IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O DUHOVNOM OBRAZOVANJU I CRKVENOJ UMETNOSTI
 
ZABELEŠKE O NAŠOJ DUHOVNOJ ŠKOLI[1]
 
I
 
Ljubav dugo trpi,
blagotvorna je, ljubav ne
zavidi, ljubav se ne gordi,
ne nadima se.
(1 Kor. 13, 4)
 
O jednom našem poštovanom oratoru-publicisti su se zbijale šale i govorilo se da on sve svoje govore, članke i predavanja počinje i završava citatima iz Dostojevskog i Aksakova. Ali, šta da se radi ako su ova dva velika duha obuhvatila skoro sve strane našeg života, tako da i u svom prilično specijalističkom pitanju moramo da započnemo govor istim rečima kojima je počinjao znameniti prvi broj besmrtne aksakovske „Rusije“.
Birokratizam je, ponovićemo njenu prvu misao, birokratizam je užasna reč koja koči, vulgarizuje i konačno upropaštava naš život u svim mogućim njegovim manifestacijama. Ali ako se birokratija tako pogibeljno odražava na državno-društveni život, u crkvenom životu, čini se, nema nijedne bede i napasti koja bi bila pogibeljnija od njega. Ako se ruski narodni život u građi ruskih karaktera i svojstava ruskog svakodnevnog života izlio u izvestan tip, toliko određen da on više ne može da stane ni u kakve okvire administrativnih i veštački izmišljenih teorija, ako su slične teorije izazvale žalosnu pojavu da Rus oblast zvaničnih odnosa smatra tuđom bilo kakvim moralnim obavezama i da je spreman da pod zakletvom laže na sudu, da laže u papirima i izveštajima, da laže svuda gde se radi o „birokratskoj“ stvari, u oblasti crkvenog života, gde se ovom ruskom svakodnevnom tipu koji se formirao u toku hiljadugodišnje istorije, pridružuje još određenija doktrina pravoslavnog učenja, koja oseća svoj autoritet kao autoritet Sina Božijeg Koji je doneo s neba na zemlju, u crkvenoj oblasti, kažem, ovaj birokratizam, ovo neumeće da se usklade administrativni bogonadahnutog pastirskog učenja i da ga usvoje ruska srca, ova sholastika, ovaj bezdušni formalizam se „bljuje iz usta“ (v. Otkr. 3, 16) živog tela Hristovog, ne usađujući u njega dobre principe, koje bi želeo da unosi u crkvenu administraciju i u crkvenu školu.
Ustav Duhovnih akademija i seminarija koji je važio 1867-1868. godine danas se u administrativnim i drugim duhovnim sferama smatra tuđim crkvenosti, srodnim protestantizmu i zato je 1884. godine zamenjen novim ustavom, novim školskim programima i pedagoškim merama, koji duhovnu školu vraćaju u stanje pre reforme, ako ne u svakom smislu, onda u mnogom. Kao dopunu ovom poslednjem ustavu Sveti Sinod za poslednje tri godine izdaje niz naredaba kojima se zabranjuje da vaspitanici seminarija čitaju poznate knjige (uključujući romane Gončarova i L.Tolstoja, koje preporučuje isti ovaj program seminarija) nereligioznog usmerenja, vaskrsava se izlazak seminarista radnim danima u grad bez posebnog povoda, a nedavno je po jednoglasnom svedočanstvu prestoničkih novina, u akademije poslat cirkular o tome da se ista ova mera odnosi i na studente Duhovne akademije, pri čemu se propisuje da se svakome ko izlazi uruči talon koji po povratku treba da pokaže inspektoru, a u slučaju da zakasni on biva podvrgnut kazni, pa čak i isključenju.
Nije naša stvar da razmišljamo o opštoj održivosti sličnih mera, ali ih se sećamo kako bi čitalac mogao da vidi koliko je opšte usmerenje najviše duhovne pedagogije daleko od toga da usmerava svoju pažnju na ispravljanje postojećih nedostataka našeg pastirskog vaspitanja brinući se isključivo za uređenje spoljašnje strane školskog života.
Naša literatura je prilično bogata opisima stare seminarije: najbolji talenti, kao Pomjalovski, Nikitin i V.Krestovski (roman „Tenor“) trudili su se na opisivanju njenog života. Čitalačkoj publici su takođe poznati uzroci zatupljenosti, nepostojanosti u delima i pasivnosti našeg seoskog klira; uzgred i namerno pisci vole da pišu o njegovoj navodnoj neobrazovanosti, s teškoćom shvatajući da je ova neobrazovanost samo neumeće da se u životu primene sopstvena obilna znanja i umni razvoj. Ipak, bilo to dobro ili loše, „Zapisi seoskog sveštenika“ u „Ruskoj starini“, zatim Leskov-Stebnicki, Nemirovič-Dančenko, Livanov i dr. književnici trudili su se da objasne uslove pastirske delatnosti, nižeg, narodnog klira. Siromaštvo, položaj u društvu i navodna neobrazovanost klira, po njihovom skoro jednoglasnom priznanju, jesu uzroci svih zala našeg crkvenog života. Čini nam se da je stanje seminarskog predavanja i vaspitanja pored svih njegovih uzvišenih vrlina, koje su tuđe svetskoj školi, ipak još uvek jedan od glavnih, ako ne i glavni uzrok žalosnog stanja pastirske delatnosti u Rusiji. Da bi se ubedljivije objasnila ova misao razmotrićemo onu oblast u kojoj je pastirstvo slobodno od siromaštva, uživa poštovani položaj u društvu, i poseduje najviši filosofsko-bogoslovski razvoj u Rusiji: govorim o delatnosti prestoničkih sveštenika koji su stekli obrazovanje na duhovnim akademijama. Zanimljivo je da su život akademije i dalja sudbina njihovih pitomaca mnogo manje poznati u društvu nego život seminarije. Qu’est ce que cest, Duhovna akademija? To je mesto na kojem se školuju monasi? Ili je to skoro isto što i konzistorija? Evo kakva besmislena pitanja u društvu rađa pomen o najvišem izvoru duhovne prosvete. Pre pet ili malo više godina pojavila su se dva romana iz života akademije: „Fatamorgana“ u „Otadžbinskim zapisima“ i „Rasa“ u časopisu „Delo“. Zatim, osim uspomena o starim godinama akademije njenog bivšeg profesora Aristova (u „Vesniku Evrope“ i „Istorijskom vesniku“), takođe u prvim godinama vladavine sadašnjeg cara – nedavnih memoara Giljarova-Platonova, zaista ne znam vredne radove u ovoj oblasti; ali i ova dela su napisali ljudi akademskog obrazovanja, odnosno ne toliko njegove sudije, koliko njena deca, koja o stvarima ne sude bez primese akademskih predrasuda.
Ali ako je naša književnost siromašna u opisima akademskog života u njoj nije teško naći opaske o karakteru prestoničkog akademskog klira; različiti novinski podaci i podaci iz izveštaja dopunjuju ovu sliku. Pre svega u mladom svešteniku-akademcu se primećuje odsustvo pastirskog duha u ophođenju s ljudima. Ne govorim o negativnim tipovima, već uzimam najbolje, koji ne unose od svoje lične volje ništa osim želje da služe dobru. Sveštenik-akademac govori jezikom zvaničnih papira sa svetskim ljudima; on nije brbljiv i vrlo je oprezan u izražavanju; rado ćuti prilikom lakomislenih izjava jeftinih racionalista. U propovedima je zaista neizdrživ. Objektivizam, koji se sastoji u izbegavanju pokazivanja duše govornika, u praznom logiziranju ili u zamornim istorijskim saopštenjima – evo glavne crte propovedi akademskog kandidata; zavrašava se time što prosti ljudi ništa nisu shvatili, a intelektualci čak nisu mogli do kraja ni da odstoje. Na ispovesti mladi sveštenik – govorim o najboljima – ili zbunjeno žuri da do kraja sasluša priznanje onoga ko se kaje i ispraća ga bez saveta, ili tonom javnog tužioca koji citira zakon, guši grešnu dušu strogošću crkvenog zakona i to takvog čija je obaveznost sasvim tuđa pokajniku.
Na časovima veronauke ovaj tip je isključivo predavač, a ne sveštenik; objašnjenja katehizisa i crkvene istorije kod njega se svode na dopunjavanje udžbenika pojedinim činjenicama bogoslovsko-istorijskih nauka; njegove pouke u školskim aktovima apeluju na to da učenici ispunjavaju zahteve škole, države i Crkve, ali zakone, naravno, disciplinske; odlazak na bogosluženje, učenje lekcija i poštovanje vlasti.
 
II
 
Da se ispuni što je kazao
Isaija prorok govoreći:
On nemoći naše uze i bolesti ponese.
(Mt. 8, 17)
 
Napokon, mladi služitelj Crkve mora da vidi razultat svog truda, usrdnog i poštenog, ali šta vidi? Prema njemu su ohladili crkvenoljubivi parohijani i opterećuje ih njegovo društvo, njegove propovedi i ispovest se izbegavaju, njegovi učenici se od svih predmeta s najvećom lenjošću odnose prema veronauci, njegovim poukama se otvoreno rugaju, a na časovima prevode latinski ili prepisuju algebarske zadatke; napokon kolege se svako malo smeju njegovoj akademskoj učenosti; on je potpuno sam i lišen saosećanja. Međutim, primećuje da njegov kolega jerej-seminarista ili čak akademac, jedan od starih, po njegovoj definiciji „slatkorečivi“ koji se naizgled potpuno odrekao akademije s njene trideset dve nauke i koji u propovedima samo „gleda kako će da gane ljude“ i s parohijanima više priča o čudotvornim ikonama ili o nedavnoj sahrani ili svadbi, kod kojeg na ispitu učenici osim Rudakova i Filareta neće reći ni reči o nečem drugom – da je ovaj dobrodušni, krupni otac Nikandr omiljen i poštovan kao propovednik, kao duhovnik, kao veroučitelj i kolega.
I evo, zamislio se predstavnik bogoslovske nauke. Šta? Zar da stane u red „otaca“ koji su bili predmet neiscrpnog sarkazma u njegovim studentskim godinama? Zar da se odrekne namere da bude induktivno-objektivan u religioznom delu? Ima tri ishoda: jedni bivaju prožeti gordom svešću o nedovoljno razvijenim religioznim potrebama društva i odlaze u knjige, ostavljajući ljudima samo formalnu ispravnost čoveka u rasi; drugi ostavljaju misao o svakom višem principu života i postaju egoisti, jureći za novcem ili činovima. Samo se malobrojni okreću sebi i trude se da obnove u sebi osećanja, ako ne odavno zaboravljena, koja su se sakrila na akademiji, kojima su nekada davno živeli u rodnom selu pod rukovodstvom majke, žene crkvenjaka, i oca koji je pevao s njima za pevnicom ubogog hrama: „Vsja-koje ninje, ni-nje žitejskoje, ni-nje žitejskoje, ot-lo-žim po-pe-če-nije, ot-lo-žim po-pe-če-nije.“ Učeni jerej se sad seća i toga kako je lokalni sveštenik bez stida grdio vojnika zbog toga što je sablaznio njegovu radnicu, kako je posle uzaludnih ubeđivanja kulaka-krčmara „od pisma“ odjednom dostigao ostvarenje željenog davanja milostinje komšiji-siromahu, povikavši ljutitim glasom: „Jesi li ti kršten?“
Čudeći se vezanosti gimnazijalaca za tradicionalnog sveštenika, izdajicu akademije, naš mladi magistar se seća svog života u duhovnoj školi u nekom gradu u Tunguziji. Oni takođe nisu voleli mladog akademca-učitelja iako im je on govorio „vi“, ali su duboko poštovali domaćicu Vasiljevnu i uopšte se nisu bunili kad im je ona čupala uši ako vidi da donesu kobasicu za vreme posta; oni su tako voleli da joj čitaju po redu Četje-Mineje i nazivali je bakom. Zagledajući se „novim očima“ u život oko sebe sveštenik ponovo u njemu prepoznaje „drugu, veliku baku – Rusiju“. On sad već shvata zašto se kad sluša Jevanđelja o stradanju pokriva osmak-gimnazijalac, koji je bio lenj iz njegovog predmeta i večno metežnog duha, zbog čega se pravio da kašlje kad bi čuo reči Jevanđelja o Judi: otide te se objesi (Mt. 27, 5). Našeg pastira počinju da zanimaju i priče trgovkinje o novojavljenoj Bogorodičnoj ikoni, i ispitivanja „pepinjerke“-učenice instituta, koja se sprema da bude učiteljica, koja su ga ranije ljutila, mogu li se reči o tome da imanje treba podeliti siromašnima shvatiti u prenosnom, a ne u bukvalnom smislu. On sad ne može da služi liturgiju bez suza i voli da čita akatist posle bdenija. Naglu promenu primećuje u svetu oko sebe. Pitanjima savesti ga bombarduju ljudi svih slojeva i položaja: njegove propovedi se sad čine zanimljivima i počele su da privlače masu ljudi. U njegovim grudima se podiže fontana nepoznatih uzvišenih osećanja, čak telesno oseća Hristovo predskazanje o rekama žive vode učenja, koja teče iz utrobe verujućih… Ali, Bože, gde su nestali akademski principi i metode? Kuda će sad deti svoju disertaciju: „O naučnoj metodi u bogoslovlju“? Gde je sad njegova studentska propoved, za koju je dobio najvišu ocenu: „Istorijska verodostojnost Hristovog Vaskrsenja“. Naprotiv, reči rektora koji radi po smenama o jedinstvu pastira i naroda koje je nekada nazivao opskurantizmom, sad mu izgledaju kao živa istina. Međutim, teško njemu ako pljune na nauku. Evo njegovi bivši učenici su došli kod njega u mundirima Univerziteta i Medicinske akademije. Darvin, Lasal ili grof Tolstoj im ne silaze s usana. On se ponovo prihvata knjiga, ali one sad kao da su napisane drugim slovima, kao da prvi put čita ono što je čitao još u seminariji, a kasnije ponovo u akademiji; on u nauci više ne traži citate i jevrejske reči već „duh i život“. Trebalo bi da uči ponovo, a vremena nema i on proklinje sebe zbog ravnodušno proživljenih godina pripreme, ali blagodari Bogu zbog toga što je izašao na svetlost i ponavlja Hristove reči: Ja sam put i istina i život (Jn. 14, 6).
 
III
 
Pomaza Me da blagovijestim siromasima;
posla Me da iscijelim skrušene u srcu;
da propovdijedam zarobljenima da će biti pušteni
… da oslobodim potlačene.
(Lk. 4, 18; v. takođe Is. 61, 1)
 
Da bi imao dušu otvorenu za duše bližnjih, da bi primao u nju njihove nemoći i tuge, sveštenik mora imati zajedničku osnovu s religioznim raspoloženjem svoje pastve. Ova osnova je uvek i obavezno osnova tradicije i narodnosti. To ne znači da čovek ne vidi dalje od konopljinog ulja i koljiva: on može da bude i napredan filosof kao Homjakov ili Kirjejevski, ali radi se o tome da u delu religije bude svestan sebe u realnom opštenju, ne samo to, nego i u organskom jedinstvu s pravoslavnim ciljevima, s tradicijom, s Vaseljenskom Crkvom. Čini se da je naša klasična književnost dovoljno jasno pokazala da nam ne polazi za rukom religiozni i moralni subjektivizam ili religiozni racionalizam: videli smo da pravo, istinsko hrišćanstvo Rus može da izdrži samo u opštenju s narodom, s istorijom. Primer L.Tolstoja ne može biti suprotstavljen ovoj tvrdnji zato što se pomenuti pisac još uvek nalazi u procesu samoopredelenja, a ne na njegovom cilju. Pravoslavlje je kod nas jako u stvarnosti, u narodno-religioznom raspoloženju. Koliko sveštenik usvoji ovo raspoloženje toliko može da se srodi s narodom (pod kojim se podrazumeva i verujući deo inteligencije, koja kao što je poznato, nije stvorila forme religioznog života osim onih koje je stvorio život prostog naroda), a koliko se u izrazima ovog raspoloženja kroz bogosluženje, svakodnevne crkvene običaje i dr. slije s njima toliko i njega narod prihvata kao pastira Crkve, a ne kao njemu tuđeg činovnika. Možda se ne izražavam jasno: objasnimo to na primeru. Zamislite sveštenika, koji je pun najboljih namera, obrazovanog i samopregornog, ali koji vodi delo obraćanja ljudi ka Hristu putem koji nije poznat u tradiciji, na primer, putem nauke – a prema svim svojim bogoslužbenim, propovedničkim i drugim obavezama se odnosi samo savesno. Neki će ga poštovati i slagati se s njim, čak će promeniti mišljenje, ali poverujte, on nikoga neće učiniti delatnim, istinskim hrišćaninom ne u teoriji, već u životu.
Duhovna škola, dakle, u funkcijama svog života pre svega treba da nosi živu struju narodnog hrišćanskog raspoloženja, a zatim da je principijelno objasni u bogoslovskoj nauci. Koliko je ona u savremenom stanju izgubila duh moralne visine hrišćanstva, o tome nije govorio samo savremeni neprijatelj Crkve (neprijatelj isključivo zbog nesporazuma), već i najpravoslavniji: Homjakov i J.Samarin. Nećemo se doticati oblasti bogoslvske nauke, zato što to nema svrhe pred čitaocem koji s njom nije upoznat. Uzećemo sam život crkvene škole i pogledaćemo koliko se njeni principi podudaraju s principima života Crkve. U Crkvi je hrišćanstvo pre svega jako u raspoloženju duša, kao što je naš Gospod i učio: Cartvo Božije unutra je u vama (Lk. 17, 21). Naprotiv, naša škola upravo raspoloženje gubi iz vida i potpuno se usredsređuje na spoljašnja vidljiva ispoljavanja čoveka. Nikoga ne želimo da okrivimo kad tako kažemo: ni vaspitače, ni zakonodavce crkvene pedagogije. Želimo samo da istaknemo činjenice žalosne stvarnosti, koju nisu stvorili pojedini ljudi, nego vekovi, tako da sadašnje rukovođe vaspitanja sami nisu toliko vrtlari koliko žalosni proizvodi istorijskih uslova.
Dakle, škola ne razvija ni hrišćansko raspoloženje, ni patriotski duh; ona ne ume da postavi bogoslovsku nauku tako da otkriva u njoj životnu snagu naše religije, niti da vaspitanje usmeri tako da ono pomaže širenje duše učenika, da sliva njegov religiozni sadržaj, njegovu dušu s religijom, s dušom cele Crkve. Kako dostići poslednje? Naravno, pre svega su potrebni ljudi odgovarajućih raspoloženja, i bez njih nikakav status škole neće ništa učiniti, a ako se oni nađu, čak će i u lošim uslovima umeti da zapale vatru hrišćanskog nadahnuća u mladim srcima. Međutim, ako se takvi ljudi nekad zanemaruju, to je upravo sada – u vreme trijumfa preciznih izvršilaca discipline, činovnika-pedanata. Ali ljudi se ne mogu stvoriti ako ih ima malo. Međutim, osim ljudi, istina drugostepeni, ali ne ništavan uticaj na stvar može da ima i postavka vaspitanja kroz sama pravila seminarskih ustava, o kojima smo želeli da porazgovaramo.
Da bi se voleli ljudi, da bi se imao priziv za borbu sa zlom sveta, pre svega treba imati širok horizont u životnoj perspektivi, ne treba biti uskogrud, već treba ispunjavati reči apostola: Duha ne gasite… Sve ispitujte, dobra se držite (1 Sol. 5, 19, 21). Gde se kod nas najbolje spoznaju društveni život i sva pitanja koja sazrevaju u društvenom i narodnom životu? Gde se najbolje izražava raspoloženje i jednog i drugog, raspoloženje i dobro, i zlo, kako bi se prvo usvojilo, a drugo ispravilo? – U književnosti, pre svega u beletristici, a delimično u publicistici. Ko ako ne Dostojevski, Tolstoj, Gončarov ili Turgenjev, upoznaju čitaoce s moralnom fizionomijom društva i naroda? Zar nije u pravu svetski naučnik Larua Bolje, koji tvrdi da ruska književnost prosto ne odstupa od pitanja religije i morala, koliko ih prihvata ruska društvena svest? Zamislite koliko je proučavanje ovakve književnosti, proučavanje duboko i pastirsko, neophodno za učenike duhovne škole, koji su otrgnuti od života, i zato lišeni mogućnosti da ga izuče neposredno. Ako student-medicinar ne može imati pod rukama preparate, nemojte ga ometati da fiziologiju i anatomiju izučava po modelima i crtežima: inače, kakav će to lekar biti? Međutim, u našim seminarijama se teško dozvoljava čitanje književnosti u toku poslednjih godina (kad je postala posebno korisna s pastirske tačke gledišta). Kako je rečeno Gončarov, Tolstoj, kao, naravno i svi šezdesetnici su izuzeti iz učeničke lektire, mesečni svetski časopisi isto tako. Na čemu onda vaspitivati hrišćanske ideale ako nema suprotavljanja istine Jevanđelja ovozemaljskoj ispraznosti, ako ne na osveženju životne perspektive s jevanđeljske tačke gledišta? Za poslednje, za besede u vezi s predmetima savremenog života i misli našli bi se ljudi, a tačnije: pomoćnici inspektora seminarije pa čak i akademije, koje nisu radi toga stekli obrazovanje da bi se vežbali u brojanju svojih pitomaca za liturgijom i za ručkom – da li su svi prisutni. Međutim, u sadašnjoj situaciji, na ovo se svodi sva vaspitačka delatnost pomoćnika inspektora, izuzev pojedinačnih slučajeva. A život se ne izučava u duhovnoj školi. Naprotiv, omladina koja je i bez toga odvojena od života svojom klasom, još se više zatvara od nje seminarskom pedagogijom. Prirodno da iz škole života ne izlaze revnitelji istine i borci života, već suvoparni teoretičari i veštački odgajeni rezoneri. Da li će oni da blagoveste za život, da isceljuju skrušene srcem, da puštaju namučene na slobodu?
 
IV
 
Maču, ustani na pastira mojega
i na čovjeka druga mojega.
(Zah. 13, 7)
 
Udariću pastira, i ovce stada razbjeći će se.
(Mt. 26, 31)
 
Dakle, život naše duhovne škole najmanje pogoduju tome da misao budućeg pastira obuhvati širi horizont od društvenog i narodnog života. Ali za pastirsko služenje nije potreban samo razvoj misli već još više učvršćivanje volje i živost osećanja, jer religiozni život, čiji rukovođa on postaje pre svega spada u prvu od sila duha. Iz našeg epizodnog opisa pastirske prakse vidi se da sva osetljivost za duševno raspoloženje bližnjeg jeste glavni uslov za sticanje pastirskog uticaja na njega. A sam uticaj treba da se izražava u umeću da usmerava prema potrebnom cilju njegovu unutrašnju i spoljašnju stranu života. Da li danas vaspitanje u seminariji i akademiji pomaže ovo uzvišeno oživljavanje osećanja u omladini koja uči i da se u njoj razvije inicijativa i uopšte energija volje? Avaj, sad smo došli do najbolnijeg mesta u školskom životu. Ako u oblasti teoretskog razvoja duhovna škola ne priznaje važnost poznavanja realne životne stvarnosti, u oblasti estetskog i voljnog razvoja birokratija je sve ugušila svojom ubistvenom rukom. Princip nepoverenja prema učenicima do te mere je nagrizao školski život da oni za najuopštenije pravilo svojih odnosa prema školi, prema rukovodstvu i nastavnicima smatraju brižljivo skrivanje svega što se iole tiče njihove ličnosti. Hladni kvazinaučni i crkveno-obredni objektivizam – evo šta ćete sresti na svakom koraku prilikom proučavanja svakodnevnog života u seminariji i (posebno) u akademiji. Veseli i po prirodi tankoćutni student u razgovoru sa zvaničnim licem u školi stavlja masku pedanta i govori rečima propisa. Ako nastavnik poželi da dopre do njegove duše i da počne da govori tonom druga, dugo će nailaziti na opštu podozrivost prema svojim pedagoškim odnosima. „Upoznaje karaktere,“ reći će momci, „kako bi kad postane inspektor znao ko je za šta kriv.“
I ako neko od učenika seminarije ima crkveno-narodne ideale, ako on u narodu širi knjižice religioznog sadržaja, govori u rodnom kraju u seoskoj crkvi pouke za narod, poverujte: niko od nastavnika i načelnika neće za to saznati, učenik će se brižljivo skrivati. Propovedi i radovi u skladu sa školskim zahtevima treba da budu slobodni od ličnog principa – objektivni, odnosno beživotni, veštački. Sve učenje i vaspitanje duhovne škole usmerava se na to da učenik od detinjstva počinje da vodi dvostruki život: jedan prirodni, srdačan, koji će se otkriti u porodičnim i prijateljskim odnosima, i verovatno, kod nekih u bogosluženju, u molitvi, ovde je on Rus i hrišćanin, pravoslavni i jevanđelski. Drugi život je zvanična ispravnost u školskoj disciplini i prilikom učeničkih obaveza, u odgovorima iz udžbenika i Pisma i propovedi na teme; ovde uopšte ne sme da se unosi njegovo duševno raspoloženje, on vergla jezikom o spasonosnim plodovima Iskupljenja, opovrgava Kanta, pravda se pred inspektorom za jučerašnje izostajanje s bdenija, uopšte ne razmišljajući o istinskom raspoloženju duše, ne pita se: da li govoriš istinu, da li veruješ u ono što odgovaraš? To se u zvaničnom životu ne zahteva. Pobuda za ispravnost ovde je isključivo odgovornost, radi čijeg izbegavanja je student spreman da mirne duše ne ode na litrugiju na Bogojavljenje i Blagovesti, da se smeje nad svojim udžbenicima, da prepisuje propovedi. I ako ga nešto zadrži od moralnih i religioznih prestupa to su samo porodična i parohijska tradicija, njegova pravoslavno-ruska stihija. Ali ostaje mu potpuno tuđa misao o tome da je radi ispunjenja svoje zvanične dužnosti obavezan da ulaže dušu i unutrašnje raspoloženje, a ne samo spoljašnju delatnost. Ako ga je obrazovanje učinilo suvim rezonerom, državno vaspitanje ga tera u san, ubija njegovu pastirsku savest, lišava ga moralno-pedagoške inicijative: on se smatra ispravnim kao sveštenik ispunivši ono na šta ga obavezuju ukazi konzistorijuma: bogosuženje je odsluženo, trebe takođe, sholastička propoved je održana, crkvene knjige su u redu – šta je još potrebno? Simpatički porivi za pomoć duhovno gladnom čovečanstvu i težnja da se ono ujedini u Hristu su zaboravljeni, kao dečja fantazija, postoji samo činovnička ispravnost koju je izneo iz školskih hodnika i možda još asketski ideali, na primer, bogomoljnost. Hoće li on da sabira? Hoće li on da ide napred u stadu ovaca koje idu za njim? Ne, pastirska inicijativa je posečena u njemu zlom birokratije, pastir u njemu je ubijen, i naravno, ovce će se razbežati. Ako pak nije takav, ako je sačuvao pastirski duh, opet ga nije izneo iz škole. Sutradan ćemo možda porazgovarati o tome kako školsko vaspitanje može da razvija pastirsko prizvanje.
 
V
 
A učenici se Njegovi sjetiše da je napisano:
Revnost za dom Tvoj izjeda Me.
(Jn. 2, 17)
 
Zaustavili smo se na pitanju o pronalaženju pedagoških mera za razvoj u studentima i učenicima duhovne škole pastirske revnosti i crkvene inicijative. Ove mere se pre svega sastoje u obnavljanju one moralne veze između njega i naroda, koja toliko slabi za vreme njihovih školskih godina u sadašnjem stanju duhovnog prosvećenja. Poznato je da mlada srca najviše streme ka samoinicijativi; zato pedagozi svake škole posebno bogat plod ubiru u onim svojim školskim aktivnostima, koje su slobodne od prinudnog karaktera i prepuštaju učenicima sopstvenu slobodnu inicjativu. Takve su odeljenske predstave, književne večeri ili besede uz pomoć kojih se klasični pisci proučavaju deset puta brže, dublje i radije nego prilikom rutinskog predavanja. Jedan nastavnik je govorio da za šest godina predavanja svog predmeta teško da može da usadi seminaristima toliko podataka iz svog predmeta koliko oni sami usvoje učeći da odsluže jednu grčku liturgiju u seminarskom hramu.
I evo, poznato nam je iz iskustva da u oblasti praktično-pastirske, a ne teoretske pripreme ostavljanje učeniku mogućnosti da se na sopstveni način priprema za duhovno rukovođenje naroda, dopuštanje njegove inicijative u ovoj oblasti ne samo da ispunjava učenika pastirskom revnošću i vatrenom ljubavlju prema prostom narodu, nego preobražava i njegovu sopstvenu duhovnu ličnost, istrebljujući vatrom reči Božije koju propoveda sve njegove mladićke krajnosti i poroke. Seminaristi iz starijih razreda i studenti duhovnih akademija imaju pravo da drže pouke s crkvene katedre i da vode vanbogoslužbene besede. U sadašnjem stanju duhovne škole ovo pravo ostaje skoro bez ikakve primene: učenik piše jednu propoved godišnje i većinom ne da bi je održao, već samo radi upisivanja ocene u odgovarajuću rubriku u dnevniku; prirodno je da on zato na svoju pouku i gleda kao na državnu obavezu i obično je prepisuje iz manje poznatih eparhijskih novina. U gubernijskim gradovima, gde seminarske crkve posećuje aristokratska publika možda zaista ne treba uvoditi da svake nedelje propovedi drže golobradi učenici; ali nastavnik homiletike bi bez posebnog napora mogao da organizuje propovedništvo učenika na raspustu po rodnim selima, odnosno leti, na Božić, prilikom pripreme za Pričešće za vreme Velikog posta i na Vaskrs. Tamo mladić-propovednik može da poučava prost narod bez bojazni od kritike, a oduševljenje seljaka kad vide da je sveštenikov sin počeo da drži propovedi („a mi ga se sećamo dok je još ovoliki bio“) uskoro će navesti mladića da zavoli ovo sveto delo i vi ćete videti da će on raširiti svoju prosvetiteljsku delatnost s crkvene katedre u seljačke kolibe, u škole, i t.sl. na molbu istog ovog naroda koji nezasito žudi za duhovnom hranom. Takođe, pozivanje učenika na širenje u narodu brošura religioznog sadržaja i jeftinih Novih Zaveta, na borbu s raskolom i štundom po selima – sve ovo ne zahteva prevelike napore od njihovih nastavnika, to govorimo iz sopstvenog iskustva. Videli smo sopstvenim očima kako slična misionarska delatnost pretvara mlade ljude iz lakomislenih kicoša i jeftinih liberala u istinske trudbenike Božanskog učenja. Ali ovim se ne ograničavaju posledice misionarskog oduševljenja: ono, osim moralnog prevrata budi u mladiću intenzivno interesovanje za znanje i pojačava misaonu delatnost, kako stvaralačku, tako i analitičku.
Pripremno-pastirske akcije učenika seminarija i akademija ne moraju da se održavaju samo za vreme raspusta, već i u školskoj godini. Tako su u jednoj seminariji koja se nalazi u jednom provincijskom gradu okruženom seoskim parohijama učenici nedeljom išli po selima zajedno sa svojim nastavnikom radi držanja propovedi narodu koji ih je dočekivao s oduševljenom radošću. Studenti akademije su umesto besciljnog pisanja apstraktnih propovedi na određene teme mogli da ih drže po parohijskim crkvama grada i da učestvuju u vođenju vanbogoslužbenih beseda, kao što je to i uvedeno od prošle godine u Petrogradu, gde se po novinskim vestima, do pedeset studenata dobrovoljno bavi delom propovedi u nekoliko centara prestonice. Sve ovo i još mnogo toga može se ostvariti u duhovnoj školi, ako rektor, ili inspektor, ili duhovnik, ili duhovno lice među nastavnicima, budu umeli da objasne omladini istinski smisao propovedi ne kao izraza logičke sposobnosti razuma, već religioznog sadržaja duha; tada će se kod čoveka pojaviti i teme, i materijal za njihov razvoj i njihova pristupačnost običnim ljudima. Ipak, duhovna omladina je najviše narodna, i najreligioznija i najmarljivija, i najčednija u Rusiji: tle za uticaj je najpovoljnije, samo da u rukovođi postoje semena života. Usađujući omladini ljubav prema služenju narodu rečju hrišćanske propovedi i religiozne prosvete uopšte, duhovna škola ne sme da izdvaja do kraja ovu funkciju pastirske pedagogije iz svog unutrašnjeg žviota. Naprotiv, zar nije najbolji način da se ona oživi i oplemeni opštenje između učenika i nastavnika u delu propovedi? Tačno, moguće bi bilo organizovati vannastavna sabranja jednih i drugih radi čitanja referata o delatnosti učenika na raspustima, o raznim nejasnim pitanjima propovedi, o najboljim načinima izbora i širenja u narodu religioznog sadržaja knjižica, napokon, o pitanjima kojima je najpotrebnije zadovoljenje i o potrebama religioznog života naroda i obrazovanog društva. Zar to nije najbolji put za razvoj duhovne revnosti i za slavu Božiju?
 
VI
 
Onda dvanaestorica, sazvavši mnoštvo učenika, rekoše:
…mi ćemo u molitvi i u službi riječi prilježno ostati.
(Dap. 6, 2-4)
 
Razmotrićemo moguće načine za razvoj pastirske revnosti u učenicima; ali ovi načini odgovaraju samo u slučaju, samo u tom slučaju mogu od studenta da načine istinske pastire Crkve, a ne demagoge-političare, kakvi su latinski sveštenici, ako zajedno s društvenim idealima u njih bude usađen i unutrašnji religiozni sadržaj i ako ih nauče da osećaju svešteni strah pred Bogom, da čiste svoje srce od strasti i da uvek drže u svesti da su svaki pastirski govor i služba vredni samo pod uslovom odgovarajućeg unutrašnjeg raspoloženja, ne samo to, već ako prvi predstavljaju direktno izlivanje poslednjeg. Za poslednje je potrebno specijalno sredstvo: istorija hrišćanstva ga je unapred pokazala: ono se pre svega sastoji u molitvi.
Očigledno, o nečem drugom možda ne, a o ovom vaspitnom faktoru se dovoljno brine sadašnja duhovna pedagogija: učenici i studenti obavezno prisustuvju i učestvuju u potpunom bogosluženju svake nedelje koje je poslednjih godina počelo da se vrši u školskim hramovima s odgovarajućom pristojnošću i ustavnošću na direktnu štetu molitvenog raspoloženja onih koji se mole, koje i u četvrtom satu bdenija smenjuje ozlojeđenost zbog takvog odugovlačenja. Kod nas duhovna lica vole da se smeju svim pedagoškim merama osim nauci i bogosluženjima, smatrajući da se u njegovom revnosnom služenju poslednjeg sadrži glavna, a verovatno i jedina obaveza pastira; pitanje je da li im je opskurantizam ili ovozemaljski pesimizam sugerisao tako uske misli, ali bi oni, čini se, trebalo da garantuju zadovoljavajuće stanje ove strane duhovnog vaspitanja kojoj, ponovićemo, najviše rukovodstvo sad poklanja svoju glavnu pa čak i isključivu brigu. Međutim, nećemo nimalo pogrešiti ako kažemo da i u odnosu na crkvenu službu i molitvu duhovni život pre unosi negativan uticaj nego pozitivan, pošto se brine samo za spoljašnju mehaničku stranu bogosluženja, nimalo se ne brinući za usavršavanje srca onih koji se mole, za to da oni usvoje religiozni smisao naših bogoslužbenih molitava u kojima međutim, hrišćanski ideali do danas nalaze svoj najviši izraz, ostavljajući daleko iza sebe svoja naučna samoopredelenja u vidu različitih sistema. Uzmite običnu liturgiju Zlatousta i recite koja strana bogootkrivene istine: moralna, istorijska, dogmatska, društvena, asketska ili mistička – nema ovde svoju primenu? Ovde je u celini sav hrišćanski ideal izražen tako životno, jednostavno i istovremeno veličanstveno i pritom dostupno i za učenog filosofa i za nepismenog seljaka.
Međutim, ni vaspitači seminarija, ni duhovnici, ni udžbenici ili predavači nauke o bogosluženju (liturgike) ne ulaze u psihološko objašnjenj službe, niti uopšte u istraživanje njenog sadržaja. Vaspitači i načelnici se brinu za mehaničku stranu seminarskog bogosluženja, za njegovu spoljašnju lepotu i da ga učenici uredno posećuju, a liturgika se bavi ili izlaganjem crkvene arheologije i spoljašnje istorije našeg kulta ili opet, objašnjavanjem samog mehaničkog toka službe i možda simboličnim tumačenjem sveštenih obreda. I kako mnogo iz duhovne škole izlazi pastira koji odlično razumeju crkveno pojanje i ispunjenje obreda, ali su poptuno lišeni pronicanja u njegov religiozni smisao, nikad nisu razmišljali o moralnom značenju bogoslužbenih molitava, prosto, na kraju krajeva, ne umeju da se mole, odnosno potpuno su lišeni dara molitvenog nadahnuća, a ujedno i glavnog sredstva za religiozno-moralno vaspitanje. To su najžalosniji tipovi klira, koji su manje sposobni za pastirstvo nego ljudi koji se odaju porocima, na primer, piću, zato što oni ponekad u trenucima religioznog poleta navode parohijane da zaborave na njihove slabosti i prenose im svoje uzvišeno raspoloženje.
Spoljašnji prinudan odnos duhovnog vaspitanika prema bogosluženju i molitvi, potpuno lišen duhovnog smisla biva uzrok toga da većina njih otvoreno priznaje: „Molimo se u svom selu, a u seminariji u crkvu idemo samo zbog obaveze.“ Dakle, i ovde je narodno-pravoslavna stihija, a ne školsko vaspitanje rukovodeći princip pastirske delatnosti. I možda savremeni školski formalizam ni jednoj strani religioznog razvoja učenika ne nanosi tako duboku ranu kao upravo molitveno-bogoslužbenoj lišavajući je onog svojstva bez kojeg ona nije dobro, već pravo zlo: srdačnosti, unutrašnje naklonosti duše – i učeći buduće sveštenike da samo ustima i rukama ne slave, nego gneve Boga i ponekad čak izvrgavaju ruglu Njegove najsvetije tajne.
Svoje zabeleške završavamo 5. oktobra, na dan jubileja Pomjalovskog, poznatog razobličitelja duhovne škole. Mislimo da je čitaocu postalo jasno kako su oskudna i nedovoljna sredstva za njeno poboljšanje humanost i intelektualnost koja propoveda naš pisac ako im se ne pridruži opštenje duhovne škole s religioznim životom naroda i društva ako ona ne postane crkvena škola, ne samo u smislu administrativne zavisnosti od Duhovnog departmana, već u smislu uređivanja svog života po principima jevanđelskog, crkvenog, a ne svetskog birokratskog duha.
Ona će tek tada ispuniti svoj veliki zadatak i dati Rusiji istinsku narodnu inteligenciju koja će pomiriti maglovita traganja obrazovanog društva s drevnim idealima i predanjima prostog naroda i sve rasejane ovce privesti jedinom Pastiru.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prvi put su objavljeni u časopisu „Rusko delo“, 1888.g. br. 40-42. Potpuna sabrana dela, 1911. T. 3. S. 420.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *