ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ДУХОВНОМ ОБРАЗОВАЊУ И ЦРКВЕНОЈ УМЕТНОСТИ
 
У ЗАШТИТУ НАШИХ АКАДЕМИЈА[1]
(Два писма редакцији)[2]
 
I
 
Карај мудра, и љубиће те, каже свештени писац, – кажи мудроме, и биће још мудрији (Прич. 9, 8-9). Руководећи се оваквим мислима академије би са спремношћу прихватале сва указивања на своја несавршенства, само кад би ова указивања била сједињена с навођењем предлога за разумна побољшања и кад би била прожета искреном добронамерношћу.
Нажалост, наше академије се подвргавају потпуно другачијим прекорима. Неки у њима траже недостатке са злурадошћу, труде се да ове недостатке представе као потпуно неискорењиве из њиховог свакодневног живота и на тај начин онога кога разобличавају бацају у безнадежну чамотињу. Овакви прекори све чешће продиру у штампу, све смелије и оштрије се чују у приватним, па чак и полузваничним разговорима. Зашто? Можда су се академије у последњих пет година промениле на горе с тачке гледишта оних који упућују прекоре? Не, прекоревачи увек додају да су за последњих 10-12 година оне постале “пристојније”, али ипак не задовољавају њихове захтеве. Поставља се ново питање: зашто су раније хулитељи ћутали, зашто је за време толстојевског устава академија хваљена у свим црквеним сферама, а блате је сад кад се много јаче проникла црквеним духом? Зар није зато што су нове, радосне појаве њеног живота пробудиле у пријатељима Цркве нове, смелије наде, тако да је њихов глас који блати академије у ствари крик нестрпљиве, али саосећајне ревности?
Овакво објашњење се заиста може применити на захтеве најбољих људи, на пример С.А.Рачинског, који је тако одлучно, али врло преувеличано описао наше недостатке у “Руском прегледу”. Уосталом, овај достојан поштовања писац слабо је упознат са свакодневним животом академије, иако много ревнује за усавршавање пастирства у нашој отаџбини. Много директније нападе на академске предаваче, васпитаче и студенте дозвољава себи други писац, извесни “православац” који се штампа у скоро свим свакодневним издањима конзервативног усмерења. Он директно изјављује да се на академијама предавања одвијају тромо, неуспешно, а ако је неко ватренији, он није православан, већ сеје у студентима дух неверја и разврата, да духовних академија као црквених установа код нас уопште и нема, већ постоје богословски факултети.
У сваком ретку овог писца говори нека завидљива злоба и заиста овде нико неће наићи на саосећајну ревност не само према академијама, него и према Цркви уопште. На такве нападе не треба одговарати, како је тачно у “Богословском веснику” писао професор Заозјорски, али не можемо да се не одазовемо на друге, још више претеће гласове савремене штампе, који шире гласине о реформисању наших школских устава од стране највише духовне власти. Увредљиво је то што се ови репортери, које наравно, нико није овластио, труде да представе ствари као да поменута реформа потиче од потпуно другачијег погледа на академије и семинарије као на установе које су лишене и црквеног, и сваког моралног садржаја уопште. Овакав тон су усвојили репортери из сфера, које су се прилично усталиле у својим погледима, и њихови одјеци се често могу чути.
Али, можда је овде у питању саосећајна ревност која у својим разобличењима прелази у прекоре, а уствари је прожета истом оном љубављу као горка Христова реч упућена књижевницима и фарисејима?
Апологети академија у својим кратким забелешкама на страницама “Црквеног весника” ствар представљају другачије и оптужују своје хулитеље за најниже побуде, потпуно одбацујући тачност њихових прекора. Међутим, страствена реч увређеног срца, премда је достојна саосећања, ипак не постиже циљ, већ само распаљује страсти. Ми ћемо поступити другачије: претпоставићемо да противници академија имају најбоље намере, а на академије ћемо примити што је могуће више кривице. Можда ће нам овај начин заштите дати више могућности да се споразумемо бар с искреним разобличитељима и да поведемо реч о разним побољшањима не у својству тужених, већ сложно, рука под руку, јер ко не жели побољшање у свему и којој земаљској институцији није потребно побољшање? Дакле, с потпуном спремношћу да прихватимо сваку кривицу академије, која јој је својствена макар у најмањој мери, отварамо уши да чујемо прекоре. Они су разноврсни и тешки, али ће се њихова заједничка основа брзо разјаснити и она лако може бити изражена у следећој тврдњи: “Академије постоје ради потреба Цркве, али живе животом невезаним за Цркву и нису способне да јој служе у личностима својих питомаца, ни у својој научној литератури. Потребни су проповедници – мало их је. Потребни су мисионари – њих скоро да уопште нема. Потребни су јереји, благочестиви и искусни духовници, ако их има, они нису од академске науке. Потребна је жива реч просвећених писаца, али академска реч никако не може да утиче на умове. Академско богословље није самостално, оно носи на себи трагове протестантског, па чак и рационалистичког утицаја; осим тога, оно је сувопарно и мртво.”
Дозволимо за неко време да су тачна ова указивања, која смо формулисали у најнепријатнијем облику за академије и наизглед најпобедоноснијег за противнике. Осим тога, сама по себи ова указивања могу само да захтевају мере повољне за академију, које би је зближавале са животом, подизале самоиницијативу, појачавале научну активност. Авај, наши разобличитељи уопште не воде ствари у том правцу. Они ова указивања наводе само зато како би се затим обрушили на академију градом других прекора, како би ове недостатке представили као последицу засигурно зле енергије, која наводно испуњава живот академија. Зато њихово побољшање не сме да се састоји у снажењу добрих начела академског живота, већ искључиво у гушењу злих, а добре они код ње и не налазе. Из овога потиче позив на кажњавања, прогонства, на разноврсна гушења и забране. Код нас мисионара и активних ревнитеља нема мало зато што академија не уме или још није стигла да их васпита, већ зато што она и не саосећа са Црквом, што је индиферентна, чак и непријатељски расположена према њој. У академији нема основе за васпитање свете ревности пастира, овде постоји само рационализам и тражење остварења својих личних интереса, само учена гордост и одсуство жеље да се упознају потребе моралног живота народа и друштва. “Академију,” чујемо даље, “треба реформисати, треба уздрмати њене пређашње обичаје пошто су лишени моралног садржаја…”
Па, и шта онда? И…? “И… створити нове.”
Питомац академије је узбуђен, увређен, уништен; светла слика академских сећања је упрскана таквом прљавштином, кида његову душу на комаде, али он поново усредсређује мисли и пита: а где ћете узети ове обичаје?
Заиста, не могу се измислити из сопствене главе, створити уобразиљом, ако нам их не даје реални живот. Шта ће онда одговорити саговорник-разобличитељ? Ако је он светско лице неће ништа ни одговорити, а ако је духовно или полудуховно, он ће попут “православца” указивати на пређашње устројство академија претолстојевског времена. На њега, уосталом, указују и светски испитивачи, односно они малобројни од њих који су унеколико упознати с нашом историјом. Они се труде да ствари прикажу тако као да оно устројство нема ништа заједничко са садашњим, а да разлика између њих почиње пре свега од тога што је академија тада била сатерана у мишју рупу, а сад је добила мноштво привилегија. Дакле, лечење је врло једноставно: треба је поново притиснути на свим пољима – и све ће бити по старом.
Као одговор на овај предлог по правилу које смо прихватили, стаћемо поново у позицију која је за нас најнеповољнија: рецимо да је оно мало добра из старих академија изгубљено и пожелећемо да га вратимо. Али да ли бисмо задовољили оне који нас прекоревају? Да ли је тадашња академија давала мисионаре? Проповеднике? Публицисте? Да ли је утицала на друштво? У сваком случају, много мање и слабије него данашња. Истина, тада је кажу било више послушања и покорности у студентима, па чак и у наставницима, али да ли су ови студенти ишли код расколника, секташа и пагана, да ли су ишли као свештеници у села, у градске парохије као црквењаци, у забачене градиће као вероучитељи, у провинцијске школе као наставници?
Не, тадашњи академац је знао колико вреди. Пре свега, не верујем да је њихов већи проценат примао свештени чин него сад; као друго, сумњам у то да се из академије износила већа способност за пастирско делање него сад. Академија је била удаљенија од живота, била је затворенија у апстрактно-књишком или класном интересу.
Али, рећи ће нам, зато је из ње излазило више великих посленика, узвишено надахнутих, скоро светих. Ову статистику не знамо, али ето, сложићемо се условно; не пада нам на памет да доказујемо предност данашњице у односу на прошлост. Ето, изразићемо спремност да академије одједном постану исто оно што су биле шездесетих година, премда ће тада исти критичари нама бити још мање задовољни, али сад наводимо аргументе против самог начина спровођења реформи.
У ствари, указаћемо поштовање старости и поклонићемо се пред јерарсима, професорима и пастирима који су се у то време школовали и који и данас украшавају Цркву. Али, извините, одакле су они израсли? Зар су израсли из забрана, батина и страха, којима прекоревачи академије сад желе да нас поправљају?
Не, они ће нам поменути Филарета Кијевског, његову светост, мудрост, благост и блискост академији; они ће нас подсетити на просвећену красноречивост и танкоћутност Инокентија, на братску једноставност ректора Филарета Черниговског или Димитрија Муретова, на послушно смирење Јакова Амфитеатрова и А.В.Горског, на апостолску срдачност Порфирија, на марљивост Макарија, на сјајни ум Јована Смоленског. Они ће вам рећи да су се мирили са строгошћу семинарије само у оним случајевима кад је на челу живота у семинарији стајао убеђени аскета-монах, строг пре свега према самом себи, кад је под маском суровости то био отац и пастир, који је знао сваку овцу. Испричаће како је Антоније Вороњешки долазио у духовну школу и обасипао децу пољупцима, како је сам читао радове семинариста; како им је Аркадије Олоњецки сам делио књижице на читање, како је уопште био породичан и сложан овај стари живот. Јерарси су сами подстицали наставнике да се штампају, високо су ценили таленат и осећали мистично страхопоштовање пред ученошћу. Ректори су на правилан развој питомаца гледали као на своју личну ствар. Наравно, дешавале су се и појаве друге врсте, које су описали Помјаловски и Никитини. Не знамо каква је била пропорција између светлости и сенке, али ће се свако сложити с тим да све добро, што је сад делимично изгубљено, није изашло из сенке него из светлости. Вратите ову светлост и сви ће бити радосни да живе у њеној светлости.
Међутим, живот је постао сложенији. У школу је уведен формално-бирократски принцип; пажња њених руководилаца је усмерена на писмена решења, на папире, на одговорност. Између академије и јерарха подигнут је зид од разних циркулара и извештаја; живот се излио у тако строго одређену форму, да је остало мало места за личну иницијативу. Не само то, огромно дрво које се разрасло у епархијску управу одвлачи јерархе у област практично-административних интереса, тако да је некадашње учествовање у животу школе и у науци за њих постало потпуно недоступно. Централне установе могу да воде само чисто формалну контролу над животом школе. Ево у ком смислу је добро из пређашњег времена неповратно. Оно што је лоше, наравно, може да се врати, али ко то жели? А добро треба тражити ново, старо неће ни бити дозвољено да се тражи: вероватно ће се наћи циркулар којим ће и једно и друго бити забрањено.
И наши прекоревачи траже ново добро, али где? – Код католика.
Зашто да га не узмемо од њих ако оно тамо постоји? Али тамо је добро скоро исто онакво као у нашој старој академији: породичност и блискост јерерха школи и васпитача ученицима и међу собом. Тамо је врло строго, али ову строгост нико не осећа, зато што сви сложно иду ка истом циљу. Да ли је код нас могућ овакав спој? Можда и јесте, али у потпуно другачијем облику, зато што је наша школа класна, а ту се окупљају добровољци који су већ унапред исфантазирани.
Рецимо да је ова школа добра, али сваки католички свештеник ће вам рећи да је могућа само у оквиру свег система латинске хијерархије, опште обавезног целибата, латинског богословског мрачњаштва. Шта можемо да узмемо од њих? Само забране, надзоре, закључавања. Али чиме ћемо продуховити све ово без услова латинске хијерархије? Зар се код нас уместо њиховог школског манастира неће добити наша николајевска касарна?
Могуће је уздати се у гушење свих слобода само за време неке катастрофе, кад се задатак владара ограничава на искорењивање корова, али нама се вапије о одсуству позитивних принципа, а да ли се они могу добити из саме дисциплине и контроле? Неки кажу да је потребно и једно и друго, као што је со потребна за време јела, али ни без хлеба нема користи од саме соли. Много соли се може посути кад има много хлеба. Тако се и дисциплина, и контрола, и забране могу умножавати сразмерно с добром животном енергијом. Ако неко уме да надахне студенте црквеном ревношћу, нека служи бденија по три сата и више, нека организује припрему за Причешће у току свих постова итд. А ако нема овог позитивног услова, негативне мере могу да пруже само једну услугу и то минималну: да држе живот у границама законитости и пристојности. У том степену они су у сваком случају потребни, али се тиме наши критичари неће задовољити, а уопште се не може захтевати нешто више од негативних мера.
Дакле, враћамо се питању о новим обичајима. Узалудно ћемо очекивати нови одговор, наши критичари неће пожелети да нађу обичаје у садашњем свакодневном животу духовне школе. Али ми тврдимо да је ово негирање неправедно и сурово. Слажемо се с тим да је у академији пожељно променити много тога како би била ближа директним и насушним потребама Цркве и моралних интереса друштва и народа, али нам се чини да у њеном свакодневном животу, у њеном расположењу, има много услова за испуњење сопственог предназначења, само што ови услови леже као семена, која није поквасила киша, које није загрејало сунце. Академији није потребна хладноћа, није јој потребна суша, већ пролеће. Академија је богата дивним моралним садржајем, који је често невидљив за судију са стране, и који чак не цене ни њени сопствени синови, зато што су врло учени у философији и богословији, али слабо познају живот и не могу да упореде своје и туђе. На ово добро бих и желео да подсетим из недавне прошлости, кад сам био у блиским односима с академијом. Некада сам јој припадао свецело, касније сам с њом само долазио у додир прешавши у сферу друге врсте, али је ипак високо ценим, без обзира на сву особеност своје ситуације.
Уосталом, наравно, не ради се о мени, случајном кореспонденту духовног часописа, већ о самој стварости, коју овде желимо да опишемо после овог уопштеног увода. Рећи ћемо још и додаћемо и ово, да је безнадежно негативан поглед на савремену академију потпуно туђ оним светлим представницима старе академије којима она праведно може да се хвали, па чак и оним најбољим синовима Цркве који су одрасли ван академије. Заиста, достојна је пажње појава да се јерарси-аскети старог кова, недавно почивши, као и они који су још увек у животу, према академији односе са саосећањем и надом.
Поменућемо само умрле. Ево вам светитеља Теофана Затворника. Читајте његове предсмртне “Одговоре монасима”, у којима се стално говори о студентима и о академији – однос је с највећим поверењем, саосећајан. Такав је био преосвећени Герман, који је увек са студентима делио своја средства, тајно, по Божанској заповести. Такав је Антоније Казански, незадовољан новим уставом, који ипак никада није престајао да воли академију и да се нада у њену велику корист за Цркву. Такав је и мисионар Венијамин Иркутски и други, недавно почивши епископ Дионисије, који се сам чак није ни школовао на академији, али је с љубављу саосећао с њом. Не само то, такав је и познати о.Амвросије Оптински, који је одржавао најживље односе с две академије. Валаамски старци, кијево-печерски схимници, и духовници Сергијеве Лавре, чини се да никоме не пишу писма и не посвећују беседе као студентима и младим професорима четири академије. Хвала Богу, још је рано говорити о удаљавању академија од црквеног тла, поновићемо, или је већ касно: тачно је и једно и друго.
О наставницима. Ми смо се школовали у најбурније време живота академије. У четвртом разреду семинарије, у пролеће већ нас је затекао нови закон, који је код семинариста познат под називом “мартовског”, којим се забрањивало да се кандидати на универзитете примају без положеног испита зрелости. За академије је овај закон имао значајне последице: академије су биле препуне, али наравно, не студената који су посебно предани богословљу. Колико је овде ушло момака који су од детињства маштали о томе да постану медицинари или природњаци, а сад су морали поново да седе у духовној школи. Али високо образовање је ипак боље него само средње и ево, 1883. године у две академије се нашло 400 студената, од којих је половина живела у становима међу разном студентском омладином оба пола – универзитетском, медицинском, инжењерском и др. Престонички или полупрестонички жар је наравно, обузео младе главе, а љутња на неуспели животни план је такође обављала свој посао. Јасно је да укуси и интересовања већине ђака и студената уопште нису били усмерени на конзервативне идеје и да наставници нису могли да стекну лавре популарности у овим областима.
Значајан део представника универзитетских професора већ се одавно одазивао на захтеве узбуђених нерава студентске гомиле и опијао се аплаузима, о чему се може прочитати код В.Розанова у “Руском веснику.” Чини се, шта су наши тада гледали? Надзора над академијама тада заправо није ни било. И у слушаоницама и било где некажњено се могло говорити шта коме падне на памет. Међутим, никад нико није чак ни алудирао на нешто чиме би могао да узбуди вреле главе, већ је напротив, већина наставника досађивала овим главама различитим упозорењима и разобличавањима садашњег века. Као сад се сећам говора оца ректора пре молебана за почетак учења.
Он је подсећао на жалостан догађај који се десио 1. марта и испричао је колико је далеко револуционарна зараза ушла у друштвени живот. “Али, да ли су студенти академије учествовали у овим кружоцима?” питају ме. Смело одговарам: “Не наши студенти су превише морално развијени да би се упецали на такву бесмислицу.” Нека Господ и у будуће чува нашу драгу академију, нашу свету академију, како је ја називам,” тако је завршио своју беседу.
Разишли смо се по слушаоницама, тада је одушевљења било више него данас. Неколицина професора су били ватрени оратори и моралисте. Они су сад почивши, а сви су као живи у нашем сећању. Каква су била њихова убеђења? Претежно словенофилска и увек религиозно-патриотска…
Уосталом, за двојицу професора се причало да су неверујући. Они су предавали философске науке, премда спиритуалистичког усмерења, али су с таквом непристрасношћу и детаљношћу излагали негативне теорије, да је било међу нама подозрљивих умова којима се чинило да се иза ове непристрасности крије неверје или барем равнодушност. Сећам се како су се на дане академских празника неки студенти договарали да по реду гледају да ли се крсти тај и тај. Сведочења ухода су била некако противречна и збркана, и зато смо гајили извесну сумњу. Али ево, долазимо на трећу годину; анализирамо теме за рад. Због нечега сам тему изабрао управо код једног од осумњичених; тема ми је одговарала, а и раније се дешавало да се бавим питањем које је у њој постављено. Накупио сам, као што доликује, гомилу француских и немачких књига и отишао сам на распуст. Начитао сам их се поприлично, а кад сам се вратио прилазим свом професору и молим га да ми помогне да наручим књигу Француза Секретана. “Свратите код мене, даћу вам своју,” а сам гледа у земљу. За њега се причало да је једном наводно ушао у туђу празну слушаоницу, поклонио се, одржао је предавање, поново се поклонио и изашао је, не подозревајући да је предавао зидовима. Човек је био толико стидљив, да ли је онда чудо што се стидео да открива своја убеђења кад то није захтевао карактер науке коју је предавао? На његовим вратима сам позвонио следећег дана.
Кад сам позвонио осећао сам се страшно непријатно. И плашио сам се наставника, професор је у мојој свести био ако не полубог, онда у сваком случају необичан човек, и никад раније нисам имао прилике да уђем у кућу таквог човека; чинило ми се да код њега све мора бити посебно – и каучи, и завесе и ормари. Ускоро су ми отворили и ја сам ушао у предсобље стана нежење – свог патрона. Улаз у гостинску собу на лево био је отворен, а с десне стране су била закључана врата која су водила у другу собу. “Реците да је дошао студент по књигу,” и чекам у ходнику. “Не знам где су,” одговори служавка и отшкрину врата која су водила десно у кабинет. Био је јесењи сумрак. Одједном видим у кабинету меку светлост кандила. Гледам пажљивије и видим кивот, у њему икону Мајке Божије и дрвено Распеће. Па хвала Богу, мојим сумњама је дошао крај, сад ћу већ показати друговима који су сумњали у религиозност мог патрона. “Молим вас,” одједном се зачуо глас из гостинске собе. Појурио сам кад зачух глас, онако како сам дошао – у капуту и каљачама – није ми било до пристојности у оваквом збуњеном расположењу. Прилазим, човек се рукује са мном и даје ми књигу. “А да ли сте прочитали оне две главне књиге?” упита професор. Збунио сам се: “Дакако, то је грубо негирање јеванђелске историје, а не њено научно објашњење.” “Наравно,” с тугом, али с благим саосећањем према мојој искрености одговарао је саговорник, “човек после оваквог штива осећа изузетну тежину,” наставља он са уздахом, “а моја наука то стално захтева.”
“Аха!” севнуло ми је кроз главу. “Сумњама је дошао крај!” И као школарац који је нашао сакривени слаткиш отрчао сам, једва се опростивши од професора који је очигледно желео још да поприча, али због сопствене стидљивости није умео да ме задржи; сумњам да је запамтио и како изгледам, зато што је стојећи преко пута мене све време гледао у под испрљан мојим каљачама.
Други професор се не може назвати стидљивим, али на предавањима никад од њега нисмо чули да помене Христа или Цркву. Истина, и наука је била светска, али, рекло би се, како да му се нешто не омакне? Јер зна да га студенти поштују: сам његов ауторитет би помогао студенту да се снађе у погледу на свет. Он је био породичан човек и с породицом је долазио на богослужење, али нам се чинило да то није довољно убедљиво: можда то чини због деце.
С таквом недоумицом сам завршио и годину, а вероватно би она и остала у мени да ме Бог није довео у сусрет с професором на 700 врста од академије у једном великом манастиру. Идем од светиње до светиње и наилазим на његову огромну фигуру: “Откуд ви овде?” “На ходочашћу сам, а откуд ви?” “И ја истим поводом; да ли сте били у М-ј цркви? Она је затоврена.” “Био сам, отворио ми је монах којег познајем.” “Молим вас, оче, проведите ме, јер ме је срамота да укажем поштовање свецу, кад нисам био тамо.” Само што нисам зинуо од запрепашћења; цркву су отворили и мој саговорник је пао пред кивотом у свој својој гигантској величини, а после ми се захваљивао на помоћи.”
“Ето какви сте NN, а наши су дуго сумњали да ви ни у шта не верујете. И шта би вам сметало да понекад кажете: “Господ наш Исус Христос,” или нешто слично? Или се стидите?” “Не, својих убеђења се никад нисам стидео, желео сам да својом памећу дођете до тога на основу мојих предавања. Не може се стално ићи на штакама; имате довољно религиозних ауторитета и без мене, а ви добро мућните главом, па ћете и по мојој науци доћи до истог закључка.”
За једног професора друге академије, сад већ покојног, причало се да се руга Православљу. Недавно сам добио његова предавања, дословно записана. Постоји известан утицај ортодоксног протестантизма, има шала о нашим уџбеницима, али прва појава тешко да се сјединила с мишљу о извесној неутврђености у црквеном усмерењу. Јер сваки просвећени човек зна да граница између протестантског и православног теологизирања још увек није јасно утврђена, и да се попут границе између Русије и Кине или Хиве, стално премешта, час на једну, час на другу територију, исто као што је случај и с латинством. И овај утицај се пре свега огледа у нашим уџбеницима, посебно за Свето Писмо, за богословске системе и црквену историју. А што се тиче исмевања самих уџбеника може се рећи да то није сасвим педагошки, али нипошто није противцрквено дело. Уопште, непријатељ Цркве не би нашао никакву утеху на поменутим предавањима. Истина, аутор у њима није баш најблагонаклоније говорио о монасима, али се чини да је то скоро опште расположење белог клира и духовне класе, “обичан домаћи спор Словена међу собом”.
А и како могу професори да не подржавају религиозно усмерење у својим предавањима кад они и њихови слушаоци живе скоро само црквеним животом? Имали смо прилике да присуствујемо богослужењима у све четири академије. Наступа време јелеосвећења или целивања крста и сви наши научници стају у ред испред светиње. Можда не дођу двојица-тројица, али наступа недеља припреме за Причешће, страсне службе, светло јутрење. И ту су ви до једног, и видећете да велика ученост ове људе уопште није одвојила од оне стихије, која је у њихову душу усађена у раном детињству, у селу, у смиреној породици јереја или црквењака.
Да ли је њима до негирања кад су не само њихове мисли, већ и сви нерви, били прожети црквеношћу, или, како читамо у псалму: Све ће кости моје рећи: Господе! Ко је као Ти, Који избављаш страдалца од онога који му досађује, итд. (Пс. 34, 10).
Сетили смо се онога што највише иде на руку нашим немилосрдним судијама, али какав је уопште просечан тип академског професора? Овај тип је изузетно благ, смирен и непретенциозан. Треба имати много кавгачијске способности или испразне нехајности да би се у академској средини изазвало непријатељско врење. Сећам се речи митрополита Михајла Српског упућених акадмији која учи и која се учи: “Поздрав теби, тихо пристаниште духовног просвећења!” ганутим гласом је говорио угледни старац.
“Али професори су горди, уображени,” каже нам “православац”. То је апсолутна неистина. Наравно, од 120 људи у сваком друштву, на пример, чак и у најбољем манастиру, увек ће се наћи 5-6 људи који не одговарају општем миљеу, али смо сигурни да ће се сваки посматрач који општи у разноврсним сферама сложити да се ниједна заједница људи, који имају иста звања, не понаша тако приступачно и једноставно као професори академије. Имао сам прилике да се упознам с једним студентом који је кад се уписивао на академију дошавши први пут до трема академије мислио да је професор који је смирено седео на њему стражар и у отреситом маниру викнуо: “Хеј, старче, или одвуци мој кофер или доведи другог слугу.” “Одмах,” одговори владимирски каваљер и ушавши у кућу посла вратара: “Стигле су новајлије, узмите њихове ствари.” Други редовни професор је сличну наредбу чуо у парном купатилу: “Слушај, чико, помери свој веш на крај клупе, видиш да сам сео овде.” Наредба новајлије је била беспоговорно извршена, али какво је било његово расположење кад је сутрадан морао да полаже код овог чике?
“Тихо уточиште духовног просвећења!” А и да ли су штуле потребне истинској учености, дубоком уму и чистом срцу! Просвећена омладина одлично зна басну о два бурета и прекршиће однос између ученика и учитеља само ако не препозна учитеља кад га сретне. Она схвата ауторитет дугогодишњег научног труда, ауторитет поштене службе, ауторитет свете простоте. Хоће ли вас заборавити, драге сенке почивших смерника? Ево Ивана Степановича Јакимова, који је увек био окружен “Јеврејима” односно хебреистима, који је студенте називао по имену и патрониму; ево Виктора Димитријевича Кудрјавцева, генерала у којем није било ничег генералског, као што су говорили оратори крај његовог ковчега. Его – онај који никад није подизао глас, али кога су слушали сви, не само ученици него и колеге; ево покојног Порфиријева, у чијем присуству се нико није одлучивао да допусти себи чак ни веселу шалу, без обзира на дубоко смирење старца.
Зар ће горди људи појати са студентима за певницом, читати шестопсалмије у стихару? Зар ће се гурати око о.Јована Кронштатског као обични сељаци, дочекивати га одушевљеним поздравом, којег се не удостојава нико осим њихових архипастира? Сетимо се речи којима је преподобни архипастир одговорио на један од академских поздрава; оне су биле одштампане, чини се, у “Црквеном веснику”: “Академији не дугујем само образовање, већ у знатној мери и свој чисто религиозан развој.” Ове речи су, наравно, истинититије од новинских псовки.
“Али професори предају тромо, не утичу на друштво, не уче студенте да проповедају реч Божију.”
Одбацимо лажну и увредљиву оцену о предавању, и задржимо се на друштвеном призвању академије. Наравно, овде се може желети много, али да ли то зависи од професора, од академије? Овде се ради о читавој историји руског клира, руске школе, руског народа. И ако слични прекори стоје, то је управо због тога што је, нико други до савремена академија, чак и ако је то у недовољној мери, ставила до знања да друштвени живот и унутрашње расположење друштва морају бити предмети посебне бриге пастира и богослова. Истина, наша духовна предавања за публику нису савршена, малобројна су и нису много популарна, али је и оно што постоји потекло је од академије и нико не може да негира да је историја дела пред нашим очима. Свима је познато да су ванбогослужбени разговори и предавања за публику почели у “Друштву религиозно-моралне просвете” које су основали петроградски магистри, а на ноге поставили јанишевски питомци; затим се још тесније сјединило с академијом и нашло снажну помоћ у њеним студентима, који су касније, по завршетку школовања постали главни посленици “Друштва”. Одатле се то пренело на провинције и свуда су га насађивали млади академци. Без обзира на то да ли су проповед и друштвена реч код нас добре или лоше, оне потичу из академије. Из академије такође потиче и борба против раскола, и борба против секти. Ко не зна да се прва утврђује на именима двојице академских професора, а да је орган друге пун професора исте. Имамо мало мисионара – то је истина, али погледајте, зар није највећи проценат њихових представника – међу студентима академије. Зар нису академци најбољи борци против штундиста? А учено монаштво? Зар нису његови најбољи представници примали постриг на академијама? Сад упитајте: у чије име се куну ови полемисти, мисионари, монаси, проповедници? И сазнаћете да је њихова основа свецело у академији, и то не само у појединим личностима, већ и у целом животу академије, и ни од једног од њих нећете чути безразложну свеопшту осуду академија.
Али, желели бисте интензивнију везу између академије и живота Цркве. Зашто се она не остварује? Већ смо рекли да су духовни људи – скромни и бојажљиви; они ће усрдно радити, али је глас који призива и надахњује потребан одозго. А овакав глас они не чују и тешко да имају довољно разлога да се надају саосећању. Било би могуће осуђивати академију за равнодушност према црквеном животу кад би се она запажала после призива. На пример, кад би се професорима предлагало разматрање богословских питања, кад би се они ради тога позивали на конгресе, кад би били позивани као руководиоци мисионарских сабрања или студентске проповеди на местима, које колеба јерес; или кад би се од њих захтевао одазив на сваку реч и појаву у друштвеном животу; кад би се они питали макар за предавање веронауке у светским школама, једном речју кад би се подстицала њихова енергија за учествовање у општецрквеном животу, тада, би наравно, и жалбама наших критичара дошао крај. Али све ове појаве црквеног живота су одвојене од академије и на њено учествовање у свему овом утицајни људи имају врло различите погледе. И наравно, не треба да тражимо лек у повратку на епоху пре реформи. Тада би се, напротив, и оно мало што је израсло под недавним сунашцем, коначно угушило, зближавање професорске делатности са свим странама живота Цркве је наравно пожељно, али за то није потребан штап који бије, већ везе љубави, као што је речено: Вукох их узицама човјечјим, ужима љубавнијем; и бијах им као они који им скидају јарам с чељусти, и давах им храну (Ос. 11, 4).
У закључку овог првог писма додаћу оно од чега је требало да започнем писмо упућено господину уреднику. Одвојен од живота академије, нисам престао да саосећам с њом и да тугујем због прекора којима она бива подвргнута. Али сам ћутао чекајући да неко од професора наступи с речју заштите; међутим, ево шта ми пише пријатељ: “Како да се сами хвалимо?” Тада сам се одлучио да кажем своју немешну реч. У следећем писму желим да Вам напишем шта је потребно онима који уче на академији како би се умножила корист од њих за Цркву, а засад завршавам и нећу поново читати: осећам да није складно, али можда ће истинитост и непосредно осећање заменити складну повезаност аргумената.
 
II
 
Кад видимо мост који је подигнут преко широке реке и стоји на каменим стубовима, стичемо јасну слику о грандиозности ове грађевине, чак и ако се она не издиже високо над нивоом дубоке воде. Одлично схватамо колико је напора било уложено да се подигне огромна грађевина од пешчаног дна до површине и добро смо свесни да звоник који се винуо ка звездама није захтевао такве напоре, трошкове и време, као ово неугледно, ниско здање, преко којег се с грохотом крећу кола.
Зашто разумејући се у камена здања тако мало умемо да ценимо скривено устројство душа? Пред вама је тип просечног свештеника-академца, на пример, вероучитеља. Он не блиста силом речи, не одушевљава својим свештенослужењем, не надахњује предавањима. Истина, у њему нема ни ничег саблажњивог; ученици га се по завршетку школовања сећају боље од својих других наставника; он уме мирно и јасно да одговори на сваку њихову недоумицу у стварима вере; непријатности које настају у Савету или шкакљиви сукоби с омладином смирују се захваљујући његовом стрпљењу и доброј снисходљивости; међутим, његова реч је увек чврста и убедљива.
Овакав је просечан тип васпитаника академије, и духовног, и мирјанина. Шта ћете рећи о њему? Кажете да он треба да представља силу која гради и уништава, да његова реч треба да изазива сузе, његове молитве и уздаси – скрушеност, а његова ученост треба да привлачи напету пажњу.
Шта да се каже, било би добро, али и у златном веку свете древности Златоуст је био само један, а Кирила двојица, а и они су изазвали против себе васељену. “Молим вас, чему та петнаестогодишња обука, јер и без тога сваки књишки мољац може да испуни ове обавезе.” Ево, погледајте књишке мољце и тада ћете се сетити поређења моста и звоника. Наше време је најповољније за књишке мољце, за слободни религиозни таленат. Знамо да међу њима има мисионара; срећемо бивше официре међу свештеницима, они напредују и више. Али пре свега, ипак их има врло мало. А ако се од становништва од сто милиона њих сакупило двадесетак-тридесетак, сложите се, не можемо да рачунамо на такву силу кад нам је потребно 40.000 свештеника како би се попунила постојећа слободна места, а барем њихов двоструки број како би се задовољиле стварне духовне потребе народа. Погледајмо квалитете ових религиозних талената. Не будимо захтевни и задовољимо се засад њиховим службеничким листовима. Овде вас одмах запањује њихово јурцање с места на место, понекад јарки трагови бурних службених сукоба, па и скандалне хронике, и напокон често – раскидање или скидање чина. Они малобројни од првих који су приморавани да говоре о себи, брзо су преживљавали своју славу, посебно мисионари. Зашто? – Зато што се показало да су као плитка земља која лежи на камену, која је могла да дозволи семену речи Божије да расте само на кратко под утицајем влаге.
Али шта рећи о службеним неуспесима ових пастира уопште? Зашто се испоставило да су они испод средњег нивоа наших свештеника? Па зато што нису имали ону подводну грађевину која је потребна за мост како би се он држао над водом. Очигледно, и најнезначајнија делатност свештеника није математичка нула, већ морални подвиг, који се гради на основама труда, богословске просвећености, срдачне благости, целомудрености, а што је главно – трпљења и трпљења. Све ове особине свештеник је стицао од побожних родитеља и из школе. Нека оне и нису могле да га надахну онаквим огњем каквим је горео преподобни Јован Дамаскин или пророк Јеремија, али су му дале довољно просвећеног знања и моралне постојаности да би чврсто стајао против оних бура, које не могу да издрже пастири, и ако су ревносни, али нису припремљени. Пастир је увек борац против света као греховне силе, која устаје на веру, а у наше време он треба још да буде и борац против духа овог времена, духа неверја и религиозне равнодушности. Наравно, савршен је само онај борац који бива победник, а такав наш пастир не бива често, али и оно што му полази за руком да испуни, односно да одбрани ауторитет вере, да задржи у њеној огради макар најбоље своје овце, да не падне под силином тешких утисака у маловерном друштву, напокон, да се сам не поколеба у својим убеђењима и у устројству свог живота – јесте она тврђава, која премда није висока и не задивљује поглед, ипак бива постојана и поуздана као камени мост преко велике реке, који је руком зналца утемељен на самом њеном невидљивом дну.
Имао сам прилике да служим у разним крајинама наше отаџбине и да видим велики број духовних лица без нашег богословског образовања, а с иностраним образовањем или са светским. Једне свештенички чин надима, друге, напротив, положај свештеника чини окорелима због понижености у поређењу с чиновничким. Многи од њих се налазе у духовној прелести, сматрају себе непризнатим светилима и истовремено уносе у своју пастирску делатност много више саблазни него светлости. И што су више надувани таквим мислима и презиром према својој сабраћи духовног порекла и васпитања, тим су сами бескориснији. Не залажемо се за то да богословска диплома буде неизбежан услов за примање свештеничког чина; и без ове дипломе неколико пастира изазива свеопште поштовање пуно свештеног страха; далеки смо од тога да сматрамо да је диплома јемство за пастирску правоснажност, али нам је тужно да чујемо неправедне фразе о томе да свештенику није потребна академија; онај ко говори овакве фразе сличан је или петлу пред зрном бисера или свињи под вековним храстом.
Потпуно се слажемо с тим да академско образовање треба да буде ближе животу Цркве, моралним интересима друштва и народа, него што је то данас. Али ово зближавање врло мало зависи од самих академија. Устројство академског живота и карактер занимања одређује важећи устав, који је у суштинским цртама исти какав је био кад је уведен пре 30 година, кад су академију хтели да претворе у учитељски институт без уношења у њу педагошке праксе. Недавно је предузет низ мера које у живот академија уносе црквенији дух, али су ове мере бојажљиве и слабе, а притом су чисто негативног карактера, ограничавајућег, а осим тога изузетно уопштеног. Час се ради о појачавању богослужења, час о специјалистичком садржају дипломских радова, а час се одједном уводи реформа потпуно другачијег духа, као што је на пример, увођење универзитетске униформе за студенте, само с белим дугмадима уместо жутих.
Без обзира колико је велико саосећање с којим гледамо на ове мере, ипак је и даље на снази ситуација у којој је академија стављена у услове живота одвојеног од Цркве, и то више него што је случај с било којом другом професионалном школом кад је у питању она област живота за коју припрема своје питомце, на пример, учитеље, официре, морнаре, медицинаре, инжењере, сликаре.
Устројство студентских обавеза је такво да њихово најусрдније испуњање, узето одвојено од других, чисто свакодневних ствари из студентског живота, најчешће од младића чини ученог стручњака, чак не ни предавача семинарије, а још мање наставника духовне школе, него управо стручњака у смислу аутора компилативних дисертација из ове или оне области богословског знања.
Пре 30 година овакво устројство живота је имало смисла, зато што су семинарији били потребни предавачи, а и самим богословским катедрама професори. Данас у овом смислу постоји огромна хиперпродукција. Од 200 академаца, који сваке године завршавају школовање у четири академије 180 жели да иде на озлоглашено педагошко поприште, а на њега доспева свега 100 људи, а и они на њему пробораве читаве две године. Од ових 100 највише 40 се запошљава у семинаријама, а већина бива ангажована у настави у основним школама. А и од оних 40 срећника уопште не добијају сви омиљене предмете, већ радна места која су случајно остала упражњена. Статистика нам даље показује да се од академског курса од 50 људи научној делатности посвећује двојица, тројица или мање. Треба ли говорити о томе да садашња, чисто научна поставка академског образовања не може да надахне, да одушеви омладину, која зна да ће свеједно четири године касније заувек бити одвучена од научне делатности. Истина, наш семинариста је марљив и несебично радознао, умни рад му највише одговара и најдражи је његовом срцу, али сложићете се и с тим да млад човек од 23 године не може да не гледа испред себе, да не размишља о томе шта га очекује кроз две-три године. И ево, он у перспективи има предавање латинских вокабула у провинцијској школи у току десет година, двадесет година, читавог живота? А свештенство? Академци иду и у свештенике, али иду они чији се живот гради на чисто унутрашњим основама ван утицаја свакодневних околности. Оваквих људи свуда има врло и врло мало. Свештенство од студената академије није далеко због њиховог сопственог расположења, већ због оне поставке живота, која је академији дата ван, одозго.
Дакле, треба ли смањити научно копно? Да ли треба смањити научне предмете? – саосећајно нас прекидају савремени критичари академије. Не, најмање од свега. Напротив, мислимо да треба да се бринемо за то да неки најмарљивији и најрадозналији студенти добију по њеном завршетку повољнији излаз него што је предавачко звање. На последњој години студенте увек обузима научни жар и увек излази од осам до десет студената који су сасвим достојни да постану чисто научни радници. Они би били изузетно корисни чланови научних комисија, издавачких или преводилачких друштава, талентовани новинари и т.сл. а бивају посађени за грчки буквар у Ирбит или Белебеј, а и то после једногодишњег гладовања. На академији има много учености и философије, али нема сувишка, напротив, има мањка. Овај мањак осећају управо они њени питомци који ступају на поприште благовесника јеванђелског учења у нашем маловерном друштву. Зближавајући се с њим они виде да су са књижевношћу и такозваним друштвеним наукама премало упознати да би задовољили савремену публику, која је толико задојена једним и другим, као Татари Кораном или Јевреји Талмудом. Савремени пастир мора добро владати гледиштем савременог света на све стране битија и живота, треба јасно да спознаје њихову сагласност или несагласност с хришћанским учењем, мора умети да да оцену сваке философске идеје, чак и ако је она овлаш провучена у модерној приповеци или чланку у часопису и зато немојте да тугујете ако му се детаљно откривају системи Кантова и Контова. Верујте да је и то мало за његову каснију делатност и он ће много тога морати да чита поново, а неће имати времена.
Али захваљујући томе и њега самог обузимају сумње! Захваљујући томе он слабо познаје Библију и оце!
Да је мало – истина је, али не захваљујући томе. Тога код нас уопште није ни било у духовној школи, а Библију и оце Руси, истину говорећи, никад нису добро ни познавали; постојали су зналци и пре Петра Првог и после њега само у виду изузетака. Овде се већ књиге дају у руке Грцима – то је њихова предност, а Словени, нажалост, никад нису били ни библеисти, ни патролози. Међутим, не смемо се мирити с оваквом ситуацијом у богословском развоју, али како да поправимо ствари?
Одговор на ово питање је истовремено и одговор на друго питање, које садржи наше прво писмо: како приближити Цркви живот и часове академских студената? Треба пробудити у њима религиозну и богословску самоиницијативу. Дубоко смо убеђени у то да испунити овај услов значи наћи философски камен нашег богословског образовања и васпитања. Нека они који се залажу за црквеност уместо да грде академију, њене професоре и студенте, уместо да напето траже јереси у делима и омашке у њиховом понашању укажу на начине за увођење овог услова. Тада нам ни философија не би била страшна, и марљивост би се удвостручила, и Библију би почели да проучавају, и у свештенике би ишли са свом усрдношћу.
“Али, молим вас, може ли бити речи о самоиницијативи тамо где нема слободне наклоности према делу? Каква је самоиницијатива код људи који су за посао ангажовани против воље и савести, једино због побуда користољубивости и частољубивости, безрелигиозних, који се опијају, мрзе своје духовно призвање и улажу све напоре како би послужили не Речи Божијој, већ трпезама, или чак департману за акцизе, али не општем спасењу?
Да, овакве оцене наше омладине стално имамо прилике да чујемо од представника извесних гледишта; истина је и то да ће се, ако се на ствари гледа површно, наћи много појава које наводно потврђују овакве оцене. У ствари, известан део горке истине сачуваће се само у указивању на неусрдан однос академаца према примању пастирског служења, али ни за ово нису криви они сами, односно није криво оно расположење духа с којим улазе у академију и излазе из ње, већ само стање ствари или она перспектива у којој им се приказује свештенство захваљујући томе што устројство духовне школе не може да им да другу перспективу.
Младић тражи активан посао, енергичан, жив. Међутим, све што је повезано с црквеним служењем и црквеношћу он од самог детињства доживљава искључиво у виду ограничења, забрана, задржавања, страхова. Овде његову енергију не привлачи црквеност, а речју црквеност се гуши свака млада енергија. Читали би Тургењева у семинарији – не сме се, није благочестиво; отишли би у позориште – не сме се због истог разлога, отишли би на крају крајева у саборну цркву – не сме се, стој у домаћој цркви, загушљивој, неугледној, ниској. Не сме да се једе мрсно, не смеју да се певају песме уочи празника, не сме да се изађе из цркве итд. итд. Наравно, не ради се о томе да се све то дозволи, сачувај Боже. Али наша невоља је у томе што се Црква и црквеност пред семинаристом и академцем постављају као закон, који буди жељу, као што је речено у Писму: Ни за жељу не бих знао да закон не каза: не пожели (Рим. 7, 7).
Погледајте како се радо прихватају оне ствари из црквености у којима се испољава енергија, а не њено гушење. Узмите, на пример, црквено појање; који семинариста га не воли? Или, ко не зна одговор на питање шта је семинариста: биће које се упиње да пева басом. Ево вам друге области: полемика с расколницима. Она у сваком разреду обузима по неколико ученика, долазећи чак до фанатизма. Неки, чак и студенти академије, су до те мере обузети једноверством да се чак крсте “са два прста” и дубоко презиру свакога ко не пости постове. Ове године сам срео једног студента којег сам познавао још као дечака. Гледам: израстао је младић крупан, ошишан у круг и у огртачу с наборима. Па, мислим се, као неки нечајевац, жао ми је што је закаснио двадесетак година; али, за наш Алатир ни сад није лоше. “Како си, брате Сењо, како вјерујеши? У Карла Маркса или Лава Толстоја?” “Шта вам је!” смеје се мој мали. “Па ја све по једноверју. Диригент сам у једноверној парохији.” “Зар те пуштају?” “Па како да ме не пусте? Дошао сам код главног, рекао, пустите ме, оче свети, код једновераца, не могу да слушам академско појање, мука ми је, просто се разболим. И пустили су ме, чак су ми дозволили да се тамо припремам за Причешће. Беседама такође сваке недеље присуствујем и живо расправљамо.” “Па, зачудио си ме брате, а како је твој Миша?” “Наш Миша се сасвим потатарчио.” “Зар је прешао у мухамеданство?” “Не, хоће да покрсти Татаре: цело лето је провео у татарским селима код одступника хиљаду врста од родног краја.” “Па је ли шта научио?” “Још како: плашимо се да ће заборавити руски. Сад ћете се срести с њим, сад ће вам казати: “Селам алејкум,” уместо “добар дан”.”
У петроградској академији, као што знамо из новина, студенти се већ девет година труде на проповеди Божијој по храмовима и салама престонице, и то не један или двојица, већ од 20 до 70 људи. На наше очи су се васпитали млади људи, који су почели дело проповеди, а да ни из далека нису били утврђени у хришћанском расположењу, али су се касније у њему толико усавршили да су примили свештенство или чак и монашко звање и свецело се посветили проповеди Христа. Читајте “Црквени весник”, у њему се често штампа о оним одушевљеним сабрањима, беседама и рефератима, који се организују ради овог заједничког дела. И верујте да ће младићи, обузети тако светим послом, учити с двоструком усрдношћу, а и учењу ће напредовати двоструко више него да се руководе само научним частољубљем. Научни таленат се развија само под условом моралног надахнућа. Самоиницијатива религиозне мисли проповедника одмах ће се одразити и на чисто научни философски рад, а посебно на изучавање и тумачење речи Божије, на свесно усвајање и систематизацију светоотачких дела. То неће бити немачка мртва компилација, где тупа марљивост по свом степену може да се такмичи само са запањујућом ништавношћу дела; то није немоћан избор цитата ауторитета уместо доказа, није она јадна замена егзегезе лингвистиком, којом нас часте Немци – не, то ће бити надахнута мисао Инокентија или Јована Смоленског, разуман, фотографски веран опис наше стварности, као код харковског ахрипастира Амвросија или дубок, потпуно самосвојан али несавладиво убедљив спој библијских мисли, као што су тумачења у делима светитеља Теофана. Стваралачка и снажна мисао буди се само онда кад срце куца надахнутом ревношћу, уста говоре од сувишка срца, каже Писмо. А јака храна је за савршене, чија су чула навиком извјежбана за разликовање и добра и зла (Јевр. 5, 14). Надахнуће је најбоља гаранција лепог понашања и дисциплине, а оно се постиже ангажовањем позитивне енергије студентске омладине према религиозном делу. Ево овде места да се похвали католичка школа. Упоредите њихове студенте приликом обављања религиозних обавеза с нашима и заиста ће се добити однос као између рада на свом пољу и рада у надницу. Они и чисто дисциплинских, и религиозних обавеза имају неупоредиво више, него наши, али су обавеза свесни више као права, обављају их чак с извесном гордошћу (то нам, ипак, и није потребно), а наш студент, који гледа да збрише у гардеробу с бденија на академији, ако негде и буде усрдан према храму Божијем, најпре ће то бити у свом сеоском храму, где га нико не приморава. Зашто? Зато што је овде био потребан од детињства, зато што његов долазак ишчекују сви сеоски љубитељи појања. Тамо ће и проповед одржати по сопственом нахођењу, а кад му је ректор нудио, одлазио је код њега завезавши претходно грло марамом, наводно због прехладе од које је промукао. Свако ће се лако прихватити да објасни ову појаву. Свакоме је јасно и то зашто мој Сења неће ни погледати цигарету, а други, сасвим пристојан студент неће сматрати да је срамота да у мензи извади кобасицу из џепа у постан дан и да је жваће иза леђа инспекције.
Али, можда су сви ови добри примери појединачне појаве, а у општем расположењу, у свакодневном животу студената су већ изгубљени принципи за њихово ангажовање и за религиозну самоиницијативу? Или није истина да су студенти нерелигиозни, неискрени, вечно пијани?
Оптужбе су у највећој мери неправедне. Пре свега треба признати да је академска омладина и у умном, и у моралном, и у религозном смислу неупоредиво боља од сваке друге омладине која студира у високим школским установама. Истина, многе студенте академије обузима грозница бурних сумњи, неке – пролазно пијанство, али врло, врло малобројни настављају да се одају греховима ове врсте до краја студирања. И једно и друго стање је пролазно помрачење, према којем се треба односити пажљиво, али опрезно да се заједно с коровом не би ишчупала и пшеница. Младићке пијанке студената академије су толико ретка појава да би не само студентима универзитета, већ чак и гимназијалцима изгледале као дечје. Оптуживање студената за хронично опијање може се тицати једва два посто од њих, а и ове злосрећне душе су углавном искварене у својој породици још од детињства. А који је проценат студената који никад ништа не пију, који су апсолутно невини, дубоко религиозни и скромни? Они чине безусловну већину, а ако се општа физиономија студентског живота ипак не одређује на основу њих, већ често на основу двојице, тројице фразера за то је опет криво устројство и свакодневи живот наше духовне школе или тачније, историјско устројство православног клира, у којем се добра енергија скоро увек усмеравала на подвиг чисто личне аскетеске побожности, а утицај на друштвена дела су освајали људи који су тога најмање достојни. Оваква ситуација се може променити само одозго, управо кроз уношење самоиницијативе у религиозни развој студентске омладине, тако што ће се она ангажовати да учествује у оном послу за који се спрема.
Уосталом, о једном греху треба начинити опаску. Пороци против седме заповести, који у светским школама служе као предмет похвале и најоткривенијих, односно најдрскијих вести, на академији остају предмет стида, који се брижљиво крије. Овде се види утицај добрих обичаја духовног слоја, које се одликује примерном целомудреношћу.
Међутим, студенти тврдоглаво избегавају служење Цркви и дају предност свему световном. Овде, као што је речено, постоји део истине, али део прилично скроман. Ма како чудно буду изгледали даљи редови, молимо да се верује да духовна омладина можда мање него светска, схвата узвишеност свештеничког служења. Теоретски оно му се објашњава изузетно лоше, у виду потпуно општих, апстрактних и надуваних фраза, које ништа не говоре уму и срцу, а практичан живот друштва наши студенти уопште не познају, јер живе потпуно одвојено од њега, као у затвореној духовној класи. Њихова представа о свештенику формира се чисто емпиријски, кроз посматрање пре свега домаћег свакодневног живота свог оца, при чему најузвишенијих страна његове делатности, чак и ако је отац добар пастир, младић постаје свестан често много касније, након што су код њега већ створене ове или оне животне симпатије. У односу према звању свештеника духовни васпитаник је скоро исто што и Даламберова дадиља у односу на свог генијалног питомца, којег је сматрала за најобичнијег господина и није могла да схвати због чега му се сви клањају кад се ни по чему не разликује од све остале господе: исто тако као и они, устаје, доручкује, руча и др. Да би се схватила узвишеност пастирског служења, да би се схватило зашто је пастир, по речји Златоуста толико изнад мирјанина колико је пастир изнад бесловесних отаца или чак више од тога (“Беседа о свештенству”) – треба познавати живот, видети све зло које се људима причињава услед маловерја или непросвећености у вери, и из овога већ схватати колико пастир може и колико је дужан да уноси у живот добра, мира и светлости. Овде се дешава нешто слично оцени докторске праксе од стране пацијената и од стране његових укућана; они од детињства гледају на лекарски посао као на изузетно досадну обавезу која стално приморава оца да нестаје из куће, затим да се брише сирћетом и да не пушта никога да му приђе. Напротив, пацијенти га сматрају највишим доброчинитељем људи, који у тужну породицу уноси наду, а затим и незамењиву радост.
Упознајте духовне питомце са слашћу духовне милости, у чијем предавању се састоји суштина пастирског подвига, и гледајте као ће сложно поћи на свето дело. Пред очима нам је пример Петроградске академије. Време је било повољно: гране пастирске делатности су постале многобројније и разноврсније него што је то било пре 30 година, а и дух семинариста и академаца се утврђује у црквенијем смеру. Један од наших пријатеља ми пише да су новајлије које су дошле у Казанску академију брзо сазнале да се ове године могу неометано уписати на универзитете и шта? Ово право су искористили само они који су пали на пријемном испиту, а и они су одлазили с академије с тугом, чак са сузама, а један од њих се уписао на академију, чим је стекао право на то, захваљујући томе што се његова мајка преселила у Казањ.
Своје писмо ћемо завршити набрајањем оних области духовног развоја у којима могу учествовати студенти академије, али ћемо пре овог закључка навести две опаске и још једну. Као прво, ове мере морају ићи одозго, морају ући у Устав, ако не у виду обавезне, онда у виду пожељне гране академског живота; као друго, треба изабрати макар по једно лице међу васпитачима, којем би било ово дело било драго због убеђења, а не због обавеза; као треће не треба очекивати брзе и одмах обилне плодове од новина. Значај друге опаске је јасан сам по себи, а значај прве и треће се заснива на околности која можда није свима позната, да међу академским студентима, као и уопште у духовном слоју, постоји средина која је у највишој мери конзервативна. Лична иницијатива и слободне мере у њој нису популарни. Закон и свакодневна предавања – јесу она два принципа, према којима тежи живот духовне омладине, чак и кад је либерална. Духовни васпитаник пролази кроз фазе различитих расположења с истом оном савесном уредношћу и хронолошком монотонијом, као што изучава и курсеве школских предмета који се предају. На првој години – да се распитује за све, да иде са занимањем у позориште, да понекад испија као да свештенодејствује због звања студента; на другој години – да допушта себи известан либерализам, да критикује предавања професора, на трећој – да негодује због лоше чорбе од купуса и дисциплинарних захтева, а на четвртој – да бива обузет дипломским радом, а пред крај године – да пада у сентиментално обожавање академије – ево те у суштини једноставне смене расположења коју с мањим променама или одступањима доживљава свако, изузев неколико младића који су се потпуно формирали у религиозном смислу или неколико, одвучених од сличног процеса изузетним околностима живота, на пример, породичним или материјалним условима и т.сл. Снажна и чврста индивидуалност се не среће често у нашем духовном слоју; његови синови су по природи благ и покоран народ, они се са спремношћу изливају у ону форму у коју их доводи свакодневни положај, усвајајући и моралну физиономију која томе одговара, иако сами то не примећују. Колико пута смо имали прилике да слушамо такве разговоре једног професора с академцима: “Где ћете се запослити кад завршите школовање?” “Чекаћу место учитеља.” “Зашто не свештеничко?” “А шта ће ми додати раса: зар ћу бити бољи ако постанем свештеник?” “Ех, браћо, ви сте паметни момци, а такве глупости причате: као прво, човек не треба да постане свештеник да би постао бољи, већ да би друге учинио бољима и тиме вратио дуг Цркви која га је васпитала и обдарила тако изузетним овлашћењима којих су лишени сви остали њени синови, можда и достојнији од вас; а као друго, раса ће вас потпуно променити за годину дана. Видео сам много таквих примера: двојица кандидата могу бити врло слични, а кад се нађу после три године, један је свештеник, а други чиновник, и међу њима више ничег заједничког нема. Овај јереј је као јереј – и побожан, и смирен, и кротак; а други је – чиновник најгоре врсте: осим службе и папира зна само за карте и оперету.”
Увођење црквене делатности у живот студената неће бити ни насиље, ни преокрет. Напротив, имали смо прилике да видимо много случајева како су у таквим условима неки младићи потпуно цветали као под зрацима сунца. Препород се можда неће дотаћи гласних, испразних букача, ових “ликујућих и брбљајућих” кандидата за демагоге, али оне најбоље природе које доносе плод у трпљењу (Лк. 8, 16) и чине већину и централни тип академских студената, могу се ангажовати за живот и црквену делатност без напора, само да духовна власт то пожели. А какве су ове мере које сматрамо пожељнима? Прва и главна мера је ангажовање студената за проповедање речи Божије, и то не у празном академском храму, већ тамо где “сонм људеј обидет Господа” (“збор људи буде око Господа”), на проповеди не из схоластичког периода, већ живим, друштвеним говором, пуним поређења и туђем апстрактним појмовима. Овај посао за младића неће бити лак, али је веома плодан, надахнут захвалношћу народа која његове другове наводи да се угледају на њега.
Нажалост, жива реч се никад није ценила у Руској Цркви, нису је ценили управо клир и његове руковође. Проповеднике су увек ценили друштво и народ, а своји га ретко дочекују са саосећајношћу. Међутим, реч је главна сила пастирства, сила Цркве. Њом се људи Божији могу држати у тесном јединству с Црквом и пастирем и у подвигу сталне бриге за вечни живот. Лоше чине представници савременог црквеног усмерења, понижавајући силу проповедничке речи и супротстављајући јој богослужбени чин. Ово је требало чинити и оно не остављати (Мт. 23, 23). Проповед захтева сама црквеност, канонски обавезујући свештеника да сваке недеље поучава народ проповеђу. Проповед је неопходан део јутрења између катизми, а понекад и јутарњег канона. У древним обитељима поуке се свакодневно читају на литургији, и ако се читају по штампаној књизи неразговетно, за то је крива неписменост самих чтечева, а не теоретски немар.
Постоји изванредна, рећи ћу историјска беседа протопрезвитера Јанишева у “Туђиноватељу” још из деведесетих година, где је на основу светоотачких изрека доказано да проповед треба да се сматра неопходним, догматским својством црквеног живота, без проповеди нема црквеног живота.
Увођење проповедничких вежбања у живот академије не сме се схватити само у смислу њиховог држања на литургији, већ и у смислу ванбогослужбених лекција, у смислу свакодневног поучавања богомољаца, који долазе у познате обитељи и до данас се враћају из њих без икаквог духовног руковођења, с ударцима на леђима, с празним џеповима. Даље, под проповеђу студената треба подразумевати њихово учествовање у мисионарској делатности и за време школске године, а посебно на распусту. Под овим условом би се и изучавање богословских наука одвијало с неупоредиво већом усрдношћу него што је сад. Студенте треба ангажовати и за штампање проповеди, и разних поучних чланака, и листића, поставивши ову ствар разумно и одређено, а не на принципима фабричког богаћења, као што је то данас случај.
Народ, који с умилењем слуша свете речи, и за самог проповедника би био друга академија, јер не сведочи случајно светитељ Тихон о свом свима познатом виђењу. Он је имао виђење да се с тешкоћом пење уз стрмо степениште и да само што није пао од умора. Али ево, са свих страна дотрчава шаренолик народ и једни за другима људи га гурају све више и више, тако да се скоро без икаквог напора брзо пење ка небу.
Друго дело пастирства је свештенослужење и лепота храма уопште. У садашњем стању ствари академски педагози наилазе на изузетне тешкоће у овој области својих обавеза. Обавеза да стоје у академској цркви по два и по четири сата недељно многим студентима изгледа изузетно досадно и бесциљно. Сад није могуће образлагати ову обавезу чисто аскетским принципима; она се базира на формалној дужности, али таква основа не изграђује умове и срца, већ их само чини грубима и не привлачи у храм душу, него само тело, пуно празних беседа и мучне досаде; потпуно другачије би било кад би у храму стајали трудбеници учитељске речи: проповедник и нехотице учи да се моли усрдно. Али, то није довољно. Богослужење на академији не треба да ангажује само молитвену ревност студената, већ и њихово активно учествовање.
Учествовање на послушању за певницом и у олтару није довољно. Академски и семинарски храмови су код нас најдосаднији, полунемачки, уопште не одговарају православној побожности. Каква је литургија у собици с десетак икона? Храм академије треба да буде велелепан и увек пун народа. Било је примера кад су у једном таквом храму студенти учили народ црквеном појању и читању. Уводити ово свуда није ништа мање важно него организовати при семинаријама узорне основне школе, а организовати при семинаријама и академијама велелепне саборне цркве исто је толико важно као градити клинике при медицинским факултетима. Нека ови храмови буду и мисионарски; нека у њима крсте и уцрквљују људе који се поучавају за крштење, а нека их поучавају студенти. Нека у академијама међу њима живи Света Црква са свом пунотом својих пастирских спасоносних талената у најживљем непосредном општењу са савременим животом, с борбом против свега злог у њој и са саосећањем према свему добром у њој. Тада ће наша академија устати, “као огањ и њена реч као светилник који гори”. Тада ће се њени питомци такмичити и у послушању својим руковођама, и у усрдности за изучавање наука и у молитвеном и проповедничком подвигу. Тада ће давати предност свештеном звању, а не само оном скромном положају осредњег чиновника, до којег тешко могу да дођу, изашавши из духовне класе, већ ће рећи с псалмопојцем: Волим бити на прагу дома Божијега него живјети у шаторима безбожничким (Пс. 84, 10).
Дубоко смо убеђени у то да ће се миран посматрач којем је туђа пристрасност сложити с нама. Он признаје да академска средина, и она која учи и која се учи, поседује узвишене моралне зачетке, тако да је њихово умешно позивање у живот и стварност једино, али притом и поуздано средство да наша Црква заблиста пред светом у свој својој божанској лепоти и да пастирство обасја светлошћу Јеванђеља оне који седе у тами и сенци смртној.
 

1. Под академијама се подразумевају богословске академије, односно факултети, а под семинаријама богословске средње школе, прим.прев.
2. При пут су објављени у часопису “Православни сабеседник”, 1896.г., октобар и новембар. Потпуна сабрана дела. 1911. Т. 3. С. 392.