ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАТРИЈАРХУ НИКОНУ
 
ПРИЈАТЕЉСТВО И СВАЂА С ЦАРЕМ
 
Његова Светост Никон је имао само једну жељу – да засади Царство Божије на земљи. Обично се мисли (додаћемо у своје име, једино врло наивни и неуки људи, који нимало не познају ни грађанску, ни црквену историју), да је средина XVII века била време умног застоја, инертности и пасивности. Али, отворите било који уџбеник за грађанску и црквену историју и уверићете се у супротно. То је била светла епоха у руској историји. У Москви је постојао изванредан кружок, претежно духовних лица (иако је у њему учествовао и сам цар), која су ватрено стремила ка узвишеним идејама реформатора; у овај кружок су улазили најпознатији људи тадашњег времена: Никон, још док је био новоспаски архимандрит, царски духовник Стефан Вонифатјев, Јован (Григорије) Неронов, познати свештеник московске Благовештенске цркве, протопоп Авакум и други ревносни пастири.
У умовима ових људи сазревали су најшири црквени и друштвени планови, чак се може рећи, за светску перестројку и реформе. Све су то били најсмелији сањари, који су мислили да све народе у Русији учине хришћанима, да ослободе Грке од Турака, да уреде Цркву по строго канонским принципима, како би се она руководила искључиво правилима светих Апостола, Васељенских и Помесних Сабора и светих отаца, а држава – Крмчијом… Видите како је то златно време било; то је била епоха високог полета духа.
На тлу оваквих идеалних подухвата, као што је заједничко преобразовање црквеног живота и морални препород народа, започето пријатељство двојице чистих, по чистоти девствених душа, као што су биле душе патријарха Никона и цара Алексеја, распламсало се у високи пламен. Схватити степен ове љубави и оног мистичког значења који су му придавала оба друга могуће је само кроз читање надахнуто-нежне преписке цара и патријарха, која се сачувала у неколико историјских издања. Наш живот даје примере тако ватреног пријатељства само у раној младости, али кад се она роди, повезује се у умовима идеалиста са свим плановима живота, са свом његовом вредношћу и ако се пријатељство уништи, живот и сви његови планови се сматрају разбијенима. У овоме се и састоји логика тога што се Никон одрекао власти кад је видео да цар занемарује ово пријатељство. Ову логику могу да схвате само идеалисти и сањари, који, по тачном запажању Достојевског, живот и покрећу на боље, и обављају друштвени препород. Пријатељство између цара и патријарха је успоставило поредак друштвене молитве, исправило је свете књиге, присајединило је Малорусију, привукло је Москви источне патријархе и источне научнике, побеђивало је Пољаке и Швеђане и заиста је подизало Московију на степен величанствености трећег Рима у Царству Божијем.
Сад ћемо прећи на главни моменат у животу Његове Светости Патријарха, на његову свађу с царем, која је имала тако жалосне последице и за самог патријарха, и за цара, и за Руску Цркву, и за државу, па чак ћемо рећи и за цео свет. Ово је најтеже и најсложеније питање у животу патријарха и зато га до сада ниједан истраживач није разјаснио или објаснио психолошки. Обично истраживачи нападају или патријарха (најчешће) или цара, или обојицу заједно, иако су подједнако достојни и симпатични људи свог времена, или просто препричавају околности свађе, али не могу да их објасне психолошки зато што им недостаје памети (рећи ћемо у своје име). “Није на вама (посебно свесним клеветницима – такође говоримо у своје име),” казаћемо речима Ивана Грозног, “да кокошијим оком засладите полет орла.” На почетку смо већ говорили како је Никон дуго одбијао да прими патријарашки престо и примио га је тек након што су му се цар, бољари и народ заклели да му неће сметати да уреди Цркву Божију. То није био лични егоизам, као што смо већ рекли, него ревност за Цркву Божију. Цар и патријарх су била двојица људи која су се дубоко и нежно волела, па чак и више, која су била заљубљена, ако је умесно да се тако изразимо. И ево, то што је цар увредио ово пријатељство, било је узрок раздора. Управо овде су се испуниле речи Исуса, сина Сирахова да само срамоћење, гордост, откривање тајне и покварени злочин могу да одагнају сваког друга (Сир. 22, 25); јер као што човек убија свог непријатеља, тако си ти убио пријатељство ближњег; и као што би испустио из руку својих птицу тако си испустио пријатеља и нећеш га ухватити; не трчи за њим, јер је он далеко отишао и побегао, као срна из мреже (Сир. 27, 19-21). Белики значај у свађи између патријарха и цара имали су бољари; својим инригама и клеветама постигли су да искрен, благ и по природи добар цар почне да избегава сусрете, лична објашњења с патријархом, у којима би двојица некадашњих другова која су ипак у својим срцима сачувала међусобну везаност могла да разјасне неспоразуме који су међу њима постојали и да као раније остану велики пријатељи. Али бољари су предузимали све мере, користили су све могуће напоре да се ово не догоди и постигли су свој циљ. Под утицајем наговора бољара, који су извртали речи и мисли патријарха добродушни цар је прекинуо пријатељске свакодневне беседе с патријархом, укинуо је своје одласке у храмове на свечане празнике, престао је да одлази чак и на литије које је патријарх служио, на које је до тада увек одлазио, и слао је људе да отворено кажу патријарху да “га не чека”.
Патријарха и његове слуге су почели да вређају и он није налазио задовољење за причињене увреде. Патријарх је у томе видео крај нежног пријатељства које га је везивало за цара и није сматрао да је могуће да више остане на власти, нарочито након што је био грубо увређен на пријему грузијског цара Тејмураза. По устаљеном обичају патријарх је увек био позиван на свечане царске ручкове. 1657. године 4. јула грузијски цар Тејмураз је био угошћен на двору, а Никон није био позван за ручак. Послао је у дворац свог кувара кнеза Димитрија да сазна који је узрок овога. Кад га је дворанин Хитрово, који тада обављао дужност дворског трпезника, угледао у дворцу и чак чуо од њега да га је послао патријарх истерао га је напоље штапом. Никон је написмено захтевао задовољење. Цар му је својеручно одговорио да ће сам размотрити ствар и да ће поразговарати с њим. Међутим, Никон је остао без задовољења. 8. јула, на празник иконе Казанске Богомајке очекивао је да ће цар доћи у цркву, али цар није дошао и наредио му је да га не чека.
Патријарх је тражио прилику да се објасни с царем. Наступило је наизглед повољно време, празник полагања Ризе Господње, за који је цар увек долазио у Успенски храм; али, насупрот обичају, такође није дошао, и кнез Ромодановски, који је дошао у цркву обавестио је патријарха да цар неће доћи и почео је да прекорева патријарха због надмености и због титуле Великог Господара. Патријарх је увређен свим што се догодило истог овог 10. јула након служења литургије у Успенском храму, гласно изјавио да он “сад више није патријарх Московски, већ члан пастве, као грешник и недостојни”. Ставивши поред Владимирске иконе жезал светог Петра скинуо је са себе светитељску одору, без обзира на молбе клира и народа и обукавши обичну монашку мантију написао је у ризници писмо цару о свом одласку и севши на степенице амвона у храму чекао је одговор. Збуњени цар је послао кнеза Трубецког да га смири, али саветник је био један од његових непријатеља. Народ је плакао, али увређени и непопустљиви патријарх Никон није више отишао у патријарашке келије него је пешке кренуо из Кремља до Иверског подворја и одатле је, не сачекавши царску дозволу, отпутовао у Воскресенски манастир, и чак је одбио да седне у кочије које су по њега биле послате. Кнез Трубецкој је дошао поново, сад већ у Воскресенски манастир да га у име цара упита који је разлог његовог одласка с дужности патријарха. Никон је одговорио да ради душевног спасења тражи тиховање, одриче се патријараштва и моли за себе на управу само Воскресенски, Иверски и Крсни манастир; даје благослов Крутицком митрополиту Питириму да управља црквеним пословима и смирено у свом писму моли цара за опроштај због свог брзог одласка из Москве. Ево трагедије која се одиграла у Успенском храму и која је имала тако жалосне последице!
Патријарх који је у свом срцу држао целу Русију, па чак и све хришћане – Грке, Арапе, Бугаре, Србе и друге, он, највећи праведник и аскета, није умео да користи лукавство. И Никон, који је тако поступио у жалости, није усамљен; има у Цркви Божијој још светитеља и преподобних који су поступили на сличан начин у тешким земаљским околностима, кад им је Бог слао искушење, невоље и тескобе, и они су с радошћу без роптања носили свој крст, само да не наруше своју унутрашњу хармонију, остварену трудом тешког подвига. Такав је, на пример, био светитељ Григорије Богослов, који је добровољно напустио Константинопољску катедру кад се поставило бесмислено питање: “Да ли је с правом дошао на њу?” Он је да тако кажемо, пљунуо и отишао је. Такав је био и преподобни Сергије Радоњешки, који је оставио познату обитељ коју је сам основао, кад су браћа почела да ропћу на њега и да му се супротстављају и вратио се поново у обитељ Свете Тројице кад су се браћа уразумила, постала свесна свог тешког греха и са сузама преклињала преподобног да се врати. Такав је био и преподобни Исак Сирин и многи други. То је највећа племенитост душе. Аскет не сматра драгоценим свој високи положај, њему је најважније да не одступи од Бога, да не наруши своју унутрашњу хармонију, душевну равнотежу.
Свјатејши Патријарх је посебно поштовао успомену на светитеља Филипа, мученика, који се подвизавао у Соловјецком манастиру, где је и Његова Светост Никон започео монашки подвиг. Лик овог светитеља-мученика је увек био пред мисленим очима патријарха: он се још као митрополит Новгородски потрудио да се његове часне мошти пренесу у Москву и уопште, целог свог дугог живота се трудио да ревнује за овог великог светитеља Божијег, храброг поборника истине, који је верност истини запечатио својим животом и тако се удостојио највећег венца – мученичког. Посебно у последњем периоду свог живота, у жалости и тескоби, Свјатејши Патријарх је налазио подршку и охрабрење у лику митрополита Филипа. Само еластични карактери могу да живе при свакој власти и у интригама; Свјатејши Патријарх Никон је био отворен, кристално частан човек, није умео да користи лукавство, није желео да буде лицемеран и зато је испио горку чашу страдања и невоља.
Након добровољног одласка из Москве и након што је био лишен патријараштва Његова Светост Патријарх Никон је живео у Воскресенској обитељи у којој је тада написао Руски летопис од Рјурика до упокојења цара Михаила Фјодоровича с додатком извода из грчке историје. Описујући превртљивост владара и народа Никон је још боље спознао сву цену свог крсног искушења у слаткој осамљености; сваког дана се бавио изградњом камене саборне цркве, која му заувек дугује не само своје постојање, већ и тачан распоред по моделу свих храмова који се и данас у њој налазе у истом облику у којем су првобитно били смештени и уређени. Ово величанствено огромно здање, једино у Русији, које заслужује похвалу не само од наших сународника, већ чак и од странаца, није саграђено само бригом Никона и о његовом трошку Никона, већ и његовим радом: он је сам носио својим рукама, заједно с радницима камење, креч, воду и остало, као обичан зидар. Осим тога, на 150 хвати од Воскресенске обитељи на обали реке Истре уредио је за осамљивање и тиховање пустињу с две цркве, каквих има на Светом Атонској гори код пустињских отаца и тамо је одлазио у Свету Четрдесетницу. У овој осамљености је давао узор истинског сакрушавања због својих грехова, морећи себе постом и носећи сву тежину монашког, трудбеничког живота, носио је тешке гвоздене вериге од 15 фунти, стално пребивајући у трпљењу и молитви.
Без обзира на коначни раскид с царем патријарх је увек тражио средства да се поново зближи и помири с њим о чему је и цар маштао. Али лажљиви и ниски бољари, које је патријарх стално смиривао због недостатака у служби, ови сервилни дворски московски племићи, имали су судбински утицај на судбину Његове Светости Патријарха. Бољари су мрзели патријарха због тога што је он био потпуни демократа… заправо, обичан руски сељак. Нису бољари могли да издрже то што се овај човек ниског порекла узвисио до звања Великог Господара, што је свецело завладао душом најтишег цара, што је одвојио од престола, њих, надувене, себичне и с ропском душом, а у згодној прилици их је кажњавао и смиривао оштро – ови нечастивци нису дозволили цару да се види с патријархом; знали су да међусобно искрено разјашњење може да пробуди у њиховим срцима некадашњу љубав и поверење, нарушене случајним негодовањем. Завист и лукавство су сугерисали цару, да Никон наводно жели да се докопа тога да влада сам; истовремено су подговарали Никона против цара за којег је он више пута свој живот излагао опасности; једном речју, тражили су сва средства да га оцрне. Дакле, оптерећен клеветом, завишћу и мржњом патријарх је отишао из Москве; љут на цара, одбио је чак и кочије које су му биле послате и пешке је отишао из Кремља на подворје Воскресенског манастира. Али касније, кад је прошла горчина увреде, бол првог утиска, и кад се узнемирена душа патријарха и цара (такође) смирила, тражио је сусрет с царем; желео је да се помири с њим, желео је поново да се врати у Москву, али је тако већ, очигледно, Богу било угодно да се то не деси. Кад је на пример, патријарх желео да се помири с царем, лажљиви бољари су оговарали патријарха, љутили цара и патријархови покушаји су трпели неуспех. Или, обрнуто, дешавало се да је цар тражио помирење, да је слао дар, али је патријарх бивао увређен и одбацивао је царске милости (у Терапонтовом манастиру).
1667. године Његова Светост Патријарх прима нечастиви суд од источних патријараха, Александријског Пајсија и Антиохијског Макарија, и многобројног збора руских и грчких архијереја и нижих духовних лица. Патријарх је на захтев цара дошао у Сабор, али по патријарашком чину, односно с крстом испред себе и не видевши да му је спремљено место равноправно с источним патријарсима, није сео, већ је стојећи слушао оптужбе из уста самог цара који се жалио Сабору на смутње, које је патријарх извршио у Цркви и на то што је самовољно напустио паству, на његову прекорну посланицу Константинопољском Патријарху (она је највише љутила цара и била је главни узрок његове осуде на сабору), којег је Никон сасвим исправно сматрао крајњим судијом архијереја у црквеним делима по 17. правилу Четвртог Васељенског Сабора. Никон је на такве оптужбе цара одговарао сведочећи да није имао било какво лично непријатељство против њега и да је отишао у манастир само да би царски гнев био укроћен, не излазећи ипак ван своје епархије.[1] А кад су притом Крутицки митрополит Павле и Рјазански архиепископ Иларион почели да вређају патријарха речима, и кад је Мстивлавски епископ Методије чак подигао руку на туженог светитеља, потекле су сузе из очију кротког цара. Судити се с патријархом било је велико морално мучење за добродушног и благог цара, видети и прекоревати свог некадашњег “личног” друга, који се сад налазио у великој жалости и бити свестан у души да је делимично крив за све невоље и недаће, које су се обрушиле на главу најврлијег и најзначајнијег од светитеља Божјих, било је више него што је цар Алексеј Михајлович могао да издржи. Патријарх се заиста прилично оштро изразио у посланици Константинопољском патријарху која је била ухваћена и која је највише наљутила цара против патријарха: у овој посланици-жалби патријарх је себе поредио с пророком, прогоњеним и изгнаним, а цара с нечастивим јудејским царевима – Ахавом и Јеровоамом, који су прогањали истинске пророке. Поред свега тога, цар није могао да поднесе ову велику трагедију, потресне сцене суда над Свјатејшим Патријархом, којем су неправедно судили поткупљиви грчки архијереји и руски нечастиви људи због отворености карактера, због истине, због највеће ревности за свету Цркву, коју савременици и каснији нараштаји до данас нису могли да схвате; кад је патриајрху било посебно тешко на суду, сурово га је увредио Рјазански архиепископ Иларион, не само дрскошћу увреда, колико лажним оптужбама; тада царево срце пуно љубави није могло да издржи жалостан положај бившег друга, који се некад супротстављао, а некада је ћутао: цар је сишао са свог престола и приближивши се Никону, узео га је за руку и рекао: “О, Сјватејши, зашто си на мене ставио такву мрљу спремајући се за сабор као на смрт? Или мислиш да сам заборавио све твоје заслуге, према мени лично или према мојој породици, које си учинио за време куге, и нашу некадашњу љубав?” А затим га је корио за повељу упућену патријарху Дионисију изјављујући да жели мир. Патријарх му је стојећи тихо одговарао излажући све завере против њега, извинио му се због тајне повеље и без обзира на царска уверавања осећајући да се прошло више не може повратити, предсказао је своју горку осуду. И ово је било њихово последње виђање у овом животу и последња беседа после осмогодишњег растанка. То је било на другом заседању које је одржано у дворцу у вези с патријархом Никоном. На трећем заседању, које је одржано у цркви Благовештења над капијом Чудовог манастира у одсуству цара, који није имао снаге да учествује у осуди Никона прочитане су му следеће оптужбе: да је узбунио руску државу мешајући се у послове који не доликују патријарашкој власти и да је оставио свој престо због увреде слуге; да је клонећи се патријараштва самовољно управљао у три своја манастира, и давао им називе Јерусалима, Витлејема, Голготе и томе сличне; да је спречавао избор новог (!) патријарха анатемишући многе; да је Павла, Коломенског епископа свргао самовољно и да је био суров према клиру; да се жалио на цара источним патријарсима, да је осуђивао саборна правила, вређајући саме патријархе својом надменошћу.” И после тога прочитана је пресуда Никону којом је био оптужен именом свих патријараха заједно с руским клиром и осуђен на лишавање чина, при чему му је остављео само монаштво, и на заточење на вечно покајање у пустињску обитељ – Белојезерски Терапонтов манастир.
Тада су сами патријарси скинули с Никона светитељске симболе, оставили га у звању простог монаха и ставили на његову главу обичну монашку камилавку; али патријарашки жезал и мантију му нису одузели. Никон се након што је над њим изговорена таква пресуда усудио да назове суд сабора незаконитим, а грчке патријархе дошљацима, најамницима и беспрестонима.[2]
Никон их је питао зашто га данас неправедно и тајно свргавају у одсуству цара и у малој цркви, а не у оном храму Успења, где су га некада преклињали да ступи на патријарашки престо. “Јер ја сам,” говорио је, “изабран у присуству цара, који ме је са сузама убеђивао да примим жезал управљања, и треба да будем осуђен у његовом присуству; руски народ је био сведок мојих заклетви пред Богом; а ви сте неправедан суд учинили тајно: пастирски жезал сам примио у Светој Саборној и Апостолској Цркви, а не због свог инсистирања, већ по жељи и молењу са сузама безбројног народа; а ви сте ме осудили у засебној манастирској цркви, у присуству искључиво мојих клеветника.” Међутим, они су ћутали зато што су у души били свесни да су учинили ужасно безакоње, да су осудили праведника. Због тога ни цар, ни бољари, који су некада обећали да ће увек слушати патријарха, нису обратили пажњу на његове истините речи.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Тако поступају и Васељенски Константинопољски патријарси кад турски султан прекрши права и привилегије Православне Цркве, а она тамо ужива велике дарове, тако да у Турској Црква ужива исту, а можда и већу слободу у погледу свог унутрашњег самоопределења него у хришћанским земљама. У Турској су државни принципи још увек слабо разрађени и засад се у њој још увек трпи слободна Црква. А у европским државама, где се држава узводи у једини принцип друштвеног живота и где се држави као молоху на жртву приносе личност и њени највиши захтеви и интереси, не дозвољава се аутономна Црква, као држава у држави; зато се свуда у њима води оштра борба с Црквом, у једним државама оштрија, у другима мање оштра. Кад султан прекрши неко старинско право Цркве, Константинопољски патријарх у виду протеста добровољно напушта патријаршију и одлази у неки манастир, живи тамо без епархије и без икакве власти. Тако је на пример, учинио свјатејши Јоаким III, Константинопољски патријарх (†1912.): кад је пре око 40 година био први пут изабран за патријарха и кад је султан почео да крши права Православне Цркве, Његова Светост Јоаким III је добровољно напустио катедру, отишао је на Атон и живео је као обичан монах 30 година.
  2. Страшна судбина задесила је судије патријарха Никона. Обојицу патријараха је по повратку пастви султан обесио због тога што су без његове наредбе путовали у Русију. Пајсије Лигарид, главни махер на Сабору, грчки архијереј којем је забрањено служење, убзо је протеран из Русије. Руски архијереји, јаросни противници патријарха такође су били кажњени по својим делима: Јосифа, који је касније постао Астрахански митрополит, мучили су и убили козаци, Иларион, митрополит Рјазански и Муромски био је предан суду због неких срамних поступака и избачен из епархије; Методије, епископ Мстивлавски удаљен је од чувања Кијевске митрополије, због издаје и бунта је доведен на суд у Москву и под стражом је умро у Новоспаском манастиру. Било је на Сабору међу епископима и пријатеља, и заштитиника патријарха: Лазар Баранович, архиепископ Черњиговски, Симон, архиепископ Вологодски, Мисаил, епископ Коломенски, који није потписао осуду Никона: нека буду благословена њихова имена!

Comments are closed.