može da bude jedan i istovremeno trojičan, već i mi ljudi, možemo da budemo takvi, a ipak nismo jedno. Neka mi se ponekad čini da se moja duša sliva s drugima, s onima koje volim, ali ne volim sve, a i oni koje volim ipak ostaju posebna bića.“
„Druže moj!“ reče starac u odgovor, sve blažim glasom. „Pa sam si rekao da svoje jedinstvo s drugima ne osećaš onda kad si u zabludi, već naprotiv, kad bivaš pravi razuman čovek. Ako ti se to ne dešava često, a drugima skoro nikad, zar time merimo istinu? Jer svi ljudi stalno greše, a ipak ćemo reći da je nerazumno grešiti, da je pravedna samo vrlina, iako ćeš je retko sresti na zemlji.“
„Dobre reči govoriš,“ Ibrahim zamišljeno prekide njegov govor, „ali teško mi je da poverujem da moja duša može da se srodi sa svim ljudima, čak i s neprijateljima.“
Tu se u razgovor umeša crkvenjak:
„A zar ti se nije svidelo učenje Isusa Hrista o tome da naš bližnji nije samo svaki naš rođak ili drug, već i svaki čovek uopšte?“
„O, naravno da mi se svidelo, posebno mi se svidela Isusova priča o milostivom Samarjaninu; kad je Samarjanin ugledao svog neprijatelja Jevrejina, kojeg su razbojnici ostavili jedva živog, pored kojeg su prolazili njegovi i gadili se da se zaustave i da mu pomognu; ugledao je to Samarjanin, sjahao sa svog magarca i oprao rane bolesnika, stavio ga je na magarca i doneo u grad u hotel, a sam je išao peške. Da, ovaj Samarjanin je bio bližnji svima. I pristao bih da priznam da što je čovek bolji i pametniji, tim više ljudi smatra svojim prijateljima, a najbolji je onaj ko sve voli i nikoga ne smatra neprijateljem.
„I još rođeniji za sve može biti čovek,“ nastavi da govori tuđinovatelj, „ako se posveti služenju Hristu, tada on uopšte nema svoj sopstveni interes, ničim se ne može naljutiti i ne može da stupa u borbu s drugima za sebe. Tada je njegova duša povezana s dušama bližnjih i on oseća njihove tuge i grehove kao svoje sopstvene. Sećaš se kako je klicao apostol Pavle u Poslanici Galatima: Dječica moja, koju opet s mukom rađam, dokle se Hristos ne uobliči u vama (Gal. 4, 19); i na drugom mestu on se raduje vrlinama hrišćana kao svojim sopstvenim: Zato, braćo moja ljubljena i najželjenija, radosti moja i vjenče moj, tako stojte u Gospodu, ljubljeni! (Flp. 4, 1); a evo njegovih osećanja prema slušaocima njegove propovedi: Usta naše otvoriše se prema vama, Korinćani, srce naše postade široko. Vama nije tijesno u nama… (2 Kor. 6, 11-12). Takva su osećanja svetog apostola prema ljudima koji su za njega tuđi, a može li bolja osećanja i majka da gaji prema svom detetu?“
„Ali to su samo osećanja,“ usprotivio se Ibrahim. „Uostalom, ponovo ću reći, Pavle je velik, svet čovek, naši ga grde zato što ga ne poznaju. Ali i Pavle i svi dobri, i zli ljudi su ipak ljudi pojedinci, svaki u svom telu, kao što i mi sad živimo odvojeno.“
„Da,“ odgovori tuđinovatelj, „očigledno, zasad smo odvojeni, zato što smo ograničeni telom, ali se ljudi oslobađaju tela posle smrti, a posle vaskrsenja će steći tela kao što ga ima Vasrksli Hristos: za ova tela nema prepreka ni u prostoru, jer se brzo prenose s mesta na mesto, niti ima kakvih drugih prepreka, jer prolaze i kroz zidove i kroz vazduh, kao što je rečeno u Jevanđelju.“
„Dakle, po tvom ispada,“ ponovo prozbori mula, „da će ljudi kad se oslobode tela i svakog greha, postati jedan čovek, ostajući ipak pojedinačne ličnosti? Evo, nađi mi takve reči u Svetom Pismu, pa ću ti poverovati da si mi i učenje o Trojici pravilno objasnio.“
„Na to ću već i ja umeti da ti odgovorim,“ uzviknu radosno crkvenjak, koji je takođe zadivljeno slušao tuđinovatelja. „Apostol Pavle govori o tome kako Grci i Jevreji koji su poverovali U Hrista i koji su do tada bili u neprijateljstvu, postadoše svi zajedno jedan čovek. Evo šta on kaže o Spasitelju: On je mir naš, Koji i jedne i druge sastavi u jedno, i dalje: da oba sazda u Samome Sebi u jednoga novoga čovjeka, stvarajući mir (Ef. 2, 14-15). Isto sam i ranije čitao kod otaca Crkve i nisam shvatao: oni stalno govore da ljudi imaju jednu prirodu, kao što je priroda Svete Trojice, i da je samo naše jedinstvo oslabljeno grehovima ljudi i obnavlja se iskupljenjem Isusa Hrista…“
„Da, da,“ dodade Fedotovič kao da se nečega setio, „sveti Grigorije Niski čak ovo kaže: „Pitaš me kako može da bude Otac, i Sin, i Sveti Duh ne tri Boga, već jedan Bog, ako ljudi na primer, Petar, Pavle i Jovan, ipak ne čine jednog čoveka, nego trojicu ljudi. Na ovo odgovaram,“ nastavlja svetitelj Grigorije, „da je izraz „trojica ljudi“ nepravilan, čovečanstvo je jedno, a različite su samo ličnosti. Tako je u čovečanstvu koje je ograničeno telesno i grehovno, a u Božanstvu, gde su sva Lica sveta, bestelesna i neograničena, nema nikakve podele, već je jedan, vaistinu Bog naš.“
„Da, otprilike tako,“ dodade tuđinovatelj, „navodiš po sećanju reči svetitelja Grigorija iz njegove poslanice Avlaliju.“
Mulino lice je gorelo i od radosti i od borbe; rekao je, teško dišući od uzbuđenja:
„Ne znam svetitelja Grigorija, navedi mi reči Isusa iz kojih bih video da ljubav i razum među ljudima treba da trijumfuju s takvom silom da će biti jedno u svom mnoštvu; tada ću poverovati u Svetu Trojicu i biću hrišćanin.“
Govoreći tako Ibrahim skoči na noge i uzviknu:
„O, tada ću shvatiti zašto je hrišćanima tako dragocena njihova Trojica! Shvatiću da treba da verujemo u jedinstvo Oca i Sina da se ne bismo prepuštali našoj podeli na zemlji, već očekivali bolji život, zato što ako već u Bogu Istinitom postoji mnoštvo u jedinstvu, da li da sumnjamo u to da će se i naša podela završiti i da ćemo poput trijedinog Boga biti jedinstveni kao On! Nađi mi takve reči u Jevanđelju ili u Novom Zavetu,“ uskliknuo je ponovo, „i meni će biti dragoceno učenje o vašoj Trojici više od svih ostalih reči Isusa.“
„Evo tih reči,“ svečano reče Ivan Fedotovič, otvarajući Novi Zavet, koji mu je mula vratio. „Reci kakvom molitvom je Isus Hristos završio Svoje oproštajne pouke učenicima: Ne molim pak samo za njih, nego i za one koji zbog riječi njihove povjeruju u Mene: da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi, da i oni u Nama jedno budu da svijet vjeruje da si Me Ti Poslao (Jn. 17, 20-21).
Fedotovič je počeo važnim i svečanim glasom, ali mu se na rečima da svijet povjeruje glas prekinuo od suza ganuća i on je plačući, nastavio da čita: Da budu jedno kao što smo Mi jedno. Ja u njima i Ti u Meni, da budu usavršeni u jedno, i da pozna svijet da si Me Ti poslao i da ljubiš njih kao što Mene ljubiš (Jn. 17, 22-23).
Fedotovič se odjednom obisnuo oko vrata Ibrahimu.
„Brate!“ uskliknu on. „Ne odbacuj tvog Spasitelja! Već si dao reč da ćeš biti Njegov učenik ako čuješ ove reči.“ Ibrahimove oči su bile vlažne od suza.
„Ali, moj sin, moje žene!“ povika on pokrivajući svoje lice rukama. Odjednom je osetio da neko nežno dotiče njegove ruke, pokrivajući ih poljupcima.
„Tvoj sin je odavno u duši hrišćanin,“ začuo je, „i moli se da mu dozvoliš da se krsti i da se krstiš zajedno s njim.“ Ne verujući svojim ušima, mula skloni ruke s lica i ugleda sina, koji je klečao pred njim. Privukao ga je u svoj zagrljaj i poljubio mladića u čelo i u oči; zatim uperi svoj pogled prema nebu i reče:
„O, milosrdni Isuse Hriste, Spasitelju naš! Sad sam Tvoj i niko me neće sprečiti da Te ispovedam, čak i ako mi budu pretili smrću! Neka me ostave i moje sirote žene, ja neću odstupiti od Gospoda Isusa Hrista.“
„Gospodaru naš,“ rekoše obe njegove žene, „slušale smo celu tvoju besedu s ovim dobrim ljudima i premda nismo shvatile sve što smo čule, videle smo da su ti rekli reč Božiju. Tvoja vera će biti i naša vera; u hrišćanskom zakonu muškarac nema dve žene, ali ćemo ti mi biti sestre i sluškinje, samo nas nemojte ostaviti, ti i sin tvoj.“
Mula je plakao od radosti i prvi put u životu se prekrstio.
„Budi nam kum,“ rekao je Ivanu Fedotoviču, stežući njegovu ruku, „a tebi, sveti čoveče,“ obratio se tuđinovatelju, „dozvoli da se poklonim do zemlje po hrišćanskom običaju.“ Na mulino čuđenje, tuđinovatelja među njima nije bilo; prvo je mula pomislio da je starac za neko vreme otišao od njih i zamolio je crkvenjaka da ga dovede uveče, ali je uveče došao Ivan Fedotovič s vešću da nije mogao da pronađe tuđinovatelja. Na kraju nisu ni saznali ko je bio taj čovek.
 


 
NAPOMENE:

  1. Preveden je na nemački jezik. Izdat kao posebna brošura. Odštampan u časopisu „Misionarski pregled“, 1900.g., br. 11.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *