IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O ISTOČNIM HRIŠĆANIMA
 
VASELJENSKA CRKVA I NARODNOSTI
 
Dan uoči Božića i Bogojavljenja, kao i u Nedelju Pravoslavlja, kad protođakon glasno izgovara „mnogaja ljeta“ „Svjatejšim Patriarhom pravoslavnim: Konstantinopoljskomu, Aleksandrijskomu, Antiohijskomu i Jerusalimskomu“ (Najsvetijim Patrijarsima pravoslavnim: Konstantinopoljskom, Aleksandrijskom, Antiohijskom i Jerusalimskom) uvek biva vidno hrišćansko oduševljenje sinova Crkve koje ih podstiče da u tim trenucima visoko podignu ruku radi krsnog znamenja i rašire svoj pogled pun umilenja kako bi sa željom obuhvatili one daleke svete gradove i hramove u kojima „Pravoslavlje utvrđuju“ naslednici božanskih apostola.
Postojalo je vreme kad je Sveta Rusija često pružala gostomprimstvo s puno poštovanja ovim stubovima naše apostolske vere i kad je jednodušno, od cara do poslednjeg seljaka, povijala glavu i kolena, primajući njihove blagoslove. Zanimljivo je da ni spoljašnja stagnacija patrijaraških prestola, ni osnivanje u Rusiji samostalnog moćnog patrijarhata nisu umanjivali šarm četvorice vaseljenskih patrijaraha. Naprotiv, njihova ugnjetenost od strane neprijatelja hrišćanstva, i bespomoćnost i siromaštvo u očima naših predaka su još više povećavali njihovu sveštenu vlast. Blagočestivi i najtiši car Aleksej Mihajlovič je primajući istočne svetitelje i raspitujući se kod njih o teškom položaju pod vladavinom nevernih, padao na njihove grudi i lijući suze samilosti, čak je molio da oproste njemu i ruskom narodu to što ne mogu da izbave od mučiteljstva Agarjana nasleđe Gospodnje. Klir i narod su s istom takvom iskrenošću pozdravljali istočne patrijarhe. Tako kad je Jerusalimski svetitelj Teofan odlučio da poseti Sergijevu Lavru i njenog svetog nastojatelja Dionisija, on je sa svom braćom i mnoštvom naroda izlazio u litiji daleko van zidina Lavre, da u polju dočeka svetog gosta. Narod je videći patrijarha s umilenjem podizao ruke ka nebu i tri puta je padao na zemlju. Ovo duhovno oduševljenje se prenelo i na blaženjejšeg, tako da ušavši posle molebana u trpezariju, on od srdačnog umilenja nije mogao da jede, već je dugo ronio suze-radosnice tako da su se braća zbunila i uplašila, da nisu nečim uvredila visokog gosta i da ne predaje on već Gospodu svoju pravednu dušu.
Danas su se vremena promenila. U Rusiji ljudi nisu hladni samo prema poštovanju svjatejših patrijaraha, već i prema Onome Kome oni služe. Međutim, pobožnost nije nestala ni danas, i broj vernih sinova Crkve kod nas se ne smanjuje u svim klasama. Sveta Apostolska Vaseljenska Crkva, koja je utvrđena na Sedam Vaseljenskih Sabora i koju štite četiri patrijaraška prestola, i danas je najdragocenije, ni sa čim neuporedivo blago za mnoštvo mirjana i duhovnih lica. Mnogi od njih za najveću sreću u životu smatraju da se poklone velikim svetinjama Istoka i da na kolenima prime blagoslov od istočnih patrijaraha. Duhovno jedinstvo s njima, a preko njih i s ranijim velikim ocima Istočnih Crkava čini za ovakve istinske sluge Hristove tim veću radost, jer u ovom jedinstvu vide opravdavanje dragocenih i životvornih reči Božanskog Duha, koje su nam otkrivene u izabranom sasudu: Nema Jelina ni Judejca, obrezanja ni neobrezanja, varvarina ni Skita, roba ni slobodnjaka, nego je sve i u svemu Hristos (Kol. 3, 11). Sveti grad Jerusalim i danas ostaje naša duhovna prestonica, a njegov pastir – naš svagdašnji duhovni otac, tako da kad se pronela lakokrila novinska vest o upokojenju blaženjejšeg Gerasima, njegovo ime se po želji jereja i mirjana, uglednih i najubogijih običnih ljudi uznosilo u molitvi po gradovima i selima nepregledne Rusije: i u ravnicama Velikorusije i Malorusije, i u šumama Vjatske krajine, i u priobalju Belog mora, i u dalekom Sibiru, i na Kavkazu.
Naše jedinstvo s istočnim svetiteljima ne slabi ni zbog različitosti naših govora, ni zbog osobenosti obreda. Naprotiv, dragocene reči molitava i blagoslova na nama tuđem, ali sveštenom govoru Grka i Sirijaca još više diraju naše srce i čine da ono zadrhti, nego poznati zvuci rođenog govora. S poverenjem se povinujmo i našim ruskim pastirima, znajući da oni ne prekidaju opštenje molitve i vere s prvobitnim tvrđavama Pravoslavlja, koje su učvrstile istinu na svetim saborima hristoljubive drevnosti.
Ali evo, gorka tuga i briga počinju da pritiskaju naše srce kad pogledamo ove dragocene zaloge svete vere; ne spoljašnje mučiteljstvo od Saracena, u kojem se proslavljao naš Iskupitelj i Gospod, već zli unutrašnji otrov razdora pritiska našu sveštenu ljubav prema apostolskim prestolima. Avaj, naša srca drhte od straha, da tamo, na tvrđavama Vaseljenskog Pravoslavlja, ne bude zaboravljena vaseljenska istina radi ispraznih stremljenja naroda. Na ovom klizavom i hristomrzačkom tlu već su se spotakli i lišili spasonosne svetlosti Pravoslavlja Kopti i Jermeni, a zatim i ruski raskolnici, i pokolebali su se Bugari. Ali ovi gubici Crkve nisu se ticali najvažnijih niti nešivene rize Hristove, jer nisu poljuljali četiri prestola. Istina, postojao je još peti presto, prvi od četiri, i on se zauvek otkinuo od Hristovog tela; ali blagodat Božija, koja uvek nadomešta ono što nedostaje, darovala je Crkvi Treći Rim – Moskovsku zemlju i ona se kao najmlađa peta sestra prisajedinila četvorci čuvarki apostolske pobožnosti. Hoćemo li dalje iskušavati Gospodnje dugotrpljenje i kolebati temelje Crkve? Avaj, gorko iskustvo nas ne opamećuje, i evo, u zamenu za opštu borbu najsvetijih prestola protiv neverja i nečastivosti useljava se borba između Grka i Arapa i Grka i Slovena. Mnogima nije drago ono Pravoslavlje, kojim jedino sveti jelinstvo, i slovenstvo, i sirijska narodnost i radi kojeg u potrebnoj prilici treba žrtvovati i svoju narodnost, i svoj dom, i decu, i roditelje, i svoj život – sve odbaciti kao ništavne rite, kao izlizani groš, samo kako bi se našli biseri spasenja, skriveni u Vaseljenskoj Crkvi. Avaj, to su prestali da razumeju mnogi od Grka, Slovena i Arapa i poput drevnih nevernih Judejaca, klanjaju se taštini svojih narodnih fantazija, taštini goroj od svih idola Vala i Astarte, i dolaze do tako žalosnog bezumlja da izražavaju spremnost da se otkinu od tela Hristovog, kako bi napravili od sebe kumira Navuhodonosora u vidu polumuhamedanskog panarabizma, unijatskog srpstva, šizmatičkog bugarstva ili „velike ideje“ fanariota. O teško nama! Ovde ponovo čujemo bezumne hristoubistvene reči bogomrskog Kajafe i njegovih drugova, prijatelja satane: Ovaj Čovjek čini mnoga znamenja. Ako Ga ostavimo tako, svi će povjerovati u Njega, pa će doći Rimljani i uzeti nam i zemlju i narod (Jn. 11, 47-48). O bezumnici! Da li ste sad razumeli da ste upravo ovim rečima upropastili svoje pleme i predali ga da ga rastrgnu Rimljani, da niste Isusu, već samima sebi i svom narodu izrekli smrtnu presudu. A Nosioca Života niste vi lišili života, već ga je On Sam predao samo na dva dana, kako bi vaskrsao u slavi i ispunio nad vama presudu, koju je Bog dao preko Mojsija: Rasijaću ih po svijem uglovima zemaljskim, i učiniću da nestane spomena njihova između ljudi (5 Mojs. 32, 26).
Tako je propao stari Izrailj, a ti novi Izrailju, neka ne sustigne tvoje prvence slična sudbina! Šta će ti zameniti na zemlji Hristovu blagodat, kojom su se sinovi tvoji naslađivali u nevolji? Šta će ti zameniti nebesku radost posle smrti, koje se zauvek lišavaju svi oni, koji su napustili spasonosni brod Crkve? Da li će ih zameniti jadno državno tavorenje, koje biva lišeno svakog razumnog smisla, kad se zasniva samo na narodnom samoljublju i postaje tuđe religioznoj ideji? To više nije narod već leš koji truli, koji svoje truljenje smatra životom, dok u njemu nema života, nego žive na njemu i u njemu samo krtice, crvi i pogani insekti, koji se raduju tome što je telo umrlo i truli, jer u živom telu ne bi bilo zadovoljenja njihove žeđi, ne bi bilo života za njih. Naše reči će shvatiti onaj kojem su poznati junaci Paname, sapodvižnika Milana srpskog, i australijski separatisti. Ali ako duhovna smrt biva udeo svakog naroda, koji lišava sebe životvorne religiozne ideju, za narod Istoka po ugledu na narod Božji – Izrailj – ne samo duhovna, već i telesna, politička smrt biva brza plata za izdaju Hrista. Istina, ova plata je ništavna u poređenju s večnim prokletstvom Božjim, kojem se podvrgavaju svi oni koji Vaseljenskoj Crkvi pretpostavljaju druge ciljeve na zemlji, ali pokažimo takvim bezumnicima da se oni menjajući slavu netruležnog Boga za privid političkog blagostanja, ne približavaju svom cilju, već se još više udaljavaju od njega i ne gube samo zalog večnog spasenja, već i sve ono duhovno nasledstvo svoje narodnosti koje je činilo njegovu zemaljsku silu, u opravdanje reči Onoga Ko je rekao: Od onoga koji nema, i što ima uzeće mu se (Mt. 25, 29).
Počnimo od naše starije braće po veri – od Grka. Oni se plaše da će ako ne odstrane druge narode od učestvovanja u crkvenom obrazovanju i crkvenom upravljanju, podvrgnuti opasnosti pomesne Crkve, da će se ukloniti od kanona, pa čak i od dogmi, jer po njihovom mišljenju na celom Istoku samo grčki narod čuva nepokolebljivu čvrstinu u čuvanju Pravoslavlja.
Ne odbijamo da priznamo hegemoniju grčkog naroda kako u očuvanju, tako i u daljem tumačenju božanskih istina vere i svetih kanona Crkve. Istina, u ruskoj književnosti se ponekad pojavljuju paskvile na religiozni život i religioznu misao Grka, ali ove paskvile potiču od ljudi, koji su izgubili hrišćanski smisao i ispunili svoj um zabludama svrzimantije Lutera i bogohulnog Štrausa, i zato njihova borba može da služi samo na pohvalu onima kojima je upućena. Pogledajte na ove zaista najbolje bogoslove i prepodobne oce savremene Crkve. Svi se oni s velikim sveštenim strahom se odnose prema najhrišćanskijem grčkom narodu i smatraju Aton prestonicom pravoslavnog života i misli. Ovakav je bio naš blaženi Teofan, episkop, bogoslov i zatvornik; ovakvi su ljudi koji su živeli sredinom našeg veka, prepodobni nastojatelji obitelji Optine, Sarovske, Valaamske, Glinske, ovi zaista vaskrsitelji ruskog monaštva. Svi su oni bili učenici Pajsija Veličkovskog, iako Slovena po krvi, ali Grka po načinu razmišljanja, koji je našao izvore duha i života u „Filokaliji“ („Dobrotoljublje“ (grč.) – prim.red.) grčkih otaca – ove velike knjige, koja je zahvaljujući optincima i Teofanu postala hraniteljka asketskog života i u našoj Rusiji do ovog dana.
Ali procvetalo kao urma, rusko monaštvo ipak sa smirenom ljubavlju daje palmu prvenstva grčkom podvižništu i mi priznajemo da ne možemo da stignemo našu stariju braću na putu duhovnog savršenstva u pogledu preziranja tela i sozercateljnih podviga. Isto to treba reći i za bogoslovsku nauku, a najpre za tumačenje reči Božije. Ruska škola u ovoj oblasti poseduje odličnu formalnu pripremu, poznaje drevne jezike, poredi starinske rukopise, ali stvaralačkog duha i objašnjenja božanskih reči nema ni iz daleka u onoj meri u kojih ih imaju Grci koji se i danas, na primer, u ličnosti bivšeg patrijarha Antima po malo čemu razlikuju od drevnih otačkih tumača. Grčko bogosluženje kojem su tuđi naša raskoš i velelepnost naših hramova ipak je mnogo duhovnije i osmišljenije nego naše. Uopšte, u življenju religioznog života Grci i danas ostaju primer i rukovođe pravoslavnih hrišćana uopšte, a ruskih posebno. Ovoga su svesne dostojne blaženstva rukovođe ruskog monaštva na Atonu, kao i njihovi sledbenici u našoj zemlji, jer se i jedni i drugi trude da koliko je moguće sačuvaju grčki čin službe; a ruske akademije i seminarije nalaze posebnu utehu u tome da makar jednom godišnje služe liturgiju na grčkom jeziku. Sad ćemo upitati koja grana grčkog života: da li starinska crkvena ili nova evropeizovana, politička, privlači tako visoko poštovanje moćnog ruskog naroda i najboljih pastira i mirjana slovenskih i arapskih crkava? Naravno, drevna, crkvena! Jer u svom evropeiziranom političkom životu Grci su mogli samo da iskopiraju najgore principe ustavnog života, koji je Pobedonoscev tako pravedno ismejao u „Moskovskom zborniku“. Ovde nećemo naći ništa osim koristoljubivih intriga, koje se međusobno podrivaju i zajedno uništavaju otadžbinu, u ovom slučaju sirotu Heladu, a ove prljave političke pretenzije, krijući se iza „velike ideje“ pokušavaju da razvrate carigradski i svetogrobski klir i uče ih da izdaju svoje patirsko prizvanje radi narodnih snova i da daju prednost političkim intrigama u odnosu na Hristov miomiris. Naravno, ovim intrigama nije žao da u provalijama unije izgube i Arape i Južne Slovene; oni se ne raduju tome da se Kopti i Abisinci prisajedine Crkvi, oni žele samo to da mesta na kojima se zarađuje novac ostanu u rukama Grka. Ali, o bezumnici! Zar ne vidite da izdajući crkvenu vaseljensku kulturu radi svoje uskonacionalne i pritom potpuno izopačene kulture, zajedno s izdajom Pravoslavlja gubite i grčku narodnost! Narod neće moći da postoji među neprijateljima bez ideje koja ga nadahnjuje. A kakvim sadržajem će se ispuniti narod ako izgubi ono po čemu je bio velik, odnosno Vaseljensko Pravoslavlje? Zar samo time što će sam sebe hvaliti? Ili nekadašnjim paganskim helenizmom, koji vam je hvalio hristomrzitelj Renan, koji je vaš jezik učio da bi uništio sveto Jevanđelje, koje je zauvek proslavilo grčki jezik? Zar ne shvatate da osim Grka monaha, Grka bogoslova, Grka patrijarhalnog zemljoradnika i porodičnog čoveka nema dobrog grčkog tipa? Zar ne shvatate da će pokvareni zapadni prijatelji progutati vašu malu narodnost, čim ona poželi da se poistoveti s bezbožnom zapadnjačkom kulturom, progutaće je isto onako kao što su progutali čitavu desetinu zapadnoslovenskih naroda, otrovavši prvo njihov život latinskim papizmom, a kasnije zapadnim nihilizmom. Ili su pravoslavni Grci, koji žive kod podnožja svetih hramova starija, iskusnija i puna ljubavi braća celog pravoslavnog naroda ili su jadna engleska provincija koja vara i krade, koju razjeda borba između partija, i koju preziru čak i njeni lažni prijatelji. Tako nekada Jevreji koji nisu želeli da prime u opštenje nove vere ostale narode i koji su bacili u okove propovednika vaseljenskog opštenja – božanskog Pavla, brzo, vrlo brzo izgubili svoj Jerusalim, i svoju otadžbinu i bili rasejani po vaseljeni, postavši užas i predmet mržnje svih naroda (up. 5 Mojs. 28, 37). „Ali šta želiš od nas?“ upitaće me. Želim da sebe poznajete pre svega kao pravoslavce, da vaši pastiri za cilj svoje delatnosti postave spasenje hrišćanske duše, uređenje svih svetih Božjih crkava, a ne gordost i bogatstvo svoje nacije. I ako budete činili tako, bićete i bogati, i sačuvaćete osobenosti svoje nacije, i njen uticaj ćete proširiti na sve pravoslavne narode. Ako ne budete sprečavali Arape i Slovene da se školuju na vašim višim školama, da primaju monaštvo i da zauzimaju arhijerejske prestole, ako budete podvizavajući se sami u izučavanju bogoslovske istine i u duhovnom savršenstvu, davali primer istinskog pastirstva i hrišćanstva, tada će i vaši braća pastiri iz ostalih naroda dobrovoljno ili čak nehotice usvajati načela grčke kulture zajedno s obrazovanjem i monaškim savršenstvom. Tada će vas voleti kao narod koji prosvećuje vaseljenu, kao carstvo sveštenika, „jazik svjat“ (narod svet (ckrvenoslov.) – prim.red.), kao one za koje je rečeno: Ne dirajte u pomazanike Moje, i prorocima Mojim ne činite zla (Ps. 105, 15). „Ali, vreme je već prošlo,“ reći ćete, „sad se istorija ne može okrenuti, i ako smo bili jaki u stara vremena, sad će nas zaboraviti i ugušiti ako makar putem intriga i zločina ne budemo čuvali svoju vlast.“ Ne, voljeni. Vaša snaga je velika u pravoslavnom svetu. Pravoslavni svet živi od svoje prošlosti, svog svetog predanja, dela svetih otaca i sećanja na mučenike i svece. A sve ovo imate, kao što imate i ono što je rečeno: i najvišu energiju religioznog duha, i sposobost da prezirete telo i razumete Božansko Pismo. I ako ne budete gasili ovaj duh, ako se budete držali vaseljensko-crkvene kulture, svi pravoslavni narodi će ići za vama. Tako ću pre svega reći za Ruse da je naša vezanost za svetu i vaseljensku pravoslavnu starinu velika, a nastavak ovog zlatnog veka hrišćanstva mi vidimo u vama, Grcima. I zato padamo ničice u prah pred svetim prestolom Carigradskog patrijarha i nastavljamo da vidimo u njemu vrhovnog pastira. Klanjamo se Svetom Atonu sa svim našim bogatim gradovima, učenim akademijama, velelepnim hramovima, desetinama miliona ljudi, bogatstvom zemalja, zlatom, dijamantima i uglednošću rodova. Sve ovo umanjujemo i obezvređujemo i smatramo đubretom u odnosu na smirene za nas gradove i sela, gde je odjekivala propoved apostola, gde su sveštenodejstvovali vaseljenski oci, gde su čuda činili prepodobni podvižnici. Sa suzama umilenja celivamo zemlju, po kojoj su hodile njihove divne noge, i sa sveštenim strahom preklanjamo kolena pred njihovim naslednicima kad nose njihov duh, kao na primer, atonski otšelnik svjatejši Joakim Treći, uistinu veliki papa Pravoslavlja, koji svoj uticaj ne utvrđuje na lažnoj dogmi, na sujeverjima, na političkim intrigama, ne vojskom ili bogatstvom, već smernom mudrošću, uzvišenošću svog duha punog ljubavi i svetošću života. Neka bude blagosloveno njegovo svetiteljstvo na mnogaja ljeta! Neka se uznose njegove pastirske moltive za blagostanje svetih Božjih Crkava i za sjedinjenje svih!..
Nedavno sam usnio sledeći san. Obreo sam se na atinskom narodnom sabranju. Grci u pariskim sakoima s cigaretama i štapovima, odražavajući u svojoj odeći i manirima svu vulgarnost evropskog nihilizma, pričali su vrlo živo o ministarskim krizama. Primetivši da sam Rus jedan od njih me je nadmeno upitao: „Zar ne, nismo ništa gori od Evropejaca i naša sabranja ne zaostaju za Pariskom skupštinom?“ Do tada sam ćutao, ali više nisam mogao da obuzdavam reči i ustavši, podigao sam glas tako jako da su prestali svi razgovori i svi prisutni su u mene uperili svoje začuđene, radoznale poglede. Govorio sam: „Pitate me šta Rusi misle o savremenom grčkom životu i ja vam odgovaram. Mislimo da Grci potomci prvih hrišćana provode svoj život samo u čitanju Božanskog Pisma i dela duhonosnih otaca. Mislimo da pastva Svetitelja Zlatousta i Grigorija Palame ne želi da zna ni za kakve sitne ovozemaljske interese i da kao pre na pijacama svojih gradova, zaboravljajući na kupovinu i prodaju, raspravlja samo o tome da li je Sličnosuštan ili Jednosuštan ili o tome kako razumeti nebesku svetlost, koja je obasjala Spasitelja na Tavoru? Mislimo da prekidaju sličan razgovor samo na zvono crkvenog zvona kako bi okupivši se opevali spasonosna stradanja Hrista Boga, poučavali se slušanjem spasonosne Jovanove Lestvice, a zatim, između večernje i povečerja, završili brzo svoje građanske i domaćinske poslove kako bi ostatak dana posvetili besedi o lečenju od strasti, kao što su nas učili božanski oci drevnosti. Mislimo, želimo da mislimo da bi ako je kod nas u Rusiju sve sveto i svešteno došlo od Grka, i sve grčko trebalo da bude sveto i svešteno. Kažete mi: „Pa nismo gori od Evropljana.“ Avaj! Vidim da niste bolji od njih, ovih žalosnih izroda hiljadugodišnje jeresi, ovih razvratitelja vaseljene. Ali ne verujem u ono što vidim. Plačem na samu misao, da je stvarnost možda bliska ovom ružnom viđenju; ali ipak se nadam da je ovo viđenje lažno, da sam potišten zbog teškog sna.“ Rekavši ove reči, probudio sam se i osetio sam da su mi oči mokre od suza.
I zaista, i sad verujem da će najbolji principi narodnog života među Grcima pobediti izopačenje evropejstva i smatrati da se velika ideja njihovog naroda ne sastoji u tome da bude uhvaćen u kandže kagalno-jevrejskom intrigom, već u tome da dovodi u opštenje s Hristom raznorodnu pastvu, ne kao da gospodare nasljedstvom Božijim, nego da budu ugled stadu (1 Petr. 5, 3), da smatraju dragocenima svete udove Hristovog tela, da se ugledaju na Božanskog pastira koji ostavlja u planini 99 ovaca i ide da traži jednu zabludelu ovcu, kako bi se sećali reči Gospoda: Gledajte da ne prezrete jednoga od malih ovih (Mt. 18, 10), i Tako nije volja Oca vašega Nebeskoga da propadne jedan od ovih malih (18, 4).
Šta da vam kažemo, braćo-Sloveni iste krvi: Rumuni, Srbi i Bugari? Nemojte postati slični nevernom Izrailju, koji je sa žudnjom počeo da podražava neprijateljima Božjim i koji je svojim neprijateljem načinio Samog Boga. Ukorenjavajući se u principima neposlušanja i samovolje, odbacujući vlast vaseljenskog prestola sami ubijate ostatak Pravoslavlja u vašoj zemlji i ako bi čak izopštenje patrijarha zakasnilo, vaša zatvorenost u sebe će vas lišiti živonosne snage hrišćanskog duha. Vašim nedavno stvorenim otadžbinama za upropaštavanje nije potrebno čak ni to da ih dokrajče evropski ratni pljačkaši (mada će i to brzo doći), već će se u samim vašim zemljama umnožiti upropastitelji naroda, politički prevaranti, koji poput parazita stvaraju svoju sreću na razvraćanju narodnog života i koji uživaju slobodu državnog uređenja da bi razrušili glavnu tvrđavu naroda – sveto Vaseljensko Pravoslavlje – i zakucali u grob svoju otadžbinu. Ovi drznici su od Evrope usvojili samo njene poroke, ali ipak nalaze među svojim nesrećnim i neukim sugrađanima dovoljan broj glupaka koji su spremni da veruju u njihove brbljarije o kulturi, slobodi i progresu, i t.sl. rečima, koje ne razumeju ni oni koji govore, ni oni koji slušaju.
Ali, hvala Bogu, nisu svi Srbi i Bugari takvi; i mi ćemo se moliti da Gospod da snagu duha i snagu reči onim najboljim predstavnicima ovih naroda koji shvataju da je njihovo spasenje u – celovitom Pravoslavlju, a Pravoslavlje se može čuvati samo u opštenju s Majkom-Crkvom dajući prednost vaseljenskom značaju Crkve u odnosu na uski nacionalizam slovenske provincije
Šta reći vama, pravoslavni Sirijci – sunarodnici našeg Gospoda i Iskupitelja? Vi žudite za prosvetom i želite da izvedete svoj narod iz njegovog poluprosjačkog stanja. Blago vama ako je tako, ali neka ovo prosvećivanje bude pravoslavno prosvećivanje, vaseljensko-crkveno, a ne proširenje sopstvenog žalosnog i smešnog samoljublja i nacionalnog neprijateljstva, koji su spremni da otrgnu vaše sinove od vaseljenskog tela Crkve. Sveta Crkva gleda na vaše patrijarhalne zajednice s velikim poštovanjem; nemojte radi ugledanja na zapadnu partijsku borbu da izgubite vaše pravoslavne pretke. Daleki od državnih centara, kao zaboravljeni u planinama i ravnicama kolevke hrišćanstva vi ste u prostom uređenju parohijskih zajednica sačuvali mnoge crte onog hrišćanskog svakodnevnog života, po kojima je Crkva bila slavna samo u vreme mučenika, i koji se kasnije mnogo promenio u vreme hrišćanskih careva. S velikim saosećanjem i poštovanjem ovog načina života evropska istorijska nauka će ga predstaviti kao najviše savršenstvo hrišćanske kulture. Nemojte menjati otačko bogatstvo, kojem zavide neprijatelji, za hranu svinja tvrdovratog građanina daleke zemlje u kojoj vlada duhovna glad.
Apostol je rekao: Ne budite nikome ništa dužni osim da ljubite jedan drugoga (Rim. 13, 8), – evo u čemu neka prebiva i umnožava se blagorodno suparništvo pravoslavnih naroda. Napominjemo, po rečima Pisma, u međusobnom poštovanju (v. Rim. 12, 10), smatrajmo svojom istinskom otadžbinom Vaseljensku Crkvu, a svojim narodnim udelom – celovito Pravoslavlje. Neka nas nauče tome smireni ruski obični ljudi, ovi zaista nelicemerni nosioci vaseljenskog hrišćanskog duha, koji podjednako snažno vole svoju domovinu zbog toga što je pravoslavna i svoja, a pravoslavnu zemlju drugih naroda zbog toga što je pravoslavna, iako je tuđa. Ovo osećanje je slično osećanju dobrog sina prema majci s kojom se nikad nije rastajao, i prema ocu, kojeg dočekuje posle dugih godina dalekog rastanka. Ova dva osećanja su vrlo različita, ali su podjednako snažna. Dobar sin obasipa nežnošću svoju majku, čije je stalno prisustvo neophodno njegovoj duši kao vazduh, ali ništa manju vatrenost ljubavi ne pokazuje ni prema svom ocu koji se iz daleke plovidbe na kratko vraća svojoj porodici uvek ostajući za nju rođeni, nezamenjivi otac. Ovakva su osećanja istinskog hrišćanina prema svom narodu i otadžbinskoj Crkvi s jedne strane, i prema drugim Pravoslavnim Crkvama – s druge. I kao što pomenuti dobar sin oseća punotu radosti kad se njegovi otac i majka sjedinjuju u rodnoj kući radi prijateljske besede s njim, tako i sin Vaseljenske Crkve oseća punotu duhovnog života samo onda kad se pastiri različitih pravoslavnih naroda sjedinjuju bez zavisti i suparništva u jedinstveni zbor radi molitve pune sveštenog straha i jednomislenog uređenja Crkve.
I kad bismo – ponovo ću reći – radi ovog blaženog jedinstva svih u Bogu morali zauvek da žrtvujemo svoju narodnost i čak da je zauvek izgubimo u istoriji, bez ikakve sumnje bismo je smatrali tricama, da bismo Hrista stekli (v. Flp. 3, 8). Ali, takva žrtva neće biti potrebna: Ištite najprije Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati (Mt. 6, 33). Kao što se pojedinačna ljudska ličnost zaustavlja u svom razvoju i postaje prazna i vulgarna, tako i kolektivna ličnost naroda ostvaruje potpuni razvoj svojih talenata samo u slučaju kad nije cilj za sebe, već sredstvo za nesebično ispunjavanje božanskih opredelenja. Upravo na ovom poprištu je procvetao veliki ruski narod pred kraj XVII veka iz nekadašnjeg uplašenog stada tatarskih podanika. Na istom ovom pravilu prosvećivanja susednih varvara procvetao je i vizantijski hrišćanski genije u najstarija vremena. Na istom ovom principu nepodeljene odanosti Pravoslavlju i međusobnom hrišćanskom prijateljstvu sačuvala su i samu veru i svoj narodni duh sva hrišćanska plemena, koja su izdržala viševekovni jaram fanatičnih Saracena. I samo u ovo neverno i razvratno vreme, u sve pravoslavne narode bez izuzetka, počeo je da proniče duh nacionalne groznice i ravnodušnosti prema vaseljenskom jedinstvu u Hristovoj Crkvi. Naravno Svetu Crkvu neće pobediti vrata pakla, ali neka ne dođu na nju reči Gospodnje, izrečene Jevrejima: Amin, amin: Zato vam kaže da će se od vas uzeti Carstvo Božije, i daće se narodu koji donosi plodove njegove (Mt. 21, 43). Neka ne bude tako! „V pjervih, pomjani, Gospodi, Svjatuju Tvoju Sobornuju i Apostolskuju Cerkov, juže od konec daže do konec vselenija, i umiri ju, juže nazdal jesi čestnoju Kroviju Hrista Svojego“ (Prvu pomeni, Gospode, Svetu Tvoju Sabornu i Apostolsku Crkvu, od kraja do kraja vaseljene, i umiri nju, koju si stvorio časnom Krvlju Hrista Svog).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *