ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
СЛОБОДА ВЕРОИСПОВЕСТИ И ПОЛЕМИКА СА ИНОСЛАВНИМА
 
БЕСЕДА ХРИШЋАНИНА И МУСЛИМАНА О ИСТИНИ ПРЕСВЕТЕ ТРОЈИЦЕ[1]
 
Ибрахим, стари татарски мула, био је добар познаник црквењака Ивана Федотовича, који је одлично говорио татарски; често су дискутовали о вери и спорили које је вера боља – татарска или руска. Једном, после дугог спора Ибрахим рече: “Ти си паметан човек, кад би пристао да прочиташ наш Коран вероватно би постао добар муслиман.” “А ја сам теби хтео да кажем да си ти веома добар човек,” одговори црквењак, “и кад би се упознао с нашом вером и кад би прочитао макар Нови Завет, заволео би хришћанство, постепено би се уверио да је оно у праву и примио би крштење.”
“Знаш шта,” ускликну мула, “дај ми твој Нови Завет, а ја ћу ти дати Коран. Одредимо рок од 40 дана да се упознамо с новом књигом туђе вере, а до тада о вери нећемо говорити ни речи и нећемо се чак ни виђати.”
Како рекоше, тако и учинише. Иван Федотович је почео да чита Коран, а Ибрахим Хасанов – Нови Завет. Кад би се видели, желели су да попричају, али су се сећајући се свог завета, ћутке разилазили; и тек је четрдесетог дана ујутру Ибрахим дошао код црквењака с књигом; његови образи су горели и очи су му блистале, желео је да поразговара о Јеванђељу и о апостолским посланицама, али се уздржао и упитао је црквењака: “Да ли ти се свидео Коран?”
“Много тога ми се свидело,” одговори црквењак, “али сам то већ раније знао из хришћанских књига, које су написане пре Мухамеда и из којих је Мухамед научио како да проповеда људима, да је Бог велик и свет, да морамо да сматрамо да је наш живот да слушамо вољу Божију, да се покоравамо судбини коју нам Он шаље, да помажемо сиромашнима и остало. Али истина, све си то читао у Новом Завету?”
“Читао сам, али Мухамед је учио још многом другом осим онога што си ти рекао.”
“А све оно што је Мухамед говорио преко Новог Завета није ми се свидело,” одговори црквењак, “али ако почнем да говорим о томе ти ћеш се наљутити, него боље ти мене обрадуј, испричај ми шта ти се свидело у хришћанској вери.
“Скоро све ми се свидело,” одговори мула, “жао ми је што раније нисам читао вашу књигу; знаш да сам ја отворен човек и да не волим да се служим лукавством као други, и зато, иако ми је тешко да признам, али рећи ћу ти као добром човеку, као тајну од мојих жена и пријатеља да сам, кад сам читао Исусове речи о опраштању непријатељима и љубави према Богу, плакао од радости и целивао књигу; а кад сам прочитао о подвизима апостола Павла у Дјелима апостолским, дао сам себи реч да га више никад нећу проклињати, као што сам пре чинио. Али ипак не могу бити хришћанин. Ево, ти си рекао да Мухамед ништа добро није додао хришћанској вери, а ја ћу рећи: “Иако је много доброг избацио, ипак је и додао једно добро; боље речено – исправио је вашу веру у једном правилу. Он је рекао да је Бог један, а ви учите да има три Бога: Отац, и Син, и Свети Дух.”
Федотович поче да маше рукама и повика:
“Муло, како те није срамота да нас клевећеш! Нека,” додаде он мирније, “нека такве глупости говоре ваше назналице-трговци или они лукавци, који дискутујући о вери не траже истину, него се труде да преваре људе, а ти себе не називаш узалуд отвореним човеком; па реци, где си прочитао у Новом Завету за три Бога? Јер Исус Христос отворено каже: А ово је вјечни живот да познају Тебе једнога истинитога Бога (Јн. 17, 3).”
“Тако је,” одговори Ибрахим, “апостол Павле каже: Један Бог и Отац свију, Који је над свима, кроза све, и у свима нама (Еф. 4, 6). Има и много других изрека у Новом Завету о јединству Божијем, и по другим речима излази да је Исус Бог, Свети Дух – Бог; значи три Бога.”
“Поразговараћемо о овим изрекама детаљније,” рече Федотович, “барем видим да си ипак читао моју књигу, зато сам се и смирио. Дакле, да ли се слажеш с тим да се у Јеванђељу Исус Христос призанаје за Бога?”
“Знам зашто ме то питаш; пре сам по речима наших старих мула говорио да Исус Себе у Јеванђељу не признаје за Бога и да су то измислили каснији хришћани, почевши од апостола Павла. Сад, кад сам прочитао Јеванђеље, знам да је у њему изложена управо она вера коју је проповедао Павле и које се ви држите, зато што ако Исус и није рекао отворено: “Ја сам Бог,” ипак је свима стављао на знање да је Он Бог, јер каже: Ја и Отац једно смо (Јн. 10, 30); Тада Му говораху: Ко си Ти? И рече им Исус: Почетак, што вам и кажем (Јн. 8, 25), а затим је додао: прије него Аврам настаде, Ја јесам (Јн. 8, 58).
“Ах, како се радујем да чујем јеванђелске речи из твојих уста!” узвикну поново црквењак Федотович, овог пута не више с гневом, него са задовољством. “Како ми је драго што више нећеш оптуживати апостола Павла и хришћане за извртање Јеванђеља.”
“Узалуд се радујеш,” одговори мула. “Док сам мислио да су учење о Тројици измислили хришћани, нисам Јеванђеље сматрао учењем многобожаца, а сад, иако сам заволео твоје Јеванђеље, опет ти говорим у још већој тајности – више од нашег Корана, видим да истовремено с најсветијим истинама о нашем животу, оно садржи учење о три Бога.”
Црквењак се опет узнемирио:
“Али сам си навео речи Новог Завета о јединству Божијем.”
“Да, тим горе што ваш Завет сам себи противречи: ма колико да причаш да је Бог један, ако Бог има још и Сина, то ће бити два Бога, а ако постоји још Дух Свети, Који није Отац и није Син, испашће већ три Бога, а не један.”
Док је мула говорио ове речи, саговорницима приђе погрбљени старчић – туђиноватељ, обучен врло сиромашно, у опанцима, с широким шеширом, ослањајући се на обичан штап. Он се поклони саговорницима који су седели на пањевима и очигледно, спремао се да замоли црквењака за гостопримство, али кад је чуо Татаринове речи исправи се колико је висок и задржавши руком црквењака, који је желео нешто да каже, обрати се Ибрахиму с питањем: “А да ли си прочитао цело Јеванђеље?”
“Да,” рече овај, “и Јеванђеље, и Посланице.”
“Хвала Богу,” уздахну туђиноватељ, “због самог тога ћу ти рећи да си добра човек.”
“А ти старче, какав си човек?” упита га мула, чудећи се његовој смелости и не знајући да ли да се љути или да се смеје. “Мене цело село назива добрим, зато можеш да узмеш назад своју похвалу: Федотович ће ти и онако дати парче хлеба и конак.”
“Да, гладан сам и желим да спавам,” рече старац, “и најгори сам човек, али је мој Спаситељ Христос најбољи и ради Његове славе и ради спасења твоје душе нећу спавати целе ноћи и нећу јести данас и сутра, само ако пристанеш да један сат поразговараш са мном о Пресветој Тројици.”
Мула зачуђено погледа овог сиромаха, чије се бледо лице ужарило, а поглед устремио ка небу.
“Зашто да гладујеш?” рече он, “видим да си побожан човек. “Хајдемо сва тројица код мене, поткрепимо се храном и саслушаћемо те.”
Кад су ушли у кућу мулине две жене су с чуђењем иза зависе гледале сиромаха који је ушао (Федотовича су и пре често виђале код свог господара и њему се нису чудиле). Ипак, кад мула приђе завеси да узме од њих јело, оне су му ћутке додавале све што је потребно за тројицу људи.
Појевши мало заједно с гостима мула се обрати госту-старцу:
“Деко, досетио сам се о чему ћеш ми говорити, већ сам то чуо од његовог сина-богослова (показа на црквењака), вероватно ћеш рећи да је Бог један, али су у Њему три Личности и ове три Личности чине једно, као што у сунцу светлост или топлота једно, или у устима човека дах и реч, а човек је један. Само, ова поређења ми изгледају празно: сам могу да ти наведем много ствари које се састоје од појединих делова, а сви делови чине једно; ево и сто: он има четири ноге, и пета је даска, а сто је један; на прозору има четири стакла, а прозор је један, само то с овим нема везе.”
“Зашто нема везе?” повика Иван Федотович.
“Зато што су то ствари, а ово су жива бића. Хајде, нађи ми да две кокошке чине једну птицу, или три лава једну звер, или три човека једног. То ми никад нећеш показати – ипак ће бити три човека, а не један, и Богова код вас има три, а не један.”
“А ако ти покажем?” тихо упита старац.
“Ако покажеш,” повика мула, “обећавам ти да ћу постати хришћанин и да ћу се крстити! Само што ми то никад нећеш показати,” додаде он журно и још гласније, зато што је зачуо љутит кашаљ иза завеса.
“Никад ми то нећеш показати и ја нећу бити хришћанин, већ ћу те пре обратити у ислам,” поново поче да говори гласно, “хајде да наставимо свој разговор напољу, прво ти говори, а онда ћу ја, а овде нека расклоне са стола.” Федотович узе шешир и шапну мули:
“Ала су ти љуте жене, бежимо од њих што пре.”
Кад су као пре сели на пањеве, мула поче да се смеје и рече:
“Не могу да се научим вашем трпљењу према жени. Свако непослушање или мешање жена у мој разговор ме тако љути да бих им очитао буквицу да није било вас. Ваш Павле каже да су муж и жена једно тело, а ја се осећам као да сам ја светлост, а оне тама, ја топлота, а оне хладноћа, где сам ја, нема места за њих, оне као да ми узимају место, толико ме притискају. Него, како се може десити да два или три бића постану једно? Отац, и Син, и Свети Дух – један, два три: три Бога, а не један.”
“Лепо си започео беседу,” рече старац, “а сад ћемо говорити даље!”
“Па говори, слушаћу те.”
“Не,” одговори старац, “ти сам говори, а ја ћу те питати, да не каже моја, него твоја душа истину. Реци ми прво: да ли увек једнако осећаш своју борбу с женама за превласт у кући; прво ми кажи то, а онда ми реци: да ли осећаш овакву борбу са свим људима, као да се гурате, или се с некима осећаш горе, а с некима боље?”
Мула је мало поћутао, а онда одговори:
“Наравно, моја осећања према женама бивају различита; кад се наљутим чини ми се да је цео свет тесан за нас троје; кад сам миран, оне ми не сметају, али посебну потребу за њима такође не осећам – ја имам 65 година, а оне око 60, није нам до нежности: наше време је прошло.”
“Нека буде тако,” рече туђиноватељ, “сад ми реци да ли понекад осећаш потребу за тим да твоје жене буду близу тебе, не ради задовољстава, него ради искреног разговора, посебно кад одеш од њих на дуже време?”
“Наравно, понекад ми недостају моје старице,” одговори Ибрахим, “али, хтели смо да причамо о Богу, а не о женама.”
“Доћи ћемо и до Бога,” био је одговор туђиноватеља и његово лице се озарило кротки осмехом, “реци ми још, муло, кога волиш осим жена? Имаш ли деце?”
“Имам милог сина мог, доброг шакирда у Казању, какав је то лепотан! Ах, како ми недостаје кад га дуго не видим; сад га очекујем из дана у дан. Он је тако нежан дечак, и иако је много ученији од мене, ипак не жели да увреди старца својом надмоћи и моли ме за објашњења, а сам не схвата, глупи дечак, да и сам видим колико је паметнији од мене и радујем се томе, а још се више радујем кад видим његово смирење и жељу да ми угоди. Имао сам још кћерку, али је умрла сиротица.”
“Реци ми сад, добри муло,” настави старац своја питања, “да ли за сина и за тебе свуда има довољно места и да ли ви један другом сметате, као што ти сметају жене?”
Мулино лице је обасјао блажени осмех и кад је почео да говори о свом љубимцу, толико се одушевио да је заборивио на главни циљ беседе с туђиноватељем.
“Шта ми то причаш!” повика он. “Па кад бисмо били усред мора на малом камену, ни тамо нам не би било тесно, и тамо бисмо уступали место један другом и обојица бисмо били спремни да скочимо у воду да би се други спасао.”
“Видиш, муло,” рече туђиноватељ, “не сметају увек и сви људи једни другима. Хоћеш ли нам испричати има ли тренутака кад си и са женама тако сложан као са сином?”
Мула настави да говори, сад већ не као туђиноватељу, него самом себи, препуштајући се гласу свог срца: “О да, само то бива у тренуцима заједничке туге, кад се сећамо наше сироте Фатиме. То је била тако добра и кротка душа да су је обе моје жене волеле подједнако; тако су је волеле да ни цар Соломон не би могао да одгонетне која је од две жене била њена мајка. Добра душа умрле кћерке се и трудила само да буде мир у кући и кад смо били сложни, скакала је од радости, као да јој је неко поклонио сто рубаља.”
“Још буди добар па ми реци, кад сам биваш ближи истини: да ли онда кад се свађаш са женама за превласт у кући или кад се с њима сећаш кћерке?”
“За то не треба ни питати,” насмеја се Ибрахим, “у свађама нема ничег доброг, само глупост, а кад разговарам са женама о Фатими и кад плачем с њима, видим да нисам зао човек и да су оне добре жене, а онда видим, опет дође шејтан и помути нам памет и мучимо једни друге грдњама, као да заборављамо да је то глупо и сурово. А кад се поново сетимо Фатиме на лицима старица читам њихове мисли; а и сам размишљам о истом том, мислим кад би нам у души увек било тако, ни за паре се не би грдили и свађали: мир и љубав су вреднији од злата. Да, добра наша Фатима, Бог нас је лишио твог присуства, али кад говоримо о теби, све троје као да имамо једну душу, зато што све зло одлази од нас и остаје само добро; чак свако од нас троје осећа о чему други мисле; тада нам се чини као да Фатима седи међу нама и осмехује се нашој једнодушности.”
Туђиноватељ узе мулу за руку и рече:
“Муло, нећеш ми рећи више да није могуће да два или три бића постану једно! Зар нису твоје речи сад биле да све троје имате једну душу и исте мисли?”
Мула се тргао.
“Ухватио си ме на речима, лукави старче!” узвикну он, али без гнева, напротив, с радошћу. Затим спусти главу и поче лагано да говори:
“Да, сазнао сам нешто ново и од тебе и од самог себе; ти си паметан и добар човек. Само, реци ми јасније, шта следи из мојих признања.”
“Изволи,” кротко и радосно прозбори туђиноватељ. “Из твојих признања произилази да људи не могу да верују у то да три Лица Свете Тројице чине једно Божанско Биће само због тога, кажем, што кад су у непријатељским односима мисле да је сваки човек уопште или свако живо биће другом мрско и да му смета, тако да не може бити да једно и друго буду једно биће. Следи даље, да ово непријатељско осећање супротности, ова борба између људи, слаби кад се не препуштају шејтану који свађа људе и мути њихов разум. Они тада осећају међусобну љубав и радују се својој блискости тако да им није тесно, него радосно кад су заједно, а кад се макар један такав добар човек који воли ослободи од тела и само његов чист дух остане у сећању и у срцима људи, заједно с тугом због видљивог растанка, блиски људи ипак осећају блискост умрлог и међусобну повезаност тако јако као да имају једну душу. А ево шта ћу ти додати: Отац се никад не свађа са Сином и Светим Духом и никад не мисле различито, шејтан не може да помути Њихов ум и Они се никад један од другог не растају. Сад реци: ако чак и за нас, грешне људе, има таквих тренутака просветљења кад нестаје свака распра међу нама, зар нису још увек више свесни Свог јединства Отац, и Син, и Свети Дух? И ако ти и твоји рођени у најразумнијим тренуцима свог живота осећате јединство душе, зашто називаш лажним наше учење да су Отац, Син и Дух Свети један Бог, а не три Бога?”
Слушајући ове речи које су за њега биле нове, мула широм отвори очи, па чак и уста од запрепашћења; дуго није могао ништа да каже и трљао је своје чело руком.
“Сачекај, још једну реч,” прозбори он на крају, “по твом испада да не само да Бог може да буде један и истовремено тројичан, већ и ми људи, можемо да будемо такви, а ипак нисмо једно. Нека ми се понекад чини да се моја душа слива с другима, с онима које волим, али не волим све, а и они које волим ипак остају посебна бића.”
“Друже мој!” рече старац у одговор, све блажим гласом. “Па сам си рекао да своје јединство с другима не осећаш онда кад си у заблуди, већ напротив, кад биваш прави разуман човек. Ако ти се то не дешава често, а другима скоро никад, зар тиме меримо истину? Јер сви људи стално греше, а ипак ћемо рећи да је неразумно грешити, да је праведна само врлина, иако ћеш је ретко срести на земљи.”
“Добре речи говориш,” Ибрахим замишљено прекиде његов говор, “али тешко ми је да поверујем да моја душа може да се сроди са свим људима, чак и с непријатељима.”
Ту се у разговор умеша црквењак:
“А зар ти се није свидело учење Исуса Христа о томе да наш ближњи није само сваки наш рођак или друг, већ и сваки човек уопште?”
“О, наравно да ми се свидело, посебно ми се свидела Исусова прича о милостивом Самарјанину; кад је Самарјанин угледао свог непријатеља Јеврејина, којег су разбојници оставили једва живог, поред којег су пролазили његови и гадили се да се зауставе и да му помогну; угледао је то Самарјанин, сјахао са свог магарца и опрао ране болесника, ставио га је на магарца и донео у град у хотел, а сам је ишао пешке. Да, овај Самарјанин је био ближњи свима. И пристао бих да признам да што је човек бољи и паметнији, тим више људи сматра својим пријатељима, а најбољи је онај ко све воли и никога не сматра непријатељем.
“И још рођенији за све може бити човек,” настави да говори туђиноватељ, “ако се посвети служењу Христу, тада он уопште нема свој сопствени интерес, ничим се не може наљутити и не може да ступа у борбу с другима за себе. Тада је његова душа повезана с душама ближњих и он осећа њихове туге и грехове као своје сопствене. Сећаш се како је клицао апостол Павле у Посланици Галатима: Дјечица моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама (Гал. 4, 19); и на другом месту он се радује врлинама хришћана као својим сопственим: Зато, браћо моја љубљена и најжељенија, радости моја и вјенче мој, тако стојте у Господу, љубљени! (Флп. 4, 1); а ево његових осећања према слушаоцима његове проповеди: Уста наше отворише се према вама, Коринћани, срце наше постаде широко. Вама није тијесно у нама… (2 Кор. 6, 11-12). Таква су осећања светог апостола према људима који су за њега туђи, а може ли боља осећања и мајка да гаји према свом детету?”
“Али то су само осећања,” успротивио се Ибрахим. “Уосталом, поново ћу рећи, Павле је велик, свет човек, наши га грде зато што га не познају. Али и Павле и сви добри, и зли људи су ипак људи појединци, сваки у свом телу, као што и ми сад живимо одвојено.”
“Да,” одговори туђиноватељ, “очигледно, засад смо одвојени, зато што смо ограничени телом, али се људи ослобађају тела после смрти, а после васкрсења ће стећи тела као што га има Васрксли Христос: за ова тела нема препрека ни у простору, јер се брзо преносе с места на место, нити има каквих других препрека, јер пролазе и кроз зидове и кроз ваздух, као што је речено у Јеванђељу.”
“Дакле, по твом испада,” поново прозбори мула, “да ће људи кад се ослободе тела и сваког греха, постати један човек, остајући ипак појединачне личности? Ево, нађи ми такве речи у Светом Писму, па ћу ти поверовати да си ми и учење о Тројици правилно објаснио.”
“На то ћу већ и ја умети да ти одговорим,” узвикну радосно црквењак, који је такође задивљено слушао туђиноватеља. “Апостол Павле говори о томе како Грци и Јевреји који су поверовали У Христа и који су до тада били у непријатељству, постадоше сви заједно један човек. Ево шта он каже о Спаситељу: Он је мир наш, Који и једне и друге састави у једно, и даље: да оба сазда у Самоме Себи у једнога новога човјека, стварајући мир (Еф. 2, 14-15). Исто сам и раније читао код отаца Цркве и нисам схватао: они стално говоре да људи имају једну природу, као што је природа Свете Тројице, и да је само наше јединство ослабљено греховима људи и обнавља се искупљењем Исуса Христа…”
“Да, да,” додаде Федотович као да се нечега сетио, “свети Григорије Ниски чак ово каже: “Питаш ме како може да буде Отац, и Син, и Свети Дух не три Бога, већ један Бог, ако људи на пример, Петар, Павле и Јован, ипак не чине једног човека, него тројицу људи. На ово одговарам,” наставља светитељ Григорије, “да је израз “тројица људи” неправилан, човечанство је једно, а различите су само личности. Тако је у човечанству које је ограничено телесно и греховно, а у Божанству, где су сва Лица света, бестелесна и неограничена, нема никакве поделе, већ је један, ваистину Бог наш.”
“Да, отприлике тако,” додаде туђиноватељ, “наводиш по сећању речи светитеља Григорија из његове посланице Авлалију.”
Мулино лице је горело и од радости и од борбе; рекао је, тешко дишући од узбуђења:
“Не знам светитеља Григорија, наведи ми речи Исуса из којих бих видео да љубав и разум међу људима треба да тријумфују с таквом силом да ће бити једно у свом мноштву; тада ћу поверовати у Свету Тројицу и бићу хришћанин.”
Говорећи тако Ибрахим скочи на ноге и узвикну:
“О, тада ћу схватити зашто је хришћанима тако драгоцена њихова Тројица! Схватићу да треба да верујемо у јединство Оца и Сина да се не бисмо препуштали нашој подели на земљи, већ очекивали бољи живот, зато што ако већ у Богу Истинитом постоји мноштво у јединству, да ли да сумњамо у то да ће се и наша подела завршити и да ћемо попут тријединог Бога бити јединствени као Он! Нађи ми такве речи у Јеванђељу или у Новом Завету,” ускликнуо је поново, “и мени ће бити драгоцено учење о вашој Тројици више од свих осталих речи Исуса.”
“Ево тих речи,” свечано рече Иван Федотович, отварајући Нови Завет, који му је мула вратио. “Реци каквом молитвом је Исус Христос завршио Своје опроштајне поуке ученицима: Не молим пак само за њих, него и за оне који због ријечи њихове повјерују у Мене: да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду да свијет вјерује да си Ме Ти Послао (Јн. 17, 20-21).
Федотович је почео важним и свечаним гласом, али му се на речима да свијет повјерује глас прекинуо од суза ганућа и он је плачући, наставио да чита: Да буду једно као што смо Ми једно. Ја у њима и Ти у Мени, да буду усавршени у једно, и да позна свијет да си Ме Ти послао и да љубиш њих као што Мене љубиш (Јн. 17, 22-23).
Федотович се одједном обиснуо око врата Ибрахиму.
“Брате!” ускликну он. “Не одбацуј твог Спаситеља! Већ си дао реч да ћеш бити Његов ученик ако чујеш ове речи.” Ибрахимове очи су биле влажне од суза.
“Али, мој син, моје жене!” повика он покривајући своје лице рукама. Одједном је осетио да неко нежно дотиче његове руке, покривајући их пољупцима.
“Твој син је одавно у души хришћанин,” зачуо је, “и моли се да му дозволиш да се крсти и да се крстиш заједно с њим.” Не верујући својим ушима, мула склони руке с лица и угледа сина, који је клечао пред њим. Привукао га је у свој загрљај и пољубио младића у чело и у очи; затим упери свој поглед према небу и рече:
“О, милосрдни Исусе Христе, Спаситељу наш! Сад сам Твој и нико ме неће спречити да Те исповедам, чак и ако ми буду претили смрћу! Нека ме оставе и моје сироте жене, ја нећу одступити од Господа Исуса Христа.”
“Господару наш,” рекоше обе његове жене, “слушале смо целу твоју беседу с овим добрим људима и премда нисмо схватиле све што смо чуле, виделе смо да су ти рекли реч Божију. Твоја вера ће бити и наша вера; у хришћанском закону мушкарац нема две жене, али ћемо ти ми бити сестре и слушкиње, само нас немојте оставити, ти и син твој.”
Мула је плакао од радости и први пут у животу се прекрстио.
“Буди нам кум,” рекао је Ивану Федотовичу, стежући његову руку, “а теби, свети човече,” обратио се туђиноватељу, “дозволи да се поклоним до земље по хришћанском обичају.” На мулино чуђење, туђиноватеља међу њима није било; прво је мула помислио да је старац за неко време отишао од њих и замолио је црквењака да га доведе увече, али је увече дошао Иван Федотович с вешћу да није могао да пронађе туђиноватеља. На крају нису ни сазнали ко је био тај човек.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Преведен је на немачки језик. Издат као посебна брошура. Одштампан у часопису “Мисионарски преглед”, 1900.г., бр. 11.

Comments are closed.