IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O DUHOVNOM OBRAZOVANJU I CRKVENOJ UMETNOSTI
 
U KOM USMERENJEU TREBA SAČINITI USTAV DUHOVNIH AKADEMIJA?[1]
 
Svoje uopštene misli o smeru neophodne reforme duhovnih akademija izložio sam u članku „O specijalizaciji duhovnih akademija“ u „Veri i razumu“ za 1897. godinu; zatim, u referatu Svetom Sinodu za 1905. godinu, a sad, po želji gospodina ober-prokurora Svetog Sinoda po treći put izlažem iste ove misli s izvesnim dopunama. Ove misli koje su već 12 godina poznate u štampi, formirale su se i učvrstile u mojoj svesti u toku 15 godina moje profesorske i rektorske službe na tri akademije i kasnije, u toku 8 godina moje bliskosti životu akademija; dakle, moje ideje se oslanjaju na dvadeset trogodišnje iskustvo.
Akademija ima različit, ali veoma važan značaj i za klir, i za društvo. Naš klir ne crpi svoja teoretska ubeđenja, svoje pastirske metode i svoje poglede na život neposredno iz Božanskog Otrkovenja, koje se proučava od strane izuzetno malog broja duhovnih lica u Rusiji, već iz školskih udžbenika, iz duhovnih časopisa, iz predanja svoje crkvene škole i svoje klase. Svi ovi, i štampani, i živi izvori duhovnog života našeg klira su do početka XIX veka predstavljali nešto skladno, što se čvrsto sraslo i što je postalo prilično zatvoreno, čak i pomalo odvojeno i od života društva, i od života naroda. Najviša rukovoditeljka ovog sveta pojmova, navika, raspoloženja, i dobrih, i loših, bila je akademija. Na nju je s pažnjom i poslušanjem gledala seminarija, na seminariju su gledali klir, i u poslednje vreme, eparhijske srednje škole; akademskim i seminarskim idejama bili su ispunjeni i duhovni časopisi, i eparhijske novosti. Neki uticaji u crkvenom životu su sve više i više gubili svoj značaj. Porodica sveštenika, koja se od davnina utvrdila na principima narodnog svakodnevnog života, odnosno polumanastirskog života, postepeno je menjala svoje običaje tradicijama eparhijskih srednjih škola; bogosluženje je čak u seoskim crkvama s uvođenjem dečjih horova koje su sačinjavali učenici, sve brže i brže gubilo punotu i uzvišenost svog sadržaja i umesto toga ispunjavano je spoljašnjim muzičkim i ceremonijalnim efektima po ugledu na bogosluženja seminarijskih hramova-soba, u kojima se odvijalo po ugledu na skraćene službe crkava akademije. Odnos sveštenika i popadija prema školi, prema propovedi, prema izboru novina i drugog štiva – sve se to usmeravalo na ovu ili onu stranu pod uticajem ovog ili onog usmerenja lokalne seminarije, na kojoj se sa svoje strane odražavao život akademija i njihovog savremenog raspoloženja.
Dok sam imao prilike da gledam na život crkvene škole iznutra, naravno, u meni je preovladavalo raspoloženje nezadovoljstva, nezadovoljnosti zbog inertnosti i kolega, i učenika, za usvajanje božanske revnosti za veru, usrdnosti za crkvenu molitvu, življeg učestvovanja u moralnom životu društva i naroda. Ali pošto je veći deo inertnih ili neprijateljskih elemenata škole odlazio na stranu ili je ostajao u crkvenoj sredini kao pasivna pojava, prilikom gledanja na značaj akademije i seminarije spolja, iz života i tradicije samog klira (što mi je postalo dostupno kao eparhijskom arhijereju) imao sam prilike da vidim drugu stranu medalje. Duhovna škola je glavni i skoro jedinstveni odlučujući faktor sveg pastirskog dela u Rusiji, sve one ogromne zavisnosti našeg opštenarodnog života od sveštenika. Istina, sreću se ponekad samouki pastiri, sreću se pastiri koji su se svojoj „duhovnoj umetnosti“ naučili kroz reč Božiju, kroz opštenje s manastirskim starcima, napokon, kroz iskustvo i kroz nevolje sopstvenog života, ali takvih je manjina, a ogromno mnoštvo naših klirika, seoskih sveštenika, gradskih protojereja, pa čak i arhijereja – jeste svecelo proizvod svoje porodične klase, svoje seminarije, svoje akademije, i to pre svega akademije. Zakonodavci koji misle da započnu preporod klira od korenitog reformisanja seminarija čine grešku; seminarija je mesec koji može samo da odražava svetlost sunca, a ono za nju jeste i biće akademija. Tako će biti i zbog toga što iz akademije seminarija dobija svoje učitelje i načelnike, i zato što njeni nastavnici, odvojeni od vanklasnog života, ni otkuda ne crpu i neće crpeti rukovodeće ideje u bogoslovskoj i pastirskoj oblasti, osim iz akademija i akademskih izdanja.
Ostajući u uslovima zatvorenog života, predavači seminarije i akademije ne podozrevaju kakav ogroman značaj imaju u životu klira i celog naroda, i kakav bi mogli da imaju u životu društva. Koliko oni ispunjavaju svoje prizvanje za narod biće jasno iz daljeg opisa života akademije, naučnog i nastavnog.
Svetsko društvo ili inteligencija, kao i svetska škola, naravno, za pastirsko delanje predstavljaju njivu punu korova; kad ne bi bilo novine zakona o slobodi savesti, kad ne bi bilo izvesnog ostatka nacionalnih osećanja u nama, kad se uopšte zasad ne bi sačuvalo nekoliko različitih teškoća za izdaju svoje vere, naravno, naša inteligencija bi pojurila iz Crkve ili u protestante, ili u slobodne mislioce. Ali zasad je još nešto drži, a da li će je dugo držati ne zna se, i to u znatnoj meri zavisi od naših akademija, ili, govoreći tačnije – od toga da li će najviša crkvena vlast napokon poželeti da ih usmeri na korist vere i Crkve, o čemu se kod nas najmanje brine.
Daleki smo od toga da se varamo da društvo navodno „žudi za svetlošću“, „traži Boga“, da traži „moralnu obnovu“, da ga od Crkve navodno odvajaju samo nesporazum i međsobno nerazumevanje, koje je uzrok za to što društvo trči za lažnim močvarnim vatricama sektaša ili istih takvih hlistova-intelektualaca kao što su Rozanov i Mereškovski. Sigurni smo da je glavni uzrok otuđenosti zla volja, kao što je Gospod rekao: Jer svaki koji čini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka svjetlosti, da se ne razotkriju djela njegova, jer su zla (Jn. 3, 20).
Međutim, koliko osim toga ima drugostepenih uzroka koji od Crkve ne otuđuju samo zle, već i one koji nisu potpuno zli, a i one koji uopšte nisu loši! Naravno, glavni od ovakvih uzroka sastoji se u svakodnevnoj otuđenosti pastira Crkve od društva: u ovoj nevolji akademija neće moći odmah da pomogne, ali na njenoj direktnoj odgovornosti leži drugi, vrlo bitan uzrok duhovne bespomoćnosti onih odbačenih ili odbacivanih Hristovih ovaca, koje Ga traže, ali dugo ne mogu da nađu. To je otuđenost crkvene misli od onih interesovanja – filosofskih, moralnih i društvenih, kojima živi društvo. Za ovo nije kriva samo klasna razjedinjenost. Naprotiv, težnja da se sliju s društvom obuzimala je mnoga duhovna lica, posebno u prestonicama, čak i preko poželjne mere, i šta se desilo? Ispostavilo se da je pokušaj izuzetno neuspešan. Oci su govorili u duhu liberalizma, a ismevali su ih liberalni novinari i nazivali studentkinjama; oci su govorili u duhu sentimentalizma, a njihove slušaonice su prazne; oci se upuštaju u najsmeliji racionalizam, a njihovi slušaoci u religiozno-filosofskom društvu ne mogu da shvate o čemu oni zapravo pričaju. 1890. godine u Petrogradu, kasnije u Moskvi i u Kijevu, sagrađene su ogromne divne sale za bogoslovsko-filosofska predavanja intelektualnom društvu, i šta se desilo? Nisu mogli da organizuju ova predavanja bez obzira na akademske korporacije, stotine veroučitelja i dr. Morali su da posade na stolice starice u maramama i dugim kaftanima i da im čitaju žitije svetitelja Nikolaja ili opis Solovjeckog manastira. Ne sporimo, korisno je i ovo, ali ne trebaju zdravi ljekara nego bolesni (Mt. 9, 12), a takvih duhovnih lekara se za naše društvo nije našlo u našim akademijama. I što je posebno važno, što se više akademije udaljuju od svog starog crkvenog života, što se više trude da poprime obličje univerzitetskog života, tim dalje bivaju od društva, tim su nesposobnije da ga shvate i da ih ono shvati. Negatori i skeptici ih se klone s gađenjem, a verujući elementi inteligencije, poput samarinskog kružoka u Moskvi, s ozlojeđenošću su izgubili nadu u akademije, smatrajući da imaju samo klasne potrebe i interesovanja, a nipošto ne religiozne. Zaista, što više naša akademija stremi ka tome da ide putem liberalizma i otuđenja od Crkve, tim jače se zamršuje u mrežama najplitkije klasne borbe: za rektorsku dužnost bez primanja sveštenstva, za povećanje plate, za potiskivanje monaštva i t.sl. – ne može da kaže ništa idejno, ništa stvaralački, već samo „trese goru, a rađa se miš“. Drugačije, naravno, nije ni moglo da bude. Šta će dati armija, ako bude htela da u njoj bude što manje vojničkog? Šta će dati trgovački sloj, ako poželi da trguje što je manje moguće, ili medicina, ako bude negirala svoju terapiju?
Našem društvu su potrebne teoretske osnove religije. Ono se sve bolje upoznaje s njenim negiranjem na osnovi – filosofskoj, prirodno-naučnoj, sociološkoj, ekonomskoj, istorijskoj, pa čak i egzegetskoj (Renan ili Tolstoj), a odgovor od akademske nauke ne čuje, dalimično zbog toga što akademija ne ume da natera druge da je slušaju, a delimično zbog toga što ona ove odgovore i nema. Zato je polazna tačka našeg govora o akademskoj nauci i poželjnim reformama u njenom predavanju studentima i u njenom razvoju u delima profesora.
Most između bogoslovlja i svetske nauke jeste osnovno bogoslovlje, ili apologetika, ili takozvani „Uvod u bogoslovlje“; ali apologetski element ulazi u sve oblasti bogoslovskih nauka, odnosno i u Sveto Pismo, i u istoriju Crkve i u sve sisteme različitih bogoslovlja; može se reći da on preovladava u svim onim predmetima toliko da ograničava, sužava izlaganje samog pozitivnog sadržaja predmeta. Ali šta? Ovaj vladajući element u bogoslovlju, isto kao i sama katedra apologetike zaostaju za savremenim tokom misli tačno pola veka; ne samo to: ona ne daje nade da će napredovati evo već 35 godina, upravo od onda kad se pojavila serija prevoda nemačkih i delimično francuskih i engleskih apologija protojereja Zarkeviča. Naša nauka se bori sa senkama pokojnika. Ona kao da nije čula da umovima više ne vlada materijalista Fogt, već vladaju L.Tolstoj, Marks, V.Solovjov, Niče, dekadenti i dr. Jer, to nisu imena pojedinih pisaca: to su čitava učenja, čitavi sistemi, koje su razradile velike škole naučnika, koji proniču i u empirijsku nauku, i u književnost i u univerzitetsku i novinsku veru, odnosno, koje su se pretvorile već u živo predanje, koje mlade glave prihvataju zaista u celosti, kao objedinjujući društveni katehizis, kao ono raspoloženje široke sredine u koju stupa svaki student, svaki intelektualac.
A šta je s akademijama? One svečano ćute. Nekoliko ovlašnih zabeleški u duhovnim časopisima, dve-tri monografije poput Gusevskih, koje su napisane po starim, preživelim šablonima: šta one znače protiv čitavog mora mastila koje je izliveno na univerzitetima, u redakcijama, u štamparijama radi propovedi savremenih lažnih učenja? Nemoćno ćutanje akademija zapanjuje tim više što ih ova lažna učenja izazivaju na boj, polivaju kofama blata, proglašavaju dvestagodišnju delatnost akademija beskorisnom, čak i štetnom za kulturu, i za samo hrišćanstvo. O tome se viče i s desne strane: podiže se čitav pravac koji izjavljuje da kod nas dogmatika i etika ni iz daleka nisu saglasne sa svetootačkom i s vaseljenskim saborima, da smo se preko „Velikog katehizisa“ Lavrentija Zizanija nakupili latinstva, a da to ni sami nismo primetili, a da smo etiku preuzeli od Kanta, da je dogmatsko učenje o satisfakciji, o tri služenja Isusa Hrista i o mnogom drugom, nepoznato svetim ocima, da je pojmove časti, ljubavi prema samom sebi, poštovanja prema svima naša etika preuzela ili iz rimskog prava ili od Kanta. Drugo je pitanje da li su ovi kritičari u pravu ili nisu, ali oni blate lice naših akademija, prekorevaju ih za neshvatanje hrišćanstva i za samu neukost. Tolstoj i Mereškovski pišu o tome u liberalnim časopisima i knjigama, a ovi u duhovnim časopisima, ponekad čak i u akademskim (na primer, prof. Svetlov), i šta? Naši profesori s povišenim samoljubljem ćute, praveći se da to ne ne primećuju, iako „to“ ne mogu da ne primećuju ne samo njihovi studenti, već ni seminaristi, čak i iz srednjih razreda.
O čemu se onda radi? Odgovor je vrlo prost: nemaju od koga da prepišu. Nemci nisu imali Tolstoja, Marks kod Nemaca nije naročito popularan, a i u društvenoj svesti se nekako ne povezuje s religijom, Nemci ne poštuju ludog Ničea, Nemci nemaju ni Mereškovskog, ni s druge strane, Svetlova i Tarasija. Profesori su izgubili svoju nauku, ponekad istina, i smešnu veličinu: oni osećaju da njihova predavanja ne dotiču religiozne i moralne interese društva, čak ni crkvenog društva. Oni imaju kritiku Lajbnica i Volfa, socinijanaca i deista, ali kome je to danas potrebno?
I evo oni, kao da se izvinjavaju za svoje požutele sveske, izvlače ih krišom iz džepa, i ponekad su čak zadovoljni kad se umesto šest redovnih slušalaca pojavi samo troje. Ovakav njihov odnos prema auditorijumu guši u njima energiju za razradu naučnih pitanja, i oni ili potpuno ostavljaju pero ili se upuštaju u oblast klasne polemike, u oblast političke i religiozne opozicije, gde je u kritici potrebna samo drskost, a u pozitivnim materijama – magla i neodređenost, kako bi se ugodilo svima.
Teško da će se u Rusiji naći druga specijalistička škola koja je do te mere izgubila veru u sebe, i u svoje naznačenje, i u svoju specijalističku nauku. U toku 1905-1906. godine akademije su otvoreno kapitulirale pred univerzitetima: molile su da budu primljene u njih u svojstvu bogoslovskog fakulteta obećavajući vrlo otvoreno da će preći na složno negiranje svega onoga što su branile 200 godina; u tom cilju religioznog negiranja dovoljni su samo nemački uzori na svim bogoslovskim katedrama; ali avaj, neosvojivi predmet akademskih želja, odnosno univerzitetska profesura, odbacila je njihov predlog, kao što je čarobnica Naina iz bajke odbacila Fina. Naravno, ne saosećaju svi profesori akademije s izdajom svojih drugova, ali zašto ništa ne preduzimaju? Jer, treba odgovarati onima koji pitaju nezavisno od toga da li nam je suđeno da imamo četiri slobode[2] i ustav, građanski brak i narodnu miliciju. Odgovor je – oni su i pre bili bojažljivi, a sad su potpuno preplašeni, potišteni i ne mogu sami da se prihvate posla.
Potrebno je da crkvena vlast pozove profesore akademija na nov plodan bogoslovski rad.
1) Sam Sinod treba da izda okvirne programe akademskih nauka, kao što to postoji u Ministarstvu narodne prosvete i kao što je Sinod počeo da radi u toku poslednjih godina života mitropolita Joanikija. Između ostalog, u nauku osnovnog bogoslovlja treba uvesti analizu svih pomenutih lažnih učenja i zahtevati ga od sva četiri predstavnika ove katedre; tada će oni morati ili da se probude ili da odu, a za studente će postati apsolutno nemoguće da se u slušaonicama ravnodušno odnose prema onome o čemu sami stalno raspravljaju po hodnicima.
2) Po sistemu dogmatskog i moralnog bogoslovlja nauka treba da razjasni za sebe šta je u njoj čisto crkveno bogootkriveno, a šta je uneto sa strane. U ovaj posao je studente pokušao da uvede profesor moralnog bogoslovlja protoprezviter Janišev u poslednjim godinama službe s čijim završetkom je jako opalo interesovanje za bogoslovske nauke na našim akademijama. U program ovih nauka treba uvesti veliku glavu – njihov odnos pre zapadnog uticaja na pravoslavno bogoslovlje i posle njega.
Reći će: ali zar mislite da jednim dekretom sinoda, da uz pomoć jednog ili deset paragrafa probudite život i misao na akademijama? Zar nije o njima napisana poznata pesma:
„Ustavi strogi jesu,
Pisani vilama jesu“ i dr.
Kakav ćete izvor umnog buđenja i odvažnog stupanja u borbu misli protiv negiranja naći u ovoj zatvorenoj sredini?
Odgovor: mnogo će učiniti i sam poziv, i mnogo je činio sedamdesetih godina, kad se najviša crkvena vlast potpuno okrenula od živog učestvovanja u umnom životu akademija, kojima je ranije Sinod zadavao čas da sastave sisteme, čas program, čas prevod Biblije na ruski jezik. Naravno, ustav i poziv su spoljašnji izvor podstreka, potreban je u unutrašnji, gde je on?
3) Kao odgovor na ovo pitanje nudimo svoju glavnu misao o korenitom reformisanju akademske nastave. Na akademijama ne treba po delovima, već u celini izučiti svetu Bibliju, i istoriju domaće pismenosti, ili patrologiju.
Obično studenti na akademijama slušaju duge i beskorisne hipoteze o vremenu, mestu i cilju pisanja svake biblijske knjige i ostaju potpuno neupućeni u njen sadržaj, izuzev nekoliko odlomaka spornih u nauci. Pretpostavlja se da je Biblija poznata sutdentima još po časovima iz seminarije, ali je ova pretpostavka još besmislenija nego što je smatrati istoričarem svakoga ko je savesno naučio gimnazijski kurs Ilovajskog. Nije moguće biti bogoslov-mislilac bez poznavanja Biblije, a nju ne znaju oni koji završavaju akademiju, osim dvojice, jednog, ili čak nijednog studenta; nju ne znaju ni profesori, često je na znaju ni profesori Svetog Pisma, koji su ceo svoj život proveli na (izradi uvodnih podataka za svete knjige) ili koji su specijalizovani samo za jedan deo Biblije, kao na primer, pokojni Jakimov, Gorski P.I., i drugi koji su još uvek živi. Iz ove nauke ne treba imati 2 ili 4 predavanja, već po 16, odnosno po 4 svake godine i treba rastumačiti naučno sve knjige Starog i Novog Zaveta.
Svaki hrišćanin, koji je izučio Bibliju, biva moralista i delimično religiozni filosof, a kad bi je u celini izučili naši studenti akademije, mladići s filosofskim obrazovanjem i istorijskom perspektivom, samim tim bila bi okončana jalovost akademske nauke: pojavili bi se i smelost misli, i stvaralaštvo, i moralno nadahnuće.
4) Bogoslov treba da poznaje svu patrologiju upravo u onom stepenu okolnosti, u kojoj se obično uči na akademijama do Kiprijana ili do Origena, a za to je potrebno da se iz patrologije imaju ne 4 i ne dva predavanja, već 16, odnosno po 4 na svakoj godini. Oce Crkve uopšte ne poznaju naši studenti, ne poznaju ih ni profesori, izuzev jednog-dvojice. Zato oni i moraju da ponavljaju za luterancima da druge tumače Božanskog Otrkovenja ne znaju. Nedostatak bogoslovskog mišljenja, lišenog patroloških poznanja, ogleda se uglavnom u tumačenju istina koje su potrebne za pastira i veroučitelja, moralnih istina; veliki moralista može biti samo čovek s velikim iskustvom, svet čovek, a takvih kod protestanata nije bilo i nema, i od toga i zavisi krajnja beživotnost savremene bogoslovske etike – upravo one oblasti bogoslovskog znanja, kroz koju se otkriva posebno širok put za uticaj na društvo i posebno moćan polet religioznog nadahnuća, jer se ovde Božansko Otkrovenje podudara s iskustvom našeg, i unutrašnjeg i spoljašnjeg posmatranja.
Naravno, poželjno je da naša akademska nauka ponudi svojim slušaocima već gotove, razumno i saglasno s predanjem Crkve izgrađene sisteme u zamenu za sadašnju mrtvu sholastiku; ali ako akademijama bude suđeno da dočekaju ovakav procvat bogoslovskih nauka, u kojem ne bi bila objašnjena samo Bogom data istinitost, već i živa razumnost, i uzvišena svetost svih naših dogmi, moralnih zahteva i crkveno-disciplinskih obaveza, to može da se desi samo na osnovu neposrednog upoznavanja naučnih radnika sa svom punotom, i Svetog Pisma i Svetog Predanja, a ne samo posredstvom školskih sistema pritom sagrađenih van istinske Crkve na osnovu Aristotela, Tome Akvinskog, Lutera i Kanta i koji su samo delimično izbrušeni tako da liče na Pravoslavlje. Istina je i to da se neće odmah, možda ne u toku prvih pet godina, probiti živa bujica istinske pravoslavne i nacionalne nauke, ali se zrno za njen slobodan rast sadrži u tome da se učenje Crkve usvaja neposredno od nje, a ne iz komadića i krhotina.
5-6) Isto tako treba da bude postavljena istorija Crkve, crkveno pravo, pri čemu student akademije sam mora da pročita i da poznaje trojicu najstarijih istoričara Crkve i da poznaje „Knjigu pravila“, onako kao dobar učenik – katehizis, a danas ovu knjigu studenti uopšte ne poznaju, ne poznaju je ni profesori, čak ni najviši klir.
7) Crkva nije pojava iz istorijske prošlosti. Ona živi i danas, njen svestan služitelj, uzvišavajući se nad verujućim narodom po filosofskom razvoju, ne sme biti otuđen od onog poleta molitvenog duha, one ljubavi pune sveštenog straha prema živom opštenju s Bogom i svecima, koja je toliko svojstvena našim crkvenim zajednicama, našem verujućem narodu. Otkako se crkveno mišljenje udaljilo iz opštecrkvene životne sredine i zatvorilo u život klasne škole, hrišćani su svoje opštenje s nebom usredsredili pretežno u oblast osećanja, u oblast lepog.
Zato je neophodno da bogoslovi ne budu neuki u ovoj srži vere naroda, kao što danas većina njih jeste. Na akademijama treba osnovati katedru istorije crkvene umetnosti, s koje bi se predavala i istorija crkvene arhitekture, i slikarstva, i pojanja; ovde slušaoce treba upoznati sa svim poznatim hrišćanskim svetinjama, uvesti nešto poput crkvene geografije s opisima najvažnijih religioznih i bogoslužbenih običaja različitih pravoslavnih naroda. Ničega toga u savremenoj akademiji nema i nije ga ni bilo: njeni diplomci i magistri često nemaju pojma o hrišćanskom Jerusalimu, ne mogu da nabroje Autokefalne Pravoslavne Crkve i pravoslavne narode; studenti Moskovske akademije često ne znaju gde počivaju mošti svetog Petra, Aleksija, Jone i Filipa, a Kazanske – gde su mošti svetog Gurija, Varsanufija, Germana i ko su oni bili.
Kraći odlomci iz istorije crkvene arhitekture i slikarstva se nekad predaju s akademske katedre crkvene arheologije i liturgike, ali ih treba podeliti na dve samostalne katedre, pridodavši tome istoriju i analizu bogoslužbenih činoposledovanja i praktično proučavanje različitih savremenih bogoslužbenih običaja.
8-10) Liturgiku, homiletiku i pastirsko bogoslovlje treba da predaju samo duhovna lica, a i ostali bogoslovski predmeti mogu se prepustiti svetskim licima samo na određeno vreme, odnosno na tri godine, a zatim ona treba da prime sveštenički čin ili da traže drugu dužnost. Postoji pravoslavni bogoslovski fakultet u Austriji, na Černovickom univerzitetu: tamo svi profesori prezviteri i svi studenti nose duhovno odeću, kao crkveni klirici. Isto postepeno treba uvesti kod nas. Bogoslovsko mišljenje i bogoslovsko razumevanje zahtevaju ljubav i molitvu ispunjene sveštenim strahom, a šta znači to što nastavnici izbegavaju sveštenički čin, ako ne maloverje i ravnodušnost prema Crkvi? U svoje vreme oni su bili posvećeni u stihar, a zatim su sveštenom zvanju pretpostavili svetski čin, a takve 7. pravilo IV Vaseljenskog Sabora predaje anatemi. Ako čak i predavači gore navedene tri crkveno-praktične nauke ne budu obučeni u svešteničko zvanje, i same ove nauke, zbog kojih duhovne škole i postoje, jer njihovi pitomci treba da nauče da služe u crkvi, da propovedaju reč Božiju i napasaju Hristovo stado – same ove nauke je bolje ukinuti, zato što u sadašnjem stanju stvari u ustima svetskih profesora one izgledaju samo kao ruganje: obaveznu propoved studenti svake godine prepisuju, umesto umeća propovedništva slušaju samo istoriju propovedničke literature, a umesto pastirskog bogoslovlja – odlomke iz patrologije.
11-15) Filosofske nauke (logika, psihologija, istorija, filosofija i metafizika) su, istinu govoreći, jedine koje studenti slušaju s izvesnim interesovanjem; naravno, one ne treba da budu skraćene po svom obimu, isto kao ni ruska književnost, zato što ona pred studentima otkriva umni i svakodnevni život našeg društva, koji im je potpuno nepoznat. Ali takve veštački angažovane i nefakultetske nauke, kao što su istorija drevnih civilizacija, srednja i nova istorija, latinski i grčki jezik i istorija stranih književnosti, bezuslovno treba da budu isključene iz predmeta duhovnih akademija kao predmeti koje ne uči niko od studenata, koje loše predaju profesori, koji su završili seminarije, i koje se osim toga predaju u trajanju od dve nedelje – kao predmeti koji zbog svoje nezanimljivosti (s fakultetske tačke gledišta) raslabljuju usrdnost i pažnju učenika i primoravaju ih da od prve godine izbegavaju da dolaze na mnoga predavanja. Zbog toga treba da budu isključene i bogoslovske, ali veštački stvorene nauke – biblijske istorije i biblijske arheologije, jer njihov sadržaj u potpunosti sadrži nauka Svetog Pisma.
16-18) Zato na tri samostalne katedre treba podeliti „Razobličavanje raskola“ i „Razobličavanje inoslavlja i sektaštva“, priblizivši prvo nauci crkvenog prava i liturgici, a drugo dogmatskom i moralnom bogoslovlju. Izučavanje sekti i polemike protiv njih na našim akademijama uopšte ne postoji, upravo zato što su ove sekte vrlo bliske luteranstvu, koje se na akademijama toliko poštuje. Mislimo da je bolje učiniti sledeće i otvoriti: jednu katedru – komparativnog bogoslovlja i polemike s latinstvom, drugu – polemike s protestantizmom i sektama i treću – polemike s raskolom i hlistovštinom.
Praktično bavljenje studenata pastirskim i misonarskim naukama treba da se izražava u držanju propovedi i njihovoj analizi, u oglednim časovima veronauke u nižim i srednjim školama, u učestvovanju u protivraskolničkim i protivsektaškim besedama, na šta će rado pristati razni knjiški moljci, čak i na akademijama. Međutim, studentsko propovedništvo ne treba da se ostvaruje uz onu ravnodušnost profesora homiletike i polemike, kao što je to bilo do sada. Profesor ne sme da ostavi nijednog od svojih slušalaca bez uputstava, kako povodom sadržaja njegovih pouka, tako i povodom njihovog držanja. Osim toga, studentima treba da bude otvoren pristup kod najboljih savremenih pastira i staraca, kako bi videli kako dobar pastir može da podigne dušu hrišćanina, a sad znaju za to samo iz romana Dostojevskog „Braća Karamazovi“. Osim toga, radi oživljavanja predavanja treba organizovati da studenti analiziraju svoje semestarske radove koji obično bivaju isti kao bilo koji magistarski rad starijih studenata univerziteta. Ovakvih semestarskih radova studenti pišu devet u toku celog školovanja, a deseti je magistarski. Može li se smatrati za normalno da drugovi, koji žive i rade u istoj sobi, ne podele jedni s drugim plodove svojih dvomesečnih napora, ponekad vrlo marljivo urađene i talentovane radove? Zar su čoveku misao i razum dati da bi ih krio od drugih?
Samo zadavanje semestarskih radova ne sme biti individualna stvar profesora, kao što to sad biva! Treba razmotriti teme na konferenciji i postaviti stvari tako da svaki student od devet dela napiše jedno egzegetsko, jedno o izradi drevnog dokumenta, jedno etičkog sadržaja, jedno iz književnosti, jedno polemičko ili kritičko itd. Pritom mladu misao treba podsticati na samoinicijativu, a ne navoditi je na večito kompiliranje, kao što je to sad uobičajeno, zahvaljujući čemu se umni talenti na akademiji ne razvijaju nego se gase: u semestralnim delima može se susresti blistavo vrcanje talenta i stvaralaštva, u diplomskom se student trudi da se sakrije iza mnoštva citata, magistarski se pišu ili prepisuju uvek po šablonu istorijskih monografija, a doktorski radovi ako nisu kompilacija, onda su plagijat.
Sve ove misli o sadržaju i načinu predavanja nauka i o delima neophodno je izraziti ne kao blagočestivu želju, već u preciznim paragrafima ustava, ali mi ne nudimo nacrt samog ustava, već nacrt uputstava za njegovo pisanje. Sigurni smo da će se prilikom ispunjavanja navedenih uslova u profesorima i studentima sigurno probuditi interesovanje za svoj posao i nadahnuće za rad, a kad se ovo desi, akademija više neće ostati van života, van društvene misli, van religioznog uticaja na društvo i narod. Tada će početi da vri život u seminarijama, probudiće se i stariji klir, a novi se neće prihvatiti svog posla s onom nezgrapnom stidljivošću, koja odaje čoveka, koji nije siguran u ispravnost svog posla ili nije s njim upoznat, već će ući u svoju pastvu kao poslenik, koji je već iskusan i u propovedi, i u predavanju, i u savetovanju, i u zastupništvu društvene molitve. Zašto kao takvi u život izlaze sasvim mladi katolički sveštenici, koji su vaspitani u spoljašnjoj izolaciji od života, u uslovima strogog poslušanja i s vrlo siromašnom rezervom znanja? Zato što oni ne počinju od početka pastirsko delanje, već nastavljaju istu delatnost i život, koje su provodili u školi, koja je svecelo prilagođena njihovom životnom prednaznačenju. Tamo, što je katolički sveštenik mlađi, tim je njegovom sećanju bliža seminarija, akademija ili univerzitet, tim je on nadahnutiji i vatreniji, a kod nas dobar pastir treba svemu da se uči od početka, ako ne želi da ostane tuđ ljudima i Bogu.
Ako je akademija svesna sebe kao crkvene škole pravoslavne veroispovesti, koja se bori sa zabludama neverja i jeresi, da li će biti moguće da joj bude teška zavisnost od lokalnog jerarha? I zar nije bilo jasno 1905. godine i danas da akademiji nije bila teška zavisnost od samih jerarha, već od Crkve, od veroispovesti, koju ona nije htela da brani, već da reformiše, iako nije imala za ovo nikakve teoretske uslove osim revolucionarnog žara? Ustanovi, koja čvrsto i energično ispunjava svoje prednaznačenje, samo načalstvo daje nova i nova ovlašćenja, a kome je ovo buntovno zahtevanje slobode od poslušanja duhovnom ocu, svojstveno osim „bludnom sinu“? U osnovi ovih stremljenja naše akademije ne leži čak ni naučni racionalizam, već prosto zavist prema položaju univerziteta, poput zavisti raznočinca prema plemiću ili tačnije, poput stalne zavisti nerazumnog Izrailja prema neznabožačkim narodima. Univerziteti i druge visoke škole nisu hteli da ostanu u potčinjenosti svojih nadređenih, ministara. Ali oni su u svoje opravdanje navodili to da ministri ponekad uopšte nisu ljudi nauke, i u svakom slučaju nisu stručnjaci za sve fakultete. A bogoslovlje nije spoznaja odrešena od crkvenog života. Glavni učitelj lokalne Crkve je arhijerej, i njegova glavna obaveza se sastoji u tome da se narod uči bogopoznanju (2. pravilo VII Sabora), a on onda od sebe poverava ovo prezviterima i čtečevima (33. pravilo VI Sabora), i zato bogoslovska škola, koja nije u poslušanju i pod upravom episkopa, jeste protivkanonska ustanova, i naravno, nisu revnost za slavu Božiju, već suprotne pobude bile u osnovi autonomnih stremljenja akademije 1905. godine, što je uostalom, ionako poznato svima i svakome.
Zato, prelazeći na govorenje o administraciji akademije izjavljujemo da sad, pre izrade i uvođenja novog ustava, lokalnim jerarsima treba odmah da budu vraćena sva njihova prava i ovlašćenja u odnosu prema akademijama koja su utvrđena ustavom iz 1884. godine koji je odobren s najviše instance, a koja su ograničena „Privremenim pravilima“ iz 1905. i 1906. godine. Bez ovog preliminarnog uslova, odnosno bez ukidanja „Privremenih pravila“ biće nemoguće uvesti bilo kakve ispravke u život akademije i ona se uopšte neće, kao ni ove tri godine, usklađivati s religioznim zahtevima društva i naroda, uopšte se neće smatrati da služi Hristovoj Crkvi, već će postojati samo za potrebe profesora i studenata; to neće biti crkvena škola, neće biti čak ni škola, već potrošačko društvo, kao što već i jeste od 1906. godine.
Da bi bogoslovska nauka živela, a ne dremala, da bi se ona pisala, a ne prepisivala od inoslavnih Nemaca, da bi akademija bila rukovoditeljka religioznih ideja društva i klira, a ne mrtvo brvno u očima prvog i izvor sablazni za drugo, da bi se narodni i crkveni novac davao za nju kao za ustanovu koja je dragocena za Crkvu, a ne kao za parazita koji je za nju beskoristan, i čak štetan – njeno ustrojstvo ne treba pomeriti nalevo od ustava iz 1884. godine, već nadesno: ona je i po onom ustavu bila duhovna ustanova ne toliko po svom sastavu i po svom ustavu i po svom ustrojstvu, koliko jedino po genealoškom poreklu svojih nastavnika i studenata.
Studentima treba skinuti njihove poluvojničke mundire s dugmadima garde i obući ih u duhovnu ili poluduhovnu, polunacionalnu odeću. Treba najstrože zahtevati da svake nedelje učestvuju u bogosluženjima; treba tačno odrediti minimum bogoslužbenog sveštenodejstva po cirkularu Svetog Sinoda iz 1889. godine. Treba popuniti dva ili dva i po sata bogosluženja s maksimalno preciznim izvođenjem stihira, irmosa i tropara, a koncerte s erotskom koloraturom ukinuti; neka akademsko bogosluženje bude uzorno za dobre parohije, a ne sličica „kako ne treba služiti“, što je do sad ipak bio slučaj u većini akademija. Studenti treba da smatraju za čast da po redu služe u oltaru, da poju i čitaju za pevnicom, a za onoga kome je to neprijatno, nema mesta u Duhovnoj akademiji. Studenti ne smeju imati nikakvu organizaciju: ni zborove, ni predstavništva, vrata načelnika uvek treba da budu otvorena za sve, iako rektor obavezno treba da bude episkop, a inspektor – arhimandrit ili protojerej.
Povinujući se nadređenima i rukovodeći se u životu smirenjem koje dolikuje omladini, studenti akademije u odnosu na studente ostalih škola imaju ogromnu prednost – pravo društvenog učiteljstva u Crkvi, a za ovo pravo treba da uzvrate najposlušnijim i najsmirenijim ispunjavanjem obaveza, i zato u novom ustavu moraju biti vaspostavljene sve disciplinske obaveze studenata Duhovnih akademija, koje su izložene u ranijim (1884-1902.) cirkularima i instrukcijama.
Što se tiče formalnog uređenja administracije akademija, i između ostalog, života studenata, o tome sledi nacrt uputstava profesora M.A.Ostroumova. Sa svoje strane samo smatramo neophodnim da u pravila o ponašanju studenata bude uneta misao o tome da u religozno-crkvenom životu nema mesta za frazu: „Studentima kao odraslim ljudima nije potrebna vaspitna disciplina.“ Naprotiv, što je svesniji postao život hrišćanina (a služitelja Crkve posebno), on tim više stremi ka tome da usavrši svoju dušu podvizima pobožnosti i poslušanjem. Najviše crkveno zvanje ne smanjuje, već umnožava broj spoljašnjih ograničenja u životu klirika. Sveštenik, na primer, ne sme ni da puši, ni da odlazi na predstave, ni da igra, ni da jaše; episkop je još više ograničen u svom svakodnevnom životu: i jedan i drugi su vezani strogim poslušanjem.
A ovaj princip mora postojati u životu studenata Duhovne akademije kao lica, kojima akademska diploma daje pravo na jerejsko zvanje, i pritom na izuzetno važnim mestima – veroučitelja, inspektora, člana konzistorije i t.sl. Zato akademsko rukovodstvo ima pravo i obavezu nadziranja ponašanja studenata i njihovog vaspitavanja sugestijama, ukorima, kaznama i t.sl. koje su u vezi s ovim nadzorom, jer upisujući u sertifikat visoku ocenu za ponašanje akademska inspekcija preuzima na sebe odgovornost pred celom Crkvom za to da je njen pitomac dostojan visokog zvanja sveštenika.
Obavljati inspekciju po metodama univerzitetskog života znači imati monopol na crkvena ovlašćenja u smislu čisto klasnih, kastinskih interesovanja i podvrgavati se Hristovoj osudi koja je izgovorena protiv Njegovih neprijatelja: Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što jedete kuće udovičke, i lažno se molite dugo; zato ćete većma biti osuđeni (Mt. 23, 14).
 


 
NAPOMENE:

  1. Štampano u „Misionarskom pregledu“, 1909.g. Potpuna sabrana dela. 1911. T. 3. S. 532.
  2. Slobodu govora, štampe, okupljanja, saveza.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *