IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
SLOBODA VEROISPOVESTI I POLEMIKA SA INOSLAVNIMA
 
U ČEMU SE SASTOJI PREDNOST JEDNOBOŠTVA NAD MNOGOBOŠTVOM[1]
 
Vrlo je važno da se razrešiti ovo pitanje radi propovednika naše vere među muslimanima i hrišćanima, pripadnicima drugih naroda, zato što islamska lažna učenja koriste opšte prihvaćeno učenje o prednosti jednoboštva kako bi se rugali našem učenju o Presvetoj Trojici. Oni prvo kažu da nas navodno smatraju tribožnicima, ali kad im objasnimo da ispovedamo Jednog Boga, ali trojičnog u Licima, oni odgovaraju: „Ako je hrišćansko učenje o jednom Bogu trojičnom u Licima iznad učenja o mnogim bogovima, učenje islama o jednom Bogu u jednom licu je još više iznad hrišćanskog, zato što mi imamo potpuno, savršeno jednobožje, a kod vas ono nije potpuno.“
Šta da im se odgovori? Evo, to bih želeo da razjasnim poslenicima hrićanske misije, a oni neka razmisle kako da izlože ove argumente jezikom jasnim i za Tatare i za ostale narode, krštene i nekrštene.
Složite se s tim da jednoboštvo nije bolje od mnogoboštva zbog samog tog što je jedinica bolja od svakog drugog broja. Na primer, Gospod je za čoveka pre pada rekao: nije dobro da je čovjek sam; da mu načinim druga prema njemu (1 Mojs. 2, 18). Isto tako i Anđele je Bog stvorio mnoge, a ne jednog. Zašto je, ako je Anđelima i ljudima bolje da budu mnogi, a ne po jedan, ipak bolje da Bog bude jedan, a ne da bude mnogo bogova? Evo muslimani hule jevanđelsko učenje o Trijedinom Bogu, koje navodno krši drevnu judejsku istinu jednoboštva, ali i judejsko jednobožje je cenilo sebe drugačije, a ne onako kako bi to želeli muslimani, ono nije nalazilo manjkavost u tome što je ponekad i ljude nazivalo bogovima: bogovi ste, i sinovi Višnjega svi (Ps. 82, 6).
Dalje, muslimani kažu da navodno ni Hristos Spasitelj nikad nije govorio o Svom Božanstvu, da je navodno učenje o Trijedinom Bogu Njemu tuđe i da su ga izmislili kasniji hrišćani: a Sam naš Gospod je navodno učio istom takvom bezuslovnom jednoboštvu kao Muhamed.[2] Ali, u stvari, Isus Hristos ne da je samo učio o Božjem Trijedinstvu, već i o tome da će ljudi biti zajedničari Božanstva. On je ponovio i navedene reči iz 82. psalma, i govorio je Svojim učenicima da će se udostojiti da dobiju na nebu 12 prestola i da će suditi 12 kolena Izrailjevih. A vi ste oni koji ste se održali sa Mnom u iskušenjima Mojim, govorio je On, i Ja vama zavještavam Carstvo kao što Otac Moj Meni zavješta (Lk. 22, 28-29). Rastajući se od Svojih učenika u noći izdaje, Gospod se molio da se oni, kao i ljudi koji su radi njih poverovali u Njega sjedine u jedno s Bogom Ocem i Sinom u budućem životu: Da i oni u Nama jedno budu (Jn. 17, 21).
Dakle, po reči Gospodnjoj, sveci učestvuju u Božanskom upravljanju svetom i u sudu nad njim. Istu misao izgovara Spasitelj u priči o izgubljenoj drahmi i o zabludeloj ovci, zbog čijeg se pronalaženja Bog na nebu raduje zajedno sa svestim Anđelima.
„Tim gore po hrišćanstvo,“ verovatno će na ovo reći muslimani, „ranije smo mislili da su kod vas mnogoboštvo uveli Isusovi učenici, a vi nas uveravate u to da je ono svojstveno i Jevanđelju. Koja je razlika izeđu vaših Anđela ili svetih ljudi u poređenju s grčkim i rimskim drugostepenim bogovima, koji su ipak svi zavisili od Jupitera i svi se pred njim povlačili?“
Upravo i čekamo ovo njihovo pitanje: ono nam najviše olakšava dalje objašnjenje.
„Postoji velika razlika,“ odgovorićemo im, „i njena suština čak nije u tome što je naš Bog Tvorac i Svedržitelj anđeoskog i ljudskog sveta, a paganski bogovi imaju posebno poreklo, a ne potiču od Jupitera. Ne, suprotnost između hrišćanskog jednoboštva i paganskog mnogoboštva, isto kao i između muslimanskog i novojudejskog učenja se sastoji u tome što mi imamo i Tri Lica Jednog Božanstva i ostala viša bića, koja učestvuju u našem životu, odnosno, svete Anđele i obožene ljude – svi su ispunjeni jedinstvenim duhom, jedinstvenim principom. Živeći u Bogu, Svetom i Dobrom, oni svi jedno misle, jedno žele, od jednog istog se odvraćaju. Ako u najbolja vremena crkvenog života kod hrišćana čak i za vreme njihovog zemaljskog boravka bješe jedno srce i jedna duša (Dap. 4, 32) kao što svedoči knjiga Djela apostolskih, može li se sumnjati u to da će biti ispunjena molitva Gospoda za budući život: da budu jedno, kao što smo Mi jedno (Jn. 17, 22). Nečastivost paganskog mnogoboštva se sastojala u tome što su sve zemaljke ljudske težnje, strasti i zločini imali u uobrazilji pagana svoje pokrovitelje na nebu, a glavni bog, premda je i vladao ovima, takođe se podvrgavao različitim promenama u svojoj duši: čas je bio pravedan i milostiv, čas, naprotiv, osvetoljubiv, razvratan, zavidljiv, lažljiv i pokvaren.
Evo zbog čega za paganina vrlina nikad ne može izgledati kao bezuslovno obavezna, bezuslovno sveta i kao ona koja prevazilazi sva zemaljska blaga. Istina, za odstupanje od nje jedni bogovi ga kažnjavaju, ali ga drugi brane; čineći dobro čovek ugađa jednom bogu, ali čineći zlo biva prijatan drugom, a i glavni bog dozvoljava da se ostvare i zle, sebične želje njegovog ljubimca, samo da mu ugađa prinošenjem žrtava i drugim spoljašnjim sredstvima.
Nasuprot tome, hrišćanin, premda priziva u molitvi čas Jednog Boga Koji se spoznaje u tri Lica, čas se obraća Ocu Nebeskom ili Sinu Božijem, čas Svetom Duhu, čas moli za zastupništvo Presvetu Bogorodicu, čas Anđele i svece, on zna da može da moli sve svoje nebeske pokrovitelje samo za jedno, istom se raduje i daje pokroviteljstvo Nebo, na jedno isto se gnevi. Oče! Sagriješih nebu i Tebi (Lk. 15, 18) – ovako vapije grešnik koji se kaje, kako nas uči Hristova priča.
Istina, u nevidljivom svetu postoje odstupanja i neprijateljstvo palih anđela protiv Boga i Njegovih svetaca, i njihova borba protiv spasenja ljudi, ali uzaludno bi se grešnik nadao pokroviteljstvu demona u svojim zlim zamislima. Naša vera uči da su oni vezani Božanskim svedržiteljstvom i ako Bog dopušta zlim duhovima i zlim ljudima da razvraćaju i sablažnjavaju, to je samo kako bi se lakomisleni hrišćani naučili u kako teške nevolje padaju dopustivši sebi nemar za svoju dušu. A svako gine po svojoj zloj volji. Ipak, Gospod ne dozvoljava demonima da pružaju samostalno pokroviteljstvo grešniku, niti da ga uzimaju pod svoju zaštitu, već Sam rukovodi okolnostima života svih živih bića, tako da bez Njegove svete volje čak ni jedna dlaka neće pasti s glave čoveka, bez obzira da li je dobar ili zao. Dakle, evo u čemu je prednost jednoboštva nad mnogoboštvom. Tamo gde ima mnogo bogova, ima mnogo principa života, i dobrih i zlih: ako čovek želi da bude preljubnik – njegova pokroviteljka je Venera; ako želi da bude razbojnik – njegov pokrovitelj je Mars; ako želi da zaboravi na vrlinu i da se prepusti samo sticanju – njegov pokrovitelj je Merkur. Gde nema hrišćanskog jednoboštva ne može biti ni carskog položaja u životu jedne vrline – onoga što je jedino potrebno (Lk. 10, 43 – netačan broj citata). Hrišćansko učenje o Trijedinom Bogu, o Anđelima i svecima ne slabi, već jača carski značaj vrline, zato što joj se po našem učenju i raduje i od nje ne odstupa celo Nebo, sva višnja Bića proniknuta Božanskim životom.
Da li je tako u novojudejskoj i muhamedanskoj veri? Istina, oni navodno veruju u jednog Boga: „Jedan je Bog,“ kažu musliani. „I nema on ni ženu, ni dete,“ dodaju nadajući se da će nas time prekoriti. „A ako nije jedan?“ reći ćemo im. Kakvo je to jedinstvo ako je po novojudejskom učenju božanstvo u jednim satima u toku dana milostivo, u drugima gnevno; ono ponekad spava, ponekad se zabavlja s krokodilom kao s kućnom mačkom. Ponekad je raspoloženo, pa ćeš dobiti sve što poželiš, a ponekad – bolje je da mu ne prilaziš. A da li su muslimani daleko odmakli od istog takvog sujeverja? Njihovo božanstvo se takođe potčinjava sudbini, ono je nemoćno da izmeni njenu odluku, i zato nesrećni „pravovernici“ mogu samo da proslavljaju njegova navodna savršenstva, ali ne i da mole za bilo šta: sve je već unapred rešeno – ko će biti dobar, i ko će biti zao, tako da bi uzaludne bile sve molitve za blagodatnu pomoć Božiju za pobedu dobrog principa u njima nad zlim. Sama bliskost njihovom božanstvu, koje je zarobila sudbina, ne uslovljava se vrlinom i čistotom čoveka, nego samo pokornošću i drugim načinima bogougađanja. Muhamed je bio preljubnik, uzimao je tuđe žene, sam je očigledno kršio i čak menjao zakon koji mu je navodno dao Alah, i ništa ovo mu nije smetalo da u njegovim očima bude iznad svih svetih proroka: Avrama, Josifa, Mosija, pa čak i bezgrešnog Isusa Koji se živ vazneo na nebo, kako veruju i muslimani.
Pored svega toga mnogoženac Muhamed je toliko bio draži božanstvu od svih da je radi ugađanja njegovim bludnim strastima Alah u Koranu promenio svoje odluke o broju žena koje su dozvoljene proroku i uopšte je dopuštao takozvana „ukidanja“ već datih odluka.
Kakvo je pak jedinstvo božanstva kod novojudejaca i muslimana? Bolje je da poštuju mnoge samostalne bogove, ali verne jednom načelu svetosti i vrline, nego da poštuju jedno božansko biće, koje se ipak menja u svom raspoloženju, u svom unutrašnjem sadržaju. Sudite sami, zar je uz poštovanje ovakvog pristrasnog, nestalnog božanstva za ljude moguće postojano poštovanje svete vrline? Zar tamo može biti ljudi koji bi s nesavladivom stalnošću pobeđivali strasti u sebi; koji bi samo vrlini pripisivali najvišu vrednost, kad to ne može da učini njihov bog, koji više zahteva servilnost nego svetost i pritom se bitno razlikuje u različito vreme? Kod njih nema odjednom mnogo bogova, kao kod drevnih Grka i Rimljana, ali ipak nema ni jednoboštva, već je tu promenljivi bog, kao rimski Jupiter, kod kojeg se ne bi danas moglo jemčiti šta će se desiti sutra.
Istinsko jednoboštvo postoji samo kod hrišćana; samo kod njih se čuva takvo učenje o Bogu, koje u čovekov zemaljski život unosi jedinstvo služenja jedinstvenoj vrlini, i u budućem životu obećava prijateljima Božjim sjedinjenje i jedinstvo s Božanstvom, kad će svi spaseni, po rečima apostola Pavla, postati jedinstveni novi čovek, u kojem će Sebi načiniti obitelj Otac, Sin i Duh Sveti – Jedinstveni Istiniti Bog, neka svi budu jedno (Jn. 17, 21) – kao što je rekao Hristos Spasitelj.
 


 
NAPOMENE:

  1. Objavljeno u časopisu „Saradnik“ 1909.g., br. 4.
  2. Protiv ovakvog lažnog tumačenja Jevanđelja v. radove: 1) „Razgovor hrišćanina s muslimanom o Presvetoj Trojici“, 2) „Zašto Gospod Isus Hristos nije nazivao Sebe Bogom“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *