IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PATRIJARHU NIKONU
 
NIKON I PAPIZAM
 
Na sudbinu patrijarha Nikona mnogo više je uticao sukob s boljarima nego svađa s carem, jer su dvorski boljari, ovi stalni intriganti, zapravo i posvađali najtišeg cara i patrijarha. Nikon je uvek protestvovao protiv manastirskog ureda, ove nekanonske ustanove u kojoj su svetovni ljudi – boljari i crkvenjaci – sudili čak i duhovnim licima i uopšte rešavali mnoge crkvene poslove i čak ukidali arhijerejske odluke, kojih, po crkvenim pravilima ne smeju ni da se dotiču svojim svetovnim razumom i prljavim rukama. Iz ovoga je jasna revnost patrijarha, koji je uvek vikao protestvujući protiv manastirskog ureda i ne štedeći ponekad jake reči. Patrijarh je želeo da se ruski život upravlja jedino Krmčijom. U ovoj knjizi, kao i u svim Nikonovim delima uopšte, nema ničeg papističkog. Nikakvog spora zbog prvenstva vlasti, koji žele da vide neki istraživači (na primer, V.Solovjov, koji kaže da je to bio prvi spor zbog vlasti u Rusiji, odjek svetske zapadnoevropske borbe između papstva i careva). Ničeg sličnog u Rusiji nije bilo. Nikon nikad nije maštao o glavnom cilju katolicizma – o potčinjavanju svetske vlasti duhovnoj. Nikon nikad nije govorio i nije sanjao o tome. Zaista, vrlo često je izjavljivao da sveštenička (a ne patrijaraška ili episkopska) vlast ima prednost nad carskom, ali prednost je shvatao u moralnom smislu; na primer, da sveštenik može da razrešava čoveku greh, da otvori onome ko se kaje vrata u Carstvo Nebesko, da samo episkop može da postavi mirjanina za sveštenika i mnogo drugo, što car ne može da učini. Ali tako o sveštenstvu govori svetitelj Jovan Zlatoust, a svetitelj Zlatoust je za pravoslavne ljude (posebno u ono dobro staro vreme, kad su ljudi čitali samu Reč Božiju i svetitelja Zlatousta pre svega) isto što i Jevanđelje. Svi su odlično znali da na primer, Nikon ponavlja samo reči svetitelja Zlatousta i protiv njegovih reči ništa nisu imali, i samo savremeno neznanje može da misli drugačije. Ni car, ni boljari nisu imali ništa protiv patrijarha zbog ovih njegovih reči. Svađa je izbila drugim povodom, iako su boljari klevetali patrijarha da on ponižava i vređa carsku vlast i na taj način ponekad u carevu dušu sejali nepoverenje prema patrijarhu, hladili u caru ljubav prema patrijarhu. I sad, kad se govori o obnavljanju patrijaraštva neki pošteni i iskreni državni ljudi kažu da će patrijarh baciti u senku ličnost cara, narod, će verovatno više slušati patrijarha nego cara. Na to im treba odgovoriti da nemaju razloga da se plaše uticaja jednog čoveka (patrijarha): u Rusiji nikad nije bilo i neće biti spora zbog prvenstva vlasti, i naši zapadnjaci se ne plaše toga, već se plaše uopšte asketske tradicije ruskog narodnog života (zato što je rusko selo u izvesnom smislu manastir).
I evo, kad pastiri Božji počnu da podižu kulturu odozdo i podiže se čist narodni talas, on zaista može da zapljusne svu plesan, bezbožnost, razvrat koji su narasli iznad njih i mnogo drugog, a čija su semena posejana još za vladavine Petra I i koja su tako obilno nikla na ruskoj njivi u HH veku.
Patrijarh Nikon je bio izuzetno revostan pastir Crkve, svakog dana je služio, primao je posetioce, slušao je referate, pažljivo je pratio svaku čak i najmanju stvar, iskorenjivao je predrasude i sujeverja u narodu, pisao je duhovne ustave i uvodio je blagoljepije u moskovske crkve. Voleći različite crkvene napeve, a najviše grčki i kijevski, imao je odlične pojce i uveo je u Ruskoj Crkvi pojanje na grčkom jeziku. Iako se mnogima činilo da je ovakva novina neumesna i čak je i ona davala povod za sramoćenje patrijarha, car je odobrio grčko pojanje i ono je bilo uvedeno u crkvi pri dvoru. Trudeći se da se poštuje svešteni čin, Svjatejši Patrijarh je sopstvenim primerom strogog života inspirisao beli klir da strogo pazi na moral, a prema nemarnima je bio strog i svako kršenje crkvenog čina je obuzdavao silom svoje vlasti.
O revnosti patrijarha Nikona svedoči slučaj koji mu se desio u Novgorodu dok je bio još samo mitropolit. Boljarin Morozov, carev pašenog, koji je pre toga bio uzrok bunta u Moskvi 1650. godine je dao povod za metež u Novgorodu. Jedan od ljudi iz predgrađa je uzbunio prost narod protiv nemačkih trgovaca kao prijatelja i špijuna Morozova; narod ih je napao i opljačkao. Novgorodski vojvoda knez Hilkov se uzaludno trudio da smiri pobunjenike; ne samo da ga nisu poslušali, već su hteli da ga ubiju kao izdajicu. Uplašeni vojvoda je prošao preko gradskog bedema u rezidenciju mitropolita. „Hajdemo,“ povikaše buntovnici, „tamo ćemo ubiti izdajnika!“ Naoružani kamenjem i toljagama pojurili su prema arhijerejskom domu. Sakrivši vojvodu u svojim unutrašnjim sobama Nikon naređuje da se čvrsto zatvore kapije njegove kuće. Ali pobunjenici su udarili na sva zvona, opkolili su kuću, provalili na kapiju, ispitivali sluge gde je vojvoda i tražili da im ga predaju. Neustrašivi Nikon je izašao iz svojih odaja kod pobunjenika i rekao im s anđeoskom krotošću:
„Voljena deco! Zašto ste došli s oružjem? Uvek sam bio s vama i sad se ne krijem. Ja sam vaš pastir i spreman sam da položim za vas svoju dušu.“
Međutim, sumanuti narod je povikao u isti glas: „On je izdajnik! Brani izdajnike,“ i bacivši se sa zverskom jarošću na velikodušnog jerarha počeo je bez milosti da ga bije toljagama i kamenjem. Nikon bi verovatno bio lišen života u ovom nesrećnom slučaju da se ubice, smatrajući ga mrtvim, nisu same užasnule i da se u mukama savesti nisu razišle po svojim kućama. Dvorske sluge su odnele Nikona u keliju skoro mrtvog. Bez obzira na svoju krajnju slabost, on osvestivši se, nije razmišljao ni o čemu drugom osim da smiri pobunjeni narod, da obnovi zakoniti poredak i izbavi nevine od besmislene pogibelji. Okupivši klir, on se ispovedio i tako je, pripremivši se za smrt, naredio da ga voze na sankama do zemske i carinske kolibe u kojima su se nalazili pobunjenici; krv mu je tekla na usta i na uši. Naredivši da ga podignu i skupivši snagu Nikon je izjavio: „Deco! Uvek sam propovedao istinu bez straha, a sad ću je objaviti još smelije. Ništa zemaljsko me ne plaši, potkrepio sam se Svetim Tajnama i spreman sam da umrem; ja sam kao pastir došao da vas spasim od duha neprijateljstva i razdora; umirite se i lišite me života ako znate bilo koju moju krivicu ili nepravdu protiv cara i države! Spreman sam da umrem s radošću, ali okrenite se veri i povinovanju!“ Zapanjeni ovim rečima pobunjenici su se razišli; drznici od straha i stida nisu smeli da podignu pogled na jerarha. Nikon je otišao u sabornu crkvu i tamo je u prisustvu velikog mnoštva naroda predao anatemi začetnike bune.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *