ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ИСТОЧНИМ ХРИШЋАНИМА
 
МОЈА СЕЋАЊА НА МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА СРПСКОГ
 
Време које све гута, вероватно је већ почело да брише из сећања руског друштва, а посебно младе генерације, ону светлу личност чије је име пре 30 година било на устима целе Русије. То је име преосвећеног Михаила, митрополита Српског и Београдског, који се упокојио пре деветнаест година, 5. фебруара 1898. године.
Магистар Кијевске Академије коју је завршио 1853. гоине, преосвећени Михаил је тако ватрено волео Русију и Академију да није могао да одоли да се утеши учествовањем у њеном педесетогодишњем јубилеју 1869. године већ у чину митрополита, и ко није видео фотографску групу осморице јерарха с Кијевским митрполитом Арсенијем на челу, поред којег седи млади јерарх јужног типа с изразом несавладиве енергије на сувоњавом лицу? Ова фотографија се по целој Русији делила у десетинама хиљада примерака и данас се може наћи у свим настојатељским келијама великих манастира, у архијерејским домовима и код врло великог броја побожних људи духовног и светског звања. То је била прва архијерејска група од времена проналаска фотографије. Дивио сам јој се од најранијег детињства, у освит свог живота. А кад је почео освит мог монашког живота удостојио сам се да видим и главну оригиналну личност ове групе, високопреосвећеног Михаила. То је било 1885. године кад је светитељ, којег је рђави и покварени краљ Милан истерао из домовине због заштите интереса религије и Цркве, нашао уточиште у нашој Русији. Овде је он провео неколико година и тек је после изгнања недостојног краља поново био дочекан од стране своје одушевљене пастве и младог краља Александра у својој престоници, а затим је мирно управљао Црквом још неколико година, упокојивши се у 73. години свог изузетно тешког живота.
Кад је владика Михаил допутовао у Петроград, ја сам служио у Духовној Академији као помоћник инспектора; ректор Академије је био наш покојни харковски владика Арсеније у звању епископа Ладошког, а инспектор – архимандрит Антоније, касније митрополит Петроградски, који је кратко пре тога пребачен код нас с исте дужности из Казанске Академије. Наше братство је стално посећивао В.К.Саблер (Десјатовски) који је био главни и најактивнији покровитељ Словена из других држава и пријатељ свих руских словенофила. Једном он ликујући уђе у моју академску келију и рече: “Радујте се, мили оче (тад сам имао 22 године)! Владика, митрополит Исидор се сложио да српски архипастир који је допутовао на празник Ваведења (Ваведење у храм Пресвете Богородице. – прим.ред.) служи на академији бденије и литургију.” Заиграло је моје младо срце: из далека сам обожавао митрополита Михаила као заштитника самосталности Цркве, и ево он, исповедник вере, служиће у нашем академском храму, у оном храму у којем ми је била драга свака трачица, свака кадионица и тепихчић, у оном храму у којем сам још као студент треће године с великим трудом и борбом уређивао архијерејска служења после седамнаестогодишње паузе. Сад сам, наравно, уложио сваки напор да бих окупио најпотпунији сабор свештеника који ће служити с њим, да бих нашао доброг протођакона, а што је главно – да надахнем студенте, а посебно студенте појце, како би се придала највећа свечаност служењу нашег високог госта. Све то ми је уз помоћ Божију пошло за руком да испуним.
Обична служења нашег преосвећеног ректора су почињала од његовог скромног дочека у храму; облачење се обављало за време читања часова; свештеника који су служили с њим била су два пара, а понекад и један; други архијереји у нашој цркви до тада нису служили. На дочек митрополита Михаила студенти су се у одушевљеној гомили окупили у огромном предворју академске зграде, а ми, свештенослужитељи, очекивали смо га у цркви; почела је да се разлеже звоњава звона, зачуло се ударање кочија које су долазиле и с доњег спрата је као моћан гром загрмело – “ис пола ети деспота” из стотине младих груди. Схватио сам де ће цела служба тог дана и сутрадан бити служена с високим полетом – и заиста, као бурна лава је почела да се улива у цркву гомила студената и богомолника са стране, а међу њима је ушао онижи сувоњав старац с дубоким погледом и ганутим изразом лица. Прогнаник из своје домовине, осећао је да је овде, на далеком северу, не само међу пријатељима, већ и међу побожним поштоваоцима. Пратили су га В.К.Саблер код којег је живео, професори Академије и друга поштована лица. Побожним, радосним гласом митрополит је читао Јеванђеље и одређене молитве, а после бденија изашавши у мантији из олтара рекао је неколико испрекиданих, али изванредно топлих и искрених поздрава омладини која учи. Од узбуђења које ме је обузело нисам могао да их запамтим, у сећању су ми остале само завршне речи: “Тихо уточиште свете науке и високих младићких стремљења! Цветај на славу Божију и на сазидавање православне Русије и све Васељенске Цркве!”
Литугија је следећег дана била служена и отпевана с истим надахнућем и свечаношћу.
Необичан украс за академску службу било је појање за време облачења, студенти су певали с посебним ентузијазмом.
У стану ректора митрополита је поздравила корпорација и био је приређен ручак у којем су учествовала различита поштована лица укључујући познатог црквеног публицисту, државног контролора Т.И.Филипова, великог познаваоца грчког и словенског језика, који је своју здравицу започео отприлике следећим речима: “Брашна и питија ашче не постављајут нас пред Богом, обаче, с благодаренијем пријемлемаја, ко христианскому человјек содружеству ходатајствена бивајут.” (Иако нас храна и пиће не доводе пред Бога, али ако се с благодарењем примају, бивају заступници за хришћанску заједницу људи.)
Неколико дана касније присуствовао сам братској (у правом смислу ове речи) трпези у част владике у кући његовог доброг домаћина В.К.Саблера. Овде су по спрском обичају сви гости, којих је било дванаестак или више, по реду држали здравице у част узрочника свечаности. Говорио је домаћин, говорио је инспектор академије архимандрит Антоније, затим уважени престонички протојереји: Јахонтов, Полисадов, чини ми се, професор Палмов, Тројицки, и разуме се, аутор ових редова. Сви су прослављали исповеднички подвиг владике, изражавали своје негодовање према незахвалном краљу Милану и своју наду да ће испратити митрополита у домовину за његовим победничким кочијама. Говорили су о томе да ће његов подвиг бити бакља која привлачи руску хијерархију да брани свету веру и Цркву, сећали су се речи Филипа који је позивао Натанаила да крене за Месијом Који је дошао простим речима: “Прииди и вижд.” (Дођи и види) (в. Јн. 1, 46).
Митрополит није дуго живео у Петрограду. Најдуже је гостовао у Москви, а затим у Кијеву и код Кијева у манастиру Теофаније, који припада богатој Михајловској обитељи. Кад се појавио на црквеним свечаностима у престоничким црквама међу осталим јерарсима, у олтар су специјално долазила различита лица на високим функцијама, војна и цивилна и прилазећи му, клекла би на колена да приме благослов.
Касније сам се видео с митрополитом Михајлом у Кијеву, на путу до новог места своје службе у Холм Љублински, у који сам пребачен после годину дана службе на Академије на дужност предавача семинарије; свечани пријем који сам организовао владики Михаилу није прошао некажњено: од самог празника Ваведења доживљавао сам службене непријатности, и да би их избегао пред крај школске године сам молио да будем разрешен дужности коју сам обављао на академији, иако је било природно да будем кандидат за катедру философије због своје специјалности.
Тужан сам био кад сам се приближавао Кијеву, али тамо су ме једна за другом очекивале многе радости. Пре свега запањио ме је и у мени изазвао дубоко одушевљење величанствени изглед светог града који се изненада указао пред мојим погледом на станици Бровари, Још више сам се обрадовао угледавши да ме на железничкој станици чека старији друг, јеромонах Михаил (Грибановски) који ми се одмах објаснио да се по упорном савету старца Амвросија предомислио, и није напустио научну службу него је одлучио да остане на Академији, где је предавао основно богословље. Нећу правити дигресије и писати о овој светлој личности, само ћу рећи да је он послужио као прототип за лик у Чеховљевом “Архијереју”. Дванаест година након нашег сусрета у Кијеву склопио сам његове очи у Симферопољу, где је окончао свој кратки живот у чину локалног епископа. Вече истог тога дана провели смо у радосној пријатељској беседи у семинарској келији младог предавача јеромонаха Питирима, који се одликовао изванредном лепотом лица и нежношћу срца, а дан после тога учествовали смо у служењу уваженог митрополита Платона у даљим пештерама Лавре, где се 28. августа служи празник у сећање на све преподобне даљих пештера.
После литургије ручали смо кад старешине пештера, у чему су осим митрополита, учествовали викарни епископи, намесник и старија браћа Лавре; сви су нас они нежно обасипали добрим речима: и митрополит, и врло учени ректор Силвестер, старац који је већ губио вид, и посебно намесник Јувеналије којег су сви поштовали, и који је касније постао Виљнуски архиепископ. Под утицајем такве нежности на коју нисмо били навикли, потпуно смо заборавили на своју тугу, и њу је коначно потиснула одушевљена радост кад је одједном у трпезарију ушао митрополит Михаил, за чије присуство у Кијеву нисам знао. Узео је оца Михаила и мене за руке, и посадивши нас код прозора, сео је између нас и нежно нас мазећи по глави и раменима, храбрио на неустрашиво служење Цркви.
Ручак је дуго трајао и уморни од дуготрајне службе у загушљивој цркви старци су се у полудремежу разишли по келијама. Имао сам намеру да исте ноћи кренем из Кијева у Холм, али смо отац Михаил и ја одлучили да свратимо у одаје митрополита Михаила да се потпишемо у књизи посетилаца, потпуно сигурни да се старац уморан од летње врелине и дуготрајног седења на ручку, предао дубоком сну. Какво је било наше чуђење кад смо га затекли како седи у раси и камилавци с пером у рукама за писмом и српским новинама. Бодро и дружељубиво нас је поздравио и поново је много и надахнуто говорио о великом значају ученог монаштва за Русију, словенство и цео Исток, о борби православне културе с паганском европском, о потреби за активним јединством Православних Цркава, с љубављу се сећао свог студентског живота у Кијеву и надахнуто ме је благословио на даље служење.
Ганут и радостан, одлазио сам из светог Кијева, а представа о њему се у мојој души заувек слила са сећањем на двојицу Михаила – мог упокојеног младог пријатеља и великог српског светитеља.
Овог другог сам видео још 1890. године у Петрограду. Не знам да ли је Победоносцев или митрополит Исидор одбио нашу заједничку жељу – преосвећеног ректора Антонија и моју, да владика Михаил служи на Академији: светитељ је служио у Казанском храму, али на нашу утеху, по протекцији истог оног В.К.Саблера, уз учешће академске архијерејске свите. С митрополитом је служио Виљнуски архиепископ Алексије Лавров и ректор епископ Антоније уз велики збор клира, међу којим смо били и данашњи харковски протојереј отац Пичета и ја, који сам обављао дужност инспектора академије. Али особеност службе је чинио контингент ђакона и ипођакона који су били искључиво студенти Академије. Данашњи Фински архиепископ преосвећени Сергије својим баршунастим басом је предивно заменио локалног протођакона, а с њим су служила још три јерођакона-студента, од којих су данас двојица већ упокојени у архијерејском чину.
Од тада нисам видео владику Михаила; убрзо се вратио у своју домовину; годину и по дана касније поздравио сам у Тројице-Сергијевој Лаври његовог новог краља, младог Александра, који ме је детаљно испитао о студентима Србима и Академији која ми је била поверена. Ову Академију сам напустио 1895. године, кад сам био премештен као ректор већ у Казанску, под покровитељство дивног архиепископа Владимира, који је примио постриг на последњој години студија на Кијевеској Академији заједно с владиком Михаилом. С овим дивним казанским архипастирем сам делио своје успомене о митрополиту Михаилу и читали смо један другом писма која нам је писао.
Покојни архиепископ ми је причао како су замонашени у великој цркви Лавре. “Тамо с једне и друге стране иконостаса,” говорио је покојник, “стоје кивоти с моштима, с десне стране – равноапостолног Владимира, а с леве – светитеља Михаила, првог митрополита Кијевског. Мени су дали име Владимир, а њему Михаил и одмах после пострига повели су нас на две стране да целивамо мошти својих нових светих покровитеља.”
Нисам дуго имао прилике да уживам у поучним беседама преосвећеног Владимира, две године, већ на самртном одру, увео ме је у архијерејски чин, а уочи моје хиротоније, петорица епископа који су допутовали, обавили су његову сахрану; то је било 9. септембра 1897. године. Митрополит Михаил ми је честитао светитељски чин и у поздраву је оплакивао и друга своје младости, преосвећеног Владимира, а неколико месеци касније и сам се преселио код њега у бољи свет. Нека упокоји Господ њихове праведне душе и нека улије духовну силу коју је даровао митрополиту Михаилу, у душе данашњих српских пастира, сад више не ради борбе за права Цркве која им је поверена пред развраћеном владом Милана, већ ради обнављања разорене домовине, ради повратка српских краљева на њихове престоле које су Немци преврнули и ради њиховог уједињења под скиптром свег српстава под покровом Православне Цркве.

Comments are closed.