ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ИСТОЧНИМ ХРИШЋАНИМА
 
ВАСЕЉЕНСКА ЦРКВА И НАРОДНОСТИ
 
Дан уочи Божића и Богојављења, као и у Недељу Православља, кад протођакон гласно изговара “многаја љета” “Свјатејшим Патриархом православним: Константинопољскому, Александријскому, Антиохијскому и Јерусалимскому” (Најсветијим Патријарсима православним: Константинопољском, Александријском, Антиохијском и Јерусалимском) увек бива видно хришћанско одушевљење синова Цркве које их подстиче да у тим тренуцима високо подигну руку ради крсног знамења и рашире свој поглед пун умилења како би са жељом обухватили оне далеке свете градове и храмове у којима “Православље утврђују” наследници божанских апостола.
Постојало је време кад је Света Русија често пружала гостомпримство с пуно поштовања овим стубовима наше апостолске вере и кад је једнодушно, од цара до последњег сељака, повијала главу и колена, примајући њихове благослове. Занимљиво је да ни спољашња стагнација патријарашких престола, ни оснивање у Русији самосталног моћног патријархата нису умањивали шарм четворице васељенских патријараха. Напротив, њихова угњетеност од стране непријатеља хришћанства, и беспомоћност и сиромаштво у очима наших предака су још више повећавали њихову свештену власт. Благочестиви и најтиши цар Алексеј Михајлович је примајући источне светитеље и распитујући се код њих о тешком положају под владавином неверних, падао на њихове груди и лијући сузе самилости, чак је молио да опросте њему и руском народу то што не могу да избаве од мучитељства Агарјана наслеђе Господње. Клир и народ су с истом таквом искреношћу поздрављали источне патријархе. Тако кад је Јерусалимски светитељ Теофан одлучио да посети Сергијеву Лавру и њеног светог настојатеља Дионисија, он је са свом браћом и мноштвом народа излазио у литији далеко ван зидина Лавре, да у пољу дочека светог госта. Народ је видећи патријарха с умилењем подизао руке ка небу и три пута је падао на земљу. Ово духовно одушевљење се пренело и на блажењејшег, тако да ушавши после молебана у трпезарију, он од срдачног умилења није могао да једе, већ је дуго ронио сузе-радоснице тако да су се браћа збунила и уплашила, да нису нечим увредила високог госта и да не предаје он већ Господу своју праведну душу.
Данас су се времена променила. У Русији људи нису хладни само према поштовању свјатејших патријараха, већ и према Ономе Коме они служе. Међутим, побожност није нестала ни данас, и број верних синова Цркве код нас се не смањује у свим класама. Света Апостолска Васељенска Црква, која је утврђена на Седам Васељенских Сабора и коју штите четири патријарашка престола, и данас је најдрагоценије, ни са чим неупоредиво благо за мноштво мирјана и духовних лица. Многи од њих за највећу срећу у животу сматрају да се поклоне великим светињама Истока и да на коленима приме благослов од источних патријараха. Духовно јединство с њима, а преко њих и с ранијим великим оцима Источних Цркава чини за овакве истинске слуге Христове тим већу радост, јер у овом јединству виде оправдавање драгоцених и животворних речи Божанског Духа, које су нам откривене у изабраном сасуду: Нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос (Кол. 3, 11). Свети град Јерусалим и данас остаје наша духовна престоница, а његов пастир – наш свагдашњи духовни отац, тако да кад се пронела лакокрила новинска вест о упокојењу блажењејшег Герасима, његово име се по жељи јереја и мирјана, угледних и најубогијих обичних људи узносило у молитви по градовима и селима непрегледне Русије: и у равницама Великорусије и Малорусије, и у шумама Вјатске крајине, и у приобаљу Белог мора, и у далеком Сибиру, и на Кавказу.
Наше јединство с источним светитељима не слаби ни због различитости наших говора, ни због особености обреда. Напротив, драгоцене речи молитава и благослова на нама туђем, али свештеном говору Грка и Сиријаца још више дирају наше срце и чине да оно задрхти, него познати звуци рођеног говора. С поверењем се повинујмо и нашим руским пастирима, знајући да они не прекидају општење молитве и вере с првобитним тврђавама Православља, које су учврстиле истину на светим саборима христољубиве древности.
Али ево, горка туга и брига почињу да притискају наше срце кад погледамо ове драгоцене залоге свете вере; не спољашње мучитељство од Сарацена, у којем се прослављао наш Искупитељ и Господ, већ зли унутрашњи отров раздора притиска нашу свештену љубав према апостолским престолима. Авај, наша срца дрхте од страха, да тамо, на тврђавама Васељенског Православља, не буде заборављена васељенска истина ради испразних стремљења народа. На овом клизавом и христомрзачком тлу већ су се спотакли и лишили спасоносне светлости Православља Копти и Јермени, а затим и руски расколници, и поколебали су се Бугари. Али ови губици Цркве нису се тицали најважнијих нити нешивене ризе Христове, јер нису пољуљали четири престола. Истина, постојао је још пети престо, први од четири, и он се заувек откинуо од Христовог тела; али благодат Божија, која увек надомешта оно што недостаје, даровала је Цркви Трећи Рим – Московску земљу и она се као најмлађа пета сестра присајединила четворци чуварки апостолске побожности. Хоћемо ли даље искушавати Господње дуготрпљење и колебати темеље Цркве? Авај, горко искуство нас не опамећује, и ево, у замену за општу борбу најсветијих престола против неверја и нечастивости усељава се борба између Грка и Арапа и Грка и Словена. Многима није драго оно Православље, којим једино свети јелинство, и словенство, и сиријска народност и ради којег у потребној прилици треба жртвовати и своју народност, и свој дом, и децу, и родитеље, и свој живот – све одбацити као ништавне рите, као излизани грош, само како би се нашли бисери спасења, скривени у Васељенској Цркви. Авај, то су престали да разумеју многи од Грка, Словена и Арапа и попут древних неверних Јудејаца, клањају се таштини својих народних фантазија, таштини горој од свих идола Вала и Астарте, и долазе до тако жалосног безумља да изражавају спремност да се откину од тела Христовог, како би направили од себе кумира Навуходоносора у виду полумухамеданског панарабизма, унијатског српства, шизматичког бугарства или “велике идеје” фанариота. О тешко нама! Овде поново чујемо безумне христоубиствене речи богомрског Кајафе и његових другова, пријатеља сатане: Овај Човјек чини многа знамења. Ако Га оставимо тако, сви ће повјеровати у Њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ (Јн. 11, 47-48). О безумници! Да ли сте сад разумели да сте управо овим речима упропастили своје племе и предали га да га растргну Римљани, да нисте Исусу, већ самима себи и свом народу изрекли смртну пресуду. А Носиоца Живота нисте ви лишили живота, већ га је Он Сам предао само на два дана, како би васкрсао у слави и испунио над вама пресуду, коју је Бог дао преко Мојсија: Расијаћу их по свијем угловима земаљским, и учинићу да нестане спомена њихова између људи (5 Мојс. 32, 26).
Тако је пропао стари Израиљ, а ти нови Израиљу, нека не сустигне твоје првенце слична судбина! Шта ће ти заменити на земљи Христову благодат, којом су се синови твоји наслађивали у невољи? Шта ће ти заменити небеску радост после смрти, које се заувек лишавају сви они, који су напустили спасоносни брод Цркве? Да ли ће их заменити јадно државно таворење, које бива лишено сваког разумног смисла, кад се заснива само на народном самољубљу и постаје туђе религиозној идеји? То више није народ већ леш који трули, који своје труљење сматра животом, док у њему нема живота, него живе на њему и у њему само кртице, црви и погани инсекти, који се радују томе што је тело умрло и трули, јер у живом телу не би било задовољења њихове жеђи, не би било живота за њих. Наше речи ће схватити онај којем су познати јунаци Панаме, саподвижника Милана српског, и аустралијски сепаратисти. Али ако духовна смрт бива удео сваког народа, који лишава себе животворне религиозне идеју, за народ Истока по угледу на народ Божји – Израиљ – не само духовна, већ и телесна, политичка смрт бива брза плата за издају Христа. Истина, ова плата је ништавна у поређењу с вечним проклетством Божјим, којем се подвргавају сви они који Васељенској Цркви претпостављају друге циљеве на земљи, али покажимо таквим безумницима да се они мењајући славу нетрулежног Бога за привид политичког благостања, не приближавају свом циљу, већ се још више удаљавају од њега и не губе само залог вечног спасења, већ и све оно духовно наследство своје народности које је чинило његову земаљску силу, у оправдање речи Онога Ко је рекао: Од онога који нема, и што има узеће му се (Мт. 25, 29).
Почнимо од наше старије браће по вери – од Грка. Они се плаше да ће ако не одстране друге народе од учествовања у црквеном образовању и црквеном управљању, подвргнути опасности помесне Цркве, да ће се уклонити од канона, па чак и од догми, јер по њиховом мишљењу на целом Истоку само грчки народ чува непоколебљиву чврстину у чувању Православља.
Не одбијамо да признамо хегемонију грчког народа како у очувању, тако и у даљем тумачењу божанских истина вере и светих канона Цркве. Истина, у руској књижевности се понекад појављују пасквиле на религиозни живот и религиозну мисао Грка, али ове пасквиле потичу од људи, који су изгубили хришћански смисао и испунили свој ум заблудама сврзимантије Лутера и богохулног Штрауса, и зато њихова борба може да служи само на похвалу онима којима је упућена. Погледајте на ове заиста најбоље богослове и преподобне оце савремене Цркве. Сви се они с великим свештеним страхом се односе према најхришћанскијем грчком народу и сматрају Атон престоницом православног живота и мисли. Овакав је био наш блажени Теофан, епископ, богослов и затворник; овакви су људи који су живели средином нашег века, преподобни настојатељи обитељи Оптине, Саровске, Валаамске, Глинске, ови заиста васкрситељи руског монаштва. Сви су они били ученици Пајсија Величковског, иако Словена по крви, али Грка по начину размишљања, који је нашао изворе духа и живота у “Филокалији” (“Добротољубље” (грч.) – прим.ред.) грчких отаца – ове велике књиге, која је захваљујући оптинцима и Теофану постала хранитељка аскетског живота и у нашој Русији до овог дана.
Али процветало као урма, руско монаштво ипак са смиреном љубављу даје палму првенства грчком подвижништу и ми признајемо да не можемо да стигнемо нашу старију браћу на путу духовног савршенства у погледу презирања тела и созерцатељних подвига. Исто то треба рећи и за богословску науку, а најпре за тумачење речи Божије. Руска школа у овој области поседује одличну формалну припрему, познаје древне језике, пореди старинске рукописе, али стваралачког духа и објашњења божанских речи нема ни из далека у оној мери у којих их имају Грци који се и данас, на пример, у личности бившег патријарха Антима по мало чему разликују од древних отачких тумача. Грчко богослужење којем су туђи наша раскош и велелепност наших храмова ипак је много духовније и осмишљеније него наше. Уопште, у живљењу религиозног живота Грци и данас остају пример и руковође православних хришћана уопште, а руских посебно. Овога су свесне достојне блаженства руковође руског монаштва на Атону, као и њихови следбеници у нашој земљи, јер се и једни и други труде да колико је могуће сачувају грчки чин службе; а руске академије и семинарије налазе посебну утеху у томе да макар једном годишње служе литургију на грчком језику. Сад ћемо упитати која грана грчког живота: да ли старинска црквена или нова европеизована, политичка, привлачи тако високо поштовање моћног руског народа и најбољих пастира и мирјана словенских и арапских цркава? Наравно, древна, црквена! Јер у свом европеизираном политичком животу Грци су могли само да ископирају најгоре принципе уставног живота, који је Победоносцев тако праведно исмејао у “Московском зборнику”. Овде нећемо наћи ништа осим користољубивих интрига, које се међусобно подривају и заједно уништавају отаџбину, у овом случају сироту Хеладу, а ове прљаве политичке претензије, кријући се иза “велике идеје” покушавају да разврате цариградски и светогробски клир и уче их да издају своје патирско призвање ради народних снова и да дају предност политичким интригама у односу на Христов миомирис. Наравно, овим интригама није жао да у провалијама уније изгубе и Арапе и Јужне Словене; они се не радују томе да се Копти и Абисинци присаједине Цркви, они желе само то да места на којима се зарађује новац остану у рукама Грка. Али, о безумници! Зар не видите да издајући црквену васељенску културу ради своје усконационалне и притом потпуно изопачене културе, заједно с издајом Православља губите и грчку народност! Народ неће моћи да постоји међу непријатељима без идеје која га надахњује. А каквим садржајем ће се испунити народ ако изгуби оно по чему је био велик, односно Васељенско Православље? Зар само тиме што ће сам себе хвалити? Или некадашњим паганским хеленизмом, који вам је хвалио христомрзитељ Ренан, који је ваш језик учио да би уништио свето Јеванђеље, које је заувек прославило грчки језик? Зар не схватате да осим Грка монаха, Грка богослова, Грка патријархалног земљорадника и породичног човека нема доброг грчког типа? Зар не схватате да ће покварени западни пријатељи прогутати вашу малу народност, чим она пожели да се поистовети с безбожном западњачком културом, прогутаће је исто онако као што су прогутали читаву десетину западнословенских народа, отровавши прво њихов живот латинским папизмом, а касније западним нихилизмом. Или су православни Грци, који живе код подножја светих храмова старија, искуснија и пуна љубави браћа целог православног народа или су јадна енглеска провинција која вара и краде, коју разједа борба између партија, и коју презиру чак и њени лажни пријатељи. Тако некада Јевреји који нису желели да приме у општење нове вере остале народе и који су бацили у окове проповедника васељенског општења – божанског Павла, брзо, врло брзо изгубили свој Јерусалим, и своју отаџбину и били расејани по васељени, поставши ужас и предмет мржње свих народа (уп. 5 Мојс. 28, 37). “Али шта желиш од нас?” упитаће ме. Желим да себе познајете пре свега као православце, да ваши пастири за циљ своје делатности поставе спасење хришћанске душе, уређење свих светих Божјих цркава, а не гордост и богатство своје нације. И ако будете чинили тако, бићете и богати, и сачуваћете особености своје нације, и њен утицај ћете проширити на све православне народе. Ако не будете спречавали Арапе и Словене да се школују на вашим вишим школама, да примају монаштво и да заузимају архијерејске престоле, ако будете подвизавајући се сами у изучавању богословске истине и у духовном савршенству, давали пример истинског пастирства и хришћанства, тада ће и ваши браћа пастири из осталих народа добровољно или чак нехотице усвајати начела грчке културе заједно с образовањем и монашким савршенством. Тада ће вас волети као народ који просвећује васељену, као царство свештеника, “јазик свјат” (народ свет (цкрвенослов.) – прим.ред.), као оне за које је речено: Не дирајте у помазанике Моје, и пророцима Мојим не чините зла (Пс. 105, 15). “Али, време је већ прошло,” рећи ћете, “сад се историја не може окренути, и ако смо били јаки у стара времена, сад ће нас заборавити и угушити ако макар путем интрига и злочина не будемо чували своју власт.” Не, вољени. Ваша снага је велика у православном свету. Православни свет живи од своје прошлости, свог светог предања, дела светих отаца и сећања на мученике и свеце. А све ово имате, као што имате и оно што је речено: и највишу енергију религиозног духа, и способост да презирете тело и разумете Божанско Писмо. И ако не будете гасили овај дух, ако се будете држали васељенско-црквене културе, сви православни народи ће ићи за вама. Тако ћу пре свега рећи за Русе да је наша везаност за свету и васељенску православну старину велика, а наставак овог златног века хришћанства ми видимо у вама, Грцима. И зато падамо ничице у прах пред светим престолом Цариградског патријарха и настављамо да видимо у њему врховног пастира. Клањамо се Светом Атону са свим нашим богатим градовима, ученим академијама, велелепним храмовима, десетинама милиона људи, богатством земаља, златом, дијамантима и угледношћу родова. Све ово умањујемо и обезвређујемо и сматрамо ђубретом у односу на смирене за нас градове и села, где је одјекивала проповед апостола, где су свештенодејствовали васељенски оци, где су чуда чинили преподобни подвижници. Са сузама умилења целивамо земљу, по којој су ходиле њихове дивне ноге, и са свештеним страхом преклањамо колена пред њиховим наследницима кад носе њихов дух, као на пример, атонски отшелник свјатејши Јоаким Трећи, уистину велики папа Православља, који свој утицај не утврђује на лажној догми, на сујеверјима, на политичким интригама, не војском или богатством, већ смерном мудрошћу, узвишеношћу свог духа пуног љубави и светошћу живота. Нека буде благословено његово светитељство на многаја љета! Нека се узносе његове пастирске молтиве за благостање светих Божјих Цркава и за сједињење свих!..
Недавно сам уснио следећи сан. Обрео сам се на атинском народном сабрању. Грци у париским сакоима с цигаретама и штаповима, одражавајући у својој одећи и манирима сву вулгарност европског нихилизма, причали су врло живо о министарским кризама. Приметивши да сам Рус један од њих ме је надмено упитао: “Зар не, нисмо ништа гори од Европејаца и наша сабрања не заостају за Париском скупштином?” До тада сам ћутао, али више нисам могао да обуздавам речи и уставши, подигао сам глас тако јако да су престали сви разговори и сви присутни су у мене уперили своје зачуђене, радознале погледе. Говорио сам: “Питате ме шта Руси мисле о савременом грчком животу и ја вам одговарам. Мислимо да Грци потомци првих хришћана проводе свој живот само у читању Божанског Писма и дела духоносних отаца. Мислимо да паства Светитеља Златоуста и Григорија Паламе не жели да зна ни за какве ситне овоземаљске интересе и да као пре на пијацама својих градова, заборављајући на куповину и продају, расправља само о томе да ли је Сличносуштан или Једносуштан или о томе како разумети небеску светлост, која је обасјала Спаситеља на Тавору? Мислимо да прекидају сличан разговор само на звоно црквеног звона како би окупивши се опевали спасоносна страдања Христа Бога, поучавали се слушањем спасоносне Јованове Лествице, а затим, између вечерње и повечерја, завршили брзо своје грађанске и домаћинске послове како би остатак дана посветили беседи о лечењу од страсти, као што су нас учили божански оци древности. Мислимо, желимо да мислимо да би ако је код нас у Русију све свето и свештено дошло од Грка, и све грчко требало да буде свето и свештено. Кажете ми: “Па нисмо гори од Европљана.” Авај! Видим да нисте бољи од њих, ових жалосних изрода хиљадугодишње јереси, ових развратитеља васељене. Али не верујем у оно што видим. Плачем на саму мисао, да је стварност можда блиска овом ружном виђењу; али ипак се надам да је ово виђење лажно, да сам потиштен због тешког сна.” Рекавши ове речи, пробудио сам се и осетио сам да су ми очи мокре од суза.
И заиста, и сад верујем да ће најбољи принципи народног живота међу Грцима победити изопачење европејства и сматрати да се велика идеја њиховог народа не састоји у томе да буде ухваћен у канџе кагално-јеврејском интригом, већ у томе да доводи у општење с Христом разнородну паству, не као да господаре насљедством Божијим, него да буду углед стаду (1 Петр. 5, 3), да сматрају драгоценима свете удове Христовог тела, да се угледају на Божанског пастира који оставља у планини 99 оваца и иде да тражи једну заблуделу овцу, како би се сећали речи Господа: Гледајте да не презрете једнога од малих ових (Мт. 18, 10), и Тако није воља Оца вашега Небескога да пропадне један од ових малих (18, 4).
Шта да вам кажемо, браћо-Словени исте крви: Румуни, Срби и Бугари? Немојте постати слични неверном Израиљу, који је са жудњом почео да подражава непријатељима Божјим и који је својим непријатељем начинио Самог Бога. Укорењавајући се у принципима непослушања и самовоље, одбацујући власт васељенског престола сами убијате остатак Православља у вашој земљи и ако би чак изопштење патријарха закаснило, ваша затвореност у себе ће вас лишити живоносне снаге хришћанског духа. Вашим недавно створеним отаџбинама за упропаштавање није потребно чак ни то да их докрајче европски ратни пљачкаши (мада ће и то брзо доћи), већ ће се у самим вашим земљама умножити упропаститељи народа, политички преваранти, који попут паразита стварају своју срећу на развраћању народног живота и који уживају слободу државног уређења да би разрушили главну тврђаву народа – свето Васељенско Православље – и закуцали у гроб своју отаџбину. Ови дрзници су од Европе усвојили само њене пороке, али ипак налазе међу својим несрећним и неуким суграђанима довољан број глупака који су спремни да верују у њихове брбљарије о култури, слободи и прогресу, и т.сл. речима, које не разумеју ни они који говоре, ни они који слушају.
Али, хвала Богу, нису сви Срби и Бугари такви; и ми ћемо се молити да Господ да снагу духа и снагу речи оним најбољим представницима ових народа који схватају да је њихово спасење у – целовитом Православљу, а Православље се може чувати само у општењу с Мајком-Црквом дајући предност васељенском значају Цркве у односу на уски национализам словенске провинције
Шта рећи вама, православни Сиријци – сународници нашег Господа и Искупитеља? Ви жудите за просветом и желите да изведете свој народ из његовог полупросјачког стања. Благо вама ако је тако, али нека ово просвећивање буде православно просвећивање, васељенско-црквено, а не проширење сопственог жалосног и смешног самољубља и националног непријатељства, који су спремни да отргну ваше синове од васељенског тела Цркве. Света Црква гледа на ваше патријархалне заједнице с великим поштовањем; немојте ради угледања на западну партијску борбу да изгубите ваше православне претке. Далеки од државних центара, као заборављени у планинама и равницама колевке хришћанства ви сте у простом уређењу парохијских заједница сачували многе црте оног хришћанског свакодневног живота, по којима је Црква била славна само у време мученика, и који се касније много променио у време хришћанских царева. С великим саосећањем и поштовањем овог начина живота европска историјска наука ће га представити као највише савршенство хришћанске културе. Немојте мењати отачко богатство, којем завиде непријатељи, за храну свиња тврдовратог грађанина далеке земље у којој влада духовна глад.
Апостол је рекао: Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога (Рим. 13, 8), – ево у чему нека пребива и умножава се благородно супарништво православних народа. Напомињемо, по речима Писма, у међусобном поштовању (в. Рим. 12, 10), сматрајмо својом истинском отаџбином Васељенску Цркву, а својим народним уделом – целовито Православље. Нека нас науче томе смирени руски обични људи, ови заиста нелицемерни носиоци васељенског хришћанског духа, који подједнако снажно воле своју домовину због тога што је православна и своја, а православну земљу других народа због тога што је православна, иако је туђа. Ово осећање је слично осећању доброг сина према мајци с којом се никад није растајао, и према оцу, којег дочекује после дугих година далеког растанка. Ова два осећања су врло различита, али су подједнако снажна. Добар син обасипа нежношћу своју мајку, чије је стално присуство неопходно његовој души као ваздух, али ништа мању ватреност љубави не показује ни према свом оцу који се из далеке пловидбе на кратко враћа својој породици увек остајући за њу рођени, незамењиви отац. Оваква су осећања истинског хришћанина према свом народу и отаџбинској Цркви с једне стране, и према другим Православним Црквама – с друге. И као што поменути добар син осећа пуноту радости кад се његови отац и мајка сједињују у родној кући ради пријатељске беседе с њим, тако и син Васељенске Цркве осећа пуноту духовног живота само онда кад се пастири различитих православних народа сједињују без зависти и супарништва у јединствени збор ради молитве пуне свештеног страха и једномисленог уређења Цркве.
И кад бисмо – поново ћу рећи – ради овог блаженог јединства свих у Богу морали заувек да жртвујемо своју народност и чак да је заувек изгубимо у историји, без икакве сумње бисмо је сматрали трицама, да бисмо Христа стекли (в. Флп. 3, 8). Али, таква жртва неће бити потребна: Иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 33). Као што се појединачна људска личност зауставља у свом развоју и постаје празна и вулгарна, тако и колективна личност народа остварује потпуни развој својих талената само у случају кад није циљ за себе, већ средство за несебично испуњавање божанских определења. Управо на овом попришту је процветао велики руски народ пред крај XVII века из некадашњег уплашеног стада татарских поданика. На истом овом правилу просвећивања суседних варвара процветао је и византијски хришћански геније у најстарија времена. На истом овом принципу неподељене оданости Православљу и међусобном хришћанском пријатељству сачувала су и саму веру и свој народни дух сва хришћанска племена, која су издржала вишевековни јарам фанатичних Сарацена. И само у ово неверно и развратно време, у све православне народе без изузетка, почео је да прониче дух националне грознице и равнодушности према васељенском јединству у Христовој Цркви. Наравно Свету Цркву неће победити врата пакла, али нека не дођу на њу речи Господње, изречене Јеврејима: Амин, амин: Зато вам каже да ће се од вас узети Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове (Мт. 21, 43). Нека не буде тако! “В пјервих, помјани, Господи, Свјатују Твоју Соборнују и Апостолскују Церков, јуже од конец даже до конец вселенија, и умири ју, јуже наздал јеси честноју Кровију Христа Својего” (Прву помени, Господе, Свету Твоју Саборну и Апостолску Цркву, од краја до краја васељене, и умири њу, коју си створио часном Крвљу Христа Свог).

Comments are closed.