IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PATRIJARAŠTVU
 
NEVOLJE OD LAŽNE BRAĆE
(Analiza glavnih argumenata protiv patrijaraštva)
 
Kad je Mojsije napustio dvor faraona i otišao da posluži svojoj braći i kad više voljaše da strada sa narodom Božjim nego da ima privremenu nasladu grijeha, smatrajući porugu Hristovu za veće bogatstvo od svega blaga egipatskoga (Jevr. 11, 25-26) ni iz daleka se nisu svi Jevreji obradovali ovoj zori svoje duhovne slobode, a jedan od njih je grubo prekinuo velikog proroka koji ga je savetovao: ko je tebe postavio knezom i sudijom nad nama? Hoćeš da me ubiješ kao što si ubio Misirca? (2 Mojs. 2, 14). Slične prekore je mnogo puta ponavljala porobljena duša naroda i nakon što ga je Bog izveo iz zemlje Egipatske: narod je u pustinji plakao za „svinjskim mesom i egipatskom hranom,“ zanemarujući nebesku manu i više puta je pokušao da se vrati u „dom ropstva“.
Nešto slično može se i danas zapaziti među ljudima koji su prizvani da služe Crkvi, premda, na sreću, ne među onima koji nose sveštenički čin. Pod ovim podrazumevamo to da su protiv misli o obnavljanju patrijaraštva i autonomije unutrašnjeg života Ruske Crkve za nihilistima svih nijansi ustali i neki duhovni pisci. To nije ni čudno, drugačije nije moglo ni biti. Dvestagodišnji položaj Crkve, koji nipošto ne odgovara njenom kanonskom ustrojstvu, naravno, izrodio je među njenim ustanovama mnogo takvih za koje sveta drevnost nije znala; a i u onim ustanovama koje imaju drevno poreklo, nastale su mnoge nenormalne pojave, nepravilni odnosi, naopako raspoređivanje vlasti i novčanih sredstava. Vrlo je jasno da ako je obnavljanje patrijaraštva, sabora i vaseljenskog opštenja, bezuslovno, nesumnjivo i zasigurno poželjno i korisno za samu Crkvu, za pobožnost, za prosvećivanje, za spasenje ljudi i za slavu Božiju, ono uopšte nije poželjno za one funkcionere koji su ili samo svoje postojanje dobili isključivo zbog narušavanja kanona, ili su zahvaljujući tome izuzetno proširili svoj uticaj i svoje blagostanje. Možda ovde čitalac nalazi aluziju na sinodalne činovnike? Uzaludno, jer oni treba da ostanu i u slučaju ako Ruskoj Crkvi bude suđeno da doživi do svog potpunog kanonskog preporoda, kao što su postojali i u vreme Moskovskih patrijaraha i uz raznovrsnost funkcija crkvene uprave. Pod ovim podrazumevamo one crkvene poslenike koji su svoj položaj učvrstili upravo kroz svoju necrkvenost; takvih je posebno mnogo bilo za vreme ober-prokurora D.A.Tolstoja, ali su se pojavili i za vreme K.P.Pobedonosceva. Da li je čudno što oni nimalo ne saosećaju s crkvenim preporodom? Jer zavolješe više slavu ljudsku nego slavu Božiju (Jn. 12, 43). Ne govorimo već o onima koji su se unajmili kod crkvenih neprijatelja, levih partija i kod kojih su neznalci u bogoslovlju u položaju Valaama-čarobnjaka ili Ahitofela, moleći za sebe trideset srebrnjaka, ili fotelju u Dumi. O njima moramo da kažemo tužni stih: „Vižd, imjenij račitelju, sih radi udavlenije upotrebivša, bježi, nesitija duši, Učitelju takovaja derznuvšija“ (Gledaj, ti koji sabiraš imanja, onoga od njih koji se udavio, beži od ove nezasite duše, videći na šta se drznula u odnosu na Učitelja) (Tropar Velikog četvrtka).
Uostalom, žalosno brbljanje poput predavanja profesora Zaozjorskog u delima oktobaraca, koji naravno, nikad nisu bili revnitelji vere, ili brošure v.d. docenta, poverenika Kuznjecova teško da će zadovoljiti neupućene slušaoce ili čitaoce: da li mogu da uznemire crkveno ubeđenog hrišćanina dva članka g. Cave u br. 22 i 23 „Crkvenih novina“, koje se izdaju pri Svetom Sinodu. Istina, njihov autor se ne buni direktno protiv toga da kod nas bude uvedeno patrijaraštvo: on navodno kao da je spreman da brani našu tačku gledišta o tome da bi najpraktičnije i istovremeno potpuno zakonito da se kod nas patrijaraštvo obnovi putem Najviše zapovesti da naš prvi jerarh treba da bude patrijarh, ili pak jerarh Moskovski. Ali, sablažnjiv značaj ovog članka se sastoji u tome što u njemu autor kao da se trudi da ukine pojam kanonskog ustrojstva, svodeći njegov sadržaj na minimum takve teze, pri čemu se prećutkuje glavna teza – o nužnosti da u svakoj zemlji postoji prvi jerarh, kojeg ostali poštuju kao glavu, ništa bez njega ne čineći (pravilo 34. svetih Apostola). To je već svesno preterivanje, jer šta ostaje od crkvenog prava u odnosu na upravljanje crkvenom oblašću, ako se isključi ovo nigde i nikada ne prekršeno zakonito pravilo, koje je prekršeno samo grubim nasiljem nad Ruskom Crkvom u Petrovo vreme uz pomoć bezreligioznog Teofana Prokopoviča, koji je četiri puta promenio svoju veru? Gospodin Cave tvrdi da je pod kanonskim ustrojstvom, koje se stalno menjalo pod uticajem vremena i mesta, navodno dovoljno podrazumevati tri uslova crkvenog života: 1) episkopate Vaseljenske Crkve (odnosno, verovatno, mogućnost Vaseljenskog Sabora); 2) zatim ovakvo ili onako (?) organizovano ustrojstvo episkopata Pomesne Crkve (to je već očigledna neistina, jer postoji pravilno ili nepravilno ustrojstvo) i 3) poštovanje sabornog načela i nedopuštanje individualnog upravljanja Pomesnom Crkvom. Na ovim osnovama autor smatra da ima prava da tvrdi da je ruska crkvena uprava potpuno kanonska. Ali kad bi ove tri žalosne teze i pravilno određivale kanoničnost upravljanja, zaključak bi po naše savremeno stanje ipak bio žalostan. Saborno opštenje s vaseljenskom Crkvom kod nas je nestalo s ukidanjem patrijaraštva; kod nas nema organizovanosti lokalnog episkopata, zato što se on u celini ne poziva na zajedničko rešavanje crkvenih poslova, a individualnu vlast nad Crkvom imamo u ličnosti ober-prokurora, i ako od maja 1911. godine ova vlast nije teška, rastvarajući se u samim crkvenim pravilima, kao i u željama i ubeđenjima same crkvene hijerarahije, ova pojava je izuzetna, prvi put je našla sebi mesto za 190 godina postojanja Sinoda i zavisi jedino od duboke odanosti veri i Crkvi našeg sadašnjeg ober-prokurora. A ovaj ober-prokuror je u Državnoj dumi kao odgovor na lajanje protiv njega dumskih lajavaca svečano izjavio da on odavno ulaže napor u to da se Ruskoj Crkvi vrati njeno kanonsko ustrojstvo. Zaista, upravo on je 1905. godine redigovao odluku i referat Svetog Sinoda upućen caru o saboru i patrijaraštvu, koji je u objavljen u jesen iste ove godine i u istim ovim „Crkvenim novinama“, koje je su sad zbog čudnog nesporazuma dale mesto g.Cave.
Doslovce navodimo referat Svetog Sinoda.
„U neprestanim carskim brigama za slavu Crkve Hristove i za dobrobit drage otadžbine Vaše Carsko Veličanstvo je najviše izvolilo da 13. dana marta ove godine preda na razmatranje Svetom Sinodu pitanje o dovođenju Pravoslavne Crkve u položaj koji joj odgovara zbog primene principa široke verske tolerantnosti prema inoslavnim ispovestima, koje se nazivaju pripadništvom starom obredu i sektama. Misao o sazivanju Sabora, uređivanju parohija i dovođenju u red duhovno-nastavnih škola kao rasadnika prosvete u duhu Pravoslavne Crkve, vaspitača crkvenih pastira bila je upućena i pre na pažnju Vašeg Carskog Veličanstva, Svemilostivi Care. Saslušavši s dubokim strahopoštovanjem i sinovskom odanošću navedeni državni poziv Vašeg Veličanstva, Sveti Sinod određuje da se sad pristupa trudu na ostvarivanju Najviše volje, kako bi se opravdalo visoko poverenje monarha i ispunila njegova volja s brižljivošću dostojnom dela, na korist Svete Crkve. S molitvom Caru nad carevima, razmotrivši na tačnoj osnovi crkvenih zakona od najveće važnosti pitanje o poželjnim preobrazovanjima u položaju Pravoslavne Crkve kod nas, Sveti Sinod smatra da je suštinski neophodno da se ponovo razmotri sadašnji Državni položaj Pravoslavne Crkve u Rusiji zbog promenjenog položaja inoslavnih ispovesti, koje se nazivaju pripadništvom starom obredu i sektašima, i da se preobrazuje crkvena uprava, rukovodeći se crkvenim kanonima i istorijom crkvene uprave, kako u Ruskoj, tako i u drugim pomesnim Crkvama.
Osnovni oblik najviše crkvene uprave po kanonskim pravilima (5. pravilo Prvog Vaseljenskog Sabora; 16. pravilo Antiohijskog sabora) jeste Pomesni Sabor episkopa oblasti s mitropolitom ili patrijarhom na čelu. Sabor se morao sastajati prvo dva puta, a kasnije jednom godišnje. Međutim, zbog periodičnih teškoća okupljanja svih episkopa oblasti svake godine, već u periodu Vaseljenskih Sabora pri oblasnim katedrama su formirani stalni sabori, ili Sinodi umesto ranijih periodičnih sabora. A sabori svih episkopa oblasti su se sazivali samo u posebno važnim prilikama. Pravo da sazivaju sabore i da na njima predsedavaju pripada mitropolitima ili patrijarsima „i nikome neka ne bude dozvoljeno da saziva sabor sam po sebi, bez onih episkopa kojima su poverene mitropolije“ (20. pravilo Antiohijskog sabora). Sabor episkopa bez mitropolita ili patrijarha ne smatra se zakonitim saborom i njegove odluke – važećima (16. pravilo Antiohijskog sabora). Ali ni patrijarh ili mitropolit, koji upravljaju crkvenom oblašću ništa neka ne čine bez razmatranja svih (34. pravilo svetih Apostola). Mitropolitima ili patrijarsima crkvenim kanonima su data sledeća prava: 1) mitropolit poziva episkope na sabore radi razmatranja opštih crkvenih poslova u svojoj oblasti i sam im predsedava (19. i 20. pravilo Antiohijskog sabora; 19. pravilo Halkidonskog sabora); 2) utvrđuje one koji se biraju na slobodne episkopske katedre (4. i 5. pravilo Vaseljenskog Sabora; 19. pravilo Antiohijskog sabora); 3) prima žalbe na potčinjene episkope i zakazuje saborni sud nad njima (9. pravilo Halkidonskog sabora; 14. pravilo Antiohijskog sabora; 28. pravilo Kartaginskog sabora); 4) pregleda eparhije potčinjenih episkopa (63. pravilo Kartaginskog sabora) i 5) odobrava svojim pristankom sve najvažnije odluke episkopa oblasti (34. pravilo svetih Apostola; 9. pravilo Antiohijskog sabora). Ali u poslovima koji se tiču cele oblasti mitropolit ništa nije mogao da odluči individualno, bez pristanka sabora oblasnih episkopa (34. pravilo svetih Apostola; 9. pravilo Antiohijskog sabora).
Samog njega je birao, postavljao i sudio mu je sabor njegovih episkopa (pravilo 1. Trećeg Vaseljenskog Sabora; 6. pravilo Sardikijskog sabora) i kao arhijerej u eparhiji njemu potčinjenog episkopa nije mogao ni da rukopolaže, ni da uči, ni da obavlja bilo kakve arhijerejske radnje osim uz saglasnost lokalnog episkopa (Krmčija, gl. 58).
Dakle, osnovni kanonski oblik upravljanja ovom ili onom oblašću jeste sabor episkopa na čelu s mitropolitom ili patrijarhom s gore navedenim ovlašćenjima. Brinući se za uređenje unutrašnjeg života Pravoslavne Ruske Crkve na principima kanonske saborne uprave uz potpunu autonomiju Crkve u svim doslovno crkvenim delima i imajući u vidu vladajući položaj Pravoslavne Crkve u Ruskoj državi i njen položaj među drugim Pomesnim Crkvama, Sveti Sinod donosi odluku da:
1) U sastav Sinoda osim stalnih članova treba uključiti jerarhe Ruske Crkve koji se pozivaju po redu, i na njegovom čelu, radi časti, Ruske države treba da stoji patrijarh sa svim kanonskim ovlašćenjima oblasnog mitropolita.
2) U prvoprestonom gradu Moskvi, po volji Vašeg Carskog Veličanstva treba sazvati Pomesni Sabor od svih eparhijskih episkopa Pravoslavne Ruske Crkve ili njihovih predstavnika radi razmatranja sledećih pitanja: o podeli Rusije na crkvene okruge pod upravom mitropolita, što je izazvano potrebom za predajom poslova drugostepene važnosti iz najviše uprave u lokalne ustanove; o ponovnom razmatranju zakonskih odredaba o postojećim organima eparhijske uprave i suda i njihovim reformama u skladu s kanonskim sabornim principima; o uređenju parohije u religiozno-moralnom, dobrotvornom i prosvetiteljskom smislu; o usavršavanju duhovno-nastavnih škola; o ponovnom razmatranju zakona, koji se tiču poretka sticanja imovine od strane Crkve; o eparhijskim kongresima klira; o davanju Najvišim predstavnicima crkvene hijerarhije prava da učestvuju na sednicama Državnog Saveta i Komiteta Ministara za poslove, koji se tiču interesa Crkve; o davanju sveštenicima prava da učestvuju u lokalnim gradskim, zemskim i seoskim ustanovama. Pružajući ova mišljenja na Svemilostivo razmatranje Vašeg Carskog Veličanstva, Sinod vernopodanički moli za Najvišu dozvolu za sazivanje u prvoprestonom gradu Moskvi po volji Vašeg Veličanstva u odgovarajuće vreme Pomesnog Sabora svih eparhijskih episkopa Pravoslavne Ruske Crkve ili njihovih predstavnika radi ukidanja Sinodalne uprave, biranja Sveruskog Patrijarha i razrešenja gore postavljenih i drugih pitanja, koja će prethodno biti razrađena u Svetom Sinodu.“
Naizgled, sve je jasno. Ali naše nečasno vreme ume zapanjujuće složno da prećuti sve ono što nije na korist antidržavnom, a posebno antireligioznom usmerenju. U našoj štampi se stalno govori o saboru, kažu da se navodno članovi Sinoda zalažu protiv sazivanja sabora; mnogo se priča o njegovom sastavu kao o predmetu koji je potpuno otvoren za sve tačke gledišta (izuzev pravoslavne); ali niko nikada neće ništa prozboriti o tom aktu od najveće istorijske važnosti kad je Sinod prvi put posle ukidanja patrijaraštva potpuno jasno ukazao na njegovo obnavljanje kao obavezan princip istinskog pravoslavnog ili kanonskog ustrojstva crkvenog života.
Uostalom, u našem lažljivom društvu ovakva pojava i ne može izgledati čudna, isto kao što je ovo društvo pre dve godine ukazalo poštovanje neprijatelju revolucije L.Tolstoju kao njenom poborniku, kao što su objavljivali svoju solidarnost s njim predstavnici profesija koje on negira – sudske, medicinske i naučne, kao što uopšte kod nas, počevši od dumske tribine, od univerzitetskih katedri i završavajući štampom, ljudi najmanje žele da znaju i govore istinu, nego razmišljaju samo o tome da jedni druge prevaziđu u domišljatoj laži i pretvaranju.
Između ostalog, načini argumentacije ovakvih autora, uobičajeni su u akademskoj sredini, kad ovi žele da zamažu istinu i da neprimetno zbune misao čitaoca. Ovde počinju da odvlače njegovu pažnju na predmete sa strane, da pričaju nadugačko i naširoko o istoriji, apsolutno ne razlikujući normalne pojave od zloupotrebe i zaboravljajući otačku izreku o tome da njihova dugotrajnost ne može da im služi kao opravdanje. Evo zašto reči pomenutog članka: „Pošto je Sinod bio prizvan od strane Ruske Crkve i drugih Crkava i priznaje se 200 godina, nema osnove da se smatra nekanonskim,“ predstavljaju banalnu besmislicu. Naš Sinod su uvek, sve Crkve i svi iskreni jerarsi i svi mirjani upućeni u bogoslovlje, smatrali ustanovom koja ne odgovara kanonskom pravu. Njega su priznavali i priznaju u smislu da mu se treba povinovati dok se ne obnovi kanonsko ustrojstvo, zato što će se inače dobiti potpuna anarhija u crkvenom životu, ali je o njegovoj nenormalnoj upravi u Rusiji bilo izjava i one su zapečaćene stradanjima, čak i krvlju naših najboljih svetitelja – Arsenija Maceviča, Gavrila Petrova, Platona Levšina, arhiepiskopa Agatangela, mitropolita Joanikija: o istom tom su pisali najbolji ruski ljudi – Homjakov, Samarin, protojerej Ivancov-Platonov i mnogi drugi. Napokon, u martu 1905. godine isto to je jednoglasno izjavio sam Sveti Sinod zajedno s tadašnjim drugom ober-prokurora V.K.Sablerom. G. Cave bez ikakve potrebe i bez ikakve ubedljivosti dokazuje da crkvena uprava u razno doba i u različitim zemljama nije bila ista. Ali, ove razlike su vrlo ograničene, i dalje sam autor uništava sav značaj svog istorijskog bućkuriša, on ipak svodi određeni minimum kanonske zakonitosti, opšteobavezne uvek i svuda, iako ga svodi, kao što smo videli, kao prvo, potpuno nepravilno, a kao drugo svodi ga tako da naše sinodalno ustrojstvo ipak ni ovaj minimum uopšte ne zadovoljava.
U svojstvu završnog i najjačeg argumenta protiv patrijaraštva, ultima ratio svojih izmišljotina, g.Cave po ugledu na opšte poznati Reglament Prokopoviča navodi sledeće reči, koje teško da služe njegovoj časti i časti zvaničnog organa Svetog Sinoda. „Uvođenje patrijaraštva, kaže autor, „može dovesti do još većeg porobljavanja Crkve (znači, ovakva porobljenost već postoji u našem sadašnjem crkvenom ustrojstvu, koje vi priznajete za kanonsko?). Znate li kako se birao patrijarh u Vizantiji? Posle smrti patrijarha mitropoliti, koji čine Sinod, predstavljali su caru trojicu kandidata i car je ili odobravao jednog od njih, ili je nudio mitropolitima svoj izbor. Zatim je u prisustvu klira i senata govorio sledeću formulu: „Božanska blagodat i naše carsko veličanstvo koje nje potiče, uzvode ovog najblagočestvijeg čoveka za patrijarha Konstantinopoljskog!““
Autor misli da je pobornike patrijaraštva dokusurio ovim citatom, koji je određivao privremeni poredak biranja prvosvetitelja Istoka, ali je teško pogrešio u svojoj nadi. Istina ova formula nije potpuno zakonita, ali – o, kad bi se makar na ovaj način kod nas u Rusiji određivao prvosvetitelj! Kako bi to bilo blaženo vreme u poređenju s onim što sad imamo.
Očigledno je, g.Cave, koji se potrudio da se upozna s poretkom različitih Pomesnih Crkava – drevnih i savremenih, slabo upoznat s položajem naše najviše crkvene uprave. Sad ceo sastav Sinoda određuje Najviša Vlast na predlog ober-prokurora, bez ikakvog učestvovanja mitropolita, koji za svog novog sabrata po činu ili po članstvu u Sinodu saznaju iz već gotove Najviše naredbe, često čak i iz novina, istovremeno sa svim prestoničkim kućepaziteljima i kuvaricama i mnogo kasnje od raznosača novina. Često ova nameštenja bivaju toliko neočekivana, da se članovi Sinoda samo zaprepaste, pročitavši o novom mitropolitu ili drugom svom članu. Da, nije potpuno pravilan bio poredak određivanja patrijarha za vreme Konstantina Porfirogenita, na koji se vi pozivate, ali to ne bi bilo „veće porobljavanje“ Crkve u poređenju s onim što sad imamo, jer bi ovakav, ne baš najbolji poredak ipak predstavljao veliko oslobođenje naše Crkve, nad kojom danas vlast nema samo „Carsko Veličanstvo koje potiče od Božanske blagodati“ (izraz je sasvim zakonit za Vizantiju i Rusiju), ne samo ober-prokuror, nego i potpuno bezblagodatni Savet Ministara, Državni Savet i Državna duma s ateistima.
Šta reći o najamničkom članku g.Zaozjorskog u „Bogoslovskom vesniku“? Autor se zalaže protiv svih svojih nekadašnjih ideala i zaveta, ustajući protiv uvođenja patrijaraštva. Istina, on poput g.Cave kao da uopšte nije protiv patrijarha, već je samo za izbornog patrijarha, ali on, naravno, shvata da od toga kod nas patrijaraštvo nikad neće započeti, dakle, neće započeti uopšte, ako prvi patrijarh ne bude postavljen od strane Najviše ličnosti. On navodi lažljive reči profesora Suvorova protiv kojeg je ranije uvek ispravno ustajao kao protiv kanonskog nihiliste, koji negira same bogoslovske dogme Crkve. Gospodin Zaozjorski se ne stidi da ponovi tup, idiotski, glup argument Suvorova i nekoliko drugih učesnika u predsabornom prisustvu nihilista Rakitinih, o tome da kanoni ne govore o patrijarhu, već o kanonskim mitropolitima, određujući objedinjujuću vlast prvih jerarha u oblasti. Naravno, ova gospoda prećutkuju druge kanone koji se potpuno precizno izražavaju, koji nam potpuno jasno oslikavaju pet patrijaraških katedri – rimsku, konstantinopoljsku, aleksandrijsku, antiohijsku i jerusalimsku, o sudu Konstantinopoljskog patrijarha, koji je viši od suda oblasnog sabora (pravila 4., 9., 17). Ali, neka se u kanonima uopšte ne pominje patrijarh: zar je stvar u tome kako se naziva glavni jerarh? Nazovite ga i drugačije, ali dajte Crkvi ono što su joj dali kanoni navedeni u gore izloženom referatu Svetog Sinoda. Radi potpunosti argumenata g.Zaozjorski bi trebalo da doda još frazu: „Iako kanoni dalje govore o vlasti patrijarha nad mitropolitima (15. pravilo Konstantinopoljskog sabora), u njima se ne kaže „patrijarh“, nego „patriarhis“, a reč „patriarhъ“ s tvrdim znakom na kraju, potpuno je nepoznata Vaseljenskoj Crkvi i pojavila se tek od kad je nastala u slovenskom i ruskom govoru.“ Evo, takvim argumentom ćete ubiti svoje protivnike, g.Zaozjorski, a svojim prijateljima navodite druge argumente: „Mi, oktobarci, treba da se borimo protiv jačanja Crkve na sve načine, moramo dokrajčiti religiju u Rusiji makar do onog stepena, do kojeg je dokrajčena u liberalnoj Francuskoj, a pošto je glavni uslov životne sposobnosti Crkve njena vernost svojim kanonskim osnovama, pošto će obnavljanje patrijaraštva za dugo i čvrsto utvrditi pravoslavnu veru u Rusiji, skupite, gospodo oktobarci, svu svoju snagu da biste se borili protiv patrijaraštva. Protiv sabora se nemojte boriti: to će u našim rukama biti samo jedan od oblika revolucionarne dume i vrlo zgodno sredstvo za razlaganje religioznog života u Rusiji, zato svi levi časopisi i novine, vičite o saboru, o njegovom najširem sastavu, o slobodnom glasanju za njegove članove iz svih krugova društva, i pritom obavezno oba pola!.. Jer i na predsabornom sastanku se pričalo o tome da se u sastav Sinoda uključe mirjani, pa čak i žene. Grešite, g.Zaozjorski i gospodo oktobarci: i takav nekanonski sastav sabora, koji je smišljen na predsabornom sastanku (s vrlo lukavim prećutkivanjem da su na saboru učestvovali istočni jerarsi) ipak bi obnovio istinsku crkvenost i postavio bi kanonskog patrijarha, jer većina našeg klira još nije prodala savest, a protiv patrijaraštva su samo oni duhovni oci, čiji su skuti isprljani: jer koji čini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka svjetlosti, da se ne razoktriju djela njegova, jer su zla (Jn. 3, 20).
Besciljno je ovakvima dokazivati korist od patrijaraštva, isto kao i ubeđivati japanske oficire o tome da je poželjno da ruska flota bude bolja. Ali ja bih g.Zaozjorskom uputio drugačiju nedoumicu, ne moralnog, već teoretskog karaktera: „Gde ste se i od koga opametili s 55 godina, kad odjednom na predsabornom sastanku i zatim u daljim svojim izjavama i do danas objašnjavate pitanje vaše nauke crkvenog prava u potpuno suprotnom smislu nego za prvih 30 godina službe? Treba da kličete: spalio sam sve čemu sam se klanjao; poklonio sam se svemu što sam spaljivao. Zar nije malo kasno da se tako radikalno menjate na izmaku šeste decenije života? Naravno, kasni razvoj ima svoje prednosti kao i pozni pilići, ali sve ima svoje granice. Zar onda ne treba da se odreknete učenih zvanja koja ste dobili za disertacije koje sad morate da spaljujete?“
Davno sam pregledao brošuru g.Kuznjecova (o delu episkopa Germogena i patrijaraštvu), njemu kao novajliji u bogoslovlju i čoveku koji je ostario u advokatskom brbljanju može se oprostiti što ponavlja gluposti o tome da kanoni ne znaju za patrijarhe, već za kanonske mitropolite: dajte nam takve g.Kuznjecov! Zamolite ih od vašeg gospodara Kamenskog! Zapamtio sam iz brošurice g.Kuznjecova namerno neshvatanje moje izjave o tome da naša Ruska Crkva nema lice koje za nju odgovara i da je res nullius, nasleđe posle ostavioca bez naslednika. A g.Kuznjecov vapije da su svi episkopi odgovorni za Crkvu. Pa zar ja o takvoj odgovornosti govorim?!
Da revnuju za Crkvu nisu obavezni samo episkopi, nego i svi mirjani, ali kad se radi o službenoj, o hijerarhijskoj odgovornosti, pod tim se podrazumeva i pravna sposobnost delovanja na celu ustanovu, a takve su naši episkopi lišeni: oni mogu ravnopravno s mirjanima, pa čak i ženama, da pišu referate na bilo koju adresu i o bilo čemu, ali će ovi referati biti primljeni kao referati privatnih lica; tačnije, oni neće biti pročitani, a i ne čitaju se u stvarnosti. Ako smo kazali da naša Ruska Crkva nema odgovorno lice u tom smislu kao što za parohiju odgovara njen nastojatelj, za manastir njegov iguman, za eparhiju episkop, za Katoličku crkvu u Rusiji katolički nadbiskup, za islamsku – muftija itd., time smo potpuno jasno izražavali misao da potrebe najviše crkvene uprave u Rusiji nemaju odgovarajućeg brižnika. Članovi Sinoda mogu da raspravljaju samo o predmetima, koji dospevaju u Sinod, a njihovo dospevanje zavisi od ober-prokurora; zatim, sastav Sinoda se menja, na primer, za poslednjih 10 godina se menjao na pola godine u pogledu svih članova, i „episkopa koji se brine za celu zemlju“ (9. pravilo Antiohijskog Sabora) mi nemamo, a eparhijski arhijereji znaju da im dolikuje „svakome da čini samo ono što se tiče njegove eparhije i mesta koja joj pripadaju“ (34. pravilo svetih Apostola). Evo zbog čega crkveno zakonodavstvo, koje se tiče cele zemlje kod nas započinju i sprovode ober-prokurori; oni određuju i takve stvari kao što je na primer, izopštavanje Lava Tolstoja, odluke o odbeglom kliru, raspolaganje crkvenim novcem itd. Sve ovo bi, naravno, u mom članku shvatio i dvanaestogodišnji dečak, ali treba biti advokat, ne samo po struci, već i po duši, da bi čovek umeo da raspline i izvrne ono što je jasno, kao Božji dan, u mom članku o obnavljanju patrijaraštva. Nije manje jasno, reći ćemo u zaključku, i to da svi navedeni anticrkveni pisci kao i ozloglašena manjina na predsabornom sastanku prosto ne veruju u kanone kao izraz volje Božije, kad se trude da istumače njihov imperativni smisao kao važeće pravo Crkve, a poslednji da zamene istorijskom pozadinom kanona, koja je uglavnom za tu priliku izmišljena. Oni ne veruju ni u Crkvu, kako nas uči Simvol vere, ne veruju čvrsto ni u šta osim svojih ličnih interesa.
Neću reći da u sličnim piscima, u sličnim tipovima uopšte više nema religioznih verovanja, ali su to pojedini odlomci utisaka iz detinjstva: melodija „Voljnoju morskoju“, vaskršnji kuliči, ozbiljna grimasa puna nedoumice pred Putirom s Pričešćem, parastos za roditelje, da se prekrste pre nego što se okupaju i t.sl. U svakom slučaju, to nije crkveni pogled na svet, nije bogoslovlje, nije nauka crkvenog prava, nije ni najmanje od svega, briga za slavu Crkve, već je loše skriveno negiranje i jednog, i drugog, i trećeg, i četvrtog, uz žalosnu potrebu da se čovek muva oko crkvenih stvari radi lične koristi. Ipak, možda je razdvojenost njihovih mišljenja, koja čas dopuštaju da je moguća korist preporoda kroz vraćanje našoj Pomesnoj Crkvi njenog zakonitog poglavara, a čas negiraju potrebu za poslednjim, možda ova nesigurnost i negovorenje svega do kraja izražavaju još i nemoćnu borbu savesti sa zlom i lažljivom voljom? U tom slučaju, poželećemo ovakvim piscima pobedu prve nad drugom; poželećemo da Gospod pogleda na njihovo srce, kao što je pogledao na Simona Petra u Kajafinom dvorištu kad je zakukurikao petao razobličenja (v. Lk. 22, 61).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *