ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
ДИСЕРТАЦИЈА “ПСИХОЛОШКЕ ЧИЊЕНИЦЕ У КОРИСТ СЛОБОДЕ ВОЉЕ И МОРАЛНЕ ОДГОВОРНОСТИ”[1]
 
Глава VII
ПРЕНОШЕЊЕ СЛОБОДЕ НА ПРЕДМЕТЕ ПРИРОДЕ
 
Трудили смо се да покажемо да наш душевни живот претпоставља слободу и свест о њој.
Овоме морамо да додамо да наша свест не може без идеје слободе приликом посматрања космичког живота уопште. Термини “слободан” и “неслободан” не односе се само на људе, већ и на најниже предмете постојећег, као термини који указују на извесну реалну разлику у стварима и њиховим стањима. Од ове потребе не желе да се одрекну чак ни детерминисти, на пример, Шолтен, који и овде трпи неуспех. Шолтен допушта мисао о активној самоодбрани карактера, али у чисто натуралистичком смислу, и слободом назива стање у којем биће или ствар могу неометано да испуњавају своје предназначење, односно да се потчињавају искључиво нужности своје природе. Ова нужност се испољава у стварима у облику механичког кретања, а у човеку у облику решења које проистиче из разумног разматрања избора, који се одређује степеном умног развоја онога ко бира – такође с нужношћу. Тако је слободно клатно које се неометано љуља, ветар који дува, човек који није везан. Морална слобода се састоји у способности да се поступа у складу с разумом, упркос поривима инстинката. Ову слободу не могу да зауставе спољашње препреке, зато што је морални поступак испуњен већ тада и самим тим кад се човек на њега одлучио.
Али, поставља се питање, чему овај шолтеновски детерминизам приписује слободу, на пример, у љуљању клатна? Самом клатну, односно комаду бакра извесног облика? Међутим, не видимо због чега је оно слободније љуљајући се напред-назад него ако га заустави нека препрека. Да ли тежини тега као сили којом се производи кретање? Али, у том случају ће остати нејасно, због чега ће ова сила бити мање слободна ако се уместо љуљања клатна буде трошила на растезање, рецимо, конопца којим је клатно везано за најближу столицу. Ако Шолтен сматра слободним здраву биљку, чему он приписује слободу? Да ли сили раста стварања ћелија? Али, зашто ће сила бити мање слободна ако се, на пример, уз оскудну светлост не буде трошила на развој листова, већ на издуживање њихових стабала, као што се то дешава с болесним биљкама, стављеним у тамну собу? Тада ћемо рећи да биљка није здрава, да није лепа, али њена сила раста неће ничим бити угушена. Или зашто аутор ухваћеној дивљој животињи приписује неслободу? Јер, иста она нервна сила, док је дивља животиња била на слободи, губила се на различита испољавања њеног организма, а сад се претворила у осећање страдања, у тежњу да побегне на слободу. Напокон, на основу чега Шолтен нормалног човека сматра слободнијим од оног који је заслепљен страстима? Јер, ако се човеково предназначење састоји у томе да он буде разумно биће, исто ово његово предназначење или устројство природе приморава га да у извесним условима буде заслепљен страшћу. Једном речју, у свим стањима све твари увек испуњавају своје предназначење, које не може да наилази ни на какве унутрашње препреке које се налазе у природи ствари се налази, зато што су сви поступци који проистичу из њих нужан развој или испољавање њихових природних стремљења у чијем откривању се и састоје, по Шолтену, предназначења твари. Ово предназначење не могу да омету спољашњи услови, зато што они нису у стању да прекрше законе, који управљају тварима, већ ће само изазвати реакцију која одговара њиховој природи, чиме ће опет изазвати испољавање својстава ове природе. Али ако није могуће говорити о самој творевини да је слободна или неслободна, можда ће ова стања бити усвојена стваралачкој вољи, као што то очигледно и следи по гледишту детерминиста? Логика нам забрањује и овај покушај. Заиста, може ли бити речи о остварењу или неостварењу стремљења стваралачке воље, кад ова стремљења, по детерминистичкој представи и јесу сама стварност са свим њеним најситнијим детаљима? За детерминисту зато нема разлике између слободног и неслободног, нормалног и ненормалног, доброг и лошег: с ове тачке гледишта, ове категорије су субјективне представе, које немају реалну истинитост, и ако се Шолтен труди да им нађе место у свом систему, то је само зато што не може да се ослободи утицаја свести слободе наше воље с чије тачке гледишта је јасна његова подела слободног стања од неслободног. Тако се у задржавању љуљања клатна не среће сила тежине или инерције, већ људска воља, која приморава клатно да се љуља. У претпостављеној неслободи преграђене реке, притиснуте биљке или животиње затворене у кавез може се разликовати двојака неслобода – објективна и субјективна. Прва је неостварење воље Творца и има значај само с теистичке тачке гледишта. Ако се претпостави да је Бог створио свет тако да ништа у њега не уноси естетску или моралну дисхармонију и патњу, али је притом остварење ових циљева условио светошћу човека, цара природе, његов грехопад постаје узрок томе да Божија воља наилази на препреке. Али, неслобода твари која се претпоставља приликом призора патње или дисхармоније у њиховом животу, ако се не улази у њено метафизичко значење има чисто психолошки, субјективан значај, који може да послужи као указивање на то колико је дубоко у нама укорењена идеја слободе.[1] Ми сматрамо да су неслободни заграђена река или затворена животиња, зато што смо у брзом току прве и у појавама живота друге склони да замишљамо не просто силу тежине или силу животињских инстинката, већ испољавање нама сличне самосталне воље која затим види да је ограничена, свесна је свог страдања и на све начине се труди да поврати слободу. И у врелу заграђене бујице, и у рици затворене животиње ми ни из далека не претпостављамо једну силу инерције или силу инстинкта, већ исто такво стремљење ка слободи, какво осећамо сами приликом њеног ограничења. Само ово нехотично приписивање наше слободе и других људских црта несвесној природи може давати храну за поезију и уметност уопште. У свим разликовањима стања природе по степену њене слободе може се видети само антропоморфизам, чија је основа несавладива свест о нашој слободи. Исто тако тешко је без допуштања слободе објаснити претпостављену разлику између слободног унутрашњег стања самог човека и стања неслободног човека. Ова разлика се исто тако може објаснити једино с тачке гледишта свести о нашој слободи. Ми сматрамо неслободним пијаног или страшћу заслепљеног човека зато што органски верујемо у веродостојност сведочанства наше непосредне свести о независности од људског ја у нормалном стању, а по поступцима ових људи закључујемо да они делују ван самосвести, ван слободног избора, да, на пример, не плаче сам пијанац већ плаче вино у њему, како се каже у народу.[2] Зато нам се чини да разлика између слободног стања и супротног, а тим пре између унутрашње слободе човека и робовања страстима има смисла под условом вере у објективну реалност слободе, коју по аналогији са представом о себи приписујемо и другим људима и бићима.
Дакле, као разлика ових стања у људима ће постојати објективан значај само у случају ако имамо веру у саму људску слободу, тако и разликовање слободе од ропства у природи није илузија само под условом слободе стваралачке воље и воље која јој се не потчињава. Одузмите веру у слободу човека и све на свету ће имати исту цену, зато што све произлази из једног свеначела; против оваквог закључка није могуће борити се другачије, осим позајмљивањем оружја од индетерминизма.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. По Хартману, она је дата исто толико инстинктивно као и осећање индивидуе.
  2. Лошу услугу детерминизму зато чини Зигварт (Das Problem etc., 1839.), кад желећи да се увери у то да човек може да оцењује поступке каже: “Јер, правилно је рећи за безумног (значи, лишеног слободе) да је то учинио он, а не неко други. Зато ако неко (детерминиста) каже (правдајући се) да није могао да учини другачије, ми ћемо одговорити: али ипак си ти то учинио. Али ако аутор жели да моју урачунљивост упореди са свесношћу безумног, зар се нада да ће ме тиме подстаћи на будност, а не на потпуну апатију и несавесност?”

Comments are closed.