IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PATRIJARHU NIKONU
 
PRIJATELJSTVO I SVAĐA S CAREM
 
Njegova Svetost Nikon je imao samo jednu želju – da zasadi Carstvo Božije na zemlji. Obično se misli (dodaćemo u svoje ime, jedino vrlo naivni i neuki ljudi, koji nimalo ne poznaju ni građansku, ni crkvenu istoriju), da je sredina XVII veka bila vreme umnog zastoja, inertnosti i pasivnosti. Ali, otvorite bilo koji udžbenik za građansku i crkvenu istoriju i uverićete se u suprotno. To je bila svetla epoha u ruskoj istoriji. U Moskvi je postojao izvanredan kružok, pretežno duhovnih lica (iako je u njemu učestvovao i sam car), koja su vatreno stremila ka uzvišenim idejama reformatora; u ovaj kružok su ulazili najpoznatiji ljudi tadašnjeg vremena: Nikon, još dok je bio novospaski arhimandrit, carski duhovnik Stefan Vonifatjev, Jovan (Grigorije) Neronov, poznati sveštenik moskovske Blagoveštenske crkve, protopop Avakum i drugi revnosni pastiri.
U umovima ovih ljudi sazrevali su najširi crkveni i društveni planovi, čak se može reći, za svetsku perestrojku i reforme. Sve su to bili najsmeliji sanjari, koji su mislili da sve narode u Rusiji učine hrišćanima, da oslobode Grke od Turaka, da urede Crkvu po strogo kanonskim principima, kako bi se ona rukovodila isključivo pravilima svetih Apostola, Vaseljenskih i Pomesnih Sabora i svetih otaca, a država – Krmčijom… Vidite kako je to zlatno vreme bilo; to je bila epoha visokog poleta duha.
Na tlu ovakvih idealnih poduhvata, kao što je zajedničko preobrazovanje crkvenog života i moralni preporod naroda, započeto prijateljstvo dvojice čistih, po čistoti devstvenih duša, kao što su bile duše patrijarha Nikona i cara Alekseja, rasplamsalo se u visoki plamen. Shvatiti stepen ove ljubavi i onog mističkog značenja koji su mu pridavala oba druga moguće je samo kroz čitanje nadahnuto-nežne prepiske cara i patrijarha, koja se sačuvala u nekoliko istorijskih izdanja. Naš život daje primere tako vatrenog prijateljstva samo u ranoj mladosti, ali kad se ona rodi, povezuje se u umovima idealista sa svim planovima života, sa svom njegovom vrednošću i ako se prijateljstvo uništi, život i svi njegovi planovi se smatraju razbijenima. U ovome se i sastoji logika toga što se Nikon odrekao vlasti kad je video da car zanemaruje ovo prijateljstvo. Ovu logiku mogu da shvate samo idealisti i sanjari, koji, po tačnom zapažanju Dostojevskog, život i pokreću na bolje, i obavljaju društveni preporod. Prijateljstvo između cara i patrijarha je uspostavilo poredak društvene molitve, ispravilo je svete knjige, prisajedinilo je Malorusiju, privuklo je Moskvi istočne patrijarhe i istočne naučnike, pobeđivalo je Poljake i Šveđane i zaista je podizalo Moskoviju na stepen veličanstvenosti trećeg Rima u Carstvu Božijem.
Sad ćemo preći na glavni momenat u životu Njegove Svetosti Patrijarha, na njegovu svađu s carem, koja je imala tako žalosne posledice i za samog patrijarha, i za cara, i za Rusku Crkvu, i za državu, pa čak ćemo reći i za ceo svet. Ovo je najteže i najsloženije pitanje u životu patrijarha i zato ga do sada nijedan istraživač nije razjasnio ili objasnio psihološki. Obično istraživači napadaju ili patrijarha (najčešće) ili cara, ili obojicu zajedno, iako su podjednako dostojni i simpatični ljudi svog vremena, ili prosto prepričavaju okolnosti svađe, ali ne mogu da ih objasne psihološki zato što im nedostaje pameti (reći ćemo u svoje ime). „Nije na vama (posebno svesnim klevetnicima – takođe govorimo u svoje ime),“ kazaćemo rečima Ivana Groznog, „da kokošijim okom zasladite polet orla.“ Na početku smo već govorili kako je Nikon dugo odbijao da primi patrijaraški presto i primio ga je tek nakon što su mu se car, boljari i narod zakleli da mu neće smetati da uredi Crkvu Božiju. To nije bio lični egoizam, kao što smo već rekli, nego revnost za Crkvu Božiju. Car i patrijarh su bila dvojica ljudi koja su se duboko i nežno volela, pa čak i više, koja su bila zaljubljena, ako je umesno da se tako izrazimo. I evo, to što je car uvredio ovo prijateljstvo, bilo je uzrok razdora. Upravo ovde su se ispunile reči Isusa, sina Sirahova da samo sramoćenje, gordost, otkrivanje tajne i pokvareni zločin mogu da odagnaju svakog druga (Sir. 22, 25); jer kao što čovek ubija svog neprijatelja, tako si ti ubio prijateljstvo bližnjeg; i kao što bi ispustio iz ruku svojih pticu tako si ispustio prijatelja i nećeš ga uhvatiti; ne trči za njim, jer je on daleko otišao i pobegao, kao srna iz mreže (Sir. 27, 19-21). Beliki značaj u svađi između patrijarha i cara imali su boljari; svojim inrigama i klevetama postigli su da iskren, blag i po prirodi dobar car počne da izbegava susrete, lična objašnjenja s patrijarhom, u kojima bi dvojica nekadašnjih drugova koja su ipak u svojim srcima sačuvala međusobnu vezanost mogla da razjasne nesporazume koji su među njima postojali i da kao ranije ostanu veliki prijatelji. Ali boljari su preduzimali sve mere, koristili su sve moguće napore da se ovo ne dogodi i postigli su svoj cilj. Pod uticajem nagovora boljara, koji su izvrtali reči i misli patrijarha dobrodušni car je prekinuo prijateljske svakodnevne besede s patrijarhom, ukinuo je svoje odlaske u hramove na svečane praznike, prestao je da odlazi čak i na litije koje je patrijarh služio, na koje je do tada uvek odlazio, i slao je ljude da otvoreno kažu patrijarhu da „ga ne čeka“.
Patrijarha i njegove sluge su počeli da vređaju i on nije nalazio zadovoljenje za pričinjene uvrede. Patrijarh je u tome video kraj nežnog prijateljstva koje ga je vezivalo za cara i nije smatrao da je moguće da više ostane na vlasti, naročito nakon što je bio grubo uvređen na prijemu gruzijskog cara Tejmuraza. Po ustaljenom običaju patrijarh je uvek bio pozivan na svečane carske ručkove. 1657. godine 4. jula gruzijski car Tejmuraz je bio ugošćen na dvoru, a Nikon nije bio pozvan za ručak. Poslao je u dvorac svog kuvara kneza Dimitrija da sazna koji je uzrok ovoga. Kad ga je dvoranin Hitrovo, koji tada obavljao dužnost dvorskog trpeznika, ugledao u dvorcu i čak čuo od njega da ga je poslao patrijarh isterao ga je napolje štapom. Nikon je napismeno zahtevao zadovoljenje. Car mu je svojeručno odgovorio da će sam razmotriti stvar i da će porazgovarati s njim. Međutim, Nikon je ostao bez zadovoljenja. 8. jula, na praznik ikone Kazanske Bogomajke očekivao je da će car doći u crkvu, ali car nije došao i naredio mu je da ga ne čeka.
Patrijarh je tražio priliku da se objasni s carem. Nastupilo je naizgled povoljno vreme, praznik polaganja Rize Gospodnje, za koji je car uvek dolazio u Uspenski hram; ali, nasuprot običaju, takođe nije došao, i knez Romodanovski, koji je došao u crkvu obavestio je patrijarha da car neće doći i počeo je da prekoreva patrijarha zbog nadmenosti i zbog titule Velikog Gospodara. Patrijarh je uvređen svim što se dogodilo istog ovog 10. jula nakon služenja liturgije u Uspenskom hramu, glasno izjavio da on „sad više nije patrijarh Moskovski, već član pastve, kao grešnik i nedostojni“. Stavivši pored Vladimirske ikone žezal svetog Petra skinuo je sa sebe svetiteljsku odoru, bez obzira na molbe klira i naroda i obukavši običnu monašku mantiju napisao je u riznici pismo caru o svom odlasku i sevši na stepenice amvona u hramu čekao je odgovor. Zbunjeni car je poslao kneza Trubeckog da ga smiri, ali savetnik je bio jedan od njegovih neprijatelja. Narod je plakao, ali uvređeni i nepopustljivi patrijarh Nikon nije više otišao u patrijaraške kelije nego je peške krenuo iz Kremlja do Iverskog podvorja i odatle je, ne sačekavši carsku dozvolu, otputovao u Voskresenski manastir, i čak je odbio da sedne u kočije koje su po njega bile poslate. Knez Trubeckoj je došao ponovo, sad već u Voskresenski manastir da ga u ime cara upita koji je razlog njegovog odlaska s dužnosti patrijarha. Nikon je odgovorio da radi duševnog spasenja traži tihovanje, odriče se patrijaraštva i moli za sebe na upravu samo Voskresenski, Iverski i Krsni manastir; daje blagoslov Krutickom mitropolitu Pitirimu da upravlja crkvenim poslovima i smireno u svom pismu moli cara za oproštaj zbog svog brzog odlaska iz Moskve. Evo tragedije koja se odigrala u Uspenskom hramu i koja je imala tako žalosne posledice!
Patrijarh koji je u svom srcu držao celu Rusiju, pa čak i sve hrišćane – Grke, Arape, Bugare, Srbe i druge, on, najveći pravednik i asketa, nije umeo da koristi lukavstvo. I Nikon, koji je tako postupio u žalosti, nije usamljen; ima u Crkvi Božijoj još svetitelja i prepodobnih koji su postupili na sličan način u teškim zemaljskim okolnostima, kad im je Bog slao iskušenje, nevolje i teskobe, i oni su s radošću bez roptanja nosili svoj krst, samo da ne naruše svoju unutrašnju harmoniju, ostvarenu trudom teškog podviga. Takav je, na primer, bio svetitelj Grigorije Bogoslov, koji je dobrovoljno napustio Konstantinopoljsku katedru kad se postavilo besmisleno pitanje: „Da li je s pravom došao na nju?“ On je da tako kažemo, pljunuo i otišao je. Takav je bio i prepodobni Sergije Radonješki, koji je ostavio poznatu obitelj koju je sam osnovao, kad su braća počela da ropću na njega i da mu se suprotstavljaju i vratio se ponovo u obitelj Svete Trojice kad su se braća urazumila, postala svesna svog teškog greha i sa suzama preklinjala prepodobnog da se vrati. Takav je bio i prepodobni Isak Sirin i mnogi drugi. To je najveća plemenitost duše. Asket ne smatra dragocenim svoj visoki položaj, njemu je najvažnije da ne odstupi od Boga, da ne naruši svoju unutrašnju harmoniju, duševnu ravnotežu.
Svjatejši Patrijarh je posebno poštovao uspomenu na svetitelja Filipa, mučenika, koji se podvizavao u Solovjeckom manastiru, gde je i Njegova Svetost Nikon započeo monaški podvig. Lik ovog svetitelja-mučenika je uvek bio pred mislenim očima patrijarha: on se još kao mitropolit Novgorodski potrudio da se njegove časne mošti prenesu u Moskvu i uopšte, celog svog dugog života se trudio da revnuje za ovog velikog svetitelja Božijeg, hrabrog pobornika istine, koji je vernost istini zapečatio svojim životom i tako se udostojio najvećeg venca – mučeničkog. Posebno u poslednjem periodu svog života, u žalosti i teskobi, Svjatejši Patrijarh je nalazio podršku i ohrabrenje u liku mitropolita Filipa. Samo elastični karakteri mogu da žive pri svakoj vlasti i u intrigama; Svjatejši Patrijarh Nikon je bio otvoren, kristalno častan čovek, nije umeo da koristi lukavstvo, nije želeo da bude licemeran i zato je ispio gorku čašu stradanja i nevolja.
Nakon dobrovoljnog odlaska iz Moskve i nakon što je bio lišen patrijaraštva Njegova Svetost Patrijarh Nikon je živeo u Voskresenskoj obitelji u kojoj je tada napisao Ruski letopis od Rjurika do upokojenja cara Mihaila Fjodoroviča s dodatkom izvoda iz grčke istorije. Opisujući prevrtljivost vladara i naroda Nikon je još bolje spoznao svu cenu svog krsnog iskušenja u slatkoj osamljenosti; svakog dana se bavio izgradnjom kamene saborne crkve, koja mu zauvek duguje ne samo svoje postojanje, već i tačan raspored po modelu svih hramova koji se i danas u njoj nalaze u istom obliku u kojem su prvobitno bili smešteni i uređeni. Ovo veličanstveno ogromno zdanje, jedino u Rusiji, koje zaslužuje pohvalu ne samo od naših sunarodnika, već čak i od stranaca, nije sagrađeno samo brigom Nikona i o njegovom trošku Nikona, već i njegovim radom: on je sam nosio svojim rukama, zajedno s radnicima kamenje, kreč, vodu i ostalo, kao običan zidar. Osim toga, na 150 hvati od Voskresenske obitelji na obali reke Istre uredio je za osamljivanje i tihovanje pustinju s dve crkve, kakvih ima na Svetom Atonskoj gori kod pustinjskih otaca i tamo je odlazio u Svetu Četrdesetnicu. U ovoj osamljenosti je davao uzor istinskog sakrušavanja zbog svojih grehova, moreći sebe postom i noseći svu težinu monaškog, trudbeničkog života, nosio je teške gvozdene verige od 15 funti, stalno prebivajući u trpljenju i molitvi.
Bez obzira na konačni raskid s carem patrijarh je uvek tražio sredstva da se ponovo zbliži i pomiri s njim o čemu je i car maštao. Ali lažljivi i niski boljari, koje je patrijarh stalno smirivao zbog nedostataka u službi, ovi servilni dvorski moskovski plemići, imali su sudbinski uticaj na sudbinu Njegove Svetosti Patrijarha. Boljari su mrzeli patrijarha zbog toga što je on bio potpuni demokrata… zapravo, običan ruski seljak. Nisu boljari mogli da izdrže to što se ovaj čovek niskog porekla uzvisio do zvanja Velikog Gospodara, što je svecelo zavladao dušom najtišeg cara, što je odvojio od prestola, njih, naduvene, sebične i s ropskom dušom, a u zgodnoj prilici ih je kažnjavao i smirivao oštro – ovi nečastivci nisu dozvolili caru da se vidi s patrijarhom; znali su da međusobno iskreno razjašnjenje može da probudi u njihovim srcima nekadašnju ljubav i poverenje, narušene slučajnim negodovanjem. Zavist i lukavstvo su sugerisali caru, da Nikon navodno želi da se dokopa toga da vlada sam; istovremeno su podgovarali Nikona protiv cara za kojeg je on više puta svoj život izlagao opasnosti; jednom rečju, tražili su sva sredstva da ga ocrne. Dakle, opterećen klevetom, zavišću i mržnjom patrijarh je otišao iz Moskve; ljut na cara, odbio je čak i kočije koje su mu bile poslate i peške je otišao iz Kremlja na podvorje Voskresenskog manastira. Ali kasnije, kad je prošla gorčina uvrede, bol prvog utiska, i kad se uznemirena duša patrijarha i cara (takođe) smirila, tražio je susret s carem; želeo je da se pomiri s njim, želeo je ponovo da se vrati u Moskvu, ali je tako već, očigledno, Bogu bilo ugodno da se to ne desi. Kad je na primer, patrijarh želeo da se pomiri s carem, lažljivi boljari su ogovarali patrijarha, ljutili cara i patrijarhovi pokušaji su trpeli neuspeh. Ili, obrnuto, dešavalo se da je car tražio pomirenje, da je slao dar, ali je patrijarh bivao uvređen i odbacivao je carske milosti (u Terapontovom manastiru).
1667. godine Njegova Svetost Patrijarh prima nečastivi sud od istočnih patrijaraha, Aleksandrijskog Pajsija i Antiohijskog Makarija, i mnogobrojnog zbora ruskih i grčkih arhijereja i nižih duhovnih lica. Patrijarh je na zahtev cara došao u Sabor, ali po patrijaraškom činu, odnosno s krstom ispred sebe i ne videvši da mu je spremljeno mesto ravnopravno s istočnim patrijarsima, nije seo, već je stojeći slušao optužbe iz usta samog cara koji se žalio Saboru na smutnje, koje je patrijarh izvršio u Crkvi i na to što je samovoljno napustio pastvu, na njegovu prekornu poslanicu Konstantinopoljskom Patrijarhu (ona je najviše ljutila cara i bila je glavni uzrok njegove osude na saboru), kojeg je Nikon sasvim ispravno smatrao krajnjim sudijom arhijereja u crkvenim delima po 17. pravilu Četvrtog Vaseljenskog Sabora. Nikon je na takve optužbe cara odgovarao svedočeći da nije imao bilo kakvo lično neprijateljstvo protiv njega i da je otišao u manastir samo da bi carski gnev bio ukroćen, ne izlazeći ipak van svoje eparhije.[1] A kad su pritom Kruticki mitropolit Pavle i Rjazanski arhiepiskop Ilarion počeli da vređaju patrijarha rečima, i kad je Mstivlavski episkop Metodije čak podigao ruku na tuženog svetitelja, potekle su suze iz očiju krotkog cara. Suditi se s patrijarhom bilo je veliko moralno mučenje za dobrodušnog i blagog cara, videti i prekorevati svog nekadašnjeg „ličnog“ druga, koji se sad nalazio u velikoj žalosti i biti svestan u duši da je delimično kriv za sve nevolje i nedaće, koje su se obrušile na glavu najvrlijeg i najznačajnijeg od svetitelja Božjih, bilo je više nego što je car Aleksej Mihajlovič mogao da izdrži. Patrijarh se zaista prilično oštro izrazio u poslanici Konstantinopoljskom patrijarhu koja je bila uhvaćena i koja je najviše naljutila cara protiv patrijarha: u ovoj poslanici-žalbi patrijarh je sebe poredio s prorokom, progonjenim i izgnanim, a cara s nečastivim judejskim carevima – Ahavom i Jerovoamom, koji su proganjali istinske proroke. Pored svega toga, car nije mogao da podnese ovu veliku tragediju, potresne scene suda nad Svjatejšim Patrijarhom, kojem su nepravedno sudili potkupljivi grčki arhijereji i ruski nečastivi ljudi zbog otvorenosti karaktera, zbog istine, zbog najveće revnosti za svetu Crkvu, koju savremenici i kasniji naraštaji do danas nisu mogli da shvate; kad je patriajrhu bilo posebno teško na sudu, surovo ga je uvredio Rjazanski arhiepiskop Ilarion, ne samo drskošću uvreda, koliko lažnim optužbama; tada carevo srce puno ljubavi nije moglo da izdrži žalostan položaj bivšeg druga, koji se nekad suprotstavljao, a nekada je ćutao: car je sišao sa svog prestola i približivši se Nikonu, uzeo ga je za ruku i rekao: „O, Sjvatejši, zašto si na mene stavio takvu mrlju spremajući se za sabor kao na smrt? Ili misliš da sam zaboravio sve tvoje zasluge, prema meni lično ili prema mojoj porodici, koje si učinio za vreme kuge, i našu nekadašnju ljubav?“ A zatim ga je korio za povelju upućenu patrijarhu Dionisiju izjavljujući da želi mir. Patrijarh mu je stojeći tiho odgovarao izlažući sve zavere protiv njega, izvinio mu se zbog tajne povelje i bez obzira na carska uveravanja osećajući da se prošlo više ne može povratiti, predskazao je svoju gorku osudu. I ovo je bilo njihovo poslednje viđanje u ovom životu i poslednja beseda posle osmogodišnjeg rastanka. To je bilo na drugom zasedanju koje je održano u dvorcu u vezi s patrijarhom Nikonom. Na trećem zasedanju, koje je održano u crkvi Blagoveštenja nad kapijom Čudovog manastira u odsustvu cara, koji nije imao snage da učestvuje u osudi Nikona pročitane su mu sledeće optužbe: da je uzbunio rusku državu mešajući se u poslove koji ne dolikuju patrijaraškoj vlasti i da je ostavio svoj presto zbog uvrede sluge; da je kloneći se patrijaraštva samovoljno upravljao u tri svoja manastira, i davao im nazive Jerusalima, Vitlejema, Golgote i tome slične; da je sprečavao izbor novog (!) patrijarha anatemišući mnoge; da je Pavla, Kolomenskog episkopa svrgao samovoljno i da je bio surov prema kliru; da se žalio na cara istočnim patrijarsima, da je osuđivao saborna pravila, vređajući same patrijarhe svojom nadmenošću.“ I posle toga pročitana je presuda Nikonu kojom je bio optužen imenom svih patrijaraha zajedno s ruskim klirom i osuđen na lišavanje čina, pri čemu mu je ostavljeo samo monaštvo, i na zatočenje na večno pokajanje u pustinjsku obitelj – Belojezerski Terapontov manastir.
Tada su sami patrijarsi skinuli s Nikona svetiteljske simbole, ostavili ga u zvanju prostog monaha i stavili na njegovu glavu običnu monašku kamilavku; ali patrijaraški žezal i mantiju mu nisu oduzeli. Nikon se nakon što je nad njim izgovorena takva presuda usudio da nazove sud sabora nezakonitim, a grčke patrijarhe došljacima, najamnicima i besprestonima.[2]
Nikon ih je pitao zašto ga danas nepravedno i tajno svrgavaju u odsustvu cara i u maloj crkvi, a ne u onom hramu Uspenja, gde su ga nekada preklinjali da stupi na patrijaraški presto. „Jer ja sam,“ govorio je, „izabran u prisustvu cara, koji me je sa suzama ubeđivao da primim žezal upravljanja, i treba da budem osuđen u njegovom prisustvu; ruski narod je bio svedok mojih zakletvi pred Bogom; a vi ste nepravedan sud učinili tajno: pastirski žezal sam primio u Svetoj Sabornoj i Apostolskoj Crkvi, a ne zbog svog insistiranja, već po želji i molenju sa suzama bezbrojnog naroda; a vi ste me osudili u zasebnoj manastirskoj crkvi, u prisustvu isključivo mojih klevetnika.“ Međutim, oni su ćutali zato što su u duši bili svesni da su učinili užasno bezakonje, da su osudili pravednika. Zbog toga ni car, ni boljari, koji su nekada obećali da će uvek slušati patrijarha, nisu obratili pažnju na njegove istinite reči.
 


 
NAPOMENE:

  1. Tako postupaju i Vaseljenski Konstantinopoljski patrijarsi kad turski sultan prekrši prava i privilegije Pravoslavne Crkve, a ona tamo uživa velike darove, tako da u Turskoj Crkva uživa istu, a možda i veću slobodu u pogledu svog unutrašnjeg samoopredelenja nego u hrišćanskim zemljama. U Turskoj su državni principi još uvek slabo razrađeni i zasad se u njoj još uvek trpi slobodna Crkva. A u evropskim državama, gde se država uzvodi u jedini princip društvenog života i gde se državi kao molohu na žrtvu prinose ličnost i njeni najviši zahtevi i interesi, ne dozvoljava se autonomna Crkva, kao država u državi; zato se svuda u njima vodi oštra borba s Crkvom, u jednim državama oštrija, u drugima manje oštra. Kad sultan prekrši neko starinsko pravo Crkve, Konstantinopoljski patrijarh u vidu protesta dobrovoljno napušta patrijaršiju i odlazi u neki manastir, živi tamo bez eparhije i bez ikakve vlasti. Tako je na primer, učinio svjatejši Joakim III, Konstantinopoljski patrijarh (†1912.): kad je pre oko 40 godina bio prvi put izabran za patrijarha i kad je sultan počeo da krši prava Pravoslavne Crkve, Njegova Svetost Joakim III je dobrovoljno napustio katedru, otišao je na Aton i živeo je kao običan monah 30 godina.
  2. Strašna sudbina zadesila je sudije patrijarha Nikona. Obojicu patrijaraha je po povratku pastvi sultan obesio zbog toga što su bez njegove naredbe putovali u Rusiju. Pajsije Ligarid, glavni maher na Saboru, grčki arhijerej kojem je zabranjeno služenje, ubzo je proteran iz Rusije. Ruski arhijereji, jarosni protivnici patrijarha takođe su bili kažnjeni po svojim delima: Josifa, koji je kasnije postao Astrahanski mitropolit, mučili su i ubili kozaci, Ilarion, mitropolit Rjazanski i Muromski bio je predan sudu zbog nekih sramnih postupaka i izbačen iz eparhije; Metodije, episkop Mstivlavski udaljen je od čuvanja Kijevske mitropolije, zbog izdaje i bunta je doveden na sud u Moskvu i pod stražom je umro u Novospaskom manastiru. Bilo je na Saboru među episkopima i prijatelja, i zaštitinika patrijarha: Lazar Baranovič, arhiepiskop Černjigovski, Simon, arhiepiskop Vologodski, Misail, episkop Kolomenski, koji nije potpisao osudu Nikona: neka budu blagoslovena njihova imena!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *