IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O ISTOČNIM HRIŠĆANIMA
 
PLAČ NA KONČINU PATRIJARHA III[1]
 
Oprosti, Vladiko, riznico vere, istočniče ljubavi, nosioče ognjene revnosti, pastiru vaseljene! Napustio si nas, hrišćane celog sveta kao veliki Mojsije pre nego što je njegov narod kročio u Zemlju Obećanu.
Svetli raj te je primio pod svoje svete senice pre nego što je Hristov krst zablistao na Sofiji, pre nego što se ugasila pedesetogodišnja podela s pravoslavno-verujućim Bugarima, pre nego što se ostvarila tvoja molitva i tvoja propoved o sazivanju Vaseljenskog Sabora pravoslavnih hrišćana. Sad nisi otišao na daleki Aton i nisi se osamio od svoje pastve i od rukovođenja Vaseljenskom Crkvom, već si se preselio duhom na nebo i ostaćeš tamo do sveopšteg vaskrsenja.[2]
Neću te videti na ovoj zemlji, što sam želeo već mnogo godina! Neće imati na kome da se umiri pogled hrišćanina, koji tuguje zbog slabljenja savremenog crkvenog života i dubokog pada morala. Nema te među nama, veliki bedeme pravoslavlja! Nema te, i srca pravoslavaca su pogružena u duboku žalost. Skrhan nevoljama i bolestima ti si kao osamdesetogodišnji starac bio ne samo jači od svih, svojim apostolskim duhom, već su tvoja beseda ili poslanica ulivale snagu u dušu svakoga kome su se obraćale. Sjaj Božanske slave blistao je na tvom čelu; blagodatna sila je bila sjedinjena s tvojom rečju; tvoja molitva, koja je neprekidno trajala više od pola dana „posredje cerkve“ nadahnjivala je braću u crkvi i narod, i san je daleko bežao od njihovih očiju kad su videli kako se tvoje oči stalno ispunjavaju suzama molitvenog umilenja. Tako si ostao učitelj vaseljene i na patrijaraškom prestolu, i u Atonskoj pustinji, gde si skoro svake sedmice dolazio peške kao bogomolnik na hramovne praznike monaških obitelji svih narodna i gde su te svi dočekivali s podjednakim oduševljenjem, kao oca, učitelja i prijatelja svih naroda.
Pošto si bio otac vernih ljudi, sad ćeš biti nazvan sinom Božjim kao veliki mirotvorac crkava i plemena. Tvojim svetiteljskim posredovanjem obnovljeno je crkveno opštenje Antiohijske patrijaršije s ostalim crkvama Istoka; tvojim autoritetom umirena je raspra među jerusalimskom hijerarhijom, koja je nastala na plemenskom neprijateljstvu, a poslednje dve godine tvog pravednog života posvetio si velikom delu pomirenja s Crkvom šestomilionskog bugarskog naroda i njegovih episkopa. Zaista za pravoslavnu vaseljenu si bio drugi Mojsije, mireći Crkve i narode među sobom, sve mireći s Bogom. Uostalom, Arhangel Mihail neće morati da spori sa satanom za tvoju pravednu dušu, kao što je sporio za Mojsijevo telo, jer je Mojsije smrt primio pre nego što je kročio u Obećanu Zemlju, zbog toga što je jednom prognevio Boga malom sumnjom, a tebe Bog nije uzeo od verujuće vaseljene zbog tvojih, nego zbog naših grehova, zbog toga što, pošto smo bili mlaki mi, episkopi svih zemalja, previše smo se tromo odazivali na tvoje Okružne poslanice umesto da radosno žurimo na tvoj glas. Prošlo je skoro deset godina otkako si prizvao Crkve na sazivanje Vaseljenskog Sabora, ali avaj, mi smo bili slični nedostojnim gostima, zvanim na jevanđelsku večeru! I evo, zatvorila se palata tvoje blagodatne duše: ona se prenela od nas u svetlu nebesku palatu. Tamo će je dočekati slične duše pravednika. Tamo će videti mirotvorca Crkava svetitelja Vasilija Velikog, besediće s prognanikom za istinu svetiteljem Atanasijem Velikim, radovaće se slušanju reči revnosti svetitelja Zlatousta: „Blažen put, v onže ideši dnes, duše, jako ugotovasja tebje mjesto upokojenija“ (Blažen je put, na koji danas krećeš, dušo, jer je za tebe spremljeno mesto upokojenja) (Čin pogrebenja, prokimen).
Tvoj put je blažen, ali je žalostan ostanak ovaca, koje su ostale pred vratima crkvenog jedinstva, pred oslobođenjem carskog grada iz ruku nevernika. Ko će sad okupiti narode koji su se tamo sreli, kao što kokoš skuplja piliće svoje pod krila (Mt. 23, 37)? Ko će udaljiti od njih raspru zbog prvenstva i upitati ih poput Spasitelja: Ko je veći, koji sjedi za trpezom ili koji služi? Nije li onaj koji sjedi za trpezom? A Ja sam među vama kao sluga (Lk. 22, 27)?
Da! Osiroteli su pravoslavni narodi koji su s oružjem u rukama i sa smrtnom presudom za veru prišli prestonici sultana! Najviše je osiromašio grčki narod koji si zadržao da ne okrene srca ka svojim drevnim paganskim precima i uznosio si njihov duh, njihovo osećanje i sećanje ka njihovim ocima po veri, velikim graditeljima Crkve, svetim apostolima i bogonosnim ocima. Osiromašilo je i jedno starorusko pleme, koje je pre dvesta godina nasiljem i prevarom bilo uvučeno u vlast latinske jeresi, ali se poslednjih godina trudi da zbaci sa sebe njene pogibeljne okove i da postane tvoja bogospasavana pastva. Njihovi jereji s grčkim antiminsima tavore u nemačkim zatvorima, a siroti narod širi prema svetom Istoku svoje preklinjuće ruke, moleći za pravoslavno Pričešće, za pravoslavno krštavanje dece i pravoslavno sahranjivanje mrtvih, što im svetske vlasti, zli mučitelji koji nose masku građanske slobode, odbijaju.
Evo koliko siročadi po različitim zemljama sveta ostavljaš ti, „oče sveta“, kako je Crkva nazivala neke svece. Plačite, hrišćani celog sveta! Lišili ste se pastira koji je jedan od malobrojnih nosio u svojoj duši onaj zalog životvorne sile, koju bi trebalo svi da poseduju: on je jedan od malobrojnih najviše u celom svetu voleo Hristovu Crkvu, voleo je opšte spasenje; radi njega se trudio, radi njega je živeo, radi njega se podvizavao u postu i molitvi, radi njega je trpeo izgnanje, radi njega je bio u opasnosti na rijekama, u opasnosti od razbojnika, u opasnosti od svoga roda, u opasnosti u gradu, u opasnosti u pustinji, u opasnosti na moru, u opasnosti među lažnom braćom (2 Kor. 11, 26).
Nedostajale bi nam reči kad bismo želeli da se setimo svih osobina duha usnulog svetitelja, koje su ga činile sličnim svetim apostolima i drevnim velikim ocima. Joakim Treći nije bio čovek dvadesetog veka: ni epoha, ni mesto rođenja nisu odredili njegov duhovni lik. Ovakvi ljudi, ovakvi služitelji Hrista su iznad i izvan istorije i narodnosti: još na zemlji pripadaju večnosti, još u telu oni su građani, oci vaseljene. U drevna vremena ovakvih svetitelja i monaha je bilo dosta. Blaženo je i naše vreme što je imalo makar jednog takvog izabranika. Blažene su oči onih koje su ga videle, blažene su uši onih koji su ga slušali!
Sjedinimo zato, hrišćani, našu tugu s našim blagodarenjem Bogu! Obrišimo svoje suze cvećem blagodarnog proslavljanja vernog sluge Božijeg! Uznesimo molitve da Gospod otkrije njegovoj duši neometani put ka Svom prestolu kako bi i on uputio pred Njim svoje zastupništvo za blagostanje svetih Božjih Crkava!
A mi ovde, koji smo ostali na zemlji kao predvodnici crkvene vojske, oplakavši gubitak patrijarha Joakima Trećeg, recimo sebi i Bogu ono što su rekli Judejci, koji su izgubili trećeg vojskovođu Makavejca-Jonatana: sad nemaju načelnika i pobornika; dakle, sad ćemo ratovati protiv njih i istrebićemo u ljudima sećanje na njih (1 Mak. 12, 53). Tako i mi: borimo se za svetu Hristovu Crkvu, za vaseljensko jedinstvo, za čitotu morala, za čuvanje svetih kanona, za borbu s neverjem, s jeresima, s drevnim i novim paganstvom! Borimo se za velike zavete Joakima Trećeg, u slavu Božiju i za pokoj njegove pravedne duše.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti patrijarh Joakim III rodio se 1834. godine u običnoj grčkoj porodici iz okoline Konstantinopolja. U 17. godini je primio zvanje đakona. Zatim se nalazio na službi u Valahiji i u Beču, gde je odlazio na univerzitetska predavanja. Uskoro je dobio zvanje velikog protosinđela Konstantinopoljske patriajršije. 1864. godine je bio izabran na mitropolitsku katedru u Varni, deset godina kasnije je premešten na Solunsku mitropoliju, a 4. oktobra 1878. godine je jednoglasno izabran na vaseljenski patrijaraški presto. Nakon stupanja na presto patrijarh Joakim je sazvao crkveno-narodno sabranje, pred kojim je izložio program reformi crkveno-društvenog života: poredak izbora arhijereja, organizacija Svetog Sinoda, reorganizacija episkopske uprave i suda, stvaranje posebnog narodnog saveta od dvanaest članova, dovođenje u red narodne škole, uređenje mreže duhovnih škola, dovođenje u red manastira i monaškog života.
  2. Patrijarh je uživao ogromno poštovanje. Kroz njegove ruke je prošlo mnogo zlata koje su kao priloge davali grčki bankari i trgovci; on je ovaj novac delio dobrotvornim ustanovama, školama, a sam je često trpeo oskudicu u zadovoljenju ličnih potreba.
    Samopregorno je branio slobodu Crkve i unutrašnju nezavisnost narodnog života. Odbranio je autonomiju Crkve za vreme Abdul-Hamida, iako je sam morao da ode u progonstvo. 30. marta 1884. godine Joakim III je bio razrešen s Vaseljenskog prestola, ali je 26. maja 1901. godine ponovo vraćen na Vaseljenski presto.
    Ovog puta se odlikovao samopožrtvovanom borbom protiv masonske i protestantske propagande u patrijarhatu.
    S objavljivanjem ustava u Turskoj položaj patrijarha je postao krajnje težak, jer je nova vlada bila još manje prijateljski raspoložena prema Grčkoj Crkvi nego vlada sultana, i više puta se postavljalo pitanje o odricanju patrijarha Joakima, koji je čvrsto odbijao napade mladoturaka na prava Grčke Crkve.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *