IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O DUHOVNOM OBRAZOVANJU I CRKVENOJ UMETNOSTI
 
ZAPIS O PREDAVANJU VERONAUKE U DVA STARIJA RAZREDA GIMNAZIJE
 
Za vreme vladavine prošlog cara Ministarstvo narodne prosvete je učinilo jedno veoma dragoceno dobro delo za revnitelje hrišćanskog prosvećivanja omladine: dodalo je po jedan čas veronauke u dva starija razreda gimnazija, odnosno umesto jednog časa, odredilo je po dva. Još jedan čas veronauke nedeljno u uzrastu kad se formira ljudska ličnost, i to u uslovima u kojima se probuđena kritička svest mladića sjedinjuje s položajem učenika srednje škole, koji ne može poput studenta prosto da se okrene od materija koje su nepoželjne za njegovu glavu – ovaj dopunski čas je, naravno, snažno oruđe za religiozni uticaj veroučitelja na mlado srce i na mladu glavu. Ali religija nije samo sila, koja potčinjava sebi volju i osećanja svojih sledbenika, ona sadrži i ceo sistem znanja – filosofskog, istorijskog i moralnog karaktera, koja se raspoređuju po odgovarajućim katedrama bogoslovskih fakulteta ili Duhovnih akademija. Izvestan minimum ovakvih poznanja predstavlja neophodan uslov za zvanje obrazovanog čoveka, a njihov nedostatak – predmet sramote, ne samo s religiozne, konfesionalne tačke gledišta, nego i opšte kulture.
Međutim, sa samo jednim časom veronauke nedeljno u starijim razredima gimnazije i uz njeno potpuno zanemarenje u visokoj školi ruski intelektualac u život ulazi kao potpuna neznalica u religioznom smislu, daleko zaostajući za prosvećenim protestantom, koji u nemačkim gimnazijama stiče potpunu osmogodišnju obuku iz biblijske egzegeze, odnosno on u mladosti izučava sav sadržaj biblijskih knjiga, a s Novim Zavetom se upoznaje toliko temeljno i naučno da negatori hrišćanstva koji su toliko popularni u Francuskoj i Rusiji, u nemačkom društvu ne nailaze ni na šta osim na prezir, zato što za opovrgavanje slične kritike, koja računa na bogoslovsku neukost čitalačke publike Nemci imaju sasvim dovoljno podataka u svojim gimnazijskim bogoslovskim predavanjima.
Krajnja oskudnost ovih predavanja u ruskim gimnazijama mogla bi biti unekoliko nadomeštena uz pomoć dva dodatna časa koji su uvedeni dok je ministar bio grof Deljanov, ali avaj, Duhovno-nastavni departman ne samo da nije umeo da iskoristi dobročinstvo koje mu je ukazano, već je, može se reći, samo pokvario stvar.
Pre ove reforme se u šestom i sedmom razredu učila istorija Crkve, a u osmom se ponavljao i svesnije usvajao detaljniji katehizis, koji se učio u četvrtom i petom razredu. Katehizis je sholastički suvoparno, ali kratko, jasno i određeno izloženo hrišćansko učenje – dogmatsko i moralno (istina, s katoličkim primesama). On nije mogao da gane srca, davao je malo apologetskih znanja, bio je obično izlaganje, a ne osnova našeg veroučenja i moralnog učenja, ali ponavljam, ovo izlaganje je jasno i čvrsto. Umesto ponavljanja katehizisa i crkvene istorije u osmom razredu bi trebalo uvesti, koristeći dopunske časove, ili kratak kurs apologetike da bi se mladić zaštitio od snažnog pritiska pokornog i nekritičnog neverja na univerzitetu, ili kako bi se naučno upoznao s glavnim izvorom naše religije, odnosno s Novim Zavetom, uz kratko izlaganje principa pravilnog shvatanja Starog Zaveta. Napokon, moglo bi se uz talentovano i kratko napisane udžbenike spojiti i jedno i drugo.
Ali umesto ovakvog bogaćenja mladića najdragocenijim od svih znanja – poznanjem reči Božije – u predavanja sedmog i osmog razreda je uvedena materija: 1) koja za učenike nije nova, 2) koja je neodređena, inertna i bledo izložena i 3) koja ne samo da ih ne nadahnjuje na živu veru i vrline, već ponekad izaziva pravedno negodovanje.
U sedmom razredu se uči nešto poput hrišćanske veronauke, u osmom – moralno učenje. Programe i same udžbenike za ove predmete napisao je pokojni predsednik Duhovno-nastavnog komiteta, protojerej Petar Smirnov. Teško je zamisliti čime se rukovodio njihov autor dajući umesto sistema neku neodređenu kašu od Filaretovog katehizisa. Ali, prisustvujući više puta maturskim ispitima, a isto tako bivajući u razredima mnogih gimnazija, uvek mi je bilo teško da shvatim da li gimnazijalci odgovaraju sadržaj udžbenika ili prosto svojim rečima prepričavaju ono što još nisu zaboravili iz katehizisa koji su učili u petom razredu. Ranije, pre uvođenja ovih predmeta, dešavalo se da ma kako oskudna znanja religije da imaju učenici koji završavaju srednju školu, ono što su znali, znali su tvrdo i iz katehizisa i iz crkvene istorije. A sad, lišivši se preciznosti znanja iz katehizisa, oni nisu dodali zaista nijednu misao, nijednu činjenicu religiozne spoznaje preko katehizisa u dva starija razreda gimnazije zbog jednostavnog razloga što u ovim čudnim predmetima nema ni jednog, ni drugog. Uostalom, u njima su unekoliko opisani, ali bez ikakve ubedljive sile argumenti protiv katolika i protestanata (od ne tako male važnosti, na primer, pitanja kao što je pričešćivanje hostijama, krštavanje oblivanjem i t.sl.) i zatim nešto poput skrivene polemike protiv L.Tolstoja.
Ali kakva je to polemika?! Dokazuje se da je dozvoljeno štedeti novac, da je dozvoljena potreba da se čovek brine o zdravlju i t.sl. kad bi mnogo korisnije bilo dokazivati pohvalu deljenja svoje imovine i manje se brinuti o zdravlju, a više o spasenju. Ukratko rečeno, umesto uzvišenog učenja Jevanđelja o savršenstvu i bogosličnosti – ovde se nudi moral srećnog buržuja-kvijetiste. Jedna od nesumnjivih vrlina filaretovskog katehizisa jeste to što je moralno učenje hrišćanstva u njemu izloženo bez ikakvih kompromisa sa životom, u svoj svojoj moralnoj čistoti. Nasuprot tome, sadašnji udžbenik je podlegao uticaju seminarskih uputstava u koja je neki nesrećni slučaj nadrobio sve što nije trebalo: i srednjovekoveni egoistički moral sholastike, i protestantsko učenje o slobodi Isusa Hrista s čisto sektaškom obojenošću, i kantovski princip poštovanja svih – i sve ovo bez ikakvog principa koji to objedinjuje, bez ikakve veze s učenjem Crkve. Samo nerazumno učenje ovih programa o ljubavi prema samom sebi, uprkos reči Gospodnjoj (Lk. 14, 26), može da odvoji uzvišenu i plemenitu dušu od ovog poluhrišćanstva, koje rukovodilac zbog neznanja izdaje kao istinito, i pritom netalentovano, bez objedinjujuće misli, bez živih činjenica stvarnog života. Može se otvoreno reći da zaboravivši sve ono što je pročitao i naučio iz ova dva netalentovana, neprincipijelna i prazna udžbenika gimnazijalac zaista ništa neće izgubiti u svom religioznom razvoju, zato što osim onoga što je znao iz predmeta prvih šest razreda, tamo zaista ničeg nema.
Upitaćemo se zašto su se Duhovni departman ili tačnije, tako prosvećeni mislilac kao što je K.P.Pobedonoscev, zadržali na tako nesrećnom izboru religiozno-nastavnog materijala u gimnazijama.
Zbog dva razloga, odgovorićemo. Kao prvo, bilo je uobičajeno razmišljanje o beskorisnosti racionalnog obrazlaganja religioznih istina i polemike s ateizmom, što teško da je tačno, i zato neki nisu želeli da uvode predavanja apologetike ili osnovnog bogoslovlja. Ateizam se kao izvesno raspoloženje teško savladava naučnim argumentima, to je tačno, ali pošto se osim toga ateizam zaodeva u izvesne ili kritičke ili metafizičke naučne sisteme u tom smislu je za svakog obrazovanog čoveka korisno da ima protiv ovakvih sistema naučnu kritiku i zatim pozitivnu filosofiju hrišćanstva, što je sad, nakon uvođenja filosofske propedevtike u program gimnazije, postalo znatno dostupnije nego pre.
Drugi uzrok neuspešnog širenja programa iz veronauke bila je pristrasnost pokojnog Pobedonosceva prema izvesnim licima i partijama, koje su nekad mogle da mu zamene lično proučavanje dela. Protojerej Smirnov, čovek koji je sam po sebi pun vrlina, osim lične naklonosti Konstantina Petroviča smatrao se predstavnikom njemu omiljene filaretovske škole, i osim toga, nekada uzornim veroučiteljem jedne od moskovskih gimnazija. Dopuštamo da je zaista tako i bilo u stvarnosti, ali jedna stvar je lično uticajni religiozni sveštenik, a druga stvar je pisac novih naučnih elemenata proširenog kursa religioznog, pa čak i bogoslovskog obrazovanja. U ovom smislu izuzetno dostojan otac protojerej se pokazao kao potpuno nesposoban, a monopol njegovog programa je bio čvrst zbog položaja koji je zauzimao u Nastavničkom komitetu.
Ovaj program i sve udžbenike koji su napisani po njemu, bezuslovno treba ukinuti. Ministarstvo je dužno da učini bar nešto kako bi bila ispunjena trikratna Najviša rezolucija o nužnosti da se podigne nivo religiozno-moralnog obrazovanja i vaspitanja omladine. Do sada su ove rezolucije ostale bez ikakve realizacije, a treba li govoriti o tome kako glasno vapije život o njihovoj blagovremenosti, o njihovoj hitnoj nužnosti? Zar sveopšta religiozna neukost i neverje koje se brzo širi na toj osnovi i s njim povezan nemoral naše omladine ne govore o tome da je vreme makar za to da se pristupi razmatranju toga kako da se beskorisna trulež koju stariji gimnazijalci dobijaju iz svojih besadržajnih udžbenika zameni ili kratkim određenim predmetom hrišćanske apologetike, ili temeljnim naučnim izučavanjem Svetog Pisma Novog Zaveta po skraćenim udžbenicima duhovnih seminarija?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *