IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
TUMAČENJE KNJIGE PROROKA MIHEJA
 
GLAVA VII
 
Odredivši u prethodnoj glavi raspoloženje Izrailja i posledice Božanske kazne koja će doći, prorok u poslednjoj glavi izlaže svoje sopstveno raspoloženje povodom postojećih bezakonja i s njega prelazi na opis savremenog, a zatim i budućeg stanja Crkve s kojom sebe sjedinjuje.
 

1. U, ljutje mnje! Poneže bih aki sobirajaj slamu na žatvje, i jako parodok vo obimaniji vinograda ne sušču grozdiju, ježe jasti pervoplodnaja, ježe voždelje duša moja.
1. Teško meni! Jer sam kao kad se obere ljetina, kao kad se pabirči poslije branja vinogradskoga; nema grozda za jelo, ranoga voća želi duša moja.
 
2. U, ljutje mnje, duše! Jako pogibe blagočestivij ot zemli, i ispravljajuščago v čelovjecjeh njest: vsi vo kroveh prjatsja, kijždo bližnjago svojego ozlobljajet ozloblenijem.
2. Nesta pobožnoga sa zemlje i nema pravoga među ljudima, svi vrebaju krv, svaki lovi brata svojega mrežom.
 
Stihovi 1-2. Prorok, kao istinski čovekoljubiv revnitelj Božji teško tuguje zbog potpunog uništenja pobožnosti, ne zbog njegovih zlih posledica, već zbog samog bezakonog stanja naroda, kao i Ilija (v. 3 Carstv. 19, 10). Odsustvo na zemlji dobrih i pravednih ljudi on poredi sa razaranjem vinograda, ili po sedamdesetorici prevodilaca – s prikupljanjem klasja na već požnjevenoj nivi. Blaženi Jeronim ovde vidi predskazanje buduće kazne, ali arhiepiskop Irinej, čini se tačnije, govori o moralnom pustošenju isto kao i prorok Isaija (v. Is. 1, 24); istina, kod predskazivača se verovatno ovo moralno pustošenje misleno sjedinjuje s budućim fizičkim, ali zapravo, prvo uglavnom opterećuje njihovu dušu. Čitanje teksta naših stihova u slovenskoj redakciji „poneže bih“ je bukvalnije od ruskog „sa mnom sada“, kao i dr., ali je smisao isti, međutim, uopšte ne pretpostavlja olicetvorenje sveg naroda pod ovim „ja“, kao što misli Rozenmiler. Proroci stalno pokazuju da je narodni greh za njih podjednako mučan kao sopstvena bolest, i zato se ne radi o olicetvorenju, već o vatrenom učestvovanju proroka u moralnoj nevolji naroda.
 
3. Na zlo ruki svoja ugotovljajut: knjaz prosit, i sudija mirnaja slovesa glagolet; želanije duši jego jest: i otimu blagaja ih.
3. Da čine zlo objema rukama što više mogu, ište knez; i sudija sudi za platu, i ko je velik govori opačinu duše svoje, i spleću je.
 
Stih 3. Opet, već po treći put, navode se poroci teokrata, u čemu prorok vidi najviši izraz zla ako ono ulazi čak u sudilišta i upravu. Sam irzraz: „ruke njihove su okrenute ka zlu“ paralelan je kod proroka Miheja (v. Mih. 2, 1). Slovenski „knjaz prosit“, rusko „knez zahteva poklone“, poslednja reč se podrazumeva u grčkom tekstu, tako da je slovenski prevod ovde bukvalniji. „I sudija sudi za poklone“, doslovno, glagol se u jevrejskom tekstu podrazumeva: „za poklone“ – „bašillum“; poslednju reč sedamdesetorica prevodilaca su izvela od glagola „šalam“ – „mirnaja slovesa glagolet“; i dalje „želanije duši jego jest: i otimu blagaja ih“; ruski „a velmože izriču zle želje duše svoje i razvraćaju delo“. Prve dve reči ove rečenice sedamdesetorica prevodilaca su dodala prethodnoj i „velmoža“ prevode kao „reči“ („gagadon“ – „dobrot“ umesto „dobrim“), a iskazuje – „glagolet“. Dalje – ruski: „i izvrću stvari“).
 
4.Jako mol pojadajaj, i hodjaj po pravilam v den stražbi. U ljutje! Otmščenija tvoja prispješa, ninje budut plači ih.
4. Najbolji je između njih kao trn, najpraviji je gori od trnjaka; dan stražara Tvojih, pohođenje Tvoje, dođe, sada će se smesti.
 
Stih 4. „Najbolji od njih je kao trn“ i dr. Grčki prevodioci su ponovo odmakli prvu reč 4. stiha i 3. i preveli: „i otimu blagaja ih, jako mol“ i dr. Ali u tom slučaju ostaje bez predikata nastavak govora „i pravo hodjaščij v den stražbi“. Nasuprot tome, u masoretskoj redakciji se čuva potpuni smisao, i zato njemu treba dati prednost. Trn se u Bibliji smatra najgorim rastinjem (semena su pala u trnje); „trnjika“ označava opasnost bilo kakvog dodira s tadašnjim sudijama zemlje (sudska smicalica). S tugom prorok peti put ponavlja ove prekore, ali ovde više nije u pitanju propoved drugima, već pre ispovest sopstvene duše, objašnjavanje one nesreće od koje govor počinje. Prorok nastavlja da tuguje zbog sudbine bezakonog naroda koju predviđa: „den provozvestnikov Tvojih (odnosno ostvaranje proročkih predskazanja), poseta Tvoja nastupa“ (up. Os. 9, 7). Grčki i slovenski „u, ljutje, u ljutje“ itd. Nije moguće shvatiti na koji način je došlo do ovih razlika: možda su masoreti namerno ove usklike zamenili izrazima sinonimičnim sa sledećim zbog neshvatanja zašto se prorok žalosti umesto da se raduje zbog posete Božije, koja je užasna samo za grešnike (v. Am. 5, 18); objašnjenje, naravno, treba tražiti u pastirskoj ljubavi propovednika, kao i objašnjenje Hristove tuge prilikom ulaska u Jerusalim (v. Lk. 19, 41-42). „Poseta“ (rus.) ili „otmščenije“ (slov.)? Zapravo, na biblijskom jeziku ove reči imaju potpuno isto značenje: „pekuda“ potiče od glagola „pakad“ – „tražiti“, „posećivati“, „davati“, „kažnjavati“ i označava uopšte Božije približavanje i obavezno s njim povezani sud i osvetu, a u ovom smislu je upotrebljena i ovde i kod proroka Isaije (v. Is. 10, 3), i kod proroka Jezekilja (v. Jez. 9, 1). Zašto prorok razmišlja o približavanju Božanske osvete? Zato što se mera bezakonja prevršava: vapaj grada se penje ka nebu (v. 1 Mojs. 18, 20).
 
5.Ne vjerite drugom, ni nadjejtesja na starjejšini, ni ot sožitelnici tvojeja hranisja, ježe skazati jej što.
5. Ne vjerujte prijatelju, ne oslanjajte se na vođa; od one koja ti u krilu leži čuvaj vrata usta svojih.
 
Stih 5. Da bi jasnije pokazao sliku ljudskih bezakonja prorok pribegava razobličavanju grehova koji su odvratni čak i prirodnom osećanju: potpunom razlaganju načela porodičnog života i prijateljskih odnosa: svuda su pronikli verolomstvo i surovost.
 

6.Poneže sin bezčestit otca, dščer vostanet na mater svoju i nevjesta na svekrov svoju, vrazi vsi mužu domašniji jego.
6. Jer sin grdi oca, kći ustaje na mater svoju, snaha na svekrvu svoju, neprijatelji su čovjeku domašnji njegovi.
 
Stih 6. ponavlja se u rečima Gospodnjim prilikom opisivanja grehova pred kraj sveta; ista bezakonja je razobličavao Jeremija (v. Jer. 9, 4-5). Razlike u redakcijama ovih stihova su ništavne.
 
7.Az že ko Gospodevi vozzrju, po terplju Boga Spasa mojego, uslišit mja Bog moj.
7. Ali ja ću Gospoda pogledati, čekaću Boga spasenja svojega; uslišiće me Bog moj.
 
Stih 7. Prelazak misli je potpuno jasan: bezakonje koje se nadima u životu ne treba da baci pravednika u očaj: on s uzdanjem gleda na Gospoda i s nadom očekuje Njegovo izbavljenje – to je tema većine Davidovih psalama i drugih prozorljivaca, kao i cele knjige Jova. Upravo ovde se predstavlja pravednik – kći Jerusalima, Crkva se suprotstavlja kćeri Vavilona ili olicetvorenju zla, kao sama pravda koju nečastivci tlače. Pravednik vidi gaženje pravde i teši se gledanjem Gospoda, odnosno dubokim razmišljanjem o Njegovoj premudrosti (v. Ps. 18).
 
8.Ne radujsja o mnje, vraždebnica moja, jako padoh i vostanu: zane ašče sjadu vo tmje, Gospod osvjetit mja.
8. Nemoj mi se radovati, neprijateljica moja; ako padoh, ustaću; ako sjedim u mraku, Gospod će mi biti vidjelo.
 
Stih 8. Ali ipak sam izgled prestupnog života ga pritiska, tako kao da je sam Bog ustao protiv njega.
 
9.Gnjev gospoden sterplju, jako sogrješih Jemu, dondeže opravdit prju moju i sotvorit sud moj: i izvedet mja na svjet, i uzrju pravdu Jego.
9. Podnosiću gnjev Gospodnji, jer Mu zgriješih, dok ne raspravi parbu moju i da mi pravicu; izvešće me na vidjelo, vidjeću pravdu Njegovu.
 
10 . I uzrit vraždebnica moja, i oblečetsja v stud glagoljuščaja ko mnje; gdje jest Bog tvoj: Oči moji vozzrjat na nju; ninje budet v popranije aki kal na putjeh.
10. Neprijateljica će moja vidjeti, i sram će je pokriti, koja mi govori: gdje je Gospod Bog tvoj? Oči će moje vidjeti; sada će se ona pogaziti kao blato na ulicama.
 
Stihovi 9-10. Međutim, spreman je da trpi i ovu kaznu zato što ne može smatrati sebe potpuno nevinim pred Bogom; i on je grešan, i zato je spreman da prihvati to kao kaznu Božiju za svoj greh; ali istovremeno je svestan da je Gospod zajedno s njim, s njegovom brigom za pravdu života, i zato će doći vreme kad će Gospod javno opravdati i uzvisiti pravednika i posramiti njegove neprijatelje, posramiće ih upravo otkrivanjem njihove moralne rugobe. Kad se propovednik na izvestan način poistovećuje s moralnom pravdom života, naravno samim tim se poredi s Hristom, zbog čega su Judejci i smatrali da je Hristos jedan od ovih revnitelja pravde: Ilija, Jeremija (v. Jer. 20, Mih. 7) ili vaskrsli Jovan Krstitelj. Zbog istog razloga (proročanstva – prim.red.) su se i psalmi (v. na primer Ps. 21) ostvarili na Hristu. Međutim, delimičnost ovih proročanstava prejasno govori da je njihov odnos prema Mesiji bio ne samo idejni (iako je on glavni), već i faktički; zato ćemo se zadržati na delovima. “
Gledati Gospoda“ je izraz uobičajen u smislu tešenja sebe Bogom prilikom prizora nesreće koju pravda trpi: ali da se Judejci nisu ograničavali mišlju o duhovnom gledanju na Boga svedoče paralelni izraz u Jevanđelju po Jovanu (v. Jn. 19, 25-26) ili u psalmu (v. Ps. 49, 2) „javje priidet“) i drugi opisi bogojavljenja, pod kojim se podrazumeva realno javljanje Boga u telu upravo radi suda, radi opravdanja pravednika. Trpljenje radi Boga i uslišavanje pravednika (up. Ps. 21; Jer. 20). Padanje i tama – svetlost i ustajanje (v. Mih. 7, 9) – su slike koje prolaze kroz paralelna mesijanska mesta; setimo se značenja tame prilikom biblijskog opisivanja smrti i uvidećemo ovde ukazivanje na Hristovu smrt i vaskrsenje, kao u pesmi proroka Jone. Sud Božji se ostvario nad Hristom, ali smrt nije mogla da Ga zadrži. Osramoti neprijatelja (stih 10.) pred vaskrslim Pravednikom (v. Prem. 4, 16-20; 5, 1-3). „Nagledaće se oči moje“, odnosno na trijumfa pravde, kao što objašnjava arhiepiskop Irinej. Koliko se pod neprijateljkom podrazumeva olicetvorenje zla i nepravde, toliko je, naravno, za hrišćane vrlo prirodno da se raduju njihovoj sramoti. Dakle, ovde se takođe radi o tome da je trebalo da Hristos to pretrpi i da uđe u slavu Svoju (Lk. 24, 26); međutim, naravno, ovo uopšte ne isključuje da prorok na ovom mestu ispoveda svoje sopstvene misli i osećanja povodom savremenih događaja.
 
11. Den glaždenija plinta: izglaždenije tvoje den onij, i ostret zakoni tvoja den onij.
11. U koje se vrijeme sazidaju zidovi tvoji, u to će vrijeme otići zapovijest nadaleko;
 
Stih 11. Po smislu sedamdesetorice prevodilaca nastavlja se ista ova misao: ustajanje Božije očistiće Jerusalim. „Gradske zidine“ u smislu moralne sreće naroda i „plinta“ – u smislu njegove unutrašnje čvrstine više puta se sreću kod proroka (v. Is. 9, 9-10; Jez. 13, 11-12). „Dan onaj“ – dan ustajanja Hristova, kao i po paralelnim mestima, očistiće savest naroda i izbrisaće njegove zakone (v. Jer. 31). Možda je proročanstvo podstaklo masorete da izvrnuvši tekst, primene reči na Zorovavelja i da promene glagol „garad“ – „grebati“ za „gader“ – „zid“ i da „livnot“ ne izvode od „livena“ – „cigla“, već da ga smatraju za glagol koji znači „graditi“ s prefiksom „ka“. Mi tvrdimo da je sjediniti ovaj stih po smislu s ukazanim mesijanskim nadama verovatnije upravo zato što bi se 1) na taj način obnovila veza između prethodnog i sledećeg i ceo završetak glave (v. Mih. 7, 8-20) bio bi jedan opis Carstva Božijeg Novog Zaveta, gde se kao i ovde radi o pravedniku koji strada, a zatim biva proslavljen, a više puta se mogu sresti reči o prinošenju darova Proslavljenom (v. Ps. 21; 24; 71; Is. 54; 60, a takođe v. Mih. 4; 5, 7).
 

12. I gradi tvoji pridut na poravnenije i v razdjelenije Asirsko, i gradi tvoji tverdiji v razdjelenije ot Tira daže do rjeki Sirskija, i ot morja daže do morja, i ot gori daže do gori, dnije vodi i molvi.
12. U to će vrijeme dolaziti k tebi od Asirske (ruski tekst: i gradova egipatskih, i od Egipta do reke Eufrata) do tvrdijeh gradova, i od tvrdijeh gradova do rijeke, i od mora do mora, i od gore do gore.
 
13. I budet zemlja v pagubu so živuščimi na nej, ot plodov načinanij ih.
13. A zemlja će biti pusta sa stanovnika svojih, za plod djela njihovijeh.
 
Stihovi 12-13. „A zemlja će postati pustinja“ i dr. predstavljaju potpuno isto takvo podsećanje na buduće fizičko uništenje pored duhovne vladavine (v. Mih. 5, 10), o čemu je ranije bilo reči. Prilikom sličnog tumačenja, dakle, prethodni 11. stih bi trebalo čitati saglasno slovenskom, a 12. – po ruskoj redakciji; slovenska ga shvata u obrnutom smislu: gradovi Judeje će biti podeljni navedenim narodima; dakle, ovaj stih se po smislu vezuje sa sledećim, 13. „U dan ovaj“ – ove reči sedamdesetorica tumača smatraju da se odnose na prethodni stih, što je tačno, ali u ovom 12. stihu prevodioci nisu shvatili reč „macor“ što uopšte označava utvrđeni grad i uslovno – Egipat (v. 4 Carstv. 19, 24; Is. 19, 6), kao i dva puta u ovom stihu. Zatim predlog „iz“ umesto uobičajenog jevrejskog predloga „min“ ovde je označen jevrejskim „leminivi“ (v. Jer. 7, 7; 2 Par. 15, 13), koje su sedamdesetorica prevodilaca sasvim pogrešno prevela „na podelu“ od glagola „mana“. Zato: „iz Asirije“ – „u podelu asirsku“; „iz gradova Egipatskih“ – „i gradove tvoje tvrde“; „iz Egipta“ – „u podelu od Tira“. Istu ovu reč „macor“ oni su izveli od „cor“ – „Tir“ i predloga „min“, odnosno čitali su kao „miccor“. Reči „dnie vodi i molvi“ kojima se završava slovenski 12. stih nemaju odgovarajuće ekvivalente; možda je to varijanta prevoda: „ot gori do gori i ot rjeki do rjeki“, koji je kasnije ubačen u tekst, i zaista ih blaženi Jeronim nije nalazio u grčkom.
 

14. Pasi ljudi tvoja žezlom Tvojim, ovci nasljedija Tvojego, vseljajuščijasja jedini v dubravje sredje Karmila, opasut Vasanitidu i Galatiidu, jakože dnije vjeka.
14. Pasi narod Svoj s palicom svojom, stado našljedstva Svojega, koje živi osamljeno u šumi, usred Karmila; neka pasu po Vasanu i po Galadu, kao u staro vrijeme.
 
Stih 14. Kad bezakona zemlja bude nosila kaznu kao plod dela svojih, ovo novo duhovno carstvo će se uzvišavati i svetkovati. Prorok se ponovo vraća Caru sveta Koji se rađa u Vitlejemu, Koji će pasti u sili Gospodnjoj (v. Mih. 5, 4) i kaže: „Napasaj (sad neometano) narod Tvoj“ i dr. (up. Ps. 2). „Žezlom“ – ne radi se o strogosti hrišćanskog zakona, već o njegovom moćnom delovanju. Zašto ovce izgledaju osamljeno? Zato što se kao u 5. glavi predstavljaju kao neprijateljske ostalim narodima: život Crkve je drugačiji nego kod svih naroda (a vi nemojte tako (up. 4 Mojs. 23, 9)). „Dani drevni“ o kojima govore i psalmi, podrazumevaju se oni kad je Gospod očigledno živeo među narodom prilikom izvođenja iz Egipta, kao što se dalje i objašnjava.
 

15. I po dnem ishoda tvojego iz Jegipta uzrite čudesnaja.
15. Kao u vrijeme kad si izašao iz zemlje Misirske pokazaću mu čudesa.
 
16. Uzrjat jazici i usramjatsja ot vseja krjeposti svojeja, rucje vozložat na suta svoja, i uši ih oglohnut.
16. Narodi će vidjeti, i postidjeće se od sve sile svoje; metnuće ruku na usta, uši će im zagluhnuti.
 
17. Poližut perst jako zmijeve plježušče po zemli, smjatutsja vo obleženiji svojem: o Gospodje Bozje našem užasnutsja i ubojatsja ot tebje.
17. Lizaće prah kao zmija; kao bubine zemaljske drkćući ižlješće iz rupa svojih; pritrčaće uplašeni ka Gospodu Bogu našemu, i tebe će se bojati.
 
Stihovi 15-17. Posledice ovakvog očiglednog pokroviteljstva Božijeg Njegovom stadu biće iste kao i prilikom njegovog prolaska kroz pustinju: narodi će se uplašiti i umuknuti, kao neprijateljica prilikom proslavljanja pravednika. Ćutanje, gluvoća i jedenje praha – znaci su potpunog pada duha, očajanja i nesreće. Up. Ja sam kao čovjek koji ne čuje ili nema u ustima svojim opravdanja (Ps. 38, 14); jedem pepeo kao hljeb (Ps. 102, 9). „Izmileće iz utvrđenja svojih“, slovenski „smjatutsja vo obležaniji svojem“. Odgovarajuća reč označava zapravo „vmjestilišče“ i ovde uopšte ne ukazuje na vojna utvrđenja, nego na brloge crva (up. Os. 13, 8).
 
18. Kto Bog jakože Ti, otjemljaj bezzakonija i ostavljajaj nečestija ostankom nasljedija Svojego; i ne uderža gnjeva Svojego vo svidjenije, jako volitel milosti jest.
18. Ko je Bog kao Ti? Koji prašta bezakonje i prolazi prijestupe ostatku od našljedstva Svojega, ne drži dovijeka gnjeva Svojega, jer mu je mala milost.
 
Stih 18. Opet je u pitanju suprotstavljanje suda Božijeg Njegovoj milosti; Gospod, strašan za neznabošce, koji uništavaju zemlju Jude (up. Mih. 7, 13), ali ipak će biti milostiv za ostatak (v. Mih. 4, 7) i neće pomenuti njihove grehove (v. Is. 1, 18), zbog kojih oni sad stradaju.
 
19. Toj obratit i uščedrit ni, i pogruzit nepravdi našija i vveržet v glubini moorskija vsja grjehi našija.
19. Opet će se smilovati na nas; pogaziće naša bezakonja; baciće u dubine morske sve grijehe njihove.
 
Stih 19. Ukazuje na to da Bog potpuno zaboravlja grehove naroda, na dejstvo upravo blagodati, koja omiva ljudske grehove (v. Ps. 50, 102). „U pučinu mora“, odnosno predaće potpunom uništenju. U čemu se ostvarilo ovo predskazanje ako ne u tajni Krštenja?
 
20. Dast istinu Iakovu, (i) milost Avraamu, jakože kljalsja jesi otcem našim vo dni pervija.
20. Pokazaćeš istinu Jakovu, milost Avramu, kako si se zakleo ocima našim u staro vrijeme.
 
Stih 20. Upravo ovu milost opraštanja prorok smatra za onaj zavet Božji, kojim se On kleo Avramu. Potpuno ista misao, misao o sudu Božijem između pravednog, ali potlačenog ostatka Izrailja i bezakonika koji se bogate, može se sresti u pesmi Presvete Djeve (v. Lk. 1), kao ostvarivanje milosti detetu Izrailju, po reči Gospdonjoj: „ocima našim, Avramu i semenu njegovom“. O odnosu ove kletve prema pojavi upravo suda i blagodati direktno govori apostol Pavle, pretežno u Poslanicama Rimljanima i Jevrejima. Dakle, u poslednjoj glavi prorok je predskazao stradanje i vaskrsenje, kosmičnost Crkve i blagodat preporoda (Krštenja), kao ostvarenja obećanja Božjih Avramu. Između ostalog, o opraštanju prvorodnog greha u paralelnom izrazu govori prorok Isaija (v. Is. 43, 25-28); a ovde blaženi Teodorit povodom „baciću u more tvoje grehove“ govori o bacanju u more Egipćana i neprijatelja i dodaje da se Krštenje upodobljava prelasku kroz Crveno more (v. 1 Kor. 10, 2). Dakle, učenje o blagodati je u najtesnijoj vezi s događajima Božanskog domostroja koje narod pamti. U zaključku tumačenja proročke knjige Miheja navešćemo da se njome potvrđuje misao o tome da su proroci predskazali sve što se desilo u Novom Zavetu, ali ne samo sa spoljašnje, faktičke strane, koliko sa strane onih moralnih, duhovnih uticaja koje je na čoveka imala istina iskupljenja; sve njih su proroci predskazali u njihovom odnosu prema unutrašnjem čoveku.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *