IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O DUHOVNOM OBRAZOVANJU I CRKVENOJ UMETNOSTI
 
U ZAŠTITU NAŠIH AKADEMIJA[1]
(Dva pisma redakciji)[2]
 
I
 
Karaj mudra, i ljubiće te, kaže svešteni pisac, – kaži mudrome, i biće još mudriji (Prič. 9, 8-9). Rukovodeći se ovakvim mislima akademije bi sa spremnošću prihvatale sva ukazivanja na svoja nesavršenstva, samo kad bi ova ukazivanja bila sjedinjena s navođenjem predloga za razumna poboljšanja i kad bi bila prožeta iskrenom dobronamernošću.
Nažalost, naše akademije se podvrgavaju potpuno drugačijim prekorima. Neki u njima traže nedostatke sa zluradošću, trude se da ove nedostatke predstave kao potpuno neiskorenjive iz njihovog svakodnevnog života i na taj način onoga koga razobličavaju bacaju u beznadežnu čamotinju. Ovakvi prekori sve češće prodiru u štampu, sve smelije i oštrije se čuju u privatnim, pa čak i poluzvaničnim razgovorima. Zašto? Možda su se akademije u poslednjih pet godina promenile na gore s tačke gledišta onih koji upućuju prekore? Ne, prekorevači uvek dodaju da su za poslednjih 10-12 godina one postale „pristojnije“, ali ipak ne zadovoljavaju njihove zahteve. Postavlja se novo pitanje: zašto su ranije hulitelji ćutali, zašto je za vreme tolstojevskog ustava akademija hvaljena u svim crkvenim sferama, a blate je sad kad se mnogo jače pronikla crkvenim duhom? Zar nije zato što su nove, radosne pojave njenog života probudile u prijateljima Crkve nove, smelije nade, tako da je njihov glas koji blati akademije u stvari krik nestrpljive, ali saosećajne revnosti?
Ovakvo objašnjenje se zaista može primeniti na zahteve najboljih ljudi, na primer S.A.Račinskog, koji je tako odlučno, ali vrlo preuveličano opisao naše nedostatke u „Ruskom pregledu“. Uostalom, ovaj dostojan poštovanja pisac slabo je upoznat sa svakodnevnim životom akademije, iako mnogo revnuje za usavršavanje pastirstva u našoj otadžbini. Mnogo direktnije napade na akademske predavače, vaspitače i studente dozvoljava sebi drugi pisac, izvesni „pravoslavac“ koji se štampa u skoro svim svakodnevnim izdanjima konzervativnog usmerenja. On direktno izjavljuje da se na akademijama predavanja odvijaju tromo, neuspešno, a ako je neko vatreniji, on nije pravoslavan, već seje u studentima duh neverja i razvrata, da duhovnih akademija kao crkvenih ustanova kod nas uopšte i nema, već postoje bogoslovski fakulteti.
U svakom retku ovog pisca govori neka zavidljiva zloba i zaista ovde niko neće naići na saosećajnu revnost ne samo prema akademijama, nego i prema Crkvi uopšte. Na takve napade ne treba odgovarati, kako je tačno u „Bogoslovskom vesniku“ pisao profesor Zaozjorski, ali ne možemo da se ne odazovemo na druge, još više preteće glasove savremene štampe, koji šire glasine o reformisanju naših školskih ustava od strane najviše duhovne vlasti. Uvredljivo je to što se ovi reporteri, koje naravno, niko nije ovlastio, trude da predstave stvari kao da pomenuta reforma potiče od potpuno drugačijeg pogleda na akademije i seminarije kao na ustanove koje su lišene i crkvenog, i svakog moralnog sadržaja uopšte. Ovakav ton su usvojili reporteri iz sfera, koje su se prilično ustalile u svojim pogledima, i njihovi odjeci se često mogu čuti.
Ali, možda je ovde u pitanju saosećajna revnost koja u svojim razobličenjima prelazi u prekore, a ustvari je prožeta istom onom ljubavlju kao gorka Hristova reč upućena književnicima i farisejima?
Apologeti akademija u svojim kratkim zabeleškama na stranicama „Crkvenog vesnika“ stvar predstavljaju drugačije i optužuju svoje hulitelje za najniže pobude, potpuno odbacujući tačnost njihovih prekora. Međutim, strastvena reč uvređenog srca, premda je dostojna saosećanja, ipak ne postiže cilj, već samo raspaljuje strasti. Mi ćemo postupiti drugačije: pretpostavićemo da protivnici akademija imaju najbolje namere, a na akademije ćemo primiti što je moguće više krivice. Možda će nam ovaj način zaštite dati više mogućnosti da se sporazumemo bar s iskrenim razobličiteljima i da povedemo reč o raznim poboljšanjima ne u svojstvu tuženih, već složno, ruka pod ruku, jer ko ne želi poboljšanje u svemu i kojoj zemaljskoj instituciji nije potrebno poboljšanje? Dakle, s potpunom spremnošću da prihvatimo svaku krivicu akademije, koja joj je svojstvena makar u najmanjoj meri, otvaramo uši da čujemo prekore. Oni su raznovrsni i teški, ali će se njihova zajednička osnova brzo razjasniti i ona lako može biti izražena u sledećoj tvrdnji: „Akademije postoje radi potreba Crkve, ali žive životom nevezanim za Crkvu i nisu sposobne da joj služe u ličnostima svojih pitomaca, ni u svojoj naučnoj literaturi. Potrebni su propovednici – malo ih je. Potrebni su misionari – njih skoro da uopšte nema. Potrebni su jereji, blagočestivi i iskusni duhovnici, ako ih ima, oni nisu od akademske nauke. Potrebna je živa reč prosvećenih pisaca, ali akademska reč nikako ne može da utiče na umove. Akademsko bogoslovlje nije samostalno, ono nosi na sebi tragove protestantskog, pa čak i racionalističkog uticaja; osim toga, ono je suvoparno i mrtvo.“
Dozvolimo za neko vreme da su tačna ova ukazivanja, koja smo formulisali u najneprijatnijem obliku za akademije i naizgled najpobedonosnijeg za protivnike. Osim toga, sama po sebi ova ukazivanja mogu samo da zahtevaju mere povoljne za akademiju, koje bi je zbližavale sa životom, podizale samoinicijativu, pojačavale naučnu aktivnost. Avaj, naši razobličitelji uopšte ne vode stvari u tom pravcu. Oni ova ukazivanja navode samo zato kako bi se zatim obrušili na akademiju gradom drugih prekora, kako bi ove nedostatke predstavili kao posledicu zasigurno zle energije, koja navodno ispunjava život akademija. Zato njihovo poboljšanje ne sme da se sastoji u snaženju dobrih načela akademskog života, već isključivo u gušenju zlih, a dobre oni kod nje i ne nalaze. Iz ovoga potiče poziv na kažnjavanja, progonstva, na raznovrsna gušenja i zabrane. Kod nas misionara i aktivnih revnitelja nema malo zato što akademija ne ume ili još nije stigla da ih vaspita, već zato što ona i ne saoseća sa Crkvom, što je indiferentna, čak i neprijateljski raspoložena prema njoj. U akademiji nema osnove za vaspitanje svete revnosti pastira, ovde postoji samo racionalizam i traženje ostvarenja svojih ličnih interesa, samo učena gordost i odsustvo želje da se upoznaju potrebe moralnog života naroda i društva. „Akademiju,“ čujemo dalje, „treba reformisati, treba uzdrmati njene pređašnje običaje pošto su lišeni moralnog sadržaja…“
Pa, i šta onda? I…? „I… stvoriti nove.“
Pitomac akademije je uzbuđen, uvređen, uništen; svetla slika akademskih sećanja je uprskana takvom prljavštinom, kida njegovu dušu na komade, ali on ponovo usredsređuje misli i pita: a gde ćete uzeti ove običaje?
Zaista, ne mogu se izmisliti iz sopstvene glave, stvoriti uobraziljom, ako nam ih ne daje realni život. Šta će onda odgovoriti sagovornik-razobličitelj? Ako je on svetsko lice neće ništa ni odgovoriti, a ako je duhovno ili poluduhovno, on će poput „pravoslavca“ ukazivati na pređašnje ustrojstvo akademija pretolstojevskog vremena. Na njega, uostalom, ukazuju i svetski ispitivači, odnosno oni malobrojni od njih koji su unekoliko upoznati s našom istorijom. Oni se trude da stvari prikažu tako kao da ono ustrojstvo nema ništa zajedničko sa sadašnjim, a da razlika između njih počinje pre svega od toga što je akademija tada bila saterana u mišju rupu, a sad je dobila mnoštvo privilegija. Dakle, lečenje je vrlo jednostavno: treba je ponovo pritisnuti na svim poljima – i sve će biti po starom.
Kao odgovor na ovaj predlog po pravilu koje smo prihvatili, staćemo ponovo u poziciju koja je za nas najnepovoljnija: recimo da je ono malo dobra iz starih akademija izgubljeno i poželećemo da ga vratimo. Ali da li bismo zadovoljili one koji nas prekorevaju? Da li je tadašnja akademija davala misionare? Propovednike? Publiciste? Da li je uticala na društvo? U svakom slučaju, mnogo manje i slabije nego današnja. Istina, tada je kažu bilo više poslušanja i pokornosti u studentima, pa čak i u nastavnicima, ali da li su ovi studenti išli kod raskolnika, sektaša i pagana, da li su išli kao sveštenici u sela, u gradske parohije kao crkvenjaci, u zabačene gradiće kao veroučitelji, u provincijske škole kao nastavnici?
Ne, tadašnji akademac je znao koliko vredi. Pre svega, ne verujem da je njihov veći procenat primao svešteni čin nego sad; kao drugo, sumnjam u to da se iz akademije iznosila veća sposobnost za pastirsko delanje nego sad. Akademija je bila udaljenija od života, bila je zatvorenija u apstraktno-knjiškom ili klasnom interesu.
Ali, reći će nam, zato je iz nje izlazilo više velikih poslenika, uzvišeno nadahnutih, skoro svetih. Ovu statistiku ne znamo, ali eto, složićemo se uslovno; ne pada nam na pamet da dokazujemo prednost današnjice u odnosu na prošlost. Eto, izrazićemo spremnost da akademije odjednom postanu isto ono što su bile šezdesetih godina, premda će tada isti kritičari nama biti još manje zadovoljni, ali sad navodimo argumente protiv samog načina sprovođenja reformi.
U stvari, ukazaćemo poštovanje starosti i poklonićemo se pred jerarsima, profesorima i pastirima koji su se u to vreme školovali i koji i danas ukrašavaju Crkvu. Ali, izvinite, odakle su oni izrasli? Zar su izrasli iz zabrana, batina i straha, kojima prekorevači akademije sad žele da nas popravljaju?
Ne, oni će nam pomenuti Filareta Kijevskog, njegovu svetost, mudrost, blagost i bliskost akademiji; oni će nas podsetiti na prosvećenu krasnorečivost i tankoćutnost Inokentija, na bratsku jednostavnost rektora Filareta Černigovskog ili Dimitrija Muretova, na poslušno smirenje Jakova Amfiteatrova i A.V.Gorskog, na apostolsku srdačnost Porfirija, na marljivost Makarija, na sjajni um Jovana Smolenskog. Oni će vam reći da su se mirili sa strogošću seminarije samo u onim slučajevima kad je na čelu života u seminariji stajao ubeđeni asketa-monah, strog pre svega prema samom sebi, kad je pod maskom surovosti to bio otac i pastir, koji je znao svaku ovcu. Ispričaće kako je Antonije Voronješki dolazio u duhovnu školu i obasipao decu poljupcima, kako je sam čitao radove seminarista; kako im je Arkadije Olonjecki sam delio knjižice na čitanje, kako je uopšte bio porodičan i složan ovaj stari život. Jerarsi su sami podsticali nastavnike da se štampaju, visoko su cenili talenat i osećali mistično strahopoštovanje pred učenošću. Rektori su na pravilan razvoj pitomaca gledali kao na svoju ličnu stvar. Naravno, dešavale su se i pojave druge vrste, koje su opisali Pomjalovski i Nikitini. Ne znamo kakva je bila proporcija između svetlosti i senke, ali će se svako složiti s tim da sve dobro, što je sad delimično izgubljeno, nije izašlo iz senke nego iz svetlosti. Vratite ovu svetlost i svi će biti radosni da žive u njenoj svetlosti.
Međutim, život je postao složeniji. U školu je uveden formalno-birokratski princip; pažnja njenih rukovodilaca je usmerena na pismena rešenja, na papire, na odgovornost. Između akademije i jerarha podignut je zid od raznih cirkulara i izveštaja; život se izlio u tako strogo određenu formu, da je ostalo malo mesta za ličnu inicijativu. Ne samo to, ogromno drvo koje se razraslo u eparhijsku upravu odvlači jerarhe u oblast praktično-administrativnih interesa, tako da je nekadašnje učestvovanje u životu škole i u nauci za njih postalo potpuno nedostupno. Centralne ustanove mogu da vode samo čisto formalnu kontrolu nad životom škole. Evo u kom smislu je dobro iz pređašnjeg vremena nepovratno. Ono što je loše, naravno, može da se vrati, ali ko to želi? A dobro treba tražiti novo, staro neće ni biti dozvoljeno da se traži: verovatno će se naći cirkular kojim će i jedno i drugo biti zabranjeno.
I naši prekorevači traže novo dobro, ali gde? – Kod katolika.
Zašto da ga ne uzmemo od njih ako ono tamo postoji? Ali tamo je dobro skoro isto onakvo kao u našoj staroj akademiji: porodičnost i bliskost jererha školi i vaspitača učenicima i među sobom. Tamo je vrlo strogo, ali ovu strogost niko ne oseća, zato što svi složno idu ka istom cilju. Da li je kod nas moguć ovakav spoj? Možda i jeste, ali u potpuno drugačijem obliku, zato što je naša škola klasna, a tu se okupljaju dobrovoljci koji su već unapred isfantazirani.
Recimo da je ova škola dobra, ali svaki katolički sveštenik će vam reći da je moguća samo u okviru sveg sistema latinske hijerarhije, opšte obaveznog celibata, latinskog bogoslovskog mračnjaštva. Šta možemo da uzmemo od njih? Samo zabrane, nadzore, zaključavanja. Ali čime ćemo produhoviti sve ovo bez uslova latinske hijerarhije? Zar se kod nas umesto njihovog školskog manastira neće dobiti naša nikolajevska kasarna?
Moguće je uzdati se u gušenje svih sloboda samo za vreme neke katastrofe, kad se zadatak vladara ograničava na iskorenjivanje korova, ali nama se vapije o odsustvu pozitivnih principa, a da li se oni mogu dobiti iz same discipline i kontrole? Neki kažu da je potrebno i jedno i drugo, kao što je so potrebna za vreme jela, ali ni bez hleba nema koristi od same soli. Mnogo soli se može posuti kad ima mnogo hleba. Tako se i disciplina, i kontrola, i zabrane mogu umnožavati srazmerno s dobrom životnom energijom. Ako neko ume da nadahne studente crkvenom revnošću, neka služi bdenija po tri sata i više, neka organizuje pripremu za Pričešće u toku svih postova itd. A ako nema ovog pozitivnog uslova, negativne mere mogu da pruže samo jednu uslugu i to minimalnu: da drže život u granicama zakonitosti i pristojnosti. U tom stepenu oni su u svakom slučaju potrebni, ali se time naši kritičari neće zadovoljiti, a uopšte se ne može zahtevati nešto više od negativnih mera.
Dakle, vraćamo se pitanju o novim običajima. Uzaludno ćemo očekivati novi odgovor, naši kritičari neće poželeti da nađu običaje u sadašnjem svakodnevnom životu duhovne škole. Ali mi tvrdimo da je ovo negiranje nepravedno i surovo. Slažemo se s tim da je u akademiji poželjno promeniti mnogo toga kako bi bila bliža direktnim i nasušnim potrebama Crkve i moralnih interesa društva i naroda, ali nam se čini da u njenom svakodnevnom životu, u njenom raspoloženju, ima mnogo uslova za ispunjenje sopstvenog prednaznačenja, samo što ovi uslovi leže kao semena, koja nije pokvasila kiša, koje nije zagrejalo sunce. Akademiji nije potrebna hladnoća, nije joj potrebna suša, već proleće. Akademija je bogata divnim moralnim sadržajem, koji je često nevidljiv za sudiju sa strane, i koji čak ne cene ni njeni sopstveni sinovi, zato što su vrlo učeni u filosofiji i bogosloviji, ali slabo poznaju život i ne mogu da uporede svoje i tuđe. Na ovo dobro bih i želeo da podsetim iz nedavne prošlosti, kad sam bio u bliskim odnosima s akademijom. Nekada sam joj pripadao svecelo, kasnije sam s njom samo dolazio u dodir prešavši u sferu druge vrste, ali je ipak visoko cenim, bez obzira na svu osobenost svoje situacije.
Uostalom, naravno, ne radi se o meni, slučajnom korespondentu duhovnog časopisa, već o samoj stvarosti, koju ovde želimo da opišemo posle ovog uopštenog uvoda. Reći ćemo još i dodaćemo i ovo, da je beznadežno negativan pogled na savremenu akademiju potpuno tuđ onim svetlim predstavnicima stare akademije kojima ona pravedno može da se hvali, pa čak i onim najboljim sinovima Crkve koji su odrasli van akademije. Zaista, dostojna je pažnje pojava da se jerarsi-asketi starog kova, nedavno počivši, kao i oni koji su još uvek u životu, prema akademiji odnose sa saosećanjem i nadom.
Pomenućemo samo umrle. Evo vam svetitelja Teofana Zatvornika. Čitajte njegove predsmrtne „Odgovore monasima“, u kojima se stalno govori o studentima i o akademiji – odnos je s najvećim poverenjem, saosećajan. Takav je bio preosvećeni German, koji je uvek sa studentima delio svoja sredstva, tajno, po Božanskoj zapovesti. Takav je Antonije Kazanski, nezadovoljan novim ustavom, koji ipak nikada nije prestajao da voli akademiju i da se nada u njenu veliku korist za Crkvu. Takav je i misionar Venijamin Irkutski i drugi, nedavno počivši episkop Dionisije, koji se sam čak nije ni školovao na akademiji, ali je s ljubavlju saosećao s njom. Ne samo to, takav je i poznati o.Amvrosije Optinski, koji je održavao najživlje odnose s dve akademije. Valaamski starci, kijevo-pečerski shimnici, i duhovnici Sergijeve Lavre, čini se da nikome ne pišu pisma i ne posvećuju besede kao studentima i mladim profesorima četiri akademije. Hvala Bogu, još je rano govoriti o udaljavanju akademija od crkvenog tla, ponovićemo, ili je već kasno: tačno je i jedno i drugo.
O nastavnicima. Mi smo se školovali u najburnije vreme života akademije. U četvrtom razredu seminarije, u proleće već nas je zatekao novi zakon, koji je kod seminarista poznat pod nazivom „martovskog“, kojim se zabranjivalo da se kandidati na univerzitete primaju bez položenog ispita zrelosti. Za akademije je ovaj zakon imao značajne posledice: akademije su bile prepune, ali naravno, ne studenata koji su posebno predani bogoslovlju. Koliko je ovde ušlo momaka koji su od detinjstva maštali o tome da postanu medicinari ili prirodnjaci, a sad su morali ponovo da sede u duhovnoj školi. Ali visoko obrazovanje je ipak bolje nego samo srednje i evo, 1883. godine u dve akademije se našlo 400 studenata, od kojih je polovina živela u stanovima među raznom studentskom omladinom oba pola – univerzitetskom, medicinskom, inženjerskom i dr. Prestonički ili poluprestonički žar je naravno, obuzeo mlade glave, a ljutnja na neuspeli životni plan je takođe obavljala svoj posao. Jasno je da ukusi i interesovanja većine đaka i studenata uopšte nisu bili usmereni na konzervativne ideje i da nastavnici nisu mogli da steknu lavre popularnosti u ovim oblastima.
Značajan deo predstavnika univerzitetskih profesora već se odavno odazivao na zahteve uzbuđenih nerava studentske gomile i opijao se aplauzima, o čemu se može pročitati kod V.Rozanova u „Ruskom vesniku.“ Čini se, šta su naši tada gledali? Nadzora nad akademijama tada zapravo nije ni bilo. I u slušaonicama i bilo gde nekažnjeno se moglo govoriti šta kome padne na pamet. Međutim, nikad niko nije čak ni aludirao na nešto čime bi mogao da uzbudi vrele glave, već je naprotiv, većina nastavnika dosađivala ovim glavama različitim upozorenjima i razobličavanjima sadašnjeg veka. Kao sad se sećam govora oca rektora pre molebana za početak učenja.
On je podsećao na žalostan događaj koji se desio 1. marta i ispričao je koliko je daleko revolucionarna zaraza ušla u društveni život. „Ali, da li su studenti akademije učestvovali u ovim kružocima?“ pitaju me. Smelo odgovaram: „Ne naši studenti su previše moralno razvijeni da bi se upecali na takvu besmislicu.“ Neka Gospod i u buduće čuva našu dragu akademiju, našu svetu akademiju, kako je ja nazivam,“ tako je završio svoju besedu.
Razišli smo se po slušaonicama, tada je oduševljenja bilo više nego danas. Nekolicina profesora su bili vatreni oratori i moraliste. Oni su sad počivši, a svi su kao živi u našem sećanju. Kakva su bila njihova ubeđenja? Pretežno slovenofilska i uvek religiozno-patriotska…
Uostalom, za dvojicu profesora se pričalo da su neverujući. Oni su predavali filosofske nauke, premda spiritualističkog usmerenja, ali su s takvom nepristrasnošću i detaljnošću izlagali negativne teorije, da je bilo među nama podozrljivih umova kojima se činilo da se iza ove nepristrasnosti krije neverje ili barem ravnodušnost. Sećam se kako su se na dane akademskih praznika neki studenti dogovarali da po redu gledaju da li se krsti taj i taj. Svedočenja uhoda su bila nekako protivrečna i zbrkana, i zato smo gajili izvesnu sumnju. Ali evo, dolazimo na treću godinu; analiziramo teme za rad. Zbog nečega sam temu izabrao upravo kod jednog od osumnjičenih; tema mi je odgovarala, a i ranije se dešavalo da se bavim pitanjem koje je u njoj postavljeno. Nakupio sam, kao što dolikuje, gomilu francuskih i nemačkih knjiga i otišao sam na raspust. Načitao sam ih se poprilično, a kad sam se vratio prilazim svom profesoru i molim ga da mi pomogne da naručim knjigu Francuza Sekretana. „Svratite kod mene, daću vam svoju,“ a sam gleda u zemlju. Za njega se pričalo da je jednom navodno ušao u tuđu praznu slušaonicu, poklonio se, održao je predavanje, ponovo se poklonio i izašao je, ne podozrevajući da je predavao zidovima. Čovek je bio toliko stidljiv, da li je onda čudo što se stideo da otkriva svoja ubeđenja kad to nije zahtevao karakter nauke koju je predavao? Na njegovim vratima sam pozvonio sledećeg dana.
Kad sam pozvonio osećao sam se strašno neprijatno. I plašio sam se nastavnika, profesor je u mojoj svesti bio ako ne polubog, onda u svakom slučaju neobičan čovek, i nikad ranije nisam imao prilike da uđem u kuću takvog čoveka; činilo mi se da kod njega sve mora biti posebno – i kauči, i zavese i ormari. Uskoro su mi otvorili i ja sam ušao u predsoblje stana neženje – svog patrona. Ulaz u gostinsku sobu na levo bio je otvoren, a s desne strane su bila zaključana vrata koja su vodila u drugu sobu. „Recite da je došao student po knjigu,“ i čekam u hodniku. „Ne znam gde su,“ odgovori služavka i otškrinu vrata koja su vodila desno u kabinet. Bio je jesenji sumrak. Odjednom vidim u kabinetu meku svetlost kandila. Gledam pažljivije i vidim kivot, u njemu ikonu Majke Božije i drveno Raspeće. Pa hvala Bogu, mojim sumnjama je došao kraj, sad ću već pokazati drugovima koji su sumnjali u religioznost mog patrona. „Molim vas,“ odjednom se začuo glas iz gostinske sobe. Pojurio sam kad začuh glas, onako kako sam došao – u kaputu i kaljačama – nije mi bilo do pristojnosti u ovakvom zbunjenom raspoloženju. Prilazim, čovek se rukuje sa mnom i daje mi knjigu. „A da li ste pročitali one dve glavne knjige?“ upita profesor. Zbunio sam se: „Dakako, to je grubo negiranje jevanđelske istorije, a ne njeno naučno objašnjenje.“ „Naravno,“ s tugom, ali s blagim saosećanjem prema mojoj iskrenosti odgovarao je sagovornik, „čovek posle ovakvog štiva oseća izuzetnu težinu,“ nastavlja on sa uzdahom, „a moja nauka to stalno zahteva.“
„Aha!“ sevnulo mi je kroz glavu. „Sumnjama je došao kraj!“ I kao školarac koji je našao sakriveni slatkiš otrčao sam, jedva se oprostivši od profesora koji je očigledno želeo još da popriča, ali zbog sopstvene stidljivosti nije umeo da me zadrži; sumnjam da je zapamtio i kako izgledam, zato što je stojeći preko puta mene sve vreme gledao u pod isprljan mojim kaljačama.
Drugi profesor se ne može nazvati stidljivim, ali na predavanjima nikad od njega nismo čuli da pomene Hrista ili Crkvu. Istina, i nauka je bila svetska, ali, reklo bi se, kako da mu se nešto ne omakne? Jer zna da ga studenti poštuju: sam njegov autoritet bi pomogao studentu da se snađe u pogledu na svet. On je bio porodičan čovek i s porodicom je dolazio na bogosluženje, ali nam se činilo da to nije dovoljno ubedljivo: možda to čini zbog dece.
S takvom nedoumicom sam završio i godinu, a verovatno bi ona i ostala u meni da me Bog nije doveo u susret s profesorom na 700 vrsta od akademije u jednom velikom manastiru. Idem od svetinje do svetinje i nailazim na njegovu ogromnu figuru: „Otkud vi ovde?“ „Na hodočašću sam, a otkud vi?“ „I ja istim povodom; da li ste bili u M-j crkvi? Ona je zatovrena.“ „Bio sam, otvorio mi je monah kojeg poznajem.“ „Molim vas, oče, provedite me, jer me je sramota da ukažem poštovanje svecu, kad nisam bio tamo.“ Samo što nisam zinuo od zaprepašćenja; crkvu su otvorili i moj sagovornik je pao pred kivotom u svoj svojoj gigantskoj veličini, a posle mi se zahvaljivao na pomoći.“
„Eto kakvi ste NN, a naši su dugo sumnjali da vi ni u šta ne verujete. I šta bi vam smetalo da ponekad kažete: „Gospod naš Isus Hristos,“ ili nešto slično? Ili se stidite?“ „Ne, svojih ubeđenja se nikad nisam stideo, želeo sam da svojom pameću dođete do toga na osnovu mojih predavanja. Ne može se stalno ići na štakama; imate dovoljno religioznih autoriteta i bez mene, a vi dobro mućnite glavom, pa ćete i po mojoj nauci doći do istog zaključka.“
Za jednog profesora druge akademije, sad već pokojnog, pričalo se da se ruga Pravoslavlju. Nedavno sam dobio njegova predavanja, doslovno zapisana. Postoji izvestan uticaj ortodoksnog protestantizma, ima šala o našim udžbenicima, ali prva pojava teško da se sjedinila s mišlju o izvesnoj neutvrđenosti u crkvenom usmerenju. Jer svaki prosvećeni čovek zna da granica između protestantskog i pravoslavnog teologiziranja još uvek nije jasno utvrđena, i da se poput granice između Rusije i Kine ili Hive, stalno premešta, čas na jednu, čas na drugu teritoriju, isto kao što je slučaj i s latinstvom. I ovaj uticaj se pre svega ogleda u našim udžbenicima, posebno za Sveto Pismo, za bogoslovske sisteme i crkvenu istoriju. A što se tiče ismevanja samih udžbenika može se reći da to nije sasvim pedagoški, ali nipošto nije protivcrkveno delo. Uopšte, neprijatelj Crkve ne bi našao nikakvu utehu na pomenutim predavanjima. Istina, autor u njima nije baš najblagonaklonije govorio o monasima, ali se čini da je to skoro opšte raspoloženje belog klira i duhovne klase, „običan domaći spor Slovena među sobom“.
A i kako mogu profesori da ne podržavaju religiozno usmerenje u svojim predavanjima kad oni i njihovi slušaoci žive skoro samo crkvenim životom? Imali smo prilike da prisustvujemo bogosluženjima u sve četiri akademije. Nastupa vreme jeleosvećenja ili celivanja krsta i svi naši naučnici staju u red ispred svetinje. Možda ne dođu dvojica-trojica, ali nastupa nedelja pripreme za Pričešće, strasne službe, svetlo jutrenje. I tu su vi do jednog, i videćete da velika učenost ove ljude uopšte nije odvojila od one stihije, koja je u njihovu dušu usađena u ranom detinjstvu, u selu, u smirenoj porodici jereja ili crkvenjaka.
Da li je njima do negiranja kad su ne samo njihove misli, već i svi nervi, bili prožeti crkvenošću, ili, kako čitamo u psalmu: Sve će kosti moje reći: Gospode! Ko je kao Ti, Koji izbavljaš stradalca od onoga koji mu dosađuje, itd. (Ps. 34, 10).
Setili smo se onoga što najviše ide na ruku našim nemilosrdnim sudijama, ali kakav je uopšte prosečan tip akademskog profesora? Ovaj tip je izuzetno blag, smiren i nepretenciozan. Treba imati mnogo kavgačijske sposobnosti ili isprazne nehajnosti da bi se u akademskoj sredini izazvalo neprijateljsko vrenje. Sećam se reči mitropolita Mihajla Srpskog upućenih akadmiji koja uči i koja se uči: „Pozdrav tebi, tiho pristanište duhovnog prosvećenja!“ ganutim glasom je govorio ugledni starac.
„Ali profesori su gordi, uobraženi,“ kaže nam „pravoslavac“. To je apsolutna neistina. Naravno, od 120 ljudi u svakom društvu, na primer, čak i u najboljem manastiru, uvek će se naći 5-6 ljudi koji ne odgovaraju opštem miljeu, ali smo sigurni da će se svaki posmatrač koji opšti u raznovrsnim sferama složiti da se nijedna zajednica ljudi, koji imaju ista zvanja, ne ponaša tako pristupačno i jednostavno kao profesori akademije. Imao sam prilike da se upoznam s jednim studentom koji je kad se upisivao na akademiju došavši prvi put do trema akademije mislio da je profesor koji je smireno sedeo na njemu stražar i u otresitom maniru viknuo: „Hej, starče, ili odvuci moj kofer ili dovedi drugog slugu.“ „Odmah,“ odgovori vladimirski kavaljer i ušavši u kuću posla vratara: „Stigle su novajlije, uzmite njihove stvari.“ Drugi redovni profesor je sličnu naredbu čuo u parnom kupatilu: „Slušaj, čiko, pomeri svoj veš na kraj klupe, vidiš da sam seo ovde.“ Naredba novajlije je bila bespogovorno izvršena, ali kakvo je bilo njegovo raspoloženje kad je sutradan morao da polaže kod ovog čike?
„Tiho utočište duhovnog prosvećenja!“ A i da li su štule potrebne istinskoj učenosti, dubokom umu i čistom srcu! Prosvećena omladina odlično zna basnu o dva bureta i prekršiće odnos između učenika i učitelja samo ako ne prepozna učitelja kad ga sretne. Ona shvata autoritet dugogodišnjeg naučnog truda, autoritet poštene službe, autoritet svete prostote. Hoće li vas zaboraviti, drage senke počivših smernika? Evo Ivana Stepanoviča Jakimova, koji je uvek bio okružen „Jevrejima“ odnosno hebreistima, koji je studente nazivao po imenu i patronimu; evo Viktora Dimitrijeviča Kudrjavceva, generala u kojem nije bilo ničeg generalskog, kao što su govorili oratori kraj njegovog kovčega. Ego – onaj koji nikad nije podizao glas, ali koga su slušali svi, ne samo učenici nego i kolege; evo pokojnog Porfirijeva, u čijem prisustvu se niko nije odlučivao da dopusti sebi čak ni veselu šalu, bez obzira na duboko smirenje starca.
Zar će gordi ljudi pojati sa studentima za pevnicom, čitati šestopsalmije u stiharu? Zar će se gurati oko o.Jovana Kronštatskog kao obični seljaci, dočekivati ga oduševljenim pozdravom, kojeg se ne udostojava niko osim njihovih arhipastira? Setimo se reči kojima je prepodobni arhipastir odgovorio na jedan od akademskih pozdrava; one su bile odštampane, čini se, u „Crkvenom vesniku“: „Akademiji ne dugujem samo obrazovanje, već u znatnoj meri i svoj čisto religiozan razvoj.“ Ove reči su, naravno, istinititije od novinskih psovki.
„Ali profesori predaju tromo, ne utiču na društvo, ne uče studente da propovedaju reč Božiju.“
Odbacimo lažnu i uvredljivu ocenu o predavanju, i zadržimo se na društvenom prizvanju akademije. Naravno, ovde se može želeti mnogo, ali da li to zavisi od profesora, od akademije? Ovde se radi o čitavoj istoriji ruskog klira, ruske škole, ruskog naroda. I ako slični prekori stoje, to je upravo zbog toga što je, niko drugi do savremena akademija, čak i ako je to u nedovoljnoj meri, stavila do znanja da društveni život i unutrašnje raspoloženje društva moraju biti predmeti posebne brige pastira i bogoslova. Istina, naša duhovna predavanja za publiku nisu savršena, malobrojna su i nisu mnogo popularna, ali je i ono što postoji poteklo je od akademije i niko ne može da negira da je istorija dela pred našim očima. Svima je poznato da su vanbogoslužbeni razgovori i predavanja za publiku počeli u „Društvu religiozno-moralne prosvete“ koje su osnovali petrogradski magistri, a na noge postavili janiševski pitomci; zatim se još tesnije sjedinilo s akademijom i našlo snažnu pomoć u njenim studentima, koji su kasnije, po završetku školovanja postali glavni poslenici „Društva“. Odatle se to prenelo na provincije i svuda su ga nasađivali mladi akademci. Bez obzira na to da li su propoved i društvena reč kod nas dobre ili loše, one potiču iz akademije. Iz akademije takođe potiče i borba protiv raskola, i borba protiv sekti. Ko ne zna da se prva utvrđuje na imenima dvojice akademskih profesora, a da je organ druge pun profesora iste. Imamo malo misionara – to je istina, ali pogledajte, zar nije najveći procenat njihovih predstavnika – među studentima akademije. Zar nisu akademci najbolji borci protiv štundista? A učeno monaštvo? Zar nisu njegovi najbolji predstavnici primali postrig na akademijama? Sad upitajte: u čije ime se kunu ovi polemisti, misionari, monasi, propovednici? I saznaćete da je njihova osnova svecelo u akademiji, i to ne samo u pojedinim ličnostima, već i u celom životu akademije, i ni od jednog od njih nećete čuti bezrazložnu sveopštu osudu akademija.
Ali, želeli biste intenzivniju vezu između akademije i života Crkve. Zašto se ona ne ostvaruje? Već smo rekli da su duhovni ljudi – skromni i bojažljivi; oni će usrdno raditi, ali je glas koji priziva i nadahnjuje potreban odozgo. A ovakav glas oni ne čuju i teško da imaju dovoljno razloga da se nadaju saosećanju. Bilo bi moguće osuđivati akademiju za ravnodušnost prema crkvenom životu kad bi se ona zapažala posle priziva. Na primer, kad bi se profesorima predlagalo razmatranje bogoslovskih pitanja, kad bi se oni radi toga pozivali na kongrese, kad bi bili pozivani kao rukovodioci misionarskih sabranja ili studentske propovedi na mestima, koje koleba jeres; ili kad bi se od njih zahtevao odaziv na svaku reč i pojavu u društvenom životu; kad bi se oni pitali makar za predavanje veronauke u svetskim školama, jednom rečju kad bi se podsticala njihova energija za učestvovanje u opštecrkvenom životu, tada, bi naravno, i žalbama naših kritičara došao kraj. Ali sve ove pojave crkvenog života su odvojene od akademije i na njeno učestvovanje u svemu ovom uticajni ljudi imaju vrlo različite poglede. I naravno, ne treba da tražimo lek u povratku na epohu pre reformi. Tada bi se, naprotiv, i ono malo što je izraslo pod nedavnim sunašcem, konačno ugušilo, zbližavanje profesorske delatnosti sa svim stranama života Crkve je naravno poželjno, ali za to nije potreban štap koji bije, već veze ljubavi, kao što je rečeno: Vukoh ih uzicama čovječjim, užima ljubavnijem; i bijah im kao oni koji im skidaju jaram s čeljusti, i davah im hranu (Os. 11, 4).
U zaključku ovog prvog pisma dodaću ono od čega je trebalo da započnem pismo upućeno gospodinu uredniku. Odvojen od života akademije, nisam prestao da saosećam s njom i da tugujem zbog prekora kojima ona biva podvrgnuta. Ali sam ćutao čekajući da neko od profesora nastupi s rečju zaštite; međutim, evo šta mi piše prijatelj: „Kako da se sami hvalimo?“ Tada sam se odlučio da kažem svoju nemešnu reč. U sledećem pismu želim da Vam napišem šta je potrebno onima koji uče na akademiji kako bi se umnožila korist od njih za Crkvu, a zasad završavam i neću ponovo čitati: osećam da nije skladno, ali možda će istinitost i neposredno osećanje zameniti skladnu povezanost argumenata.
 
II
 
Kad vidimo most koji je podignut preko široke reke i stoji na kamenim stubovima, stičemo jasnu sliku o grandioznosti ove građevine, čak i ako se ona ne izdiže visoko nad nivoom duboke vode. Odlično shvatamo koliko je napora bilo uloženo da se podigne ogromna građevina od peščanog dna do površine i dobro smo svesni da zvonik koji se vinuo ka zvezdama nije zahtevao takve napore, troškove i vreme, kao ovo neugledno, nisko zdanje, preko kojeg se s grohotom kreću kola.
Zašto razumejući se u kamena zdanja tako malo umemo da cenimo skriveno ustrojstvo duša? Pred vama je tip prosečnog sveštenika-akademca, na primer, veroučitelja. On ne blista silom reči, ne oduševljava svojim sveštenosluženjem, ne nadahnjuje predavanjima. Istina, u njemu nema ni ničeg sablažnjivog; učenici ga se po završetku školovanja sećaju bolje od svojih drugih nastavnika; on ume mirno i jasno da odgovori na svaku njihovu nedoumicu u stvarima vere; neprijatnosti koje nastaju u Savetu ili škakljivi sukobi s omladinom smiruju se zahvaljujući njegovom strpljenju i dobroj snishodljivosti; međutim, njegova reč je uvek čvrsta i ubedljiva.
Ovakav je prosečan tip vaspitanika akademije, i duhovnog, i mirjanina. Šta ćete reći o njemu? Kažete da on treba da predstavlja silu koja gradi i uništava, da njegova reč treba da izaziva suze, njegove molitve i uzdasi – skrušenost, a njegova učenost treba da privlači napetu pažnju.
Šta da se kaže, bilo bi dobro, ali i u zlatnom veku svete drevnosti Zlatoust je bio samo jedan, a Kirila dvojica, a i oni su izazvali protiv sebe vaseljenu. „Molim vas, čemu ta petnaestogodišnja obuka, jer i bez toga svaki knjiški moljac može da ispuni ove obaveze.“ Evo, pogledajte knjiške moljce i tada ćete se setiti poređenja mosta i zvonika. Naše vreme je najpovoljnije za knjiške moljce, za slobodni religiozni talenat. Znamo da među njima ima misionara; srećemo bivše oficire među sveštenicima, oni napreduju i više. Ali pre svega, ipak ih ima vrlo malo. A ako se od stanovništva od sto miliona njih sakupilo dvadesetak-tridesetak, složite se, ne možemo da računamo na takvu silu kad nam je potrebno 40.000 sveštenika kako bi se popunila postojeća slobodna mesta, a barem njihov dvostruki broj kako bi se zadovoljile stvarne duhovne potrebe naroda. Pogledajmo kvalitete ovih religioznih talenata. Ne budimo zahtevni i zadovoljimo se zasad njihovim službeničkim listovima. Ovde vas odmah zapanjuje njihovo jurcanje s mesta na mesto, ponekad jarki tragovi burnih službenih sukoba, pa i skandalne hronike, i napokon često – raskidanje ili skidanje čina. Oni malobrojni od prvih koji su primoravani da govore o sebi, brzo su preživljavali svoju slavu, posebno misionari. Zašto? – Zato što se pokazalo da su kao plitka zemlja koja leži na kamenu, koja je mogla da dozvoli semenu reči Božije da raste samo na kratko pod uticajem vlage.
Ali šta reći o službenim neuspesima ovih pastira uopšte? Zašto se ispostavilo da su oni ispod srednjeg nivoa naših sveštenika? Pa zato što nisu imali onu podvodnu građevinu koja je potrebna za most kako bi se on držao nad vodom. Očigledno, i najneznačajnija delatnost sveštenika nije matematička nula, već moralni podvig, koji se gradi na osnovama truda, bogoslovske prosvećenosti, srdačne blagosti, celomudrenosti, a što je glavno – trpljenja i trpljenja. Sve ove osobine sveštenik je sticao od pobožnih roditelja i iz škole. Neka one i nisu mogle da ga nadahnu onakvim ognjem kakvim je goreo prepodobni Jovan Damaskin ili prorok Jeremija, ali su mu dale dovoljno prosvećenog znanja i moralne postojanosti da bi čvrsto stajao protiv onih bura, koje ne mogu da izdrže pastiri, i ako su revnosni, ali nisu pripremljeni. Pastir je uvek borac protiv sveta kao grehovne sile, koja ustaje na veru, a u naše vreme on treba još da bude i borac protiv duha ovog vremena, duha neverja i religiozne ravnodušnosti. Naravno, savršen je samo onaj borac koji biva pobednik, a takav naš pastir ne biva često, ali i ono što mu polazi za rukom da ispuni, odnosno da odbrani autoritet vere, da zadrži u njenoj ogradi makar najbolje svoje ovce, da ne padne pod silinom teških utisaka u malovernom društvu, napokon, da se sam ne pokoleba u svojim ubeđenjima i u ustrojstvu svog života – jeste ona tvrđava, koja premda nije visoka i ne zadivljuje pogled, ipak biva postojana i pouzdana kao kameni most preko velike reke, koji je rukom znalca utemeljen na samom njenom nevidljivom dnu.
Imao sam prilike da služim u raznim krajinama naše otadžbine i da vidim veliki broj duhovnih lica bez našeg bogoslovskog obrazovanja, a s inostranim obrazovanjem ili sa svetskim. Jedne sveštenički čin nadima, druge, naprotiv, položaj sveštenika čini okorelima zbog poniženosti u poređenju s činovničkim. Mnogi od njih se nalaze u duhovnoj prelesti, smatraju sebe nepriznatim svetilima i istovremeno unose u svoju pastirsku delatnost mnogo više sablazni nego svetlosti. I što su više naduvani takvim mislima i prezirom prema svojoj sabraći duhovnog porekla i vaspitanja, tim su sami beskorisniji. Ne zalažemo se za to da bogoslovska diploma bude neizbežan uslov za primanje svešteničkog čina; i bez ove diplome nekoliko pastira izaziva sveopšte poštovanje puno sveštenog straha; daleki smo od toga da smatramo da je diploma jemstvo za pastirsku pravosnažnost, ali nam je tužno da čujemo nepravedne fraze o tome da svešteniku nije potrebna akademija; onaj ko govori ovakve fraze sličan je ili petlu pred zrnom bisera ili svinji pod vekovnim hrastom.
Potpuno se slažemo s tim da akademsko obrazovanje treba da bude bliže životu Crkve, moralnim interesima društva i naroda, nego što je to danas. Ali ovo zbližavanje vrlo malo zavisi od samih akademija. Ustrojstvo akademskog života i karakter zanimanja određuje važeći ustav, koji je u suštinskim crtama isti kakav je bio kad je uveden pre 30 godina, kad su akademiju hteli da pretvore u učiteljski institut bez unošenja u nju pedagoške prakse. Nedavno je preduzet niz mera koje u život akademija unose crkveniji duh, ali su ove mere bojažljive i slabe, a pritom su čisto negativnog karaktera, ograničavajućeg, a osim toga izuzetno uopštenog. Čas se radi o pojačavanju bogosluženja, čas o specijalističkom sadržaju diplomskih radova, a čas se odjednom uvodi reforma potpuno drugačijeg duha, kao što je na primer, uvođenje univerzitetske uniforme za studente, samo s belim dugmadima umesto žutih.
Bez obzira koliko je veliko saosećanje s kojim gledamo na ove mere, ipak je i dalje na snazi situacija u kojoj je akademija stavljena u uslove života odvojenog od Crkve, i to više nego što je slučaj s bilo kojom drugom profesionalnom školom kad je u pitanju ona oblast života za koju priprema svoje pitomce, na primer, učitelje, oficire, mornare, medicinare, inženjere, slikare.
Ustrojstvo studentskih obaveza je takvo da njihovo najusrdnije ispunjanje, uzeto odvojeno od drugih, čisto svakodnevnih stvari iz studentskog života, najčešće od mladića čini učenog stručnjaka, čak ne ni predavača seminarije, a još manje nastavnika duhovne škole, nego upravo stručnjaka u smislu autora kompilativnih disertacija iz ove ili one oblasti bogoslovskog znanja.
Pre 30 godina ovakvo ustrojstvo života je imalo smisla, zato što su seminariji bili potrebni predavači, a i samim bogoslovskim katedrama profesori. Danas u ovom smislu postoji ogromna hiperprodukcija. Od 200 akademaca, koji svake godine završavaju školovanje u četiri akademije 180 želi da ide na ozloglašeno pedagoško poprište, a na njega dospeva svega 100 ljudi, a i oni na njemu proborave čitave dve godine. Od ovih 100 najviše 40 se zapošljava u seminarijama, a većina biva angažovana u nastavi u osnovnim školama. A i od onih 40 srećnika uopšte ne dobijaju svi omiljene predmete, već radna mesta koja su slučajno ostala upražnjena. Statistika nam dalje pokazuje da se od akademskog kursa od 50 ljudi naučnoj delatnosti posvećuje dvojica, trojica ili manje. Treba li govoriti o tome da sadašnja, čisto naučna postavka akademskog obrazovanja ne može da nadahne, da oduševi omladinu, koja zna da će svejedno četiri godine kasnije zauvek biti odvučena od naučne delatnosti. Istina, naš seminarista je marljiv i nesebično radoznao, umni rad mu najviše odgovara i najdraži je njegovom srcu, ali složićete se i s tim da mlad čovek od 23 godine ne može da ne gleda ispred sebe, da ne razmišlja o tome šta ga očekuje kroz dve-tri godine. I evo, on u perspektivi ima predavanje latinskih vokabula u provincijskoj školi u toku deset godina, dvadeset godina, čitavog života? A sveštenstvo? Akademci idu i u sveštenike, ali idu oni čiji se život gradi na čisto unutrašnjim osnovama van uticaja svakodnevnih okolnosti. Ovakvih ljudi svuda ima vrlo i vrlo malo. Sveštenstvo od studenata akademije nije daleko zbog njihovog sopstvenog raspoloženja, već zbog one postavke života, koja je akademiji data van, odozgo.
Dakle, treba li smanjiti naučno kopno? Da li treba smanjiti naučne predmete? – saosećajno nas prekidaju savremeni kritičari akademije. Ne, najmanje od svega. Naprotiv, mislimo da treba da se brinemo za to da neki najmarljiviji i najradoznaliji studenti dobiju po njenom završetku povoljniji izlaz nego što je predavačko zvanje. Na poslednjoj godini studente uvek obuzima naučni žar i uvek izlazi od osam do deset studenata koji su sasvim dostojni da postanu čisto naučni radnici. Oni bi bili izuzetno korisni članovi naučnih komisija, izdavačkih ili prevodilačkih društava, talentovani novinari i t.sl. a bivaju posađeni za grčki bukvar u Irbit ili Belebej, a i to posle jednogodišnjeg gladovanja. Na akademiji ima mnogo učenosti i filosofije, ali nema suviška, naprotiv, ima manjka. Ovaj manjak osećaju upravo oni njeni pitomci koji stupaju na poprište blagovesnika jevanđelskog učenja u našem malovernom društvu. Zbližavajući se s njim oni vide da su sa književnošću i takozvanim društvenim naukama premalo upoznati da bi zadovoljili savremenu publiku, koja je toliko zadojena jednim i drugim, kao Tatari Koranom ili Jevreji Talmudom. Savremeni pastir mora dobro vladati gledištem savremenog sveta na sve strane bitija i života, treba jasno da spoznaje njihovu saglasnost ili nesaglasnost s hrišćanskim učenjem, mora umeti da da ocenu svake filosofske ideje, čak i ako je ona ovlaš provučena u modernoj pripoveci ili članku u časopisu i zato nemojte da tugujete ako mu se detaljno otkrivaju sistemi Kantova i Kontova. Verujte da je i to malo za njegovu kasniju delatnost i on će mnogo toga morati da čita ponovo, a neće imati vremena.
Ali zahvaljujući tome i njega samog obuzimaju sumnje! Zahvaljujući tome on slabo poznaje Bibliju i oce!
Da je malo – istina je, ali ne zahvaljujući tome. Toga kod nas uopšte nije ni bilo u duhovnoj školi, a Bibliju i oce Rusi, istinu govoreći, nikad nisu dobro ni poznavali; postojali su znalci i pre Petra Prvog i posle njega samo u vidu izuzetaka. Ovde se već knjige daju u ruke Grcima – to je njihova prednost, a Sloveni, nažalost, nikad nisu bili ni bibleisti, ni patrolozi. Međutim, ne smemo se miriti s ovakvom situacijom u bogoslovskom razvoju, ali kako da popravimo stvari?
Odgovor na ovo pitanje je istovremeno i odgovor na drugo pitanje, koje sadrži naše prvo pismo: kako približiti Crkvi život i časove akademskih studenata? Treba probuditi u njima religioznu i bogoslovsku samoinicijativu. Duboko smo ubeđeni u to da ispuniti ovaj uslov znači naći filosofski kamen našeg bogoslovskog obrazovanja i vaspitanja. Neka oni koji se zalažu za crkvenost umesto da grde akademiju, njene profesore i studente, umesto da napeto traže jeresi u delima i omaške u njihovom ponašanju ukažu na načine za uvođenje ovog uslova. Tada nam ni filosofija ne bi bila strašna, i marljivost bi se udvostručila, i Bibliju bi počeli da proučavaju, i u sveštenike bi išli sa svom usrdnošću.
„Ali, molim vas, može li biti reči o samoinicijativi tamo gde nema slobodne naklonosti prema delu? Kakva je samoinicijativa kod ljudi koji su za posao angažovani protiv volje i savesti, jedino zbog pobuda koristoljubivosti i častoljubivosti, bezreligioznih, koji se opijaju, mrze svoje duhovno prizvanje i ulažu sve napore kako bi poslužili ne Reči Božijoj, već trpezama, ili čak departmanu za akcize, ali ne opštem spasenju?
Da, ovakve ocene naše omladine stalno imamo prilike da čujemo od predstavnika izvesnih gledišta; istina je i to da će se, ako se na stvari gleda površno, naći mnogo pojava koje navodno potvrđuju ovakve ocene. U stvari, izvestan deo gorke istine sačuvaće se samo u ukazivanju na neusrdan odnos akademaca prema primanju pastirskog služenja, ali ni za ovo nisu krivi oni sami, odnosno nije krivo ono raspoloženje duha s kojim ulaze u akademiju i izlaze iz nje, već samo stanje stvari ili ona perspektiva u kojoj im se prikazuje sveštenstvo zahvaljujući tome što ustrojstvo duhovne škole ne može da im da drugu perspektivu.
Mladić traži aktivan posao, energičan, živ. Međutim, sve što je povezano s crkvenim služenjem i crkvenošću on od samog detinjstva doživljava isključivo u vidu ograničenja, zabrana, zadržavanja, strahova. Ovde njegovu energiju ne privlači crkvenost, a rečju crkvenost se guši svaka mlada energija. Čitali bi Turgenjeva u seminariji – ne sme se, nije blagočestivo; otišli bi u pozorište – ne sme se zbog istog razloga, otišli bi na kraju krajeva u sabornu crkvu – ne sme se, stoj u domaćoj crkvi, zagušljivoj, neuglednoj, niskoj. Ne sme da se jede mrsno, ne smeju da se pevaju pesme uoči praznika, ne sme da se izađe iz crkve itd. itd. Naravno, ne radi se o tome da se sve to dozvoli, sačuvaj Bože. Ali naša nevolja je u tome što se Crkva i crkvenost pred seminaristom i akademcem postavljaju kao zakon, koji budi želju, kao što je rečeno u Pismu: Ni za želju ne bih znao da zakon ne kaza: ne poželi (Rim. 7, 7).
Pogledajte kako se rado prihvataju one stvari iz crkvenosti u kojima se ispoljava energija, a ne njeno gušenje. Uzmite, na primer, crkveno pojanje; koji seminarista ga ne voli? Ili, ko ne zna odgovor na pitanje šta je seminarista: biće koje se upinje da peva basom. Evo vam druge oblasti: polemika s raskolnicima. Ona u svakom razredu obuzima po nekoliko učenika, dolazeći čak do fanatizma. Neki, čak i studenti akademije, su do te mere obuzeti jednoverstvom da se čak krste „sa dva prsta“ i duboko preziru svakoga ko ne posti postove. Ove godine sam sreo jednog studenta kojeg sam poznavao još kao dečaka. Gledam: izrastao je mladić krupan, ošišan u krug i u ogrtaču s naborima. Pa, mislim se, kao neki nečajevac, žao mi je što je zakasnio dvadesetak godina; ali, za naš Alatir ni sad nije loše. „Kako si, brate Senjo, kako vjeruješi? U Karla Marksa ili Lava Tolstoja?“ „Šta vam je!“ smeje se moj mali. „Pa ja sve po jednoverju. Dirigent sam u jednovernoj parohiji.“ „Zar te puštaju?“ „Pa kako da me ne puste? Došao sam kod glavnog, rekao, pustite me, oče sveti, kod jednoveraca, ne mogu da slušam akademsko pojanje, muka mi je, prosto se razbolim. I pustili su me, čak su mi dozvolili da se tamo pripremam za Pričešće. Besedama takođe svake nedelje prisustvujem i živo raspravljamo.“ „Pa, začudio si me brate, a kako je tvoj Miša?“ „Naš Miša se sasvim potatarčio.“ „Zar je prešao u muhamedanstvo?“ „Ne, hoće da pokrsti Tatare: celo leto je proveo u tatarskim selima kod odstupnika hiljadu vrsta od rodnog kraja.“ „Pa je li šta naučio?“ „Još kako: plašimo se da će zaboraviti ruski. Sad ćete se sresti s njim, sad će vam kazati: „Selam alejkum,“ umesto „dobar dan“.“
U petrogradskoj akademiji, kao što znamo iz novina, studenti se već devet godina trude na propovedi Božijoj po hramovima i salama prestonice, i to ne jedan ili dvojica, već od 20 do 70 ljudi. Na naše oči su se vaspitali mladi ljudi, koji su počeli delo propovedi, a da ni iz daleka nisu bili utvrđeni u hrišćanskom raspoloženju, ali su se kasnije u njemu toliko usavršili da su primili sveštenstvo ili čak i monaško zvanje i svecelo se posvetili propovedi Hrista. Čitajte „Crkveni vesnik“, u njemu se često štampa o onim oduševljenim sabranjima, besedama i referatima, koji se organizuju radi ovog zajedničkog dela. I verujte da će mladići, obuzeti tako svetim poslom, učiti s dvostrukom usrdnošću, a i učenju će napredovati dvostruko više nego da se rukovode samo naučnim častoljubljem. Naučni talenat se razvija samo pod uslovom moralnog nadahnuća. Samoinicijativa religiozne misli propovednika odmah će se odraziti i na čisto naučni filosofski rad, a posebno na izučavanje i tumačenje reči Božije, na svesno usvajanje i sistematizaciju svetootačkih dela. To neće biti nemačka mrtva kompilacija, gde tupa marljivost po svom stepenu može da se takmiči samo sa zapanjujućom ništavnošću dela; to nije nemoćan izbor citata autoriteta umesto dokaza, nije ona jadna zamena egzegeze lingvistikom, kojom nas časte Nemci – ne, to će biti nadahnuta misao Inokentija ili Jovana Smolenskog, razuman, fotografski veran opis naše stvarnosti, kao kod harkovskog ahripastira Amvrosija ili dubok, potpuno samosvojan ali nesavladivo ubedljiv spoj biblijskih misli, kao što su tumačenja u delima svetitelja Teofana. Stvaralačka i snažna misao budi se samo onda kad srce kuca nadahnutom revnošću, usta govore od suviška srca, kaže Pismo. A jaka hrana je za savršene, čija su čula navikom izvježbana za razlikovanje i dobra i zla (Jevr. 5, 14). Nadahnuće je najbolja garancija lepog ponašanja i discipline, a ono se postiže angažovanjem pozitivne energije studentske omladine prema religioznom delu. Evo ovde mesta da se pohvali katolička škola. Uporedite njihove studente prilikom obavljanja religioznih obaveza s našima i zaista će se dobiti odnos kao između rada na svom polju i rada u nadnicu. Oni i čisto disciplinskih, i religioznih obaveza imaju neuporedivo više, nego naši, ali su obaveza svesni više kao prava, obavljaju ih čak s izvesnom gordošću (to nam, ipak, i nije potrebno), a naš student, koji gleda da zbriše u garderobu s bdenija na akademiji, ako negde i bude usrdan prema hramu Božijem, najpre će to biti u svom seoskom hramu, gde ga niko ne primorava. Zašto? Zato što je ovde bio potreban od detinjstva, zato što njegov dolazak iščekuju svi seoski ljubitelji pojanja. Tamo će i propoved održati po sopstvenom nahođenju, a kad mu je rektor nudio, odlazio je kod njega zavezavši prethodno grlo maramom, navodno zbog prehlade od koje je promukao. Svako će se lako prihvatiti da objasni ovu pojavu. Svakome je jasno i to zašto moj Senja neće ni pogledati cigaretu, a drugi, sasvim pristojan student neće smatrati da je sramota da u menzi izvadi kobasicu iz džepa u postan dan i da je žvaće iza leđa inspekcije.
Ali, možda su svi ovi dobri primeri pojedinačne pojave, a u opštem raspoloženju, u svakodnevnom životu studenata su već izgubljeni principi za njihovo angažovanje i za religioznu samoinicijativu? Ili nije istina da su studenti nereligiozni, neiskreni, večno pijani?
Optužbe su u najvećoj meri nepravedne. Pre svega treba priznati da je akademska omladina i u umnom, i u moralnom, i u religoznom smislu neuporedivo bolja od svake druge omladine koja studira u visokim školskim ustanovama. Istina, mnoge studente akademije obuzima groznica burnih sumnji, neke – prolazno pijanstvo, ali vrlo, vrlo malobrojni nastavljaju da se odaju grehovima ove vrste do kraja studiranja. I jedno i drugo stanje je prolazno pomračenje, prema kojem se treba odnositi pažljivo, ali oprezno da se zajedno s korovom ne bi iščupala i pšenica. Mladićke pijanke studenata akademije su toliko retka pojava da bi ne samo studentima univerziteta, već čak i gimnazijalcima izgledale kao dečje. Optuživanje studenata za hronično opijanje može se ticati jedva dva posto od njih, a i ove zlosrećne duše su uglavnom iskvarene u svojoj porodici još od detinjstva. A koji je procenat studenata koji nikad ništa ne piju, koji su apsolutno nevini, duboko religiozni i skromni? Oni čine bezuslovnu većinu, a ako se opšta fizionomija studentskog života ipak ne određuje na osnovu njih, već često na osnovu dvojice, trojice frazera za to je opet krivo ustrojstvo i svakodnevi život naše duhovne škole ili tačnije, istorijsko ustrojstvo pravoslavnog klira, u kojem se dobra energija skoro uvek usmeravala na podvig čisto lične asketeske pobožnosti, a uticaj na društvena dela su osvajali ljudi koji su toga najmanje dostojni. Ovakva situacija se može promeniti samo odozgo, upravo kroz unošenje samoinicijative u religiozni razvoj studentske omladine, tako što će se ona angažovati da učestvuje u onom poslu za koji se sprema.
Uostalom, o jednom grehu treba načiniti opasku. Poroci protiv sedme zapovesti, koji u svetskim školama služe kao predmet pohvale i najotkrivenijih, odnosno najdrskijih vesti, na akademiji ostaju predmet stida, koji se brižljivo krije. Ovde se vidi uticaj dobrih običaja duhovnog sloja, koje se odlikuje primernom celomudrenošću.
Međutim, studenti tvrdoglavo izbegavaju služenje Crkvi i daju prednost svemu svetovnom. Ovde, kao što je rečeno, postoji deo istine, ali deo prilično skroman. Ma kako čudno budu izgledali dalji redovi, molimo da se veruje da duhovna omladina možda manje nego svetska, shvata uzvišenost svešteničkog služenja. Teoretski ono mu se objašnjava izuzetno loše, u vidu potpuno opštih, apstraktnih i naduvanih fraza, koje ništa ne govore umu i srcu, a praktičan život društva naši studenti uopšte ne poznaju, jer žive potpuno odvojeno od njega, kao u zatvorenoj duhovnoj klasi. Njihova predstava o svešteniku formira se čisto empirijski, kroz posmatranje pre svega domaćeg svakodnevnog života svog oca, pri čemu najuzvišenijih strana njegove delatnosti, čak i ako je otac dobar pastir, mladić postaje svestan često mnogo kasnije, nakon što su kod njega već stvorene ove ili one životne simpatije. U odnosu prema zvanju sveštenika duhovni vaspitanik je skoro isto što i Dalamberova dadilja u odnosu na svog genijalnog pitomca, kojeg je smatrala za najobičnijeg gospodina i nije mogla da shvati zbog čega mu se svi klanjaju kad se ni po čemu ne razlikuje od sve ostale gospode: isto tako kao i oni, ustaje, doručkuje, ruča i dr. Da bi se shvatila uzvišenost pastirskog služenja, da bi se shvatilo zašto je pastir, po rečji Zlatousta toliko iznad mirjanina koliko je pastir iznad beslovesnih otaca ili čak više od toga („Beseda o sveštenstvu“) – treba poznavati život, videti sve zlo koje se ljudima pričinjava usled maloverja ili neprosvećenosti u veri, i iz ovoga već shvatati koliko pastir može i koliko je dužan da unosi u život dobra, mira i svetlosti. Ovde se dešava nešto slično oceni doktorske prakse od strane pacijenata i od strane njegovih ukućana; oni od detinjstva gledaju na lekarski posao kao na izuzetno dosadnu obavezu koja stalno primorava oca da nestaje iz kuće, zatim da se briše sirćetom i da ne pušta nikoga da mu priđe. Naprotiv, pacijenti ga smatraju najvišim dobročiniteljem ljudi, koji u tužnu porodicu unosi nadu, a zatim i nezamenjivu radost.
Upoznajte duhovne pitomce sa slašću duhovne milosti, u čijem predavanju se sastoji suština pastirskog podviga, i gledajte kao će složno poći na sveto delo. Pred očima nam je primer Petrogradske akademije. Vreme je bilo povoljno: grane pastirske delatnosti su postale mnogobrojnije i raznovrsnije nego što je to bilo pre 30 godina, a i duh seminarista i akademaca se utvrđuje u crkvenijem smeru. Jedan od naših prijatelja mi piše da su novajlije koje su došle u Kazansku akademiju brzo saznale da se ove godine mogu neometano upisati na univerzitete i šta? Ovo pravo su iskoristili samo oni koji su pali na prijemnom ispitu, a i oni su odlazili s akademije s tugom, čak sa suzama, a jedan od njih se upisao na akademiju, čim je stekao pravo na to, zahvaljujući tome što se njegova majka preselila u Kazanj.
Svoje pismo ćemo završiti nabrajanjem onih oblasti duhovnog razvoja u kojima mogu učestvovati studenti akademije, ali ćemo pre ovog zaključka navesti dve opaske i još jednu. Kao prvo, ove mere moraju ići odozgo, moraju ući u Ustav, ako ne u vidu obavezne, onda u vidu poželjne grane akademskog života; kao drugo, treba izabrati makar po jedno lice među vaspitačima, kojem bi bilo ovo delo bilo drago zbog ubeđenja, a ne zbog obaveza; kao treće ne treba očekivati brze i odmah obilne plodove od novina. Značaj druge opaske je jasan sam po sebi, a značaj prve i treće se zasniva na okolnosti koja možda nije svima poznata, da među akademskim studentima, kao i uopšte u duhovnom sloju, postoji sredina koja je u najvišoj meri konzervativna. Lična inicijativa i slobodne mere u njoj nisu popularni. Zakon i svakodnevna predavanja – jesu ona dva principa, prema kojima teži život duhovne omladine, čak i kad je liberalna. Duhovni vaspitanik prolazi kroz faze različitih raspoloženja s istom onom savesnom urednošću i hronološkom monotonijom, kao što izučava i kurseve školskih predmeta koji se predaju. Na prvoj godini – da se raspituje za sve, da ide sa zanimanjem u pozorište, da ponekad ispija kao da sveštenodejstvuje zbog zvanja studenta; na drugoj godini – da dopušta sebi izvestan liberalizam, da kritikuje predavanja profesora, na trećoj – da negoduje zbog loše čorbe od kupusa i disciplinarnih zahteva, a na četvrtoj – da biva obuzet diplomskim radom, a pred kraj godine – da pada u sentimentalno obožavanje akademije – evo te u suštini jednostavne smene raspoloženja koju s manjim promenama ili odstupanjima doživljava svako, izuzev nekoliko mladića koji su se potpuno formirali u religioznom smislu ili nekoliko, odvučenih od sličnog procesa izuzetnim okolnostima života, na primer, porodičnim ili materijalnim uslovima i t.sl. Snažna i čvrsta individualnost se ne sreće često u našem duhovnom sloju; njegovi sinovi su po prirodi blag i pokoran narod, oni se sa spremnošću izlivaju u onu formu u koju ih dovodi svakodnevni položaj, usvajajući i moralnu fizionomiju koja tome odgovara, iako sami to ne primećuju. Koliko puta smo imali prilike da slušamo takve razgovore jednog profesora s akademcima: „Gde ćete se zaposliti kad završite školovanje?“ „Čekaću mesto učitelja.“ „Zašto ne svešteničko?“ „A šta će mi dodati rasa: zar ću biti bolji ako postanem sveštenik?“ „Eh, braćo, vi ste pametni momci, a takve gluposti pričate: kao prvo, čovek ne treba da postane sveštenik da bi postao bolji, već da bi druge učinio boljima i time vratio dug Crkvi koja ga je vaspitala i obdarila tako izuzetnim ovlašćenjima kojih su lišeni svi ostali njeni sinovi, možda i dostojniji od vas; a kao drugo, rasa će vas potpuno promeniti za godinu dana. Video sam mnogo takvih primera: dvojica kandidata mogu biti vrlo slični, a kad se nađu posle tri godine, jedan je sveštenik, a drugi činovnik, i među njima više ničeg zajedničkog nema. Ovaj jerej je kao jerej – i pobožan, i smiren, i krotak; a drugi je – činovnik najgore vrste: osim službe i papira zna samo za karte i operetu.“
Uvođenje crkvene delatnosti u život studenata neće biti ni nasilje, ni preokret. Naprotiv, imali smo prilike da vidimo mnogo slučajeva kako su u takvim uslovima neki mladići potpuno cvetali kao pod zracima sunca. Preporod se možda neće dotaći glasnih, ispraznih bukača, ovih „likujućih i brbljajućih“ kandidata za demagoge, ali one najbolje prirode koje donose plod u trpljenju (Lk. 8, 16) i čine većinu i centralni tip akademskih studenata, mogu se angažovati za život i crkvenu delatnost bez napora, samo da duhovna vlast to poželi. A kakve su ove mere koje smatramo poželjnima? Prva i glavna mera je angažovanje studenata za propovedanje reči Božije, i to ne u praznom akademskom hramu, već tamo gde „sonm ljudej obidet Gospoda“ („zbor ljudi bude oko Gospoda“), na propovedi ne iz sholastičkog perioda, već živim, društvenim govorom, punim poređenja i tuđem apstraktnim pojmovima. Ovaj posao za mladića neće biti lak, ali je veoma plodan, nadahnut zahvalnošću naroda koja njegove drugove navodi da se ugledaju na njega.
Nažalost, živa reč se nikad nije cenila u Ruskoj Crkvi, nisu je cenili upravo klir i njegove rukovođe. Propovednike su uvek cenili društvo i narod, a svoji ga retko dočekuju sa saosećajnošću. Međutim, reč je glavna sila pastirstva, sila Crkve. Njom se ljudi Božiji mogu držati u tesnom jedinstvu s Crkvom i pastirem i u podvigu stalne brige za večni život. Loše čine predstavnici savremenog crkvenog usmerenja, ponižavajući silu propovedničke reči i suprotstavljajući joj bogoslužbeni čin. Ovo je trebalo činiti i ono ne ostavljati (Mt. 23, 23). Propoved zahteva sama crkvenost, kanonski obavezujući sveštenika da svake nedelje poučava narod propoveđu. Propoved je neophodan deo jutrenja između katizmi, a ponekad i jutarnjeg kanona. U drevnim obiteljima pouke se svakodnevno čitaju na liturgiji, i ako se čitaju po štampanoj knjizi nerazgovetno, za to je kriva nepismenost samih čtečeva, a ne teoretski nemar.
Postoji izvanredna, reći ću istorijska beseda protoprezvitera Janiševa u „Tuđinovatelju“ još iz devedesetih godina, gde je na osnovu svetootačkih izreka dokazano da propoved treba da se smatra neophodnim, dogmatskim svojstvom crkvenog života, bez propovedi nema crkvenog života.
Uvođenje propovedničkih vežbanja u život akademije ne sme se shvatiti samo u smislu njihovog držanja na liturgiji, već i u smislu vanbogoslužbenih lekcija, u smislu svakodnevnog poučavanja bogomoljaca, koji dolaze u poznate obitelji i do danas se vraćaju iz njih bez ikakvog duhovnog rukovođenja, s udarcima na leđima, s praznim džepovima. Dalje, pod propoveđu studenata treba podrazumevati njihovo učestvovanje u misionarskoj delatnosti i za vreme školske godine, a posebno na raspustu. Pod ovim uslovom bi se i izučavanje bogoslovskih nauka odvijalo s neuporedivo većom usrdnošću nego što je sad. Studente treba angažovati i za štampanje propovedi, i raznih poučnih članaka, i listića, postavivši ovu stvar razumno i određeno, a ne na principima fabričkog bogaćenja, kao što je to danas slučaj.
Narod, koji s umilenjem sluša svete reči, i za samog propovednika bi bio druga akademija, jer ne svedoči slučajno svetitelj Tihon o svom svima poznatom viđenju. On je imao viđenje da se s teškoćom penje uz strmo stepenište i da samo što nije pao od umora. Ali evo, sa svih strana dotrčava šarenolik narod i jedni za drugima ljudi ga guraju sve više i više, tako da se skoro bez ikakvog napora brzo penje ka nebu.
Drugo delo pastirstva je sveštenosluženje i lepota hrama uopšte. U sadašnjem stanju stvari akademski pedagozi nailaze na izuzetne teškoće u ovoj oblasti svojih obaveza. Obaveza da stoje u akademskoj crkvi po dva i po četiri sata nedeljno mnogim studentima izgleda izuzetno dosadno i besciljno. Sad nije moguće obrazlagati ovu obavezu čisto asketskim principima; ona se bazira na formalnoj dužnosti, ali takva osnova ne izgrađuje umove i srca, već ih samo čini grubima i ne privlači u hram dušu, nego samo telo, puno praznih beseda i mučne dosade; potpuno drugačije bi bilo kad bi u hramu stajali trudbenici učiteljske reči: propovednik i nehotice uči da se moli usrdno. Ali, to nije dovoljno. Bogosluženje na akademiji ne treba da angažuje samo molitvenu revnost studenata, već i njihovo aktivno učestvovanje.
Učestvovanje na poslušanju za pevnicom i u oltaru nije dovoljno. Akademski i seminarski hramovi su kod nas najdosadniji, polunemački, uopšte ne odgovaraju pravoslavnoj pobožnosti. Kakva je liturgija u sobici s desetak ikona? Hram akademije treba da bude velelepan i uvek pun naroda. Bilo je primera kad su u jednom takvom hramu studenti učili narod crkvenom pojanju i čitanju. Uvoditi ovo svuda nije ništa manje važno nego organizovati pri seminarijama uzorne osnovne škole, a organizovati pri seminarijama i akademijama velelepne saborne crkve isto je toliko važno kao graditi klinike pri medicinskim fakultetima. Neka ovi hramovi budu i misionarski; neka u njima krste i ucrkvljuju ljude koji se poučavaju za krštenje, a neka ih poučavaju studenti. Neka u akademijama među njima živi Sveta Crkva sa svom punotom svojih pastirskih spasonosnih talenata u najživljem neposrednom opštenju sa savremenim životom, s borbom protiv svega zlog u njoj i sa saosećanjem prema svemu dobrom u njoj. Tada će naša akademija ustati, „kao oganj i njena reč kao svetilnik koji gori“. Tada će se njeni pitomci takmičiti i u poslušanju svojim rukovođama, i u usrdnosti za izučavanje nauka i u molitvenom i propovedničkom podvigu. Tada će davati prednost sveštenom zvanju, a ne samo onom skromnom položaju osrednjeg činovnika, do kojeg teško mogu da dođu, izašavši iz duhovne klase, već će reći s psalmopojcem: Volim biti na pragu doma Božijega nego živjeti u šatorima bezbožničkim (Ps. 84, 10).
Duboko smo ubeđeni u to da će se miran posmatrač kojem je tuđa pristrasnost složiti s nama. On priznaje da akademska sredina, i ona koja uči i koja se uči, poseduje uzvišene moralne začetke, tako da je njihovo umešno pozivanje u život i stvarnost jedino, ali pritom i pouzdano sredstvo da naša Crkva zablista pred svetom u svoj svojoj božanskoj lepoti i da pastirstvo obasja svetlošću Jevanđelja one koji sede u tami i senci smrtnoj.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pod akademijama se podrazumevaju bogoslovske akademije, odnosno fakulteti, a pod seminarijama bogoslovske srednje škole, prim.prev.
  2. Pri put su objavljeni u časopisu „Pravoslavni sabesednik“, 1896.g., oktobar i novembar. Potpuna sabrana dela. 1911. T. 3. S. 392.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *