IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PATRIJARAŠTVU
 
GDE SE KOD NAS NAJVIŠE ODRAZILA PREKOMORSKA NADMOĆNOST?
 
Odgovor na ovo pitanje započećemo pitanjem: ima li ičega što je u većoj međusobnoj suprotnosti nego što su monarhistički apsolutizam i demokratska republika? Ova dva uređenja se ni po čemu ne slažu, ali imaju nešto zajedničko: jedno i drugo društveno uređenje nemaju ništa zajedničko sami po sebi, ali su donedavni ruski apsolutizam i opozicija, koja je poslednjih dana stala na čelo društvenog života bili slični po istom načinu upravljanja i daj Bože da se ova jednodušnost koja nije nimalo dirljiva, ne nastavi u daljim godinama ruskog života.
Vreme je da se kaže po čemu su ova dva suprotna toka bila slična! Avaj, po rđavom delu. Po porobljivanju Crkve od strane državne vlasti. Ovo je bilo nezakonito i u vreme monarhije, koja je na svakoj svečanosti krunisanja čitala Simvol vere, i carska usta su obavezno izgovarala: „…vo jedinu Svjatuju Sobornuju i Apostolskuju Cerkov“ (…u jednu Svetu Sabornu i Apostolsku Crkvu“). Ovo je nezakonito i za vreme liberalne uprave koja na sve strane obećava slobodu i samoupravljanje, ali i jedne i druge lišava one oblasti života koja po samoj svojoj prirodi i po reči Božijoj treba da bude slobodna u svakom načinu vladavine, i koja je nesumnjivo uživala i uživa veću slobodu čak i u islamskoj Turskoj, nego u Rusiji.
Kad su se 1905. godine u prisustvu visoke ličnosti sastavljali novi zakoni u duhu 17. oktobra i utvrđivali principi Zakonodavnih palata i kad su se gde je to bilo moguće, objavljivali principi autonomije, kad su se uzimali u obzir i glasovi liberalnih naučnika i administratora, ni tada princip crkvenog porobljavanja nije bio pomeren ni za jednu jotu, ministarstvo dvora i vojno ministarstvo su sačuvali izvesnu nezavisnost od Državne Dume i Saveta, Crkva im se potčinila zajedno s ostalim ministarstvima, a monarh se i dalje smatrao njenom glavom u Rusiji uprkos svetim kanonima.
Neki su voleli da prekorevaju klir za servilnost pred carskom vlašću i činovnicima, ali se dešavalo da bilo da čovek kaže liberalnom Stolipinu ili svetskom generalu s nemačkim prezimenom da je vreme da se okonča dvovekovno udovište naše Crkve, da u celom svetu nema Pomesne Pravoslavne Crkve lišene najvišeg pastira zajedničkog za svu njenu decu, da takvog u Rusiji nemaju samo veroispovesti, koje se nazivaju hrišćanskima, već i muhamedanci, i budisti, i da sagovornik, bez obzira da li je liberal ili konzervativac, poprimi izraz starog direktora, kojeg su učenici mlađih razreda zamolili za dozvolu za neke slobode koje su nemoguće u njihovom uzrastu i da on skoro tonom prekora počinje da objašnjava o opasnostima papizma, o tome da ruski patrijarh može da zameni ličnost cara (tako mi je Stolipin govorio 1906. godine kad su ljudi s tribina vikali o potpunom ukidanju klira), čak i o inkviziciji, i još koješta. Samo o koristi same Crkve, o podizanju religioznosti u narodu niko nije govorio i ne govori. Zašto? Zato što ni jedni ni drugi ne žele ovu korist…
Odlično sam svestan koliko je nezgodna pozicija razobličitelja-pesimiste. Ko želi da ostvari bilo kakav društveni cilj koji je za njega poželjan, i u lošoj igri poprima veseo izraz, kako se kaže u francuskoj poslovici, ali me je mnogo bolela duša za 45 godina svesnog života da bih još lagao na kraju svojih dana; od devete godine sam se mučio, gledajući život ruske Sandrilione, odnosno Pravoslavne Crkve, a danas sam napunio 54 godine. Nisam lagao u mladosti, a da u starosti svaljujem krivicu na samo jednu desnu stranu društvenog života, kad za nju ništa manje nije kriva ni leva, možda je i korisno da bi se ubedili čitaoci, ali je grešno.
Uostalom, počećemo od početka: kako su stajale stvari prilikom monarhističke uprave. Ne želim da ličim na onu životinju koja je lagala ranjenog lava i zato što ne pišem skoro ništa osim onoga što sam pisao u referatima Svetom Sinodu u jesen 1905. godine (ovakvi referati su se zahtevali od svih eparhijskih arhijereja i objavljeni su u zvaničnom organu) i što je ponovo 1912. godine u novom časopisu objavio „Glas Crkve“ na molbu redakcije; zatim, u leto iste te godine u njemu sam objavio odgovor na jedan argument pod naslovom „Nevolje od lažne braće“. U ovim člancima žalio sam se na potpunu potčinjenost najviše crkvene vlasti, odnosno Svetog Sinoda svetskom činovniku s nemačkim nazivom ober-prokuror i dokazivao sam da ober-prokuror nad Svetim Sinodom u upravljanju Crkvom ima više vlasti nego što je imao patrijarh čije su se vlasti tako neiskreno plašila uticajna lica u državi i društvu. Upravo patrijarh je morao da se rukovodi jasno izraženim smislom 34. kanonskog pravila svetih Apostola. Uostalom, pre nego što navedem ovo pravilo, treba da podsetim na onu osnovnu istinu da je najviša autorizacija svake istine za pravoslavnog hrišćanina glas Vaseljenskih Sabora, koji su autorizovali i samo Jevanđelje u tom smislu da hrišćani ne priznaju 12 knjiga koje se nazivaju Jevanđeljima, već samo 4, rukovodeći se uputstvima Vaseljenskih Sabora, a ostalih 8 smatraju lažnima. Isto tako i među poslanicama svetih apostola razlikujemo verodostojne od onih koje to nisu i bogonadahnute od običnih ljudskih, rukovodeći se istim ovim uputstvima Vaseljenskih Sabora, a ne bilo čim drugim. Postoji petnaesta poslanica apostola Pavla Laodikijcima, koju on pominje u Poslanici Kološanima: postoji verodostojna poslanica apostola Varnave i dve poslanice Klimenta (od sedamdesetorice), koje Crkva poštuje, ali ih ne smatra rečju Božjom, kao ona dela apostola ili učenika koja su ušla u Novi Zavet. Dakle, 34. pravilo svetih Apostola (ovakvih pravila ima ukupno 85 autorizovanih na Šestom, a zatim Sedmom Vaseljenskom Saboru) glasi na sledeći način: „Episkopi svakog naroda treba da znaju prvog među sobom i da ga priznaju kao poglavara, i da ništa, što premašuje njihovu vlast, ne čine bez njegovog razmatranja; a svako treba da čini samo ono što se tiče njegove eparhije i do mesta, koja joj pripadaju. Ali ni prvi ništa da ne čini bez razmatranja svih. Jer tako će postojati jednomislije, i proslaviće se Bog o Gospodu u Svetom Duhu, Otac i Sin i Sveti Duh.“
Isti zahtev se izlaže u 9. pravilu Antiohijskog sabora: „U svakoj oblasti episkopi moraju znati načelnika u mitropoliji i onoga ko se brine za celu zemlju, jer se u mitropiliji sa svih strana sabiraju svi koji imaju posla. Zato je doneta odluka da on ima i prvu vlast i da ostali episkopi ništa od posebne važnosti ne čine bez njega, po pravilu koje smo od davnina primili od naših otaca,“ i dr.
Ovaj zakon crkvenog života, kao i ostali kanoni, u savremenim delima se navodi kao čisto formalni zahtev administrativnog poretka, a on sadrži u sebi veoma dragocenu moralnu ili crkvenu ideju. Život crkvene zajednice ne liči na život društva i državnog uređenja: on se ne sastoji u tome da narodi ostvaruju svoja prava, već u zajedničkom ostvarivanju svog spasenja. Zajedništvo ovog podviga biva: 1) čisto duhovno – duhovno jedinstvo sa svom Crkvom onih koji žive na zemlji i koji su preminuli i 2) duhovno-svakodnevno vezano za celovit život parohije, provincije ili celog naroda, u zavisnosti od toga koliko se široko ili govoreći savremenim jezikom, u koliko širokim razmerama se ovde ili tamo razvija društveni svakodnevni život. Sav ovaj život treba da bude osvećen i osvećen je crkvenim načelom, sav on treba da bude doveden u vezu s lokalnim crkvenim životom i prožet njegovom molitvom, njegovim bogoslovskim i moralnim učenjem i njegovom pastirskom brigom, i zato za svaku takvu teritoriju svakodnevnog života treba da bude postavljen jedan glavni pastir. Zašto jedan? Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje objasnićemo na primerima malo pre iskazanu misao.
Drevno hrišćanstvo je uglavnom bilo koncentrisano u Vizantijskom carstvu, ali se ova ogromna oblast sastojala od vrlo raznovrsnih naroda, koji su govorili različitim jezicima, koji su imali svoju vekovnu istoriju, kulturu, koji su bili razdvojeni morima i lošim kopnenim putevima, tako da se njihovo državno objedinjenje ogledalo u vrlo malobrojnim oblastima ili funkcijama njihovog života. Zato je prirodno da su i evropski Zapad, i Egipat, i Nubija, Sirija, i Balkansko poluostrvo i susedna Mala Azija živeli posebnim životom, posebnim interesovanjima, imajući svako svoj kulturni centar, kojih je, dakle, bilo četiri. Osim toga, hrišćanska svetinja zajednička za ceo svet, odnosno Jerusalim, u koji su stalno dolazili hrišćani iz celog sveta i u kojem su imali svoje manastire i svoje učitelje svi hrišćanski narodi, živeo je svojim posebnim životom, samo njemu svojstvenim, kao „Mati Crkava, Božije obitavalište“. Ovde je, dakle, uređen peti patrijarhat pravoslavnog sveta…
Tako je stvoreno pet patrijarhata, ali zašto je na čelu svakog trebalo da se nalazi jedno lice, a ne komitet i zašto se ovo lice naziva „patrijarh“? Prvo ćemo odgovoriti na poslednje, posebno nerazumno pitanje, koje su ipak vrlo drsko postavili naši duhovni publicisti, ukazujući na to da je ovaj termin iz prilično poznog vremena. Ali, zar se radi o nazivu? Zar se u Rusiji, na primer, desila suštinska promena u crkvenom životu kad je 1589. godine sveruskog mitropolita zamenio sveruski patrijarh – ova novost je imala skoro isključivo ritualni karakter, a kanonsko ustrojstvo je kod nas bilo podjednako zakonito i pre i posle uvođenja ove titule, dok je zemlja imala jednog poglavara episkopa, jednog najvišeg pastira, odnosno do stvaranja Sinoda, gde je na takav položaj Crkve posegao prvo car Petar Prvi, zatim jedna za drugom tri carice, zatim opet car Pavle, a kasnije već prosto ober-prokurori.
Vraćamo se prvom pitanju. Da li je jedinstvo poglavara Pomesne Crkve vezano za jedinstvo podviga crkvene zajednice? Život Crkve je život škole pobožnosti. Ali u ovoj školi crkveni ljudi ne prosto da se uče, već se napasaju i njihova zajednica se naziva pastvom. Napasanje ove zajednice se ne vrši samo rečju i primerom, već onim blagodatnim primanjem u svoje pastirsko srce sveg zajedničkog života pastve, posredstvom kojeg se u njih uliva Božanska blagodat kroz srce pastira, koji je milostiv prema ljudima (2 Kor. 6, 11-13). Pastir se u ovom smislu naziva saradnikom Boga, odnosno satrudnikom i podražavaocem Iskupitelja-Hrista, Koji ničim drugim, već upravo Svojom večnom samilosnom ljubavlju uliva u duše onih koji se podvizavaju Svoju duhovnu blagodatnu silu radi gušenja strasti i ushođenja ka savršenstvu, kao što se čita u molitvi za Sveto Pričešće prepodobnog Simeona Novog Bogoslova: „Milostiju sostrastija teple kajuščijasja i čistiši, i svjetliši, i svjeta tvoriši pričastniki, obščniki Božestva Tvojego sodjelovajaj nezavistno“ (Milošću samilosti one koji se kaju i čistiš, i prosvećuješ, i činiš pričesnicima, zajedničarima Tvog Božanstva izobilno) (Up. 2 Kor. 3, 9).
Jedan duhovni otac svakog hrišćanina može da primi u sebe i da umesto njega i s njim preživljava njegovu duhovnu borbu; jedan episkop može da nosi u svom srcu život zajednice obogaćen punotom svih blagodatnih tajni, jer se punota i punopravnost zajednice određuju upravo punotom blagodatnih sveštenodejstva koja se u njoj ostvaruju, odnosno njenim obnavljanjem pastira koji se postavljaju i hramova koji se osvećuju. Zajednica koja poseduje takva ovlašćenja, takvu punotu darova Božjih, naziva se eparhijom i molitva za nju se takođe uznosi Bogu iz srca jednog duhovnog oca njenih otaca, odnosno episkopa. Međutim, punotom osvećujućih tajnodejstava ova zajednica se ne izdvaja od sličnih susednih oblasti, već se zajedno s njima proniče blagodatnim osvećenjem i u širim, premda i manje dubokim oblastima društvenog života, plemenskim, naučno-obrazovnim, vodi borbu s plemenskim zabludama, lokalnim jeresima i dr. Što je više među susednim eparhijama saradnje u ovom duhovnom ratovanju i delanju, tim jače očekujemo potrebu za još širim srcem najboljeg arhipastira, koji bi brinuo „o celoj oblasti“. A s jačanjem principa opštedržavnog života, kad se on ne ogleda samo u tome da se „sabira iz svih oblasti danak i vojska“, ostavljajući svima ostalima da ih vode sopstvene sile i razum, kad potčinjava svojoj zajedničkoj reglamentaciji sve strane života – upravljanje, trgovinu, obrazovanje, sud, privredu gradova i sela, umetnost i dr. i dr., eto tada pri neizbežnosti i objedinjenja svakodnevnog života ovakve zemlje, kao što je na primer, savremena Rusija, posebno je potreban zajednički pastir, kojeg bi ostali episkopi poštovali kao glavu. Ova potreba nije toliko u širini i sili njegove vlasti, koliko je upravo u tome da se objedinjeni život naroda objedini i u jednom srcu pastira koji se brine za njegovo spasenje.
Rekli smo da nemačka nadmoć više nego u svim oblastima ruskog života ogleda u crkvenom životu. Ovu nadmoć smo nazvali nemačkom, upravo zato što je osnivač Sinoda Petar I prekopirao ovu najvišu crkveno-vladarsku ustanovu po luteranskim uzorima, kao i većinu svojih reformi.
Po luteranskom sistemu Crkva se smatra nevidljivim jedinstvom jednih drugima nepoznatim istinskih slugu Hristovih, koji su rasejani u različitim veroispovestima, a vidljive Crkve objedinjene jedinstvom veroispovesti i crkvenim vlastima nemaju nikakav blagodatni značaj, već su prosto departman ovog ili onog narodnog ili državnog života zbog čega i njen poglavar treba da bude poglavar Pomesne Crkve. Upravo ovu tačku gledišta su usvojili car Petar i pisac sinodalnog Reglamenta, nemoralni i bezreligiozni jerarh Teofan Prokopovič, koji je četiri puta menjao svoju religiju i davao prednost luteranskoj. Kasnija petrogradska carska vlast iz XVIII veka bila je još više slivena s luteranstvom i time je još jače porobljavala crkveni život. Kao što je poznato, posebno teška sudbina zadesila je našu Crkvu i našu hijerarhiju za vreme vladavine Ane Jovanovne, tako da kad se zacarila Jelisaveta, koja je dozvolila onaj mali probljesak nacionalnih principa u ruskom životu i koja je objavila amnestiju za arhijereje, sveštenike monahe, koji su se mučili u tamnicama i progonstvu, po rečima jednog dvorskog propovednika, kao da je počelo vaskrsenje mrtvih, koje je bilo predskazano u poslednjim danima sveta. Iz podzemlja, iz šuma, s dalekih ostrva, – otprilike tako je govorio propovednik, – izašli su i pohrlili ka svetlosti polumrtvi od primljenih mučenja i poluživi od dugotrajne gladi i drugih stradanja unakaženi i povijeni episkopi, arhimandriti, jereji i monasi, koji su odavno izgubili nadu da će ponovo ugledati svetlost Božiju.
„Prosvećena“ vladavina Katarine II ispunjena milošću za ostale prosvećene klase u odnosu prema Crkvi i kliru malo se razlikovala od vladavine Ane Jovanovne. Ko ne zna za surova obračunavanja ove carske vladavine s najrevnosnijim svetiteljima tog vremena – Arsenijem Macejevičem i Pavlom Toboljskim? A pljačkanje crkvene imovine i zatvaranje ogromnog broja manastira s podelom imanja dvorskim favoritima nakon ukidanja patrijaraštva je bila druga etapa porobljavanja Crkve od strane države, iz čijih ruku je od tada Crkva morala da očekuje podršku za sve svoje prosvetne, administrativne i misionarske ustanove. Više ne govorimo o tome da je sa zatvaranjem manastira narod lišavan svojih glavnih religioznih svetila, iz kojih je crpio i crpi glavni izvor moralnog oduševljenja i crkvenog obrazovanja. Ali i luteranci ne samo da ne priznaju monaštvo, nego ga fanatično mrze, a seljačke suze zbog svetinje koja se gazi petrogradska vlada ne uzima u obzir.
I ranije mi je uvek bilo dosadno da čitam prekore opozicione štampe upućene na adresu Crkve zbog njene podrške od strane monarhističke vlade; danas, kad se ne krije ni druga strana medalje naše prošlosti, čitanje iste ove neistine zaista izaziva negodovanje.
Objasnićemo. Želimo da kažemo da odnos vlade prema Crkvi od XVIII i XIX veka nije bio toliko pokroviteljski koliko je bio podozriv, neprijateljski. Pokroviteljstvo je uživao samo izvestan minimum religioznosti, koji je neophodan da bi vojnici i građani sačuvali zakletvu i moralnu pristojnost u društvenom životu. I ovo se ticalo takozvanog hrišćanstva uopšte, a sama veroispovest ruskog naroda, odnosno Pravoslavlje, bila je lišena čak i prava da se naziva takvom od XIX veka i sačuvala je samo zvaničan naziv grčko-ruske veroispovesti, iako u suštini nije vezana ni za Rusiju, ni za Grke.
Ali to još nije sve: pre šest godina slučajno sam imao prilike da se upoznam s manifestom cara Aleksandra I o osnivanju Trojnog Svetog Saveza, koji se svojevremeno čitao u svim hramovima carevine. U tekstu manifesta je ruskom pravoslavnom narodu naređeno da smatra sebe, Pruse i Austrijance ljudima iste vere – hrišćanske, i podanicima jednog cara – Hrista; negirala se i ruska narodnost i pravoslavna veroispovest, koja na sledbenike ovih vera gleda kao na jeretike.
Naizgled, Crkva je bila u boljim uslovima za vreme vladavine narednih careva kad je bila objavljena ruska parola: „Pravoslavlje, samodržavlje, narodnost.“ Međutim, bez obzira na ovu parolu crkveni život je bio podvrgnut sve većem porobljavanju od strane države i ovakvo usmerenje njegovog života se isticalo i u spoljašnjim simbolima vladinih dejstava. Zgrada Sinoda je prebačena u nove prostorije pored potpuno iste zgrade Senata i obe ove ustanove su bile pokrivene i spojene jednim lukom, ovenčanim carskom krunom. U sinodalnoj sali je na uzvišenju bio postavljen carski tron predsednika, ali su još više ponižavajući karakter u toj sali imala dva velika portreta, koja su tamo ostala do poslednjih dana. Prvi je portret Petra Velikog, koji ukazuje rukom na knjigu Reglamenta s rečima: „Radi ovoga smo doneli odluku da se osnuje ovakav kolegijum i dr.“ (svetogrdne reči u odnosu na Bogom ustanovljenu crkvenu vlast.“ Levom rukom car preti zasedanju Sinoda. Verovatno u celom carstvu nema ustanove u kojoj bi car bio prikazan s gestom pretnje datoj ustanovi. Drugi portret je prikazivao cara Nikolaja I, takođe u izazovnoj pozi i pritom s obeležjem koje podseća na obnažene tevtonce Vilhelma, koji ukrašavaju krov Berlinske ambasade u Petrogradu.
Uostalom, naravno, ne radi se o simbolima, već o tome što su i u to vreme, kao i u sledeće vreme liberalne carske vladavine, crkvena hijrarhija i crkveni život bili pojave kojima državna nije bila pokroviteljka, već ih je samo trpela, i to ih je trpela s nezadovoljstvom. Na svako jače ispoljavanje pravoslavnog religioznog osećanja u narodu i kliru gledalo se s istom takvom neprijateljskom bojazni kao i u Reglamentu Petra Velikog. I u ovome su se (ponavljamo ono što smo rekli u prvom članku) dirljivo ujedinili i vlada, i škola, i društvo, i pritom u istoj meri konzervativno i opoziciono društvo. Bilo je teže otvoriti novi manastir nego bilo kakvu jazbinu za kockanje, godišnja litija se nije mogla organizovati drugačije nego uz klanjanje čitave godine po različitim gubernijskim i prestoničkim kanelarijama. Za zatvaranje navodno suvišnih crkvenih parohija u vreme vladavine Aleksandra I i Aleksandra II bili su osnovani skoro čitavi departmani. A za otvaranje nove parohije (pri čemu se stanovništvo Rusije udvostručavalo svakih 25 godina) trebalo je moliti čitave godine i tako dalje.
Crkveni život se ne ograničava granicama Pomesne Crkve, već treba, po Simvolu naše vere da bude u jedinstvu s Vaseljenskom Crkvom. Međutim, ovakvo opštenje je potpuno zaustavljeno još od vremena Petra I i njegovog Reglamenta, i odnos s istočnim patrijarsima se dozvoljavao u vrlo retkim slučajevima i to preko ober-prokurora i minstarstva inostranih poslova. A inostrani pravoslavni jerarsi su dobijali dozvolu da pređu granicu s mnogo većim trudom nego katolički, engleski, jermenski i dr. jerarsi. U vreme prvih careva iz porodice Romanov u Rusiji su često i dugo boravili istočni patrijarsi, a od Petrovog vremena nisu ih puštali na rusku teritoriju sve do 1913. godine, kad su Ruska Crkva i ruski narod udostojeni da s razumljivim oduševljenjem dočekaju u svojim prestonicama i drugim gradovima njegovu svetost Grigorija IV patrijarha Antiohijskog. Uostalom, vladavina poslednjeg cara je s crkvene tačke gledišta imala tu prednost u poređenju s prethodnima što je ona ukinula „ropstvo svetih ugodnika Božjih“. Pod ovim podrazumevamo događaje kanonizacije svetaca od 1896. do 1915. godine. Ove kanonizacije su se odavno i nestrpljivo očekivale u verujućem narodu i kliru, ali su njihove molbe stalno bile odbijane. U prethodnim vladavinama, počevši od vladavine Katarine, za 130 godina je bilo izvršeno, čini se, samo četiri kanonizacije, a posle proslavljanja svetitelja Tihona Zadonskog (1861. godine), kad sam još kao dečak, 12 godina posle tog događaja pričao svojim starijim rođacima o mnogobrojnim i očiglednim iscelenjima o kojima sam pročitao iz knjižice s opisom obretenja moštiju svetitelja Tihona, moje tetke i ujne i teče i ujaci, s prijatno mirnim osećanjem saopštili su mi da ne znam koliko su pouzdane glasine koje su radovale sve naše društvo: „Car je rekao da će to biti već poslednji svetac u Rusiji i da svetaca više neće biti.“ Hvala Bogu, ovakvo predskazanje, ako je to bilo, ipak se nije ostvarilo, ali pomenuto zlurado osećanje društva može biti jarko svedočanstvo za to koliko je luteranska nadmoć, koja negira poštovanje svetih ugodnika, ušla ne samo u odluke naše vlade, već i u ubeđenja „prosvećenih slojeva“ i kako su malo oni saosećali s procvatom crkvenog života.
O sličnom nedostatku saosećanja u danima moje mladosti je meni i još dvojici mladih monaha vrlo nedvosmisleno govorio izuzetno oprezni i ćutljivi mitropolit Flavijan koji je tada bio vikarni episkop u Holmu, gde sam godinu dana služio kao predavač seminarije, kad mi je bilo 23 godine. Govorili smo o mitropolitu Isidoru. Izražavao sam nedoumicu zbog čega je takav jerarh, koji se nije odlikovao nikakvim posebnim talentima ni zaslugama, bio posvećen u čin episkopa s 34 godine, a unapređen u čin mitropolita s 57 godina. Jer on, zapravo, ništa posebno nije činio, završio sam svoje pitanje ispunjeno nedoumicom. „Eto, upravo zbog toga su ga i unapređivali,“ odgovorio je preosvećeni osmehujući se. „Druga je stvar u drugoj službi: vojnike unapređuju za hrabrost, profesore za učenost, a nas, za to što ništa ne radimo, a ko mnogo propoveda, ko je vatren i piše referate, njega kao nemirnog čoveka šalju sve dalje i dalje. Pogledajte kako su svoju delatnost završili najsvetiji, najuticajniji i najučeniji jerarsi: Inokentije – u Penzi, drugi Inokentije – u Odesi, Filaret u Černigovu, Jovan – u Smolensku, Agatangel u Žitomiru, Nikanor je donedavno trulio u Ufi; evo i ja,“ skromno dodade vladika, „zbog čega su me postavili za arhijereja bez akademskog obrazovanja? Zato što su u meni primetili čoveka ćutljivog i spremnog na kompromise. Državi nisu potrebni jaki crkveni poslenici: ona religiju i Crkvu trpi samo u najmanjim dozama.“
U ovom smeru svesnog gušenja crkvenog života bio je posebno karakterističan period kad je ober-prokuror bio grof D.Tolstoj (1866-1880.), koji se prihvatio posvetovnjačenja rasadnika našeg pastirstva, odnosno duhovnih akademija i seminarija. Administrativne i zakonodavne mere navedene epohe trudile su se da na svaki način srozaju religiozni život ovih ustanova i da ih približe tipu svetovnih gimnazija i univerziteta, duhovne škole su se iz obitelji premeštale u centre gradova, monasi su se brižljivo isterivali s pedagoških dužnosti i zamenjivali ošišanim protojerejima ili prosto koleškim i drugim savetnicima, bogoslovske nauke su se izbacivale; do neizdrživog minimuma su se skraćivale crkvene službe u duhovnoj školi, a pedagozi nalik na Bazarova, bili su postavljani za revizore seminarija i atestirali su pred ober-prokurorima ne samo seminarske predavače i rektore, već i same eparhijske arhijereje.
Dakle, dok je svetski život Rusije, Rusije zemske i vojničke, bio pozvan na slobodni procvat, crkveni život, odnosno narodni život u preovladavajućem smislu reči, podvrgavan je težem pritisku nego za vreme prethodne strože vladavine.
Uostalom, ovakvoj pojačanoj nemačkoj nadmoći naša Crkva se uvek podvrgava u vreme kad ostale oblasti života dobijaju najširu mogućnost za slobodan i samostalan razvoj.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *