ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ДУХОВНОМ ОБРАЗОВАЊУ И ЦРКВЕНОЈ УМЕТНОСТИ
 
ПРЕПОРОД ЦРКВЕНЕ УМЕТНОСТИ[1]
 
Учили су нас да признајемо четири племените уметности: поезију, музику, сликарство и вајарство и архитектуру; с овим уметностима се не смеју изједначавати остали лепи занати – везење лепе одеће, уређење раскошног ентеријера соба, смишљање занимљиве илуминације и т.сл. Међутим, наши руски преци (а пре њих Грци) не само да су високо ценили у теорији, већ су веома волели својим благочестивим срцем још један, у последње време скоро изгубљен облик племените уметности – благољепије храма. Шта се под овим подразумевало? Не само сама архитектура, иконе и појање, већ осим тога – распоред или груписање икона у храму, уређивање иконостаса, чирака, кивота са светим моштима и полијелејима, затим распоређивање појединих светих предмета – крстова, сасуда, Јеванђеља, одежда за клир и престо, барјака, кадионица, тронова и др. По оваквим предметима били су чувени свети храмови, а љубитељи благољепија – архијереји, јереји, цареви, бољари, племићи, трговци и сељаци – сматрали су за срећу да се диве овим предметима, кад су имали прилике да дођу у овај или онај познати храм, и да у свом храму дочекају празник на којем се износила ова или она драгоценост. У трговцима и сељацима ово духовно одушевљење према свештеним предметима црквене уметности није се угасило ни данас. Трговци који се налазе на пијаци хвале се: један – николо-угрешким иконостасом, други – тихвинским оковом, трећи – јурјевским митрама, четврти – тројице-сергијевским полијелејем у летњој цркви итд. Да ли је то просто дивљење пред димензијама или новчаном вредношћу предмета?
Не – овде ћете чути само за старинске предмете, а ако не старинске, онда направљене на старински начин, а све што има карактер из времена после Петра, не може да пробуди умилно одушевљење Руса.
Одушевљење и умилење буди само племенита уметност: пред лепим каучем или полицом нико неће проливати сузе, исто као ни пред иконостасима петроградских или житомирских цркава: али уђите у новгородску Софију или у московски Успенски храм, и чак ћете и нехотице осетити плиму таласа благодатног осећања у свом срцу: Божанска вличанственост, Христова светост, чистота Приснодјеве и рајски Исток светаца откривају се у вашој души, као да човек није крочио у празну просторију, него међу жива небеска бића. Ево овакво расположење су у гледаоцу будила и буде не само сама свештене избражења, већ и остали свети предмети, који су направљени у стара времена или по древним узорима. Из овога је јасно да њихови мајстори нису били занатлије, него уметници и да је само стварање ових предмета племенита уметност, а не занат. Назовите га петом племенитом уметношћу или једним од облика архитектуре, али мораћете да признате да се овакав њихов утицај на побожног созерцатеља достиже истим оним условом њиховог стварлаштва као утицај прелепе кијево-печерске иконе, херувимске песме или разговетно прочитане поетске црквене молитве. Који је то услов? Управо онај којим се дефинише уопште разликовно својство племените уметности и религиозне уметности посебно: стваралац ових ствари је умео да утка у њих своје благочестиво надахнуће, сјединио је с њиховим видљивим обликом ову или ону идеју. Гледалац можда неће ни бити свестан каква је идеја откривена у том и том древном полијелеју, у том и том чираку или кадионици, али се диви овим стварима, не може да одвоји поглед од њих, и ови предмети заједно узносе његов дух ка рају, ка Анђелима, ка Богу.
Он се диви и осећа ганутост пред оковом иконе и блиставим иконостасом с таквим одушевљењем, као пред чудом црквене архитектуре, али такође није свестан својих осећања, као што Псковљанин или Новгородац не може да објасни у чему је лепота њихових градских храмова, и само ће врло малобројни умети да ухвате њихову идеју, која у једном случају приказује човека који се узноси ка небу у одушевљеном пориву душе, а у другом случају – само небо, које се спушта на земљу у белим облацима, које је позлатило сунце на заласку.
Ево, управо сличну религиозну идеју су древни руски и византијски мајстори умели да уткају у форме различитих свештених предмета, на пример, у кандило – идеју молитве, која се узноси ка небу кроз ваздушну сферу, у чирак – идеју човека који се моли, који жели да се отргне од земље и да се приближи Спаситељу, пред Којим гори свећа; широки полијелеј представља круг, обасут звездама, које славе Бога; барјак је знамење победе или чак Анђео који лети по небу с вешћу о приближавању Господа итд. Све се не може објаснити, али душа, гледајући ово благољепије осећа у мери која јој је доступна осећања мајстора-уметника, који је направио ове ствари. Ново мајсторство у стилу ампира и у стилу рококоа ништа слично не може да створи, и његова дела се од дела древних црквених предмета разликују исто као вулгарни, фалш стихови штундиста од узвишених ирмоса преподобног Јована Дамаскина.
Сад се Господ сажалио на нас, љубитеље црквеног благољепија: древно надахнуто стваралаштво свештених предмета које је обновио нови уметник С.И.Вашков, чије име ће у историји нашег црквеног благољепија заузети једно од најпоштованијих места, можда поред Андреја Рубљова и Симона Ушакова. Иако ме нико и ништа на то није подстицало пожелео сам да поделим с руским клиром ову своју радост још 1907. године кад сам осетио црквену атмосферу његовог стваралаштва у храму светог Петра-митрополита који сам тада освештао на поседу Н.И.Оржевске (Чарторија, Волинска губернија, близу станице Печановка). Генијална кичица Нестерова и орнаменти знаменитог Прахова били су у потпуној хармонији с црквеним предметима врло талентованог Вашкова, које израђује позната московска фирма Оловјанишникових. Недавно сам детаљно гледао велико сабрање таквих предмета у њиховој петроградској продавници у низу продавница, ако се продавницом може назвати овај у суштини велелепни, научно-историјски и врло талентовано уређени музеј црквене лепоте, у који би требало водити екскурзије омладине која се школује, пре него у разне биоскопе, зоолошке вртове и циркусе, где се душе не изграђују, већ развраћају. Убедио сам управитеља ове ризице црквене лепоте да подели с претплатницима нашег друштвеног часописа фотографије неких предмета из своје колекције. Како су оне дивне! Час ваздушаста лакоћа, час разноврсни сјај, час насупрот томе, масивност дубоке древне старине оваплоћена у овом металу и дрвету. У једном предмету налазите васкршње радосно славословље, које се излило у сребро, овде – Христово смирење, тамо – чистоту светих Анђела. Све су ово дела древних облика црквене уметности од XI до XVIII века, кад су хришћани телом живели на земљи, а духом на небу, срцем у Цркви и душом са Спаситељем, сећањем у Јеванђељу и делима апостола и светих угодника, а надом – пред Страшним Судијом и вечном платом за добро и зло. Овом препороду црквене уметности, за које су многобројни захтеви већ пристизали из свих крајева Русије почевши од храмова двораца, све до сеоских цркава, придајем врло важан црквено-научни значај у наше развраћено доба одступништва и издаје. Уметност је велика сила: оно победоносно привлачи срца чак и кад мисао угњетена тврдоглавом окрутношћу упорно и тупо одвлачи своју пажњу од призива истине кроз проповед науке или разумне речи.
Позваћемо стога у помоћ црквену реч и уметности, позваћемо црквено појање, црквено сликарство, црквено неимарство и црквене предмете уместо оног неталентованог, безидејног, грубог, француског и италијанског рококоа, који замало да отргне нашу савременост петроградског периода од свештеног, васељенског црквеног устројства руског живота московске и кијевске старине! Нека се обнавља црквена уметност старине, нека се украшава новим и новим предивним цвећем младих талената, који расту на истом корену Јесејевом, који сједињује нашу Русију с Византијом, са васељенским оцима, са светим Јеванђељем!
Поздрављајући ширење употребе црквених ствари по древним византијско-руским узорима, нисмо поменули још радоснију појаву да смо захваљујући наредби покојног цара Александра III, као и другим условима почели да се враћамо истом црквеном стилу и у црквеном неимарству. Погледајте петроградске храмове који су саграђени за последњих тридесет година: овде ћете наћи и стил из времена Алексеја Михајловича – подигнути централни део цркве с пет купола, и стил, који је посебно био омиљен у XVI и почетком XVII века – пет дебелих глава на правоугаоном броду с три апсиде, и по угледу на генијални храм Василија Блаженог у Москви, и наришкински стил; такве су цркве: 1) Покрова на Боровој, Скорбјашчеј на Стекљаном, Тројице на Стремјаној, 2) Ново-Атонско подворје, 3) Васкрсења на Крви и делимично Андрејевско подворје на Песках, 4) нова црква на Смоленском гробљу. Код нас на Волину у граду Овручу обновљен је из рушевина, али још није завршен, храм из XII века светог Василија Великог као тачна копија првобитне грађевине; затим се у Почајевској Лаври гради топла Тројицка црква – по угледу на Тројицки сабор Сергијеве Лавре (почетак XV века), али четири пута већа од свог оригинала. Ове грађевине изводи врло талентован савремени архитекта А.В.Шчусев, којем припада и пројекат храма на Куликовском пољу у стилу који је савремен догађају (1380.г.) псковске архитектуре, и храм при Марто-Маријинском сиротишту у Москви који је подигла велика кнегиња. Ови пројекти су удостојени Највишег одобрења. Међутим, у свим многобројним новим храмовима древног стила недостаје прави руски иконостас. Ево управо о овом предмету бих желео да поразговарам с достојним поштовања читаоцима “Црквених вести” који чине сав свештени сабор Помесне Руске Цркве.
Обично се мисли да се у историји све усавршава, али не негира се и то да неке области уметности представљају засад видљиве изузетке од овог правила (за мене лично – оно је врло сумњиво). Оваква је уметност вајања која је за време незнабошца Фидије била на већој висини, него у средњовековној савременој Европи; оваква је уметност неимарства, којом класична, а делимично и хришћанска древност превазилази савремену новину, и то не само у области лепоте, већ у неким случајевима и у техничкој области. Црквена уметност у Русији је у свом органском расту напредовала од најстаријих времена до времена Петра, кад је почела њена стагнација, која је трајала до прошлог цара. Зато је највиши завршетак (тачка кулминације) црквене уметности – неимарства, сликарства и црквених предмета – XVII век, и управо он треба да буде учитељ иконописаца и архитеката. Колико нам је познато, и данас се Васнецов придржава оваквог убеђења и следи га “фанатично”, како о њему говоре савремени уметници.
Не желимо да кажемо да је историја наше црквене уметности наводно имала карактер безусловног усавршавања у сваком смислу и да дела руске архитектуре и сликарства XVII века у свему превазилазе Византију; још смо даље од мисли о томе да XVII век наводно не подлеже даљем усавршавању; али управо у овом веку се зауставио или је, тачније, био је угушен органски развој оних форми сликарства и неимарства на које је наводио религиозни ентузијазам општецрквеног осећања и општецрквене мисли. Ови облици су заправо и били национално-руски, али не у смислу да је наша народност оставила свој светски одраз на хришћанску идеју, као што је то било у западном свету, већ у томе што је руско срце, као што су то већ приметили савремени уметници, умело да оваплоти у боје и камен оно свето расположење помиреног, покорног умилења које је полазило за руком хришћанима Истока само на највишим степенима духовног живота и зато није могло толико широко да се одрази на делима њихове уметности.
Дакле, XVII век наше историје треба да буде наш директан руководилац у црквеном сликарству, архитектури, а посебно у унутрашњем уређењу храмова, на чему се посебно много потрудио православно-руски геније. А он се за то време највише трудио у наведеној области уметности изградње иконостаса, што савремено црквено градитељство, нажалост, још није усвојило, премда се труди да буде црквено-национално.
Прогони иконостаса су код нас почели заједно с прогонима фресака (које сад поново стекле право грађанства), а можда и мало касније. Против фресака је чак био издат Највиши декрет за време Потјомкина у доба владавине Катарине Друге: сликање зидова храма проглашено је за лишено свештеног страха и наређено је да се фреске окрече и замене појединачним иконама у рамовима; тако су направљене све наше престоничке цркве осим најновијих.
Иконостаси су још од Петровог доба, а посебно од почетка XIX века постепено почели да се приближавају карактеру орнамената иза престола католичких цркава. Католичанство, ова религија фалсификата, не воли претерано света изображења, али воли огромне рамове и орнаменте међу њима. Уђите у било коју католичку цркву: иза престола се налази нешто попут савременог петроградског иконостаса – грађевина од 3-4 квадратна хвата, али је икона у њему дословце једна – понекад од једног и по квадратног аршина; зато је око ње рам, па други рам и трећи рам у виду стубова са сваке стране, одозго је круна у огромним, дрвеним позлаћеним зрацима, са стране су древне тијаре, цилиндри с римским цифрама, које означавају Мојсијеве заповести, затим – монстранција, атрибути бискупског чина, штитови с монограмима итд. итд. – једном речју, читава продавница намештаја и све то око једне иконе.
Исту овакву бесмислену смесу разних орнамената у стилу рококоа представљају и наши иконостаси из XIX века; њихова велика сличност с католичком црквом и одступање од православног стила састоје се у томе што се не налазе преко целог храма, већ заузимају само централни део источне стране цркве, остављајући с десне и с леве стране или два слепа угла (црква Александро-Невске Лавре, храм Почајевске Лавре, храм Спаситеља у Москви, храм светог Владимира у Кијеву), или уступајући место посебним иконостасима олтара (што се може видети у свим великим храмовима из XIX и с краја XVIII века), или допуњавајући се посебним иконостасима другог стила, иконостасима у виду лажних олтара (храм Васкрсења на Крви, Житомирска саборна црква и многи други). Међутим, прва особина правог православног иконостаса јесте то да се он обавезно простире од северног зида црквеног здања до јужног, а ако има бочне олтаре, они се налазе у источним апсидама здања: у иконостасу се уместо неких икона праве врата или лукови, који воде у нову цркву са својим иконостасом и олтаром. У овом смислу је Исакијевски храм сачувао православно предање. Жалосно је само што су по угледу на католичке храмове у њему осликани плафони, на којима се ништа не види, а огромни светли зидови стоје потпуно голи, подсећајући на стубове испод Николајевског моста.
Дакле, иконостас по дужини треба да се простире од зида до зида, а у висину? – “У стара времена су били ниски иконостаси и ми ћемо зато поставити такве,” одговориће савремени градитељи. Тачно, али у том случају зашто градите храм у стилу XVII века, који је намерно саграђен тако да одговара високом иконостасу? Јер стил Алексеја Михајловича, односно стил дугачког храма с ниским западним делом, с ниским олтаром, али веома високим стубом у центру, предвиђен је управо за иконостас од неколико редова; тешки су, али импонзантни четвороугаони храмови XVI века, на пример Успенски храм Сергијеве Лавре, Знамења у Новгороду (XVII в.), Успења у Тихвинском (XVI в.) или у валдајском Иверском (XVII в.) манастиру, који немају округле византијске обрисе, већ обилују правим угловима и правоугаоним површинама, које уопште не могу бити задовољени само брзо насликаним фрескама, које надомештају одсуство или ниске димензије иконостаса у византијским крутим грађевинама или саграђених у виду гомилица, на пример у храму светог Владимира у Кијеву.
“Али штета је затварати иконостасом фреске горњег места.” Да! Руси се на то нису одлучивали одмах. Иконостаси Тројицког храма Сергијеве Лавре или новгородске Софије досежу само до две трећине храма; али касније се развој иконостаса одвијао даље и у XVII веку је достигао дивну лепоту, која богато замењује олтарске фреске које се налазе у цркви. Најстарији иконостаси су просто померени редови икона; а иконостаси су касније – чудо уметности само по себи и не сматрају их Руси случајно најлепшим украсом храма, такође није случајно то што се храмови пореде по лепоти иконостаса. Класични иконостаси из XVII века сачувавши главно својство древног православног храма, који је украшен само иконама, односно светим изображењима (а не орнаментиком лишеном идеје – намештајем католичких цркава у стилу рококоа), уносе у црквну лепоту идеју уметничког споја ових изображења. Такозвано тело иконостаса је изузетно једноставно: у ширину оно представља потпуно исте оквире или граничнике међу иконама; у смеру одоздо ка горе захтева се мала разноврсност, и притом не толико у самом облику рамова, колико у форми светих икона, дасака икона. Доњи ред се прави од нарочитих, посебно поштованих икона различите ширине, други ред су празници – ниски и широки, трећи ред – апостоли – целе фигуре, уски и високи, четврти ред – изображења пророка до појаса – у паровима, подељени одозго, али само до пола. Саме преграде или тело иконостаса нису шире од четврт аршина; ако из њега извадите иконе, добиће се најобичнији шаблон, али кад уметнете свештена изображења, ваш одушевљени поглед неће моћи да се одвоји од ове дивне целине.
Шта представља овакав иконостас? То је лествица Јакова, којом се не пењу и не силазе само свеци, него сва победничка Црква. Пред побожним богомолником налази се збор светаца као жив, како се креће одозго и на доле. У првом реду му Спаситељ, Богородица, Претеча, Никола и локални свеци говоре: “Ево, овде смо увек с тобом, сишли смо с неба да те зовемо горе, код нас.” Догађаји нашег искупљења у другом реду као да се лагано спуштају одозго и као да говоре: “Ево шта је за тебе учинио, шта је за тебе претрпео Христос, Који је повио небеса и сишао на земљу: гледај колико је светаца, надахнутих овим догађајима заборавило на земљу и пошло на небо.” Богомолник подиже свој поглед горе: тамо свети апостоли пружајући се према Цару славе, као да се спремају да прођу све више и више по преградама иконостаса, као по степеницама. А у храмовима Малорусије овај ред је уређен као дуга и усхођење светаца је изражено још рељефније. Пророци су се већ удостојили небеских висина и уперили одушевљени поглед на централну икону оваплоћења од Пречисте Дјеве, свечано подижући свитке са својим пророчанствима, у којима је све то Свети Дух предсказао. Богомолник преноси свој поглед на центар иконостаса. “Да, то је Моје Царство,” говори му Пантократор из деисиса. “Ја и данас делим Тајну Вечеру са Својим следебеницима,” понавља му са другог реда иконостаса. “А види како је предиван улаз у престо Божји, у Његове тајне,” говоре му царске двери.
Оци и браћо! Ако будете градили или реконструисали храмове, градите велике иконостасе у неколико редова: нема веће црквене лепоте од ове пуноте победничке Цркве која је приказана по једној огромној равни пред погледом народа окренутог ка истоку. Не слушајте оне који говоре да су иконостаси наводно умањили сначај фресака: она се чува у свој сили; само олтар је сакривен, али ово и доликује нашем времену, о чему ћемо нешто рећи кад буде прилика. А црквене фреске су пред очима народа. Кад богомолник одстоји службу и окрене се према бочним зидовима свеци му говоре са стубова: “И овде смо ми, сав свет је потчињен нашем срцу.” Богомолник подиже главу на горе: тамо у куполи види Христа и сећа се речи Писма: да се састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи (Еф. 1, 10). И заиста, око Њега су Анђели, тамо су апостоли, јеванђелисти, а на бочним зидовима као да се наставља други ред иконостаса – јеванђелски догађаји и васељенски сабори. Богомолник креће ка излазу. “Враћаш се земаљским пословима, али не заборави чиме ће се сви они завршити,” говори му Анђео са слике Страшног Суда, која се простире преко целог западног зида храма. Богомолник не жури да изађе, он с трепетом загледа страшну слику: “Помишљају ден страшниј и плачусја дјејаниј мојих лукавих, како отвјешчају Безсмертному Царју или којим дерзновенијем воззрју на Судију, блудниј аз,” (Размишљам о страшном дану и плачем због својих лукавих дела, какав ћу одговор дати Бесмртном Цару, или с којом ћу смелошћу погледати Судију, блудни ја) говори себи и окреће се на исток да би начинио метаније пре изласка. А тамо поново сија велелепни иконостас и његови свеци говоре: “Немој га се кад изађеш одавде на тржницу живота сећати због страха, већ због нетрулежне лепоте Христовог Царства.” И богомолник помирен и просветљен излази на дело своје и на делање до вечери, а тамо, стајући на молитву, поново усмерава своју мисао на Страшни Суд Божји и на лепоту тријумфалног сабора светаца у Царству Христовом.
Не, ни Малорусија, ни Москва, ни Новгород нису покварили византијску црквену лепоту огромним иконостасима, већ су је усавршили; о овом савршенству црквене лепоте у свој њеној сложености у поређењу с једноставношћу хришћанске древности може се рећи исто оно што је речено о философији хришћанских истина или о богословљу тројице васељенских учитеља: “Премудрост пријемше у Бога, словом разума состављајете догмати, јаже прежде словеси простими низлагаху рибарије в разумје силоју Духа, подобаше бо тако простеј нашеј вјерје составленије стјажати” (сједален 30. јануара). Свети оци су крунисали истине наше вере богословским системом, а византијски и руски уметници су њихову духовну лепоту изразили у иконама и комбинацијама икона на зидовима светих храмова и њихових иконостаса. Од иконостаса као најлепших се сећамо: два у црквама Сергијеве Лавре, четири у Московском Кремљу, једног – новог – код Николе Угреше као и у псковском храму (изузетно леп), као и код Знамења у Новгороду, такође у Тихвину. Али вероватно их све превазилази иконостас валдајског Иверског манастира, који је подигао највећи човек руске историје – Његова Светост Патриајрх Никон. Велелепно прастаро зеленило тела иконостаса и позадине придаје посебну духовност споју великог броја нивоа свештених слика: не само да се чини да сами свеци лебде ка небу, већ као да подижу са собом и богомолника и он је спреман да кличе као Петар: “Господе, добро нам јест здје бити!” (Господе, добро нам је да будемо овде.)
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Објављено у “Црквеним новостима” 1909. и 1910. године, бр. 528. Потпуна сабрана дела. 1911. Т. 3, С. 617.

Comments are closed.