IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O ISTOČNIM HRIŠĆANIMA
 
MOJA SEĆANJA NA MITROPOLITA MIHAILA SRPSKOG
 
Vreme koje sve guta, verovatno je već počelo da briše iz sećanja ruskog društva, a posebno mlade generacije, onu svetlu ličnost čije je ime pre 30 godina bilo na ustima cele Rusije. To je ime preosvećenog Mihaila, mitropolita Srpskog i Beogradskog, koji se upokojio pre devetnaest godina, 5. februara 1898. godine.
Magistar Kijevske Akademije koju je završio 1853. goine, preosvećeni Mihail je tako vatreno voleo Rusiju i Akademiju da nije mogao da odoli da se uteši učestvovanjem u njenom pedesetogodišnjem jubileju 1869. godine već u činu mitropolita, i ko nije video fotografsku grupu osmorice jerarha s Kijevskim mitrpolitom Arsenijem na čelu, pored kojeg sedi mladi jerarh južnog tipa s izrazom nesavladive energije na suvonjavom licu? Ova fotografija se po celoj Rusiji delila u desetinama hiljada primeraka i danas se može naći u svim nastojateljskim kelijama velikih manastira, u arhijerejskim domovima i kod vrlo velikog broja pobožnih ljudi duhovnog i svetskog zvanja. To je bila prva arhijerejska grupa od vremena pronalaska fotografije. Divio sam joj se od najranijeg detinjstva, u osvit svog života. A kad je počeo osvit mog monaškog života udostojio sam se da vidim i glavnu originalnu ličnost ove grupe, visokopreosvećenog Mihaila. To je bilo 1885. godine kad je svetitelj, kojeg je rđavi i pokvareni kralj Milan isterao iz domovine zbog zaštite interesa religije i Crkve, našao utočište u našoj Rusiji. Ovde je on proveo nekoliko godina i tek je posle izgnanja nedostojnog kralja ponovo bio dočekan od strane svoje oduševljene pastve i mladog kralja Aleksandra u svojoj prestonici, a zatim je mirno upravljao Crkvom još nekoliko godina, upokojivši se u 73. godini svog izuzetno teškog života.
Kad je vladika Mihail doputovao u Petrograd, ja sam služio u Duhovnoj Akademiji kao pomoćnik inspektora; rektor Akademije je bio naš pokojni harkovski vladika Arsenije u zvanju episkopa Ladoškog, a inspektor – arhimandrit Antonije, kasnije mitropolit Petrogradski, koji je kratko pre toga prebačen kod nas s iste dužnosti iz Kazanske Akademije. Naše bratstvo je stalno posećivao V.K.Sabler (Desjatovski) koji je bio glavni i najaktivniji pokrovitelj Slovena iz drugih država i prijatelj svih ruskih slovenofila. Jednom on likujući uđe u moju akademsku keliju i reče: „Radujte se, mili oče (tad sam imao 22 godine)! Vladika, mitropolit Isidor se složio da srpski arhipastir koji je doputovao na praznik Vavedenja (Vavedenje u hram Presvete Bogorodice. – prim.red.) služi na akademiji bdenije i liturgiju.“ Zaigralo je moje mlado srce: iz daleka sam obožavao mitropolita Mihaila kao zaštitnika samostalnosti Crkve, i evo on, ispovednik vere, služiće u našem akademskom hramu, u onom hramu u kojem mi je bila draga svaka tračica, svaka kadionica i tepihčić, u onom hramu u kojem sam još kao student treće godine s velikim trudom i borbom uređivao arhijerejska služenja posle sedamnaestogodišnje pauze. Sad sam, naravno, uložio svaki napor da bih okupio najpotpuniji sabor sveštenika koji će služiti s njim, da bih našao dobrog protođakona, a što je glavno – da nadahnem studente, a posebno studente pojce, kako bi se pridala najveća svečanost služenju našeg visokog gosta. Sve to mi je uz pomoć Božiju pošlo za rukom da ispunim.
Obična služenja našeg preosvećenog rektora su počinjala od njegovog skromnog dočeka u hramu; oblačenje se obavljalo za vreme čitanja časova; sveštenika koji su služili s njim bila su dva para, a ponekad i jedan; drugi arhijereji u našoj crkvi do tada nisu služili. Na doček mitropolita Mihaila studenti su se u oduševljenoj gomili okupili u ogromnom predvorju akademske zgrade, a mi, sveštenoslužitelji, očekivali smo ga u crkvi; počela je da se razleže zvonjava zvona, začulo se udaranje kočija koje su dolazile i s donjeg sprata je kao moćan grom zagrmelo – „is pola eti despota“ iz stotine mladih grudi. Shvatio sam de će cela služba tog dana i sutradan biti služena s visokim poletom – i zaista, kao burna lava je počela da se uliva u crkvu gomila studenata i bogomolnika sa strane, a među njima je ušao oniži suvonjav starac s dubokim pogledom i ganutim izrazom lica. Prognanik iz svoje domovine, osećao je da je ovde, na dalekom severu, ne samo među prijateljima, već i među pobožnim poštovaocima. Pratili su ga V.K.Sabler kod kojeg je živeo, profesori Akademije i druga poštovana lica. Pobožnim, radosnim glasom mitropolit je čitao Jevanđelje i određene molitve, a posle bdenija izašavši u mantiji iz oltara rekao je nekoliko isprekidanih, ali izvanredno toplih i iskrenih pozdrava omladini koja uči. Od uzbuđenja koje me je obuzelo nisam mogao da ih zapamtim, u sećanju su mi ostale samo završne reči: „Tiho utočište svete nauke i visokih mladićkih stremljenja! Cvetaj na slavu Božiju i na sazidavanje pravoslavne Rusije i sve Vaseljenske Crkve!“
Litugija je sledećeg dana bila služena i otpevana s istim nadahnućem i svečanošću.
Neobičan ukras za akademsku službu bilo je pojanje za vreme oblačenja, studenti su pevali s posebnim entuzijazmom.
U stanu rektora mitropolita je pozdravila korporacija i bio je priređen ručak u kojem su učestvovala različita poštovana lica uključujući poznatog crkvenog publicistu, državnog kontrolora T.I.Filipova, velikog poznavaoca grčkog i slovenskog jezika, koji je svoju zdravicu započeo otprilike sledećim rečima: „Brašna i pitija ašče ne postavljajut nas pred Bogom, obače, s blagodarenijem prijemlemaja, ko hristianskomu čelovjek sodružestvu hodatajstvena bivajut.“ (Iako nas hrana i piće ne dovode pred Boga, ali ako se s blagodarenjem primaju, bivaju zastupnici za hrišćansku zajednicu ljudi.)
Nekoliko dana kasnije prisustvovao sam bratskoj (u pravom smislu ove reči) trpezi u čast vladike u kući njegovog dobrog domaćina V.K.Sablera. Ovde su po sprskom običaju svi gosti, kojih je bilo dvanaestak ili više, po redu držali zdravice u čast uzročnika svečanosti. Govorio je domaćin, govorio je inspektor akademije arhimandrit Antonije, zatim uvaženi prestonički protojereji: Jahontov, Polisadov, čini mi se, profesor Palmov, Trojicki, i razume se, autor ovih redova. Svi su proslavljali ispovednički podvig vladike, izražavali svoje negodovanje prema nezahvalnom kralju Milanu i svoju nadu da će ispratiti mitropolita u domovinu za njegovim pobedničkim kočijama. Govorili su o tome da će njegov podvig biti baklja koja privlači rusku hijerarhiju da brani svetu veru i Crkvu, sećali su se reči Filipa koji je pozivao Natanaila da krene za Mesijom Koji je došao prostim rečima: „Priidi i vižd.“ (Dođi i vidi) (v. Jn. 1, 46).
Mitropolit nije dugo živeo u Petrogradu. Najduže je gostovao u Moskvi, a zatim u Kijevu i kod Kijeva u manastiru Teofanije, koji pripada bogatoj Mihajlovskoj obitelji. Kad se pojavio na crkvenim svečanostima u prestoničkim crkvama među ostalim jerarsima, u oltar su specijalno dolazila različita lica na visokim funkcijama, vojna i civilna i prilazeći mu, klekla bi na kolena da prime blagoslov.
Kasnije sam se video s mitropolitom Mihajlom u Kijevu, na putu do novog mesta svoje službe u Holm Ljublinski, u koji sam prebačen posle godinu dana službe na Akademije na dužnost predavača seminarije; svečani prijem koji sam organizovao vladiki Mihailu nije prošao nekažnjeno: od samog praznika Vavedenja doživljavao sam službene neprijatnosti, i da bi ih izbegao pred kraj školske godine sam molio da budem razrešen dužnosti koju sam obavljao na akademiji, iako je bilo prirodno da budem kandidat za katedru filosofije zbog svoje specijalnosti.
Tužan sam bio kad sam se približavao Kijevu, ali tamo su me jedna za drugom očekivale mnoge radosti. Pre svega zapanjio me je i u meni izazvao duboko oduševljenje veličanstveni izgled svetog grada koji se iznenada ukazao pred mojim pogledom na stanici Brovari, Još više sam se obradovao ugledavši da me na železničkoj stanici čeka stariji drug, jeromonah Mihail (Gribanovski) koji mi se odmah objasnio da se po upornom savetu starca Amvrosija predomislio, i nije napustio naučnu službu nego je odlučio da ostane na Akademiji, gde je predavao osnovno bogoslovlje. Neću praviti digresije i pisati o ovoj svetloj ličnosti, samo ću reći da je on poslužio kao prototip za lik u Čehovljevom „Arhijereju“. Dvanaest godina nakon našeg susreta u Kijevu sklopio sam njegove oči u Simferopolju, gde je okončao svoj kratki život u činu lokalnog episkopa. Veče istog toga dana proveli smo u radosnoj prijateljskoj besedi u seminarskoj keliji mladog predavača jeromonaha Pitirima, koji se odlikovao izvanrednom lepotom lica i nežnošću srca, a dan posle toga učestvovali smo u služenju uvaženog mitropolita Platona u daljim pešterama Lavre, gde se 28. avgusta služi praznik u sećanje na sve prepodobne daljih peštera.
Posle liturgije ručali smo kad starešine peštera, u čemu su osim mitropolita, učestvovali vikarni episkopi, namesnik i starija braća Lavre; svi su nas oni nežno obasipali dobrim rečima: i mitropolit, i vrlo učeni rektor Silvester, starac koji je već gubio vid, i posebno namesnik Juvenalije kojeg su svi poštovali, i koji je kasnije postao Viljnuski arhiepiskop. Pod uticajem takve nežnosti na koju nismo bili navikli, potpuno smo zaboravili na svoju tugu, i nju je konačno potisnula oduševljena radost kad je odjednom u trpezariju ušao mitropolit Mihail, za čije prisustvo u Kijevu nisam znao. Uzeo je oca Mihaila i mene za ruke, i posadivši nas kod prozora, seo je između nas i nežno nas mazeći po glavi i ramenima, hrabrio na neustrašivo služenje Crkvi.
Ručak je dugo trajao i umorni od dugotrajne službe u zagušljivoj crkvi starci su se u poludremežu razišli po kelijama. Imao sam nameru da iste noći krenem iz Kijeva u Holm, ali smo otac Mihail i ja odlučili da svratimo u odaje mitropolita Mihaila da se potpišemo u knjizi posetilaca, potpuno sigurni da se starac umoran od letnje vreline i dugotrajnog sedenja na ručku, predao dubokom snu. Kakvo je bilo naše čuđenje kad smo ga zatekli kako sedi u rasi i kamilavci s perom u rukama za pismom i srpskim novinama. Bodro i druželjubivo nas je pozdravio i ponovo je mnogo i nadahnuto govorio o velikom značaju učenog monaštva za Rusiju, slovenstvo i ceo Istok, o borbi pravoslavne kulture s paganskom evropskom, o potrebi za aktivnim jedinstvom Pravoslavnih Crkava, s ljubavlju se sećao svog studentskog života u Kijevu i nadahnuto me je blagoslovio na dalje služenje.
Ganut i radostan, odlazio sam iz svetog Kijeva, a predstava o njemu se u mojoj duši zauvek slila sa sećanjem na dvojicu Mihaila – mog upokojenog mladog prijatelja i velikog srpskog svetitelja.
Ovog drugog sam video još 1890. godine u Petrogradu. Ne znam da li je Pobedonoscev ili mitropolit Isidor odbio našu zajedničku želju – preosvećenog rektora Antonija i moju, da vladika Mihail služi na Akademiji: svetitelj je služio u Kazanskom hramu, ali na našu utehu, po protekciji istog onog V.K.Sablera, uz učešće akademske arhijerejske svite. S mitropolitom je služio Viljnuski arhiepiskop Aleksije Lavrov i rektor episkop Antonije uz veliki zbor klira, među kojim smo bili i današnji harkovski protojerej otac Pičeta i ja, koji sam obavljao dužnost inspektora akademije. Ali osobenost službe je činio kontingent đakona i ipođakona koji su bili isključivo studenti Akademije. Današnji Finski arhiepiskop preosvećeni Sergije svojim baršunastim basom je predivno zamenio lokalnog protođakona, a s njim su služila još tri jerođakona-studenta, od kojih su danas dvojica već upokojeni u arhijerejskom činu.
Od tada nisam video vladiku Mihaila; ubrzo se vratio u svoju domovinu; godinu i po dana kasnije pozdravio sam u Trojice-Sergijevoj Lavri njegovog novog kralja, mladog Aleksandra, koji me je detaljno ispitao o studentima Srbima i Akademiji koja mi je bila poverena. Ovu Akademiju sam napustio 1895. godine, kad sam bio premešten kao rektor već u Kazansku, pod pokroviteljstvo divnog arhiepiskopa Vladimira, koji je primio postrig na poslednjoj godini studija na Kijeveskoj Akademiji zajedno s vladikom Mihailom. S ovim divnim kazanskim arhipastirem sam delio svoje uspomene o mitropolitu Mihailu i čitali smo jedan drugom pisma koja nam je pisao.
Pokojni arhiepiskop mi je pričao kako su zamonašeni u velikoj crkvi Lavre. „Tamo s jedne i druge strane ikonostasa,“ govorio je pokojnik, „stoje kivoti s moštima, s desne strane – ravnoapostolnog Vladimira, a s leve – svetitelja Mihaila, prvog mitropolita Kijevskog. Meni su dali ime Vladimir, a njemu Mihail i odmah posle postriga poveli su nas na dve strane da celivamo mošti svojih novih svetih pokrovitelja.“
Nisam dugo imao prilike da uživam u poučnim besedama preosvećenog Vladimira, dve godine, već na samrtnom odru, uveo me je u arhijerejski čin, a uoči moje hirotonije, petorica episkopa koji su doputovali, obavili su njegovu sahranu; to je bilo 9. septembra 1897. godine. Mitropolit Mihail mi je čestitao svetiteljski čin i u pozdravu je oplakivao i druga svoje mladosti, preosvećenog Vladimira, a nekoliko meseci kasnije i sam se preselio kod njega u bolji svet. Neka upokoji Gospod njihove pravedne duše i neka ulije duhovnu silu koju je darovao mitropolitu Mihailu, u duše današnjih srpskih pastira, sad više ne radi borbe za prava Crkve koja im je poverena pred razvraćenom vladom Milana, već radi obnavljanja razorene domovine, radi povratka srpskih kraljeva na njihove prestole koje su Nemci prevrnuli i radi njihovog ujedinjenja pod skiptrom sveg srpstava pod pokrovom Pravoslavne Crkve.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *