ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАТРИЈАРАШТВУ
 
ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА ПАСТИРИМА И ПАСТВИ ХАРКОВСКЕ ЕПАРХИЈЕ
(О патријарху)
 
Ближи се празник Христовог Рођења, добро, нежно осећање полако се приближава срцу хришћанина; оно бива испуњено захвалношћу према нашем Господу и Спаситељу, Који долази на земљу како би се родио од Пречисте Дјеве и примио нашу беду и прогоне од Ирода. Чак и душа тврдокорног човека омекша кад размишља о овоме, и он жели да буде добар према свим људима, који не само да живе око нас, него и по целој васељени. Одговарајући на овакву добру намеру Христова Црква нам заповеда да на бадње вече, одмах након појања тропара и кондака Христовом Рођењу, узнесемо братску молитву и отпевамо “многаја љета” за све православне хришћане, за све Помесне Цркве расејане по васељени, а пре свега за њихове духовне поглаваре, за свете патријархе православне – Константинопољског, Александријског, Антиохијског и Јерусалимског.
Широким крстом осењују се православни хришћани кад се у храму зачују ова имена светих апостолских катедри, познатих свима присутнима по причама наших јерусалимских богомолника и по житијима светих угодника. Тада се радујемо кад осећамо да су директни наследници светаца – Златоуста, Атанасија, Мелетија и Јакова, брата Господњег, здрави и да су у духовном општењу с нама, без обзира на удаљеност ових светих древних градова. Међутим, до ове године се овом радосном осећању придруживало и друго, дубоко тужно – због тога што је наша Руска Црква лишена ове свете лепоте, држећи у својим недрима паству која је десетоструко многобројнија од пастве сва четири света патријарха Истока заједно, она, наша рођена народна Црква лишена је била овог највишег пастира и оца, и ова лишеност је трајала до ове године читавих 217 година!
Зашто се то десило? Ко је кривац овакве осиротелости наше Цркве? Наши напријатељи, опаки Немци-лутеранци, који су свом утицају потчинили цара Петра Првог и који су спречили Русе да изаберу себи патријарха после кончине његове светости Адријана, који се преставио 1700. године, дубоко тугујући због тога што су се и остали обичаји и црквени закони газили тих тужних дана.
Али сад је овим тужним данима по вољи Божијој, наступио радосни крај! Од 5. новембра ове године завршило се удовиштво наше Руске Цркве. По жребу Господњем, примљеном од чудотворне иконе руком преподобног схимника, изабран је Сверуски Патријарх Тихон и 21. новембра је посвећен у овај високи чин од стране дванаесторице архијереја у присуству пуног састава Освећеног Сверуског Сабора и житеља града у чудотворном храму Успења Пресвете Богородице.
Управо ову радост желим да поделим с тобом, вољена у Господу паство Харковска. “Уђите сви у радост Господа Свог” и реците нашој Руској Цркви речима пророка: “Нећеш се више звати удовица.” Завршило се робовање наше Цркве светским чиновницима: ми имамо пастира и заштитника, који објављује вољу Господњу и који не суди црквене послове по немачком Регламенту Петра Првог, већ по правилима светих Апостола и Васељенских Сабора. Радуј се, Света Цркво! Не бој се, јер се нећеш осрамотити, и немој се стидјети, јер нећеш бити пријекорна, него ћеш заборавити срамоту младости своје, и пријекора удовишта својего нећеш се више сјећати (Ис. 54, 4).
Јер од свих земаља, браћо, од свих народа само је Русија била лишена врховног пастира; само у њој се кршило правило које су дали свети Апостоли: “Епископи сваког народа треба да знају првог међу собом и да га признају као поглавара, и да ништа, што премашује њихову власт, не чине без његовог разматрања,” (34. правило). Исто потврђују правила Васељенских Сабора: Првог (6. правило), Другог (2. правило), затим Антиохијског (9. правило), Двократног (15. правило) и многа друга.
Велике невоље су се обрушиле на наш црквени живот истовремено с лишавањем њеног врховног пастира 1721. године: престали су да се поштују црквени устави, почела је да се скраћује божанска служба, занамерени су свети постови, свети манастири, које народ воли, затварана је, уништена је скоро четвртина парохија; нису смели више да се разобличавају блудници, безбожници и светогрдници; почели су да ступају у брак с јеретицима, занемарујући Божје проклетство (72. правило Шестог Васељенског Сабора) и уопште вера и побожност су почели да слабе са сваким нараштајем, док нису дошли до очигледног богохулства на сабрањима и у новинама, и на крају, рукама руских безаконика почели да пуцају у свете храмове и да бацају бомбе на древне светиње.
Али то још није све. Оскудевање Православља у руској земљи после укидања патријарашке власти постало је очигледно у томе што је тада престало живо општење с Православним Црквама и јерарсима осталих народа, упркос речи Божанског Духа о томе да у Цркви нема разлике између православних народа: нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос (Кол. 3, 11). Дакле, браћо, Христос у свима није само у том смислу да Он пребива у сваком хришћанину који Га призива, већ и у томе што нам се пунота Христове истине и благодати даје кад се сједињује сва Христова Црква, све православно хришћанство у личностима својих архипастира, расејаних по целом свету, односно кад се окупља Васељенски Сабор. Овакву црквену пуноту хришћани нису могли да виде док је најмногољуднија Руска Црква била лишена свог поглавара и док је срамно ћутала кад су се окупљале све Православне Цркве Истока пре 45 година и кад је пре 13 година све пастире сазивао велики светилник вере и мудрости, недавно почивши Васељенски патријарх Јоаким III (1912. г.).
А данас, имајући закониту црквену власт, можемо да раширимо свој братски загрљај за све православне хришћане целог света и да их позовемо на Васељенски Сабор ради свргавања свих нових лажних учења и ради свечаног утврђивања Православља и општења наше љубави.
Заблагодаримо, браћо, Господу, Који нам је у наше лукаве дане ипак помогао да вратимо црквену славу, Који је вратио главу црквеном телу, којем је претило постепено одумирање. Ово дело је дело милости Божије, чак чуда Божијег, јер се оно остварило без обзира на то што су око нашег црквеног сабрања грмели громови непријатељски за Цркву и што су се у црквеном животу испунила жалосна предсказања апостола: И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да овлаче ученике за собом (Дап. 20, 30). Не смем у своје име да поновим даље речи блаженог апостола: Зато пазите и опомињите се да три године и дан и ноћ не престајах поучавати са сузама сваког од вас (Дап. 20, 31). Али зато могу да завршим ову посланицу Павловим закључком који затим следи: А од сада, браћо, предајем вас Богу и ријечи благодати Његове, која може назидати и дати вам насљедство међу свима освећенима (Дап. 20, 32). Постарајмо се, вољени, да будемо достојни милости Божије која је дарована нашој Цркви тако што је на њеном челу Његова Светост Патријарх и узнесимо за њега молитву да би га Господ даровао Својој светој Цркви в мирје цела, честна, здрава, долгодјенствујушча, право правјашча слово истини Божијеј (у миру, читава, часна, здрава, дугог живота, да правилно управља речју истине Божије).
 
Смирени Антоније, по Божијој милости
митрополит Харковски и Ахтирски
 
 

 
 

Comments are closed.