IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
SLOBODA VEROISPOVESTI I POLEMIKA SA INOSLAVNIMA
 
O SLOBODI VEROISPOVESTI
(Izlaganje Visokopreosvećenog Antonija, arhiepiskopa Volinskog, u VI odeljenju Predsabornog sastanka 19. maja 1906. godine)
 
Mišljenje o ravnopravnosti svih religija koje je poželjno za izvesne partije u Dumi ne sme proizilaziti iz uopštenih apriornih tvrdnji. Ako je za zaključak, poželjan za liberale dovoljno da se svi slože s mišlju o tome da je hrišćanstvo religija ljubavi, da Bogu nisu potrebni neslobodni poklonici, da se ubeđenja neće održati i da se neće usađivati mačem, zar ove istine nisu toliko jasne i proste da ih shvate vođe različitih naroda u toku hiljadu i po godina? Međutim, od ovih želja do zaključka o ravnopravnosti religija u Rusiji je još vrlo daleko i da preskaču s prvih na poslednje mogu samo savremeni novinski agitatori, koji sami, kao prvo, ni u šta ne veruju i zbog toga ne mogu da razlikuju istinu od laži, a kao drugo, nemaju nikakvih razumnih podataka da svoje zahteve obrazlože ubedljivo i pošteno, i zato i zamenjaju sve dokaze izvikivanjem emocionalnih fraza koje se uopšte ne odnose na stvar.
Sloboda veroispovesti (a ne sloboda savesti – ovaj izraz je besmislen), naravno, treba da se čuva u državi: nema svrhe da vladajuća Crkva koristi bilo kakvu silu; one koji izjavljuju da su van veroispovesti[1] treba izopštavati iz Crkve nakon dva savetovanja. Ali, ovo je potpuno druga stvar u odnosu na slobodu religiozne propagande.
Uostalom, pre nego što kažemo nešto o njenoj suštini treba da istaknemo da zastupnička ustanova kao što je Duma sva pitanja državanog života razmatra s tačke gledišta narodne volje, a ne apstraktnih ideja.
Dakle, hoće li bilo ko, čak i od savremenih publicista koji su se ukiselili od stalne laži, sporiti protiv toga da pravoslavni narod, koji čini preko dve trećine stanovništva carstva ne samo da će s negodovanjem odbaciti misao o dozvoljavanju inoslavne propagande, nego će još za nju zahtevati kaznu kao za krivični prekršaj, jer pravoslavnu veru i to kao vladajuću veru, on smatra glavnim predmetom brige ne samo arhijereja, već i cara, i hristoljubive vojske. Uopšte, narodna volja je u ovom smislu mnogo manje milostiva i snishodljiva nego što je volja vlade, ne samo savremene, već i epohe pokojnog cara, pa čak i cara Nikolaja I. Pretendujući na vladavinu narodne volje, Državna duma imajući makar kap iskrenosti, ne bi ni zaustila da kaže nešto o ravnopravnosti veroispovesti, jer ko ne zna da i ona prava, koja inoverci uživaju od 17. aprila 1905. godine, izazivaju snažno negodovanje pravoslavnog naroda, negodovanje koje je glasnije od svih ostalih zakona, koji se ne slažu s narodnim duhom, s narodnim svakodnevnim životom.
Pogledajmo sad razrešenje našeg pitanja po suštini – doslovce, pitanje o ravnopravnosti propagande religioznih ubeđenja.
Pre svega, Pravoslavlje se vrlo malo boji propovedi tuđih religioznih dogmi i s takvom propoveđu teško da će se neka religija odlučiti da se obrati pravoslavnim slušaocima: to bi značilo da se čovek nada da će premamiti ljude sa sunčeve svetlosti na mutnu petrolejsku lampu. Propaganda drugih vera je moguća samo uz pomoć lukavstva, prevare i nasilja. Ko ne zna kojim sredstvima su katolici u toku poslednje godine premamili 200.000 pravoslavnih hrišćana? Oni su uporno širili glasine o prelasku u svoju jeres cele carske porodice, pa čak i o.Jovana Kronštatskog, uveravali su narod u to da će navodno sve katolike da upišu i plemiće i da će svima pokloniti zemlju, a da će pravoslavne vratiti u stanje kmetova. Ali, to je još samo pola nevolje. Budući da u zapadnoj i jugo-zapadnoj pokrajini predstavnici skoro cele veleposedničke klase, poljska gospoda i grofovi ugnjetavaju pravoslavne u svojim fabrikama, na ekonomijama, na veleposedima, seljaci su ovde u potpunosti u rukama ovih savremenih feudalaca: kad se sretnu s njima, oni ih ljube u noge (sic!). I evo, čak i sad, odnosno dok još nema ravnopravnosti veroispovesti, oni poklanjaju renegatima Pravoslavlja i novac, i šumu, i zemlju, a verne sinove Crkve, vređaju, lišavaju nadnice i isteruju tako da ne mogu da zarade u fabrici. Šta će biti kad bude postojala ravnopravnost veroispovesti?
Protestantizam istim sredstvima deluje u severo-zapadnoj pokrajini, a različite sekte – na Krimu i u Novorusiji. Nasuprot tome Pravoslavlje i pravoslavci se uvek gnušaju ovakvih radnji. Musliman ili Jevrejin, koji su primili sveto Krštenje, često odmah bivaju podvrgnuti linčovanju, odnosno ubijaju ih njihovi bivši istoverci, a u svakom slučaju obavezno potpuno osiromaše. Može li država da ih ostavi bez zaštite? Hiljade hrišćana su otpale u islam u toku poslednje godine; palo je čak i nekoliko čisto ruskih porodica u Orenburškog eparhiji, popuštajući pred pretnjama, potkupljivanjem i besmislenim glasinama o brzom preporodu kirgiske carevine s njihovom naslednom dinastijom, s proterivanjem, pa čak i ubijanjem svih hrišćana.
Ravnopravnost veroispovesti je moguća u nekim evropskim državama i u Americi, gde se različite veroispovesti slažu u zajedničkoj religioznoj ravnodušnosti, gde su ljudi svecelo obuzeti borbom za zemaljsku sreću i u ovom smislu odlično sami sebe disciplinuju u granicama spoljašnje formalne zakonitosti. Oni neće potegnuti noževe zbog religioznih ubeđenja;[2] njihov bog je novac i ovozemaljska blaga. Nije takav slučaj u Rusiji, u kojoj svi značajni narodi, počevši od samih Rusa, žive religioznim životom i zalažu se za njega sa svim fanatizmom, koji je svojstven svakom teokratskom narodu. Takvi narodi, ujedinjeni u jednu državu, ne mogu se svecelo prepustiti samima sebi, već, ostavljajući svakome da veruje na svoj način, pre svega treba zadržavati kaznenim zakonom onu propagandu, koja se ne gadi nikakvih sredstava po samom principu ovih religija, jer je inače neizbežna krvava religiozna klanica (ovi primeri se već vide). Ova opasnost nije jedini povod za državni patronat.
Ako vlade svih kulturnih zemalja kažnjavaju falsifikate u trgovini, kažnjavajući ljude koji šire senzacione lažne glasine i svesnu klevetu itd., i naša vlada, ostajući dosledna, treba da zaštiti pravoslavni narod od prevare, ucene, ekonomskog i fizičkog nasilja inoveraca, kojima ovi jedino i mogu da deluju, kao što su delovali katolici za vreme Poljske kraljevine, razvraćajući pravoslavne u uniju.
Setimo se još jedne vrlo važne okolnosti, koja se potpuno gubi iz vida prilikom razmišljanja o verskoj toleranciji.
Kad bi naša pastva bila upoznata s istinama svoje vere i s tim kako treba gledati na različite vere, narode i klase, mogla bi se prepustiti samoj sebi i duhovnom uticaju njenih pastira u borbi za veru i narodnost.
Međutim, naša vlada, tačnije – država je, prepustivši se u Petrovo vreme i posle njega ciljevima čisto spoljašnje kulture i državne centralizacije, suzila, učinila bezličnom i čak na pola pomračila religioznu svest i religiozni život pravoslavnog naroda. U XVII veku on ne bi imao razloga da se plaši bilo kakve propagande (osim, naravno, starog obreda), zato što ako nije svaka seljačka porodica, makar je svako selo imalo svoje načitane ljude, koji su živeli istim onim seljačkim životom, kao i svi seoski stanovnici, i crkveno-svakodnevna disciplina je bila tako jaka kao kod Jevreja-hasida ili, uzećemo, bliže, kao kod savremenih jednoveraca, za koje takođe, zahvaljujući navedenim uslovima, uopšte nije opasna nikakva propaganda.
Ali vlada XVIII veka koja je odvojila klir od naroda, uterala ga je u okvire posebne kaste, nije ga vaspitavala na pojmovima i svakodnevnoj disciplini narodnog Pravoslavlja nego u tradicijama latinske škole i teoretske bogoslovske sholastike; narod se sve više i više klonio crkvene knjige i crkvene pevnice i što je još žalosnije, ostao je usamljen u svom religioznom životu, u svojim postovima, molitvama Bogu, hodočašćima. Klir je postajao sve učeniji, sve kulturniji, a narod sve neukiji i sve manje se držao pravoslavne discipline. Tako je bilo s narodom koji je bio iskonski pravoslavan, s velikoruskim narodom, a šta reći za ugnjetene, porobljene zapadne Maloruse, Beloruse ili potomke onih u davna vremena krštenih drugih naroda Povolžja i Sibira?
Svi ovi ljudi, zakržljali u pogledu duhovnog razvoja, zbačeni na zemlju, morali su hteli-ne hteli da se pomire s mišlju da umesto njih svete knjige i svetu veru izučavaju arhijereji, i sveštenici, car i gospoda, a oni sami će da slušaju njih, učene ljude i ljude koji mogu da nađu slobodno vreme i novac za čitanje.
Neprosvećeno selo skoro da ne razlikuje duhovno starešinstvo od svetskog, duhovne knjige i nauke od svetskih. Sve što potiče od zakonodavne vlasti potiče od Boga, sve što je odštampano u novinama, potiče od cara i arhijereja – evo s kakvim pogledima na život je naišao naš siroti narod na brda proklamacije, na svetogrdne brošure, na karikature carskih ličnosti i o.Jovana Kronštatskog, i na sve ostalo, čime su uslugu domovini učinili njeni dojučerašnji prosvetari.
Upravo ovde je ključ za to kako je narod mogao da veruje katoličkim proklamacijama o tome da će car primiti njihovu religiju, revolucionarnim proklamacijama o navodno carskom nalogu da se pljačkaju veleposednici itd. Dakle, može li ruska vlada, uzevši u svoje ruke narodnu savest, učinivši sebe u očima naroda pokazateljem istinitosti vere, da se odrekne Pravoslavlja pre nego što narod bude u njega dobro upućen? Ako poželi da bude van veroispovesti, neka prvo vrati narodu svest o veroispovesti koju mu je uzela, neka da na nekoliko godina milion za ustanove za obuku katiheta, makar jednog na 300 ljudi (sad je jedan sveštenik na 2000 pravoslavnih hrišćana), a do tada je dužna da brani pravoslavni narod od nasilne obmane, od ekonomske prinude na odstupništvo.
Rekli smo da izborna vlast ne sme da vrši nasilje nad narodnom voljom, već treba da je spoznaje i da joj se povinuje. Vlast vlade, naravno, ima najviša ovlašćenja, ali i ona treba da bude saglasna, ako ne sa svakom savremenom, u svakom slučaju s istorijski nepromenjivom voljom naroda. U njoj se zapravo prepoznaje Rusija kao kolektivni organizam koji raste, kao nacija, kao stroga ideja koja se razvija u istoriji. A šta je naš narod u svojoj istoriji i u svojoj sadašnjosti? Da li je to etnografska grupa ili je pre svega grupa državne samoodbrane? Ne, Rusi sebe određuju kao religioznu grupu, kao veroispovednu grupu, uključujući u ovaj pojam i Gruzijca, i Grka, koji čak ne umeju ni da govore ruski. Po potpuno tačnoj definiciji K.Aksakova i drugih slovenofila, ruski narod sebe smatra stadom Božjim, Crkvom, zajednicom ljudi koji ostvaruju svoje spasenje po rukovodstvu vere kroz molitvu i rad: narod na svoj život gleda kao na krst, koji mu je dat od Boga i sve svoje zemaljsko blagostanje je poverio caru. Neka car sa svojim boljarima i vojnicima odbaci neprijatelje njegove pravoslavne zemlje, neka za to uzima danak i regrute, neka car sudi svojim slugama i kažnjava lopove, razbojnike i druge zločince – sve to slabo zanima Rusa: njegova je stvar da se podvizava u radu i molitvi i da se uči vrlini od ljudi Božjih, a da mu u tome niko ne bi smetao, brinu se car i njegovi vojnici. Istina, u njegovoj zemlji ima i mnogo takvih ljudi kojima je tuđ svenarodni cilj života, odnosno spasenje, ali ako oni Rusima ne smetaju u tome, neka neometano žive po svojim „paganskim običajima“ i mole se svojim bogovima dok ne spoznaju istinsku veru: ali naravno, svaki Rus nije samo lični cilj, već i prednaznačenje svoje pravoslavne zemlje video u tome da objavljuje svetlost Pravoslavlja i među svojim „nevernima“ i van granica rođene zemlje, kao što nam to dokazuje stalna misionarska kolonizacija Rusa na Istoku i Severu počevši od XI veka i njihova stalna svest o istorijskoj dužnosti da oslobode istovernu braću od Turaka i da svrgnu njihovo „bogomsko carstvo“ za šta se uznosi jektenija na molebanu za novu godinu od dana Ivana III do dana Nikolaja II.
Odreći se ovog zadatka koji narod smatra svojim glavnim delom već devet vekova, uvesti ravnopravnost svih vera u ruskoj državi – znači ukinuti Rusiju kao istorijsku činjenicu, kao istorijsku silu, to znači izvršiti veće nasilje nad hiljadugodišnjim narodom, nego što su to učinili tatarski kanovi ili samozvanci smutnog vremena.
 


 
NAPOMENE:

  1. Naravno, zabranjujući sinovima Crkve da stupaju u brak s njima i primenjujući na njih ostale kanone.
  2. Ali, ako se negde privremeno pojača religiozni pokret na uštrb društvenog mira, prema njemu nemaju milosti, na primer, prema mormonima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *