IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O ISTOČNIM HRIŠĆANIMA
 
ČIJI TREBA DA BUDE KONSTANTINOPOLJ[1]
 
Evo od kako širokog pitanja započinjem svoju besedu sa skromnim čitaocima našeg provincijskog, čak se može reći seoskog časopisa. Znam da našu parohijsku štampu neki pravedno prekorevaju za neumesne pokušaje da razreši apstraktna pitanja umesto da rukovodi parohijskim pastirima i kliricima u ispunjavanju njihovog smernog, ali svetog prizvanja; ipak, šta da se radi kad u današnjim odlučujućim danima istorije srce revnitelja Pravoslavlja, a takvi su, naravno, skoro svi pretplatnici našeg časopisa, biva i nehotice obuzeto bolnom brigom za sudbinu Svete Crkve, za sudbinu pravoslavnih naroda! Ova briga je, naravno, posebno bliska srcu crkvenih pastira. Čiji smo mi služitelji? Crkve! Da, Vaseljenske Hristove Crkve, i svakodnevno ispovedamo veru u nju. Draga nam je naša parohija, naša eparhija sa svojim prosvetnim, dobrotvornim i duhovno-klasnim ustanovama; draga nam je Pomesna Ruska Crkva, draga nam je sama Rusija, koja se junački bori i za sebe, i za pravoslavne Slovene, ali nam je najdraža na zemlji i na nebu Hristova Crkva, nepogrešiva nevesta Jagnjeta, koja postoji bez promena od apostolskog doba do sada i od sada do kraja sveta. Radi nje svoj težak krst služenja nose crkveni pastiri, radi nje se podvizavaju u oskudici, u siromaštvu i poniženju i ne odstupaju od njenih zakona pri podsmesima i zlobi bezbožnika, jeretika, raskolnika. Naše obaveze i naša briga samo se u maloj meri određuju zakonima naše Pomesne Crkve: veći deo svega onoga, kako treba da se molimo, čemu da učimo, kako da delujemo u svojoj pastvi, navedena je u zakonima Biblije, Nomokanona, Tipikona, Služebnika, Trebnika, jednom rečju ne u ruskim u knjigama, već prevedenim s grčkog ili starojevrejskog jezika, a i one relativno malobrojne odredbe i običaji, koje je stvorio ruski život, predstavljaju samo tumačenje ili širenje ili dopunjavanje principa opštecrkvenog, drevnog vaseljenskog života u njegovom odrazu na ruski život. Reći ću više: sam ovaj ruski život, pravi ruski svakodnevni parohijski i manastirski život, a ne petrogradski, ne polufrancuski, ne nemački, šta on predstavlja ako ne potpuno potčinjavanje sveg našeg svakodnevnog života zapovestima i predanjima drevnog vaseljenskog hrišćanstva?
Oduzmite od našeg ruskog naroda, od našeg ruskog života Pravoslavlje, i od njega neće ostati ništa svoje rođeno – tako tačno govori Dostojevski. Uzaludno je kod nas počelo da se priča o nekoj nacionalnoj Ruskoj Crkvi: takva ne postoji, već postoji crkvena nacionalnost, postoji naš crkveni narod (i delimično čak crkveno društvo), koji za svoje rođeno priznaje samo ono što je u skladu s Crkvom i njenim učenjem, koji ne priznaje da su Rusi ruski štundisti, ali koji ne pravi nikakvu razliku između sebe i pravoslavnih stranaca – Grka, Arapa, Srba. Recite vašem seljaku: „Nemoj da grdiš Jevreje, jer su Presveta Bogorodica i svi apostoli bili Jevreji.“ Šta će on odgovoriti? „Istina,“ reći će, „živeli su onda kad su Jevreji bili Rusi.“ On odlično zna da apostoli nisu govorili ruski, da Rusa tada nije bilo, ali želi da izrazi tu tačnu misao da su u to vreme Jevreji koji su verovali Hristu bili u onoj istinskoj veri i Crkvi s kojom se sad slio ruski narod i od koje su otpali savremeni Jevreji i njihovi preci koji su bili nepokorni Gospodu.
U Kijevo-Pečerskoj Lavri svake subote se na jutrenju čita akatist Majci Božijoj i posle njega dugačka-predugačka molitva u kojoj se uznosi hvala Prečistoj za to što je izbavila ovaj carski grad od najezde nečastivih pagana i potopila ih u talasima Crnog mora s njihovim brodovima i s njihovim mrskim kaganom, drugom demona i sinom pogibelji. Protiv koga su Grci napisali i Rusi čitaju ovu molitvu? Pa protiv naših predaka kad su bili pagani i opkolili Konstantinopolj u IX veku! Znači, nije s njima duša i molitva ruskog klira i naroda, nego s pravoslavnim strancima, našim ocima po veri, kao što su i drevni hrišćani, koje Jevreji mrze, upravo sebe nastavili da smatraju istinskom decom Avrama i naslednicima njemu datih obećanja, po tumačenju svetog apostola Pavla.
Ovakvo slivanje s Vaseljenskom Crkvom, ovakvo prvenstvo naše crkvene samosvesti u odnosu na nacionalno u bukvalnom smislu ove reči u punoj jačini se pokazalo čak i u ponemčenom Petrogradu kad se u njemu 1913. godine pojavio predstavnik apostolske vlasti, Antiohijski patrijarh Grigorije. Ogromni prestonički hramovi bili su tesni za bezbrojni narod, koji je želeo da se moli s najvišim pastirima Crkve i koji je pred njim padao na kolena, što nisu činili samo obični ljudi, već i najviše plemstvo i koji su zaboravili na svoju razmaženost i po 4 sata zajedno s običnim narodom u teskobi i zagušljivosti stajali na svečanim službama čina Pravoslavlja i arhijerejske hirotonije.
Da li da govorimo o tome za najrođenije, najsvetije mesto na zemaljskoj kugli Rusi smatraju „Majku Crkava, Božije obitavalište“, odnosno sveti grad Jerusalim, a duhovnom prestonicom hrišćanstva – svetu Goru Atonsku? Njih na desetine hiljada svake godine upućuje svoje stope tamo, a njihova srca streme ka njemu u desetinama miliona. Kad se N.A.Nekrasov koji ni iz daleka nije bio crkven, ali je shvatao Rusiju, latio da dokazuje čitaocima da ruski narod u srcu nosi veliku ideju, velika moralna stremljenja i duhovni entuzijazam, naslikao je sliku kako seljačka porodica sluša kazivanje tuđinovatelja o Svetoj Zemlji i ostalim svetinjama: sve se tada utiša u seljačkoj kući; san beži od očiju starih i mladih; vreteno je zamrlo u rukama predilje i oduševljeno ganuta lica muškaraca, žena i dece svedoče posmatraču o tome da ne može da propadne, da se zatre ili da se razvrati do kraja onaj narod koji tako duboko oseća tajnu našeg iskupljenja koja živi u Hristovoj Crkvi.
Na ovaj rat naš narod gleda kao na oslobođenje hrišćanstva od jarma jeretika-muhamedanaca; a njegov konačni cilj vidi u oslobođenju svetog Carigrada s crkvom svete Sofije, Jerusalima s Grobom Gospodnjim. Sve ovo živo interesuje ne samo naše vojnike, već verovatno još u većoj meri stanovnike i stanovnice ruskog i maloruskog sela, parohijane i parohijanke, naše čitaoce. Poslednji, naročito poslednji, razmišljaju o sebi u izvesnim obaveznim odnosima prema Svetoj Zemlji i kad ga jednom posete, predstavljaju se s najpoštovanijom od njima dostupnih titula: „Ja sam Jerusalimljanka.“
Međutim, žalosna stvarnost sadašnjeg političkog momenta vrlo malo odgovara tako crkvenom, tako jevanđelskom raspoloženju i gledanju na svet ruskog naroda. Nećemo pričati o tome da savremeni „nacionalizam“ u ruskom društvu, u političkoj partiji istog naziva i u književnosti, na svaki način pokušava da se izbavi od principa veroispovesti, od Pravoslavlja, od filosofskog učenja s njim povezanog, odnosno od slovenofilstava, i otvoreno izjavljuje da je „zoološki“, odnosno besprincipni nacionalizam, savez državne i plemenske samoodbrane i to je sve. Primetićemo uostalom, da bi prenoseći svoj patriotizam na tle tako bezreligioznog, a samo pravnog i ekonomskog shvatanja života, naši pisci, oratori i poslenici morali da se nazivaju ne nacionalistima, već antinacionalistima, graditeljima ne istorijske Rusije, već Petrogradske, ne Svete Rusije, nego Rusije engleske ili nemačke, ruskog paganskog Rima, odnosno saradnicima Jevreja, Vilhelma, a ne ruskog pravoslavnog naroda. Za njih je Konstantinopolj samo morska tvrđava i trgovačka luka, a ne svetinja celog pravoslavnog sveta uopšte, a našeg naroda posebno.
A mi, Rusi, ćemo naprotiv, dobiti moralno zadovoljenje tek u slučaju pobedonosnog ishoda rata, ako sveti grad ravnoapostolnog Konstantina i katedra prvog jerarha celog sveta opet obnove svoj značaj kao svetilnik pravoslavne vere, pobožnosti i učenosti, i ako bude objedinjavao slovenski sever, grčki jug i siro-arapski i gruzijski istok, kao i ako bude privlačio na povratak u Crkvu ruske raskolnike, bugarske otpadnike, austrijske unijate i istočne jeretike-monofizite raznih naziva.
Ali, nastavimo svoj tužni spisak nepovoljnih raspoloženja savremenog društva za tačno poštovanje devetog člana Simvola vere. Pogledajte, kako su danas slabo svesne ovog zadatka u životu i delatnosti pravoslavnih naroda njihove nepravoslavne, a ponekad i potpuno nereligiozne vlade. Pod ovim podrazumevamo rumunskog i bugarskog kralja – katolike i grčku kraljevsku porodicu – Vilhelmovog rođaka.
Bugari kao raskolnici, koji su još pre 40 godina prekinuli svoje opštenje s Crkvom, prirodno, našli su dovoljno bestidnosti da prinude svoj narod da već po ko zna koji put podigne svoje oružje protiv rođene po krvi Srbije i svoje izbaviteljke Rusije. Ali posebno je bolno to što se pravoslavni narod Rumunije i Grčke koleba s kim da uđe u savez, da li s pravoslavnim narodima, koji se bore protiv katolika, luteranaca i muhamedanaca ili s ovim drugima, neprijateljima Pravoslavlja.
Kolebanje Grčke se delimično može oprostiti. Njen san o tome da povrati svoju svetu prestonicu, koja je činila slavu njenog naroda jedanaest vekova i koja čak i pod turskim jarmom nastavlja da je objavljuje za poslednjih četiri-pet vekova svetske istorije, ovaj san je potpuno prirodan i zakonit i tako je bio blizak svom ostvarenju pre tri godine, a morao je da se raseje prilikom uspeha ruskog oružja protiv Nemaca i Turaka, i to da se raseje zauvek. Naravno, crkvenije, manje vatreno raspoloženje naroda bi trebalo da se zadovolji predajom svoje istorijske svetinje najjačem istovernom bratskom ruskom narodu, ali zahtevati ovakvu uzvišenost raspoloženja od Grka značilo bi zahtevati previše. Konstantin je osnovao Carigrad, drugi Konstantin ga je protiv volje predao zlim varvarima; a Konstantin, po davnašnjem predanju Grka treba da ga vrati hrišćanstvu i helenizmu; radi ove ideje grčki patrioti su se drznuli čak i na zločin careubistva da bi ubrzali očekivani događaj, ali Gospodu greh nije potreban da bi ispunio Svoju volju (v.Sir. 15, 11-13), i hrabar pohod balkanskih hrišćana protiv Agarjana pre 3 godine završio se bratoubistvenom međusobicom, ne postigavši svoj konačni cilj.
Očigledno, Gospod želi da smiri nestrpljive Grke time što im neće po njihovoj zamisli i njihovom silom biti vraćena drevna prestonica, već kao što je Joilja završila pobede Varaka, i krunisanje vekovnog oslobodilačkog pokreta hrišćana od Turaka, odnosno, oslobađanje Konstantinopolja i njegovo vraćanje Grcima kao velikodušnog dara, treba da izvrši Rusija. Skeptici će na to odgovoriti: „Sad tako govoriš zato što je Rusiji trenutno potrebna pomoć Grka protiv Bugara i Turaka, a ovi će je, naravno, odmah pružiti ako im se obeća Carigrad.“
Ne, ne govorim sad, već sam ovu misao razvijao prilično detaljno još u aprilu mesecu u Petrogradu na jednom visokom sabranju, kad se smatralo da je osvajanje Konstantinopolja stvar nekoliko narednih dana, pri čemu su postojali podaci da su ga saveznici dosudili u svojinu Rusije. Još tada sam dokazivao da Konstantinov grad treba da bude predat svojim istorijskim vlasnicima, Grcima, a Rusija treba da sačuva samo moreuze, kao što Engleska poseduje Gibraltar. Ovo nisam dokazivao na osnovu političkih računica ovog rata, jer je tada vladala potpuna sigurnost da će Turska i Nemačka biti brzo savladane, sad već na potpuno drugim osnovama. Sve ovo mogu da prenesem potpuno slobodno, zato što sabranje nije bilo državno, već crkveno i moja beseda je imala akademski, a ne praktični karakter, i nije bila upućena političkim akcijama, već ubeđenjima Rusa – kao što je i u sadašnjem članku izlažem svojim skromnim čitaocima, od kojih smer naše državne politike neće nimalo zavisiti i koji mogu samo da se mole Bogu da ove dobre želje budu ispunjene.
Ne raduje me deviza „isterivanje Turaka iz Evrope“. Šta je to Evropa? Kome je ona potrebna? S kojim moralnim vrednostima se podudara ovaj geografski pojam? Isterati Turke iz Evrope i ostaviti im svu pravoslavnu Anadoliju? Svetu Zemlju? Antiohijski patrijarhat? Ili čak Palestinu Jevrejima, kako savetuju neki glupi nacionalisti, ne shvatajući da bi ruskom narodu bilo lakše da da Jevrejima Harkovsku guberniju ili Nižnji Novgorod nego otadžbinu Spasitelja Kojeg su ovi odbacili?
Ne, ne treba samo Evropu očistiti od Turaka, već ceo Pravoslavni Istok: Grob Gospodnji, Golgotu, Vitlejem, Damask, Bejrut i uopšte sve pravoslavne eparhije. Ako bi se u ovom ratu uspelo da se od njih očisti samo Konstantinopolj, na to bi trebalo gledati samo kao na prvu etapu oslobađanja hrišćanstva i obavezno obezbediti jak i stalni prodor na dalje teritorije Turaka koje naseljavaju pravoslavni Grci i pravoslavni Arapi.
Prvo je moguće samo u slučaju da Rusija obnovi Vizantijsko carstvo, ujedinivši sadašnju slobodnu Grčku s Carigradom pod svetskom vlašću samodršca-Grka i pod duhovnom vlašću Vaseljenskog grčkog patrijarha, i tako se zahvali grčkom narodu za to što nas je on nekada oslobodio robovanja đavolu i uveo u slobodu dece Božije, učinivši nas hrišćanima. Patrijarh će ostati pastir svojih mnogobrojnih maloazijskih eparhija i eparhija slobodne Grčke, a vizantijski car sa svojim narodom neće se smiriti dok ne povrati ove eparhije svojoj državi, dok ne ujedini sav grčki narod u jednu državu. Tada će Rusija steći pouzdanog i odanog saveznika u ispunjavanju svog drugog zadatka na bliskom Istoku. Ona treba da osvoji široki pojas zemlje od južnog Kavkaza do Damaska i Jafe i da osvoji Siriju i Palestinu, otvorivši sebi obalu Sredozemnog mora i sjedinivši ga s Kavkazom železnicom. Bez odanog i jakog po svojoj energiji saveznika ovo nije moguće učiniti, a još manje sačuvati, jer će pod drugačijim okolnostima Grci biti najneukrotiviji protivnici ovakvog pokreta Rusije na Istoku, i on će prosto postati fizički nemoguć.
Ovakvi su politički, spoljašnji argumenti. Pošto su prostiji izložili smo ih kao prve; ali obratimo se dubljim i ozbiljnijim osnovama, koje ne važe samo u ovom veku, već i za dalje vekove. Ruska vlada je solidna i vredna, rusko društvo i rusko zemstvo se otrglo od ruske istorije, od naše narodne kulture. U izvesnoj meri isto se može reći i za našu duhovnu školu, čak i za naš učeni klir. Sve ovo je počelo između francuskog republikanskog i nemačkog socijalizma, i u ovim oduševljenjima su ih obuzdavali poslenici i mislioci kao što su Katkov, Pobedonoscev, Gringmut, odnosno propovednici polunemačkog apsolutizma nikolajevske epohe, ali nipošto ne crkvene kulture epohe Alekseja Mihajloviča, ne sledbenici Homjakova i Dostojevskog. Uostalom, ni naši pseudoliberali, ni naši konzervatori nisu pola veka žalili zbog svoje razjedinjenosti s narodom, s Crkvom i s našim precima – do poslednje godine. Ali evo, počeo je rat, „nastupilo je vreme, koje sve osvećuje“, i najiskreniji mislioci među Rusima već organski ne mogu da smatraju sebe sledbenicima i sprovodnicima evropske, odnosno nemačke kulture, kulture sile, borbe za opstanak i samo spoljašnje tehnike pri čisto životinjskom samoljublju i čulnosti. Pojavila se strašno jaka potreba za prepoznavanjem svoje, ruske kulture; spremni su čak i da priznaju i Pravoslavlje koje im je do tada bilo mrsko; pišu članke i u stihovima, i u prozi o ruskom životu, o ruskom društvu, o njegovoj dubokoj suprotnosti s evropskim životom, koji se zasniva na rimskom pravu, odnosno na paganstvu; ali oni dalje od uopštenih fraza skoro da ne idu i ne mogu da idu. Zašto? Zato što nemaju materijala za određivanje osnovne razlike između Rusije i Evrope, one duboke razlike u shvatanju hrišćanstva, koju naši loši bogoslovski kursevi i danas definišu po Okružnoj poslanici Fotija, odnosno po spomeniku iz IX, veka kad se razlika sastojala u nekoliko sitnica.
Jer, zar su nam potrebni Grci da bismo shvatili svoje Pravoslavlje? Da, sigurno da su nam potrebni! Pravoslavlje mnogi primaju u svoje srce bolje od Grka, ali ga primaju kao molitvu, kao podvige smirenja i milosrđa, kao uređenje crkvenog blagoljepija, a pravoslavne svesti izražene u jasnim definicijama, nasuprot zabludama zapada, odnosno pravoslavnog građanskog života, nasuprot formama društvenog i školskog života, usaglašenih s oštećenim poimanjem hrišćanstva, kod nas u ruskom društvu i na ruskim akademijama skoro da nema. Mi smo dobri hrišćani, ali nismo filosofi, a da bi suprotstavili svoje tuđem, onome što je lopovski ušlo u naš život, potrebno je ne samo toplo osećati, već i jasno misliti i tačno se izražavati. Grci ovo umeju da čine. Uzmite čak njihova savremena tumačenja Svetog Pisma (P.Antima Cacosa i Antima Jerusalimskog), ovde vidite stvaralaštvo religiozne misli, kao kod drevnih otaca, a u tumačenjima Rusa vidite ili srednjovekovnu sholastiku, ili plagijate netalentovanih, bezidejnih nemačkih disertacija, gde se govori o obliku reči, o različitim tumačenjima – a nikad o religioznom smislu Božjih reči.
„Ali blagoslovlje nije isto što i narodna kultura,“ suprotstaviće nam se neko. Naravno, samo bogoslovljem se ne može preporoditi narodni život, a genije Grka ni sam bogoslovski preporod ne može da nam daruje za dve godine. Ipak treba da uložimo svaki napor u obnavljanje Vizantijskog carstva (a, naravno, ne pakosnog Atinskog ustava) da bi u uslove mirnog procvata grčki genije bio doveden i u bogoslovlju, i u filosofiji, i u pravu, i u građanskim i društvenim običajima, da bi dao svestrano osvetljavanje života svesno prihvaćenim Pravoslavljem, odnosno neoštećenim hrišćanstvom, a ne onim svojim mešanjem s rimskim paganstvom, kojeg se evropski narodi drže od vremena Renesanse, do sada, pri čemu hrišćanski principi u njima stalno blede, a paganski jačaju.
Evo čemu treba da se naučimo od paganskog Rima. Kad se ova gvozdena država širila sve više i više po tada poznatom svetu ili vaseljeni, ona nije žurila da proguta i uništava kulture i države, već naprotiv, gde je nailazila na zdravu i ubeđenu religiju i kulturu, čak je ulagala napore da usvoji ove ideje, običaje, napokon, one ljude koji bi mogli biti korisni svetskom gradu i vaseljeni. Bogovi ovih naroda nalazili su mesto u rimskom panteonu, a genijalnim ljudima se dozvoljavalo da zauzimaju najviše činove pa čak i da dobije zvanje imperatora, a tako su mogli da donesu državi veliku korist. Dakle, u interesima istine, u interesima religije i nauke, napokon, u čisto ruskim nacionalnim interesima Konstantinopolj treba da postane prestonica Vizantijskog carstva, i sve grčke provincije Balkanskog i Maloazijskog poluostrva treba da budu u njega uključene.
Druga stvar su Sirija i Palestina. Ovde pravoslavnih hrišćana u dva patrijarhata ima samo 500 hiljada i skoro svi oni su Arapi. Naravno, treba takođe čuvati i njihov jezik, i njihove parohijske zajednice, ali ne treba sprečavati da se tamo nastane ruski zemljoradnici i zanatlije, čisteći za njih i pustinje i muhamedanska naselja, koja će uostalom i sama početi brzo da puste pod ruskom vlašću. Ako to bude učinjeno, neće proći ni deset godina, a cela Palestina i Sirija će se pretvoriti u Vladimirsku ili Harkovsku guberniju. Naš narod će pohrliti da se nastani u zemlju u kojoj su živeli naš Spasitelj, Njegova Prečista Majka, apostoli, proroci i mučenici. Tamo će već biti mesta za čisto rusku kulturu, za čisto ruski govor, za rusku trgovinu i industriju; između ostalog, dve poslednje oblasti će se kao obilna lava politi po Volgi i Kaspiju preko Kavkaza prema Sredozemnom moru i nazad. Pustinjski kraj će ponovo procvetati, kao „zemlja u kojoj teče med i mleko“, a svaki ruski hrišćanin će smatrati da je dužan da makar jednom u svom životu ode na poklonjenje Živonosnom Grobu; čak će i naša gospoda i gospođe postepeno zaboraviti Karlsbade i Parize, a znaće Jerusalim, Vitlejem i Nazaret.
Evo tada će se sa svom silom probuditi ruska samosvest: nauka i poezija će objaviti svetu o osećanjima i molitvama ruske duše, i ispunjavaće se nadom poslednjih Rjurikoviča o tome da je Moskovskom carstvu suđeno da bude Treći Rim, a Četvrtog Rima neće biti.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prvi put je objavljen u br. 1 Harkovskog eparhijskog časopisa „Pastir i pastva“, 1915.g.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *