IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O DUHOVNOM OBRAZOVANJU I CRKVENOJ UMETNOSTI
 
PREPOROD CRKVENE UMETNOSTI[1]
 
Učili su nas da priznajemo četiri plemenite umetnosti: poeziju, muziku, slikarstvo i vajarstvo i arhitekturu; s ovim umetnostima se ne smeju izjednačavati ostali lepi zanati – vezenje lepe odeće, uređenje raskošnog enterijera soba, smišljanje zanimljive iluminacije i t.sl. Međutim, naši ruski preci (a pre njih Grci) ne samo da su visoko cenili u teoriji, već su veoma voleli svojim blagočestivim srcem još jedan, u poslednje vreme skoro izgubljen oblik plemenite umetnosti – blagoljepije hrama. Šta se pod ovim podrazumevalo? Ne samo sama arhitektura, ikone i pojanje, već osim toga – raspored ili grupisanje ikona u hramu, uređivanje ikonostasa, čiraka, kivota sa svetim moštima i polijelejima, zatim raspoređivanje pojedinih svetih predmeta – krstova, sasuda, Jevanđelja, odežda za klir i presto, barjaka, kadionica, tronova i dr. Po ovakvim predmetima bili su čuveni sveti hramovi, a ljubitelji blagoljepija – arhijereji, jereji, carevi, boljari, plemići, trgovci i seljaci – smatrali su za sreću da se dive ovim predmetima, kad su imali prilike da dođu u ovaj ili onaj poznati hram, i da u svom hramu dočekaju praznik na kojem se iznosila ova ili ona dragocenost. U trgovcima i seljacima ovo duhovno oduševljenje prema sveštenim predmetima crkvene umetnosti nije se ugasilo ni danas. Trgovci koji se nalaze na pijaci hvale se: jedan – nikolo-ugreškim ikonostasom, drugi – tihvinskim okovom, treći – jurjevskim mitrama, četvrti – trojice-sergijevskim polijelejem u letnjoj crkvi itd. Da li je to prosto divljenje pred dimenzijama ili novčanom vrednošću predmeta?
Ne – ovde ćete čuti samo za starinske predmete, a ako ne starinske, onda napravljene na starinski način, a sve što ima karakter iz vremena posle Petra, ne može da probudi umilno oduševljenje Rusa.
Oduševljenje i umilenje budi samo plemenita umetnost: pred lepim kaučem ili policom niko neće prolivati suze, isto kao ni pred ikonostasima petrogradskih ili žitomirskih crkava: ali uđite u novgorodsku Sofiju ili u moskovski Uspenski hram, i čak ćete i nehotice osetiti plimu talasa blagodatnog osećanja u svom srcu: Božanska vličanstvenost, Hristova svetost, čistota Prisnodjeve i rajski Istok svetaca otkrivaju se u vašoj duši, kao da čovek nije kročio u praznu prostoriju, nego među živa nebeska bića. Evo ovakvo raspoloženje su u gledaocu budila i bude ne samo sama sveštene izbraženja, već i ostali sveti predmeti, koji su napravljeni u stara vremena ili po drevnim uzorima. Iz ovoga je jasno da njihovi majstori nisu bili zanatlije, nego umetnici i da je samo stvaranje ovih predmeta plemenita umetnost, a ne zanat. Nazovite ga petom plemenitom umetnošću ili jednim od oblika arhitekture, ali moraćete da priznate da se ovakav njihov uticaj na pobožnog sozercatelja dostiže istim onim uslovom njihovog stvarlaštva kao uticaj prelepe kijevo-pečerske ikone, heruvimske pesme ili razgovetno pročitane poetske crkvene molitve. Koji je to uslov? Upravo onaj kojim se definiše uopšte razlikovno svojstvo plemenite umetnosti i religiozne umetnosti posebno: stvaralac ovih stvari je umeo da utka u njih svoje blagočestivo nadahnuće, sjedinio je s njihovim vidljivim oblikom ovu ili onu ideju. Gledalac možda neće ni biti svestan kakva je ideja otkrivena u tom i tom drevnom polijeleju, u tom i tom čiraku ili kadionici, ali se divi ovim stvarima, ne može da odvoji pogled od njih, i ovi predmeti zajedno uznose njegov duh ka raju, ka Anđelima, ka Bogu.
On se divi i oseća ganutost pred okovom ikone i blistavim ikonostasom s takvim oduševljenjem, kao pred čudom crkvene arhitekture, ali takođe nije svestan svojih osećanja, kao što Pskovljanin ili Novgorodac ne može da objasni u čemu je lepota njihovih gradskih hramova, i samo će vrlo malobrojni umeti da uhvate njihovu ideju, koja u jednom slučaju prikazuje čoveka koji se uznosi ka nebu u oduševljenom porivu duše, a u drugom slučaju – samo nebo, koje se spušta na zemlju u belim oblacima, koje je pozlatilo sunce na zalasku.
Evo, upravo sličnu religioznu ideju su drevni ruski i vizantijski majstori umeli da utkaju u forme različitih sveštenih predmeta, na primer, u kandilo – ideju molitve, koja se uznosi ka nebu kroz vazdušnu sferu, u čirak – ideju čoveka koji se moli, koji želi da se otrgne od zemlje i da se približi Spasitelju, pred Kojim gori sveća; široki polijelej predstavlja krug, obasut zvezdama, koje slave Boga; barjak je znamenje pobede ili čak Anđeo koji leti po nebu s vešću o približavanju Gospoda itd. Sve se ne može objasniti, ali duša, gledajući ovo blagoljepije oseća u meri koja joj je dostupna osećanja majstora-umetnika, koji je napravio ove stvari. Novo majstorstvo u stilu ampira i u stilu rokokoa ništa slično ne može da stvori, i njegova dela se od dela drevnih crkvenih predmeta razlikuju isto kao vulgarni, falš stihovi štundista od uzvišenih irmosa prepodobnog Jovana Damaskina.
Sad se Gospod sažalio na nas, ljubitelje crkvenog blagoljepija: drevno nadahnuto stvaralaštvo sveštenih predmeta koje je obnovio novi umetnik S.I.Vaškov, čije ime će u istoriji našeg crkvenog blagoljepija zauzeti jedno od najpoštovanijih mesta, možda pored Andreja Rubljova i Simona Ušakova. Iako me niko i ništa na to nije podsticalo poželeo sam da podelim s ruskim klirom ovu svoju radost još 1907. godine kad sam osetio crkvenu atmosferu njegovog stvaralaštva u hramu svetog Petra-mitropolita koji sam tada osveštao na posedu N.I.Orževske (Čartorija, Volinska gubernija, blizu stanice Pečanovka). Genijalna kičica Nesterova i ornamenti znamenitog Prahova bili su u potpunoj harmoniji s crkvenim predmetima vrlo talentovanog Vaškova, koje izrađuje poznata moskovska firma Olovjanišnikovih. Nedavno sam detaljno gledao veliko sabranje takvih predmeta u njihovoj petrogradskoj prodavnici u nizu prodavnica, ako se prodavnicom može nazvati ovaj u suštini velelepni, naučno-istorijski i vrlo talentovano uređeni muzej crkvene lepote, u koji bi trebalo voditi ekskurzije omladine koja se školuje, pre nego u razne bioskope, zoološke vrtove i cirkuse, gde se duše ne izgrađuju, već razvraćaju. Ubedio sam upravitelja ove rizice crkvene lepote da podeli s pretplatnicima našeg društvenog časopisa fotografije nekih predmeta iz svoje kolekcije. Kako su one divne! Čas vazdušasta lakoća, čas raznovrsni sjaj, čas nasuprot tome, masivnost duboke drevne starine ovaploćena u ovom metalu i drvetu. U jednom predmetu nalazite vaskršnje radosno slavoslovlje, koje se izlilo u srebro, ovde – Hristovo smirenje, tamo – čistotu svetih Anđela. Sve su ovo dela drevnih oblika crkvene umetnosti od XI do XVIII veka, kad su hrišćani telom živeli na zemlji, a duhom na nebu, srcem u Crkvi i dušom sa Spasiteljem, sećanjem u Jevanđelju i delima apostola i svetih ugodnika, a nadom – pred Strašnim Sudijom i večnom platom za dobro i zlo. Ovom preporodu crkvene umetnosti, za koje su mnogobrojni zahtevi već pristizali iz svih krajeva Rusije počevši od hramova dvoraca, sve do seoskih crkava, pridajem vrlo važan crkveno-naučni značaj u naše razvraćeno doba odstupništva i izdaje. Umetnost je velika sila: ono pobedonosno privlači srca čak i kad misao ugnjetena tvrdoglavom okrutnošću uporno i tupo odvlači svoju pažnju od priziva istine kroz propoved nauke ili razumne reči.
Pozvaćemo stoga u pomoć crkvenu reč i umetnosti, pozvaćemo crkveno pojanje, crkveno slikarstvo, crkveno neimarstvo i crkvene predmete umesto onog netalentovanog, bezidejnog, grubog, francuskog i italijanskog rokokoa, koji zamalo da otrgne našu savremenost petrogradskog perioda od sveštenog, vaseljenskog crkvenog ustrojstva ruskog života moskovske i kijevske starine! Neka se obnavlja crkvena umetnost starine, neka se ukrašava novim i novim predivnim cvećem mladih talenata, koji rastu na istom korenu Jesejevom, koji sjedinjuje našu Rusiju s Vizantijom, sa vaseljenskim ocima, sa svetim Jevanđeljem!
Pozdravljajući širenje upotrebe crkvenih stvari po drevnim vizantijsko-ruskim uzorima, nismo pomenuli još radosniju pojavu da smo zahvaljujući naredbi pokojnog cara Aleksandra III, kao i drugim uslovima počeli da se vraćamo istom crkvenom stilu i u crkvenom neimarstvu. Pogledajte petrogradske hramove koji su sagrađeni za poslednjih trideset godina: ovde ćete naći i stil iz vremena Alekseja Mihajloviča – podignuti centralni deo crkve s pet kupola, i stil, koji je posebno bio omiljen u XVI i početkom XVII veka – pet debelih glava na pravougaonom brodu s tri apside, i po ugledu na genijalni hram Vasilija Blaženog u Moskvi, i nariškinski stil; takve su crkve: 1) Pokrova na Borovoj, Skorbjaščej na Stekljanom, Trojice na Stremjanoj, 2) Novo-Atonsko podvorje, 3) Vaskrsenja na Krvi i delimično Andrejevsko podvorje na Peskah, 4) nova crkva na Smolenskom groblju. Kod nas na Volinu u gradu Ovruču obnovljen je iz ruševina, ali još nije završen, hram iz XII veka svetog Vasilija Velikog kao tačna kopija prvobitne građevine; zatim se u Počajevskoj Lavri gradi topla Trojicka crkva – po ugledu na Trojicki sabor Sergijeve Lavre (početak XV veka), ali četiri puta veća od svog originala. Ove građevine izvodi vrlo talentovan savremeni arhitekta A.V.Ščusev, kojem pripada i projekat hrama na Kulikovskom polju u stilu koji je savremen događaju (1380.g.) pskovske arhitekture, i hram pri Marto-Marijinskom sirotištu u Moskvi koji je podigla velika kneginja. Ovi projekti su udostojeni Najvišeg odobrenja. Međutim, u svim mnogobrojnim novim hramovima drevnog stila nedostaje pravi ruski ikonostas. Evo upravo o ovom predmetu bih želeo da porazgovaram s dostojnim poštovanja čitaocima „Crkvenih vesti“ koji čine sav svešteni sabor Pomesne Ruske Crkve.
Obično se misli da se u istoriji sve usavršava, ali ne negira se i to da neke oblasti umetnosti predstavljaju zasad vidljive izuzetke od ovog pravila (za mene lično – ono je vrlo sumnjivo). Ovakva je umetnost vajanja koja je za vreme neznabošca Fidije bila na većoj visini, nego u srednjovekovnoj savremenoj Evropi; ovakva je umetnost neimarstva, kojom klasična, a delimično i hrišćanska drevnost prevazilazi savremenu novinu, i to ne samo u oblasti lepote, već u nekim slučajevima i u tehničkoj oblasti. Crkvena umetnost u Rusiji je u svom organskom rastu napredovala od najstarijih vremena do vremena Petra, kad je počela njena stagnacija, koja je trajala do prošlog cara. Zato je najviši završetak (tačka kulminacije) crkvene umetnosti – neimarstva, slikarstva i crkvenih predmeta – XVII vek, i upravo on treba da bude učitelj ikonopisaca i arhitekata. Koliko nam je poznato, i danas se Vasnecov pridržava ovakvog ubeđenja i sledi ga „fanatično“, kako o njemu govore savremeni umetnici.
Ne želimo da kažemo da je istorija naše crkvene umetnosti navodno imala karakter bezuslovnog usavršavanja u svakom smislu i da dela ruske arhitekture i slikarstva XVII veka u svemu prevazilaze Vizantiju; još smo dalje od misli o tome da XVII vek navodno ne podleže daljem usavršavanju; ali upravo u ovom veku se zaustavio ili je, tačnije, bio je ugušen organski razvoj onih formi slikarstva i neimarstva na koje je navodio religiozni entuzijazam opštecrkvenog osećanja i opštecrkvene misli. Ovi oblici su zapravo i bili nacionalno-ruski, ali ne u smislu da je naša narodnost ostavila svoj svetski odraz na hrišćansku ideju, kao što je to bilo u zapadnom svetu, već u tome što je rusko srce, kao što su to već primetili savremeni umetnici, umelo da ovaploti u boje i kamen ono sveto raspoloženje pomirenog, pokornog umilenja koje je polazilo za rukom hrišćanima Istoka samo na najvišim stepenima duhovnog života i zato nije moglo toliko široko da se odrazi na delima njihove umetnosti.
Dakle, XVII vek naše istorije treba da bude naš direktan rukovodilac u crkvenom slikarstvu, arhitekturi, a posebno u unutrašnjem uređenju hramova, na čemu se posebno mnogo potrudio pravoslavno-ruski genije. A on se za to vreme najviše trudio u navedenoj oblasti umetnosti izgradnje ikonostasa, što savremeno crkveno graditeljstvo, nažalost, još nije usvojilo, premda se trudi da bude crkveno-nacionalno.
Progoni ikonostasa su kod nas počeli zajedno s progonima fresaka (koje sad ponovo stekle pravo građanstva), a možda i malo kasnije. Protiv fresaka je čak bio izdat Najviši dekret za vreme Potjomkina u doba vladavine Katarine Druge: slikanje zidova hrama proglašeno je za lišeno sveštenog straha i naređeno je da se freske okreče i zamene pojedinačnim ikonama u ramovima; tako su napravljene sve naše prestoničke crkve osim najnovijih.
Ikonostasi su još od Petrovog doba, a posebno od početka XIX veka postepeno počeli da se približavaju karakteru ornamenata iza prestola katoličkih crkava. Katoličanstvo, ova religija falsifikata, ne voli preterano sveta izobraženja, ali voli ogromne ramove i ornamente među njima. Uđite u bilo koju katoličku crkvu: iza prestola se nalazi nešto poput savremenog petrogradskog ikonostasa – građevina od 3-4 kvadratna hvata, ali je ikona u njemu doslovce jedna – ponekad od jednog i po kvadratnog aršina; zato je oko nje ram, pa drugi ram i treći ram u vidu stubova sa svake strane, odozgo je kruna u ogromnim, drvenim pozlaćenim zracima, sa strane su drevne tijare, cilindri s rimskim ciframa, koje označavaju Mojsijeve zapovesti, zatim – monstrancija, atributi biskupskog čina, štitovi s monogramima itd. itd. – jednom rečju, čitava prodavnica nameštaja i sve to oko jedne ikone.
Istu ovakvu besmislenu smesu raznih ornamenata u stilu rokokoa predstavljaju i naši ikonostasi iz XIX veka; njihova velika sličnost s katoličkom crkvom i odstupanje od pravoslavnog stila sastoje se u tome što se ne nalaze preko celog hrama, već zauzimaju samo centralni deo istočne strane crkve, ostavljajući s desne i s leve strane ili dva slepa ugla (crkva Aleksandro-Nevske Lavre, hram Počajevske Lavre, hram Spasitelja u Moskvi, hram svetog Vladimira u Kijevu), ili ustupajući mesto posebnim ikonostasima oltara (što se može videti u svim velikim hramovima iz XIX i s kraja XVIII veka), ili dopunjavajući se posebnim ikonostasima drugog stila, ikonostasima u vidu lažnih oltara (hram Vaskrsenja na Krvi, Žitomirska saborna crkva i mnogi drugi). Međutim, prva osobina pravog pravoslavnog ikonostasa jeste to da se on obavezno prostire od severnog zida crkvenog zdanja do južnog, a ako ima bočne oltare, oni se nalaze u istočnim apsidama zdanja: u ikonostasu se umesto nekih ikona prave vrata ili lukovi, koji vode u novu crkvu sa svojim ikonostasom i oltarom. U ovom smislu je Isakijevski hram sačuvao pravoslavno predanje. Žalosno je samo što su po ugledu na katoličke hramove u njemu oslikani plafoni, na kojima se ništa ne vidi, a ogromni svetli zidovi stoje potpuno goli, podsećajući na stubove ispod Nikolajevskog mosta.
Dakle, ikonostas po dužini treba da se prostire od zida do zida, a u visinu? – „U stara vremena su bili niski ikonostasi i mi ćemo zato postaviti takve,“ odgovoriće savremeni graditelji. Tačno, ali u tom slučaju zašto gradite hram u stilu XVII veka, koji je namerno sagrađen tako da odgovara visokom ikonostasu? Jer stil Alekseja Mihajloviča, odnosno stil dugačkog hrama s niskim zapadnim delom, s niskim oltarom, ali veoma visokim stubom u centru, predviđen je upravo za ikonostas od nekoliko redova; teški su, ali imponzantni četvorougaoni hramovi XVI veka, na primer Uspenski hram Sergijeve Lavre, Znamenja u Novgorodu (XVII v.), Uspenja u Tihvinskom (XVI v.) ili u valdajskom Iverskom (XVII v.) manastiru, koji nemaju okrugle vizantijske obrise, već obiluju pravim uglovima i pravougaonim površinama, koje uopšte ne mogu biti zadovoljeni samo brzo naslikanim freskama, koje nadomeštaju odsustvo ili niske dimenzije ikonostasa u vizantijskim krutim građevinama ili sagrađenih u vidu gomilica, na primer u hramu svetog Vladimira u Kijevu.
„Ali šteta je zatvarati ikonostasom freske gornjeg mesta.“ Da! Rusi se na to nisu odlučivali odmah. Ikonostasi Trojickog hrama Sergijeve Lavre ili novgorodske Sofije dosežu samo do dve trećine hrama; ali kasnije se razvoj ikonostasa odvijao dalje i u XVII veku je dostigao divnu lepotu, koja bogato zamenjuje oltarske freske koje se nalaze u crkvi. Najstariji ikonostasi su prosto pomereni redovi ikona; a ikonostasi su kasnije – čudo umetnosti samo po sebi i ne smatraju ih Rusi slučajno najlepšim ukrasom hrama, takođe nije slučajno to što se hramovi porede po lepoti ikonostasa. Klasični ikonostasi iz XVII veka sačuvavši glavno svojstvo drevnog pravoslavnog hrama, koji je ukrašen samo ikonama, odnosno svetim izobraženjima (a ne ornamentikom lišenom ideje – nameštajem katoličkih crkava u stilu rokokoa), unose u crkvnu lepotu ideju umetničkog spoja ovih izobraženja. Takozvano telo ikonostasa je izuzetno jednostavno: u širinu ono predstavlja potpuno iste okvire ili graničnike među ikonama; u smeru odozdo ka gore zahteva se mala raznovrsnost, i pritom ne toliko u samom obliku ramova, koliko u formi svetih ikona, dasaka ikona. Donji red se pravi od naročitih, posebno poštovanih ikona različite širine, drugi red su praznici – niski i široki, treći red – apostoli – cele figure, uski i visoki, četvrti red – izobraženja proroka do pojasa – u parovima, podeljeni odozgo, ali samo do pola. Same pregrade ili telo ikonostasa nisu šire od četvrt aršina; ako iz njega izvadite ikone, dobiće se najobičniji šablon, ali kad umetnete sveštena izobraženja, vaš oduševljeni pogled neće moći da se odvoji od ove divne celine.
Šta predstavlja ovakav ikonostas? To je lestvica Jakova, kojom se ne penju i ne silaze samo sveci, nego sva pobednička Crkva. Pred pobožnim bogomolnikom nalazi se zbor svetaca kao živ, kako se kreće odozgo i na dole. U prvom redu mu Spasitelj, Bogorodica, Preteča, Nikola i lokalni sveci govore: „Evo, ovde smo uvek s tobom, sišli smo s neba da te zovemo gore, kod nas.“ Događaji našeg iskupljenja u drugom redu kao da se lagano spuštaju odozgo i kao da govore: „Evo šta je za tebe učinio, šta je za tebe pretrpeo Hristos, Koji je povio nebesa i sišao na zemlju: gledaj koliko je svetaca, nadahnutih ovim događajima zaboravilo na zemlju i pošlo na nebo.“ Bogomolnik podiže svoj pogled gore: tamo sveti apostoli pružajući se prema Caru slave, kao da se spremaju da prođu sve više i više po pregradama ikonostasa, kao po stepenicama. A u hramovima Malorusije ovaj red je uređen kao duga i ushođenje svetaca je izraženo još reljefnije. Proroci su se već udostojili nebeskih visina i uperili oduševljeni pogled na centralnu ikonu ovaploćenja od Prečiste Djeve, svečano podižući svitke sa svojim proročanstvima, u kojima je sve to Sveti Duh predskazao. Bogomolnik prenosi svoj pogled na centar ikonostasa. „Da, to je Moje Carstvo,“ govori mu Pantokrator iz deisisa. „Ja i danas delim Tajnu Večeru sa Svojim sledebenicima,“ ponavlja mu sa drugog reda ikonostasa. „A vidi kako je predivan ulaz u presto Božji, u Njegove tajne,“ govore mu carske dveri.
Oci i braćo! Ako budete gradili ili rekonstruisali hramove, gradite velike ikonostase u nekoliko redova: nema veće crkvene lepote od ove punote pobedničke Crkve koja je prikazana po jednoj ogromnoj ravni pred pogledom naroda okrenutog ka istoku. Ne slušajte one koji govore da su ikonostasi navodno umanjili snačaj fresaka: ona se čuva u svoj sili; samo oltar je sakriven, ali ovo i dolikuje našem vremenu, o čemu ćemo nešto reći kad bude prilika. A crkvene freske su pred očima naroda. Kad bogomolnik odstoji službu i okrene se prema bočnim zidovima sveci mu govore sa stubova: „I ovde smo mi, sav svet je potčinjen našem srcu.“ Bogomolnik podiže glavu na gore: tamo u kupoli vidi Hrista i seća se reči Pisma: da se sastavi u Hristu, ono što je na nebu i što je na zemlji (Ef. 1, 10). I zaista, oko Njega su Anđeli, tamo su apostoli, jevanđelisti, a na bočnim zidovima kao da se nastavlja drugi red ikonostasa – jevanđelski događaji i vaseljenski sabori. Bogomolnik kreće ka izlazu. „Vraćaš se zemaljskim poslovima, ali ne zaboravi čime će se svi oni završiti,“ govori mu Anđeo sa slike Strašnog Suda, koja se prostire preko celog zapadnog zida hrama. Bogomolnik ne žuri da izađe, on s trepetom zagleda strašnu sliku: „Pomišljaju den strašnij i plačusja djejanij mojih lukavih, kako otvješčaju Bezsmertnomu Carju ili kojim derznovenijem vozzrju na Sudiju, bludnij az,“ (Razmišljam o strašnom danu i plačem zbog svojih lukavih dela, kakav ću odgovor dati Besmrtnom Caru, ili s kojom ću smelošću pogledati Sudiju, bludni ja) govori sebi i okreće se na istok da bi načinio metanije pre izlaska. A tamo ponovo sija velelepni ikonostas i njegovi sveci govore: „Nemoj ga se kad izađeš odavde na tržnicu života sećati zbog straha, već zbog netruležne lepote Hristovog Carstva.“ I bogomolnik pomiren i prosvetljen izlazi na delo svoje i na delanje do večeri, a tamo, stajući na molitvu, ponovo usmerava svoju misao na Strašni Sud Božji i na lepotu trijumfalnog sabora svetaca u Carstvu Hristovom.
Ne, ni Malorusija, ni Moskva, ni Novgorod nisu pokvarili vizantijsku crkvenu lepotu ogromnim ikonostasima, već su je usavršili; o ovom savršenstvu crkvene lepote u svoj njenoj složenosti u poređenju s jednostavnošću hrišćanske drevnosti može se reći isto ono što je rečeno o filosofiji hrišćanskih istina ili o bogoslovlju trojice vaseljenskih učitelja: „Premudrost prijemše u Boga, slovom razuma sostavljajete dogmati, jaže prežde slovesi prostimi nizlagahu ribarije v razumje siloju Duha, podobaše bo tako prostej našej vjerje sostavlenije stjažati“ (sjedalen 30. januara). Sveti oci su krunisali istine naše vere bogoslovskim sistemom, a vizantijski i ruski umetnici su njihovu duhovnu lepotu izrazili u ikonama i kombinacijama ikona na zidovima svetih hramova i njihovih ikonostasa. Od ikonostasa kao najlepših se sećamo: dva u crkvama Sergijeve Lavre, četiri u Moskovskom Kremlju, jednog – novog – kod Nikole Ugreše kao i u pskovskom hramu (izuzetno lep), kao i kod Znamenja u Novgorodu, takođe u Tihvinu. Ali verovatno ih sve prevazilazi ikonostas valdajskog Iverskog manastira, koji je podigao najveći čovek ruske istorije – Njegova Svetost Patriajrh Nikon. Velelepno prastaro zelenilo tela ikonostasa i pozadine pridaje posebnu duhovnost spoju velikog broja nivoa sveštenih slika: ne samo da se čini da sami sveci lebde ka nebu, već kao da podižu sa sobom i bogomolnika i on je spreman da kliče kao Petar: „Gospode, dobro nam jest zdje biti!“ (Gospode, dobro nam je da budemo ovde.)
 


 
NAPOMENE:

  1. Objavljeno u „Crkvenim novostima“ 1909. i 1910. godine, br. 528. Potpuna sabrana dela. 1911. T. 3, S. 617.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *