IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PATRIJARHU NIKONU
 
NIKON U PROGONSTVU
 
Patrijarh Nikon se smiravao u nevoljama. Zatočeni patrijarh se radovao novom carevom braku i rođenju carevića Petra i on koji je ranije izbegavao sve carske poklone, koji nije uzeo čak ni novac za pomen carice Marije Iljinične, ponovo je počeo da ih prima od cara i da mu s ljubavlju šalje povelje u očekivanju svog povratka u Voskresensku obitelj i ova nada ga nije napuštala do končine cara Alekseja Mihajloviča. Ali ni siromaštvo, ni poniženje, nisu mogli da pokolebaju Nikonov duh; bez roptanja je podnosio ova stradanja i čisteći svoj um i srce smirenom molitvom i pokajanjem, telo je iznurivao svagdašnjim trudom; nosio je gvozdene verige i mali srebrni kovčeg sa Svetim Darovima koji se danas čuva u riznici Voskresenskog manastira. U takvom raspoloženju duha i s takvom poputbinom on je bio istinski ratnik Hrista Gospoda, obučen u sveoružje Božije protiv slabosti i iskušenja i koji je spoznao svu taštinu zemaljske slave i veličine. Krsnim putem je ostvario smirenje i predavanje svoje volje volji Božijoj. U ovom zatočeništvu Nikon se smatrao mnogo srećnijim od svojih klevetnika i neprijatelja.
Međutim, nije samo narod, već i sam car zbog nežnosti srca osetio gubitak tako velikog čoveka, svog druga i savetnika: često ga se sećao sa sažaljenjem, i ugledajući se na velike čovekoljupce, slao mu je različite darove, preporučivao je sebe i sav svoj dom njegovim moltivama; na samrtnom odru, sećajući se nekadašnjih prijateljskih veza s Nikonom, Aleksej Mihajlovič ne samo da je žalio za njim, već se uznemirenog duha zbog toga što je lišen njegovog blagoslova, kajao zbog njegovog svrgnuća: pred svoju smrt je slao ljude kod njega moleći ga za povelju oproštaja; a u svom zaveštenju ga je molio za oproštaj nazivajući ga svojim ocem, velikim gospodarem, najsvetijim jerarhom i blaženim pastirem. Nesreću patrijarha car je smatrao sopstvenom nesrećom, jer su se posle njega jedan za drugim smenila tri patrijarha na njegove oči kao tajni prekor caru. Bez obzira na sve to, car nije mogao da se odluči da vrati Nikona iako je to uvek želeo. Verovatno su neprijatelji prognanog patrijarha bili ljudi bliski caru i vladali njegovom voljom. Kad je Nikon čuo da je car preminuo rekao je: „Neka bude volja Božija! Ako se ovde nisam oprostio od njega, sudićemo se na Strašnom dolasku,“ i čoveku koji je došao da ga moli za oproštajnu povelju, razrešujući na rečima, nije je dao, da ne bi izgledalo da je iznuđena od čoveka lišenog slobode.
U ovom zatočeništvu Nikon je ostao dok na presto nije stupio car Fjodor Aleksejevič, gospodar pravedan i milostiv, koji je uskoro poželeo da ga vrati iz zatočeništva; ali su Nikonovi neprijatelji oklevetali njegov manastirski život; nisu se postideli da ga optuže za učestvovanje u buni s pobunjenikom Stenjkom Razinim, i za nečist život – onoga čije je monaštvo bilo neporočno od mladih dana; prijavili su da je na ostrvu pored Terapontovog manastira podigao krst s natpisom: „Nikon patrijarh zatočen zbog reči Božije zbog Svete Crkve“ i da se neprekidno svađa s ljudima iz okoline. Zato je iz Terapontove obitelji Nikon premešten pod najstrožiji nadzor u Kirilov manstir i tamo se tri godine mučio u zagušljivim kelijama, zaboravljen od cara. Patrijarh Joakim se plašeći se da će u Nikonu, svom nekadašnjem dobročinitelju, imati suparnika, pod raznim izgovorima protivio njegovom oslobođenju i vraćanju u Voskresenski manastir, ali je naredio da se za njega uredi najbolja prostorija i da se da izvesna olakšica monasima koji su bili s njim. Međutim, pod uticajem svoje tetke velike kneginje Tatjane Mihajlovne, koja je uvek bila blagonaklona prema Nikonu i na molbu monaha Voskresenskog manastira, car je posetio zaboravljeni Voskresenski manastir. Zapanjen veličanstvenošću zdanja započetih po uzoru na Jerusalimski hram Groba Gospodnjeg, car je odmah objavio svoju volju da se izgradnja nastavi; a nakon svog povratka darovao je Nikonu slobodu da se iz zatočeništva vrati u Novi Jerusalim. Ipak Nikonu nije bilo suđeno da se živ vrati u svoj voljeni manastir; na putu, u blizini Jaroslavlja, kod Tolgskog manastira, Nikon je osetio da mu se bliži smrt; osvrtao se kao da je neko došao kod njega, sam se je očešljao kosu i bradu, popravio je odeću kao da se sprema na dalek put, zatim je legao na odar i prekrstivši ruke, uzdahnuo je i upokojio se.
Sahrana Svjatejšeg Patrijarha je bila velika crkvena svečanost. Na njoj su učestvovali car (patrijarh Joakim je odbio), cela carska porodica, ugledna lica i mnoštvo naroda. Opelo je služio Novgorodski mitropolit Kornilije s najuglednijim klirom i dvorskim pojcima. Njegova Svetost Patrijarh Nikon je sahranjen po patrijaraškom činu. Sam car je u pratnji sinklita uz bezbrojno mnoštvo naroda na svojim ramenima nosio Nikonove mošti od Eleonskog krsta do crkve. Kad su ga doneli telo je stavljeno u deo Novojerusalimskog, još uvek nezavršenog hrama gde je mitropolit Kornilije i služio Svetu Liturgiju i sahranu s počastima koje dolikuju patrijaraškom činu. U svim molitvama po naredbi cara pokojnik se pominjao kao patrijarh. Liturgija i sahrana su trajali devet i po sati. Car je na opelu sam čitao katizme i apostol; a prilikom poslednjeg celovanja Nikona sa suzama, po drevnom običaju, celivao je njegovu ruku, što je učinio i sav dvor, klir i narod, čiji su se uzdasi na kraju pretvorili u ridanja. Kad je kovčeg zatvoren poklopcem, na njega su bile stavljene ugašene sveće kao znak da se gasi svako neprijateljstvo. Zatim je telo na svešteničkim rukama odneto u crkvu svetog Preteče ispod Golgote, na mesto pogrebenja cara – sveštenika Melhisedeka, gde je sam Njegova Svetost Patrijarh za vreme svog boravka u ovom manastiru od 1658. do 1666. godine iskopao sebi grob; upravo u njega su car i mitropolit spustili kovčeg. Grobnica nije veća od tri aršina; iznad nje je podignut kamen ukrašen bakarnim verigama težine 15 funti, koje je Svjatejši Nikon celog života nosio.
Na molbu cara Fjodora Aleksejevaiča četiri vaseljenska patrijarha su poslala svoje povelje s razrešenjem, kojima su razrešavala svjatejšeg Nikona od svega čime su ga vezali njihovi prethodnici i prisajedinili su ga sveruskim patrijarsima.
Prošli su vekovi, smirile su se strasti, oslabili su zloba i ljutnja, koje je izazivalo ime Svjatejšeg Patrijarha, ovog izuzetno velikog svetitelja ne samo Pomesne Ruske, već i cele Vaseljenske Crkve. I među velikim vaseljenskim svetiteljima Božjim ime svetitelja Nikona sija kao jarka zvezda prve veličine na našem duhovnom horizontu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *