ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
СЛОБОДА ВЕРОИСПОВЕСТИ И ПОЛЕМИКА СА ИНОСЛАВНИМА
 
О СЛОБОДИ ВЕРОИСПОВЕСТИ
(Излагање Високопреосвећеног Антонија, архиепископа Волинског, у VI одељењу Предсаборног састанка 19. маја 1906. године)
 
Мишљење о равноправности свих религија које је пожељно за извесне партије у Думи не сме произилазити из уопштених априорних тврдњи. Ако је за закључак, пожељан за либерале довољно да се сви сложе с мишљу о томе да је хришћанство религија љубави, да Богу нису потребни неслободни поклоници, да се убеђења неће одржати и да се неће усађивати мачем, зар ове истине нису толико јасне и просте да их схвате вође различитих народа у току хиљаду и по година? Међутим, од ових жеља до закључка о равноправности религија у Русији је још врло далеко и да прескачу с првих на последње могу само савремени новински агитатори, који сами, као прво, ни у шта не верују и због тога не могу да разликују истину од лажи, а као друго, немају никаквих разумних података да своје захтеве образложе убедљиво и поштено, и зато и замењају све доказе извикивањем емоционалних фраза које се уопште не односе на ствар.
Слобода вероисповести (а не слобода савести – овај израз је бесмислен), наравно, треба да се чува у држави: нема сврхе да владајућа Црква користи било какву силу; оне који изјављују да су ван вероисповести[1] треба изопштавати из Цркве након два саветовања. Али, ово је потпуно друга ствар у односу на слободу религиозне пропаганде.
Уосталом, пре него што кажемо нешто о њеној суштини треба да истакнемо да заступничка установа као што је Дума сва питања државаног живота разматра с тачке гледишта народне воље, а не апстрактних идеја.
Дакле, хоће ли било ко, чак и од савремених публициста који су се укиселили од сталне лажи, спорити против тога да православни народ, који чини преко две трећине становништва царства не само да ће с негодовањем одбацити мисао о дозвољавању инославне пропаганде, него ће још за њу захтевати казну као за кривични прекршај, јер православну веру и то као владајућу веру, он сматра главним предметом бриге не само архијереја, већ и цара, и христољубиве војске. Уопште, народна воља је у овом смислу много мање милостива и снисходљива него што је воља владе, не само савремене, већ и епохе покојног цара, па чак и цара Николаја I. Претендујући на владавину народне воље, Државна дума имајући макар кап искрености, не би ни заустила да каже нешто о равноправности вероисповести, јер ко не зна да и она права, која иноверци уживају од 17. априла 1905. године, изазивају снажно негодовање православног народа, негодовање које је гласније од свих осталих закона, који се не слажу с народним духом, с народним свакодневним животом.
Погледајмо сад разрешење нашег питања по суштини – дословце, питање о равноправности пропаганде религиозних убеђења.
Пре свега, Православље се врло мало боји проповеди туђих религиозних догми и с таквом проповеђу тешко да ће се нека религија одлучити да се обрати православним слушаоцима: то би значило да се човек нада да ће премамити људе са сунчеве светлости на мутну петролејску лампу. Пропаганда других вера је могућа само уз помоћ лукавства, преваре и насиља. Ко не зна којим средствима су католици у току последње године премамили 200.000 православних хришћана? Они су упорно ширили гласине о преласку у своју јерес целе царске породице, па чак и о.Јована Кронштатског, уверавали су народ у то да ће наводно све католике да упишу и племиће и да ће свима поклонити земљу, а да ће православне вратити у стање кметова. Али, то је још само пола невоље. Будући да у западној и југо-западној покрајини представници скоро целе велепоседничке класе, пољска господа и грофови угњетавају православне у својим фабрикама, на економијама, на велепоседима, сељаци су овде у потпуности у рукама ових савремених феудалаца: кад се сретну с њима, они их љубе у ноге (sic!). И ево, чак и сад, односно док још нема равноправности вероисповести, они поклањају ренегатима Православља и новац, и шуму, и земљу, а верне синове Цркве, вређају, лишавају наднице и истерују тако да не могу да зараде у фабрици. Шта ће бити кад буде постојала равноправност вероисповести?
Протестантизам истим средствима делује у северо-западној покрајини, а различите секте – на Криму и у Новорусији. Насупрот томе Православље и православци се увек гнушају оваквих радњи. Муслиман или Јеврејин, који су примили свето Крштење, често одмах бивају подвргнути линчовању, односно убијају их њихови бивши истоверци, а у сваком случају обавезно потпуно осиромаше. Може ли држава да их остави без заштите? Хиљаде хришћана су отпале у ислам у току последње године; пало је чак и неколико чисто руских породица у Оренбуршког епархији, попуштајући пред претњама, поткупљивањем и бесмисленим гласинама о брзом препороду киргиске царевине с њиховом наследном династијом, с протеривањем, па чак и убијањем свих хришћана.
Равноправност вероисповести је могућа у неким европским државама и у Америци, где се различите вероисповести слажу у заједничкој религиозној равнодушности, где су људи свецело обузети борбом за земаљску срећу и у овом смислу одлично сами себе дисциплинују у границама спољашње формалне законитости. Они неће потегнути ножеве због религиозних убеђења;[2] њихов бог је новац и овоземаљска блага. Није такав случај у Русији, у којој сви значајни народи, почевши од самих Руса, живе религиозним животом и залажу се за њега са свим фанатизмом, који је својствен сваком теократском народу. Такви народи, уједињени у једну државу, не могу се свецело препустити самима себи, већ, остављајући свакоме да верује на свој начин, пре свега треба задржавати казненим законом ону пропаганду, која се не гади никаквих средстава по самом принципу ових религија, јер је иначе неизбежна крвава религиозна кланица (ови примери се већ виде). Ова опасност није једини повод за државни патронат.
Ако владе свих културних земаља кажњавају фалсификате у трговини, кажњавајући људе који шире сензационе лажне гласине и свесну клевету итд., и наша влада, остајући доследна, треба да заштити православни народ од преваре, уцене, економског и физичког насиља иновераца, којима ови једино и могу да делују, као што су деловали католици за време Пољске краљевине, развраћајући православне у унију.
Сетимо се још једне врло важне околности, која се потпуно губи из вида приликом размишљања о верској толеранцији.
Кад би наша паства била упозната с истинама своје вере и с тим како треба гледати на различите вере, народе и класе, могла би се препустити самој себи и духовном утицају њених пастира у борби за веру и народност.
Међутим, наша влада, тачније – држава је, препустивши се у Петрово време и после њега циљевима чисто спољашње културе и државне централизације, сузила, учинила безличном и чак на пола помрачила религиозну свест и религиозни живот православног народа. У XVII веку он не би имао разлога да се плаши било какве пропаганде (осим, наравно, старог обреда), зато што ако није свака сељачка породица, макар је свако село имало своје начитане људе, који су живели истим оним сељачким животом, као и сви сеоски становници, и црквено-свакодневна дисциплина је била тако јака као код Јевреја-хасида или, узећемо, ближе, као код савремених једновераца, за које такође, захваљујући наведеним условима, уопште није опасна никаква пропаганда.
Али влада XVIII века која је одвојила клир од народа, утерала га је у оквире посебне касте, није га васпитавала на појмовима и свакодневној дисциплини народног Православља него у традицијама латинске школе и теоретске богословске схоластике; народ се све више и више клонио црквене књиге и црквене певнице и што је још жалосније, остао је усамљен у свом религиозном животу, у својим постовима, молитвама Богу, ходочашћима. Клир је постајао све ученији, све културнији, а народ све неукији и све мање се држао православне дисциплине. Тако је било с народом који је био исконски православан, с великоруским народом, а шта рећи за угњетене, поробљене западне Малорусе, Белорусе или потомке оних у давна времена крштених других народа Поволжја и Сибира?
Сви ови људи, закржљали у погледу духовног развоја, збачени на земљу, морали су хтели-не хтели да се помире с мишљу да уместо њих свете књиге и свету веру изучавају архијереји, и свештеници, цар и господа, а они сами ће да слушају њих, учене људе и људе који могу да нађу слободно време и новац за читање.
Непросвећено село скоро да не разликује духовно старешинство од светског, духовне књиге и науке од светских. Све што потиче од законодавне власти потиче од Бога, све што је одштампано у новинама, потиче од цара и архијереја – ево с каквим погледима на живот је наишао наш сироти народ на брда прокламације, на светогрдне брошуре, на карикатуре царских личности и о.Јована Кронштатског, и на све остало, чиме су услугу домовини учинили њени дојучерашњи просветари.
Управо овде је кључ за то како је народ могао да верује католичким прокламацијама о томе да ће цар примити њихову религију, револуционарним прокламацијама о наводно царском налогу да се пљачкају велепоседници итд. Дакле, може ли руска влада, узевши у своје руке народну савест, учинивши себе у очима народа показатељем истинитости вере, да се одрекне Православља пре него што народ буде у њега добро упућен? Ако пожели да буде ван вероисповести, нека прво врати народу свест о вероисповести коју му је узела, нека да на неколико година милион за установе за обуку катихета, макар једног на 300 људи (сад је један свештеник на 2000 православних хришћана), а до тада је дужна да брани православни народ од насилне обмане, од економске принуде на одступништво.
Рекли смо да изборна власт не сме да врши насиље над народном вољом, већ треба да је спознаје и да јој се повинује. Власт владе, наравно, има највиша овлашћења, али и она треба да буде сагласна, ако не са сваком савременом, у сваком случају с историјски непромењивом вољом народа. У њој се заправо препознаје Русија као колективни организам који расте, као нација, као строга идеја која се развија у историји. А шта је наш народ у својој историји и у својој садашњости? Да ли је то етнографска група или је пре свега група државне самоодбране? Не, Руси себе одређују као религиозну групу, као вероисповедну групу, укључујући у овај појам и Грузијца, и Грка, који чак не умеју ни да говоре руски. По потпуно тачној дефиницији К.Аксакова и других словенофила, руски народ себе сматра стадом Божјим, Црквом, заједницом људи који остварују своје спасење по руководству вере кроз молитву и рад: народ на свој живот гледа као на крст, који му је дат од Бога и све своје земаљско благостање је поверио цару. Нека цар са својим бољарима и војницима одбаци непријатеље његове православне земље, нека за то узима данак и регруте, нека цар суди својим слугама и кажњава лопове, разбојнике и друге злочинце – све то слабо занима Руса: његова је ствар да се подвизава у раду и молитви и да се учи врлини од људи Божјих, а да му у томе нико не би сметао, брину се цар и његови војници. Истина, у његовој земљи има и много таквих људи којима је туђ свенародни циљ живота, односно спасење, али ако они Русима не сметају у томе, нека неометано живе по својим “паганским обичајима” и моле се својим боговима док не спознају истинску веру: али наравно, сваки Рус није само лични циљ, већ и предназначење своје православне земље видео у томе да објављује светлост Православља и међу својим “невернима” и ван граница рођене земље, као што нам то доказује стална мисионарска колонизација Руса на Истоку и Северу почевши од XI века и њихова стална свест о историјској дужности да ослободе истоверну браћу од Турака и да свргну њихово “богомско царство” за шта се узноси јектенија на молебану за нову годину од дана Ивана III до дана Николаја II.
Одрећи се овог задатка који народ сматра својим главним делом већ девет векова, увести равноправност свих вера у руској држави – значи укинути Русију као историјску чињеницу, као историјску силу, то значи извршити веће насиље над хиљадугодишњим народом, него што су то учинили татарски канови или самозванци смутног времена.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Наравно, забрањујући синовима Цркве да ступају у брак с њима и примењујући на њих остале каноне.
  2. Али, ако се негде привремено појача религиозни покрет на уштрб друштвеног мира, према њему немају милости, на пример, према мормонима.

Comments are closed.