IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
TUMAČENJE KNJIGE PROROKA MIHEJA
 
GLAVA VI
 
Šesta glava predstavlja povratak od opisa budućeg carstva sveta na savetovanje savremenog Izrailja. Prorok ga ponovo podseća na njegove grehove, ali ne toliko radi razobličavanja, koliko radi njegovog okretanja ka istini.
 
Stih 1.
 
1. Slišite, jaže glagola Gospod: vostani, sudisja s gorami, i da slišat glas tvoj.
1. Slušajte šta govori Gospod: ustani, sudi se s gorama, i neka čuju humovi glas tvoj.
 
Ponovo se uvodi slika silaženja Boga na zemlju i prizivanje prirode za svedoka nad Izrailjem, poput Mojsija, Asafa i Malahije. „Ustani“, odnosno, skupi svoje snage i svoje misli da bi odgovarao Bogu; up. slično obraćanje Jovu (v. Jov. 38, 3). Gore, kao najpostojaniji predmet prirode (v. Ps. 89, 2), koje su prisustvovale prilikom dole opisanih događaja iz starih vremena, moraju biti svedoci protiv verolomnog naroda, kao stalni nosioci crkvenog predanja (up. Jez. 36, 1).
 
Stih 2.
 
2. Slišite, gori, sud Gospoden, i debri osnovanija zemli, jako sud Gospoden k ljudem Jego, i so Izrailem prjetisja imat.
2. Slušajte, gore i tvrdi temelji zemaljski, parbu Gospodnju, jer Gospod ima parbu s narodom svojim, i s Izrailjem se sudi.
„Temelji zemaljski“ – upravo se podrazumevaju najpostojaniji elementi spoljašnje prirode ako su sami ljudi sve zaboravili.
 
Stih 3.
 
3. Ljudije Moji, što sotvorih vam, ili čem oskorbih vas, ili čim stužih vam; otvješčajte Mi.
3. Narode Moj, šta sam ti učinio? I čim sam ti dosadio? Odgovori Mi.
 
Odavde do 6. stiha se navode istorijske osnove za vernost naroda Gospodu, a dalje se govori o tome u čemu treba da se sastoji ova vernost i kako su Judejci pogrešno mislili da je izraze. Gospod je priznao Svoj narod za mrzitelja, neprijatelja (up. Mih. 4, 8) i upitao ga je zbog čega Ga žalosti bezakonjima: „Čim sam ti dosadio?“, odnosno zar su vaše religiozne obaveze bile tako teške da ste istinski religiju zamenili lažnima?

 

Stih 4.
 
4. Zane izvedoh vas iz zemli jegipetskija i iz domu raboti izbavih vas, i poslah pred vami Moisea i Aarona i Mariam.
4. Jer te izvedoh iz zemlje Misirske i iskupih iz kuće ropske i poslah pred tobom Mojsija, Arona i Mariju.
 
Naprotiv, Gospod je Svoj narod obasipao nezasluženim dobročinstvima. Biblijski epitet za Egipat je dom ropstva. Imena Mojsija i drugih su radi živosti sećanja na čudesnu procesiju, opevano u mnogim psalmima.
 
5. Ljudije Moji, pomjanite ubo, što sovješča na vi Valak car moavitskij, i što jemu otvješča Valaam, sin Veorov, ot Sitija do Galgal; jako da poznajetsja pravda Gospodnja.
 
5. Narode Moj, opomeni se što naumi Valak car Moavski i što mu odgovori Valam sin Veorov, od Sitima do Galgala šta bi, da poznaš pravdu Gospodnju.
 
Stih 5. Gospod između ostalog podseća na istoriju Valaama, iz koje je s jedne strane, jasno kako je velika milost Gospoda prema narodu, ako je obećao da će u njemu zablistati zvezda spasenja, a s druge strane, ova istorija je pokazala Izrailjcima kako se ljudi klone Boga zbog bezakonja i predaju se pogibelji, tako da je biti u opštenju s Gospodom moguće samo kroz vrline, kao što je bilo pokazano u vaspitnom vođenju od strane Boga kroz pustinju i u čudima „od Sitima do Galgala“ (v. takođe 5 Mojs. 8, 2-6), posle čega ih je Mojsije iz kolena u kolena podsećao na pravedna dejstva Božija. Tako i ovde, po Miheju, iz ovih događaja treba da sledi čisto moralni karakter starozavetne religije, koji je danas izgubljen i zamenjen formalnim, što se vidi iz daljih stihova, koje prorok stavlja u usta naroda otpalog od pravednosti. Paralelna mesta su žalbe Gospoda na verolomni narod i njegovu lažnu pobožnost (v. Is. 43, 26; Jer. 2, 5) s podsećanjem na izvođenje iz Egipta (v. Jer. 2, 6; Am. 2, 10). Marijam se ovde pominje radi sećanja na svečanu himnu, koja je pevana prilikom prelaska kroz Crveno more, koje se stalno pominje u psalmima i poučnim knjigama kao izuzetno važan događaj; on je sačuvao svoj potpuni značaj i u našem bogosluženju (kanon).
 
Stih 6.
 
6. V čem postignu Gospoda, srjašču Boga mojego Višnjago; srjašču li Jego so vsesoženijem, telci jedinoljetnimi;
6. Su čim ću doći pred Gospoda da se poklonim Bogu Višnjemu. Hoću li doći preda NJ sa žrtvama paljenicama? S teocima od godine?
„S čim ću doći pred Gospoda?“ i dr. na slovenskom: „V čem postignu pred Gospoda?“ jevrejski original je verovatno isti, a i smisao je blizak.
 
Stih 7.
 
7. Jeda pr iimet Gospod v tisjaščah ovnov, ili vo tmah kozlišč tučnih; dam li pervenci moja o nečestiji mojem, plod utrobi mojeja, za grjehi duši mojeja.
7. Hoće li Gospodu biti mile tisuće ovnova? Desetine tisuća potoka ulja? Hoću li dati prvenca svojega za prijestup svoj? Plod utrobe svoje za grijeh duše svoje?
 
“ Potocima ulja“ na slovenskom „kozlišč tučnih“. Tako prevode svi drevni, pa čak i blaženi Jeronim pravo s jevrejskog. Jevrejska reč „šemen“ pročitana s prvim suglasnikom „kamec“ („a“) označava umesto „masline“ pridev „mastan“, ali nije moguće objasniti redakciju „ovnova“ iz sadašnjeg jevrejskog teksta. Međutim, verovatno je da su masoreti pokvarili tekst pre nego drevni prevodioci, zato što se paralelizam ovnova i jaraca stalno sreće u Bibliji. Ovaj zahtev Bog ne odbacuje direktno, ali se u njemu samom oseća svest o ništavnosti životinjske žrtve (up. Ps. 49, 13; Is. 1). Čemu ovde reči o prvencu? Upotrebljene su u tom smislu, da ako već čovek treba da se obračunava s Bogom, on direktno Njemu duguje svoje prvence, koji su pošteđeni na dan ubistva Egipćana, na šta su narod stalno podsećali Mojsije i običaj posvećenja prvorodnih životinja. Ali, ni ovom žrtvom nije moguće ugoditi Bogu. Dakle, sud Božji, kao i u svim gore navedenim bogojavljenjima, ponovo se ogleda u tome da su ljudi nepravilno shvatili, tačnije, izopačili Njegov zakon, mislili su da će ugoditi Bogu žrtvama i prinosima umesto dobrim delima.
 
8. Vozvjestisja vo tebje, čelovječe, što dobro, ili česogo Gospod iščet ot tebe, razvje ježe tvoriti sud i ljubiti milost i gotovu biti ježe hoditi s Gospodem Bogom tvojim.
8. Pokazao ti je, čovječe, što je dobro; i šta Gospod ište od tebe osim da činiš što je pravo i da ljubiš milost i da hodiš smjerno s Bogom svojim.
 
Stih 8. Ovde se već direktno izražava opšta ideja proročanstva i pritom takvim tonom da se pretpostavlja da za nju zna svaki Izrailjac; ne samo to, za nepoznavanje suštine zakona čovek se smatra krivim. Direktno suprotstavljanje moralnog zakona kao suštine naše religije, spoljašnjem formalizmu dostiže vrhunac (v. Ps. 49; Is. 1); ovde je skoro isto što i u Jevanđelju po Mateju (up. Mt. 23). Pravednost, milosrđe i smirenje – u ovome je zaista ceo put biblijskog spasenja, koje se po tome i izdiže iznad morala samo sastradavanja ili spoljašnjeg altruizma i nad vrlinama razuma, odnosno stoičkom pravednošću i nad pasivnim asketizmom Indusa, koji se sastoji samo u nestanku duše u Bogu. Spoj tri navedene vrline po svojoj uzvišenosti i svestranosti približava se devet zapovesti blaženstva. Da li govoriti o tome da se u Starom Zavetu ove zapovesti mnogo puta ponavljaju pojedinačno, da njihovo sticanje izgleda kao najviši cilj Domostroja u odnosu na koji sve ostalo ima samo značenje sredstva (v. 5 Mojs. 10, 12)? Tako se, na primer, 16. glava Ponovljenih zakona s propisima kultnog karaktera završava rečima koje podižu svest Judejaca u oblast vrline: sasvijem idi za pravdom (5 Mojs. 16, 20) i dr.
 
9. Glas Go spoden gradu prizovetsja, i spaset bojašijasja imene Jego: poslušaj, plemja, i kto ukrasit grad.
9. Glas Gospodnji viče gradu, i ko je mudar vidi ime tvoje; slušajte prut i Onoga Koji ga je odredio.
 
10. Jeda oganj i dom bezzakonago sobiraja imjenija bezzakonaja i so ukoriznoju nepravdi.
10. Nije li jošte u kući bezbožnikovoj blago nepravo? I efa krnja, gadna?
 
Stihovi 9-10. Gospod na Svom sudu s narodom optužuje narod za nezahvalnost, za odsustvo želje da ispunjava zakon, ali u čemu se ogledalo ovo odsustvo želje? Upravo o tome će biti reči u stihovima 10-12, koje se i uvodi izrazom: „Glas Gospoda viče gradu, i ko je mudar vidi ime Tvoje“, na slovenskom: „I spaset bojaščijasja imene Jego.“ Ovde stoji reč „tušia“ – mudrost, koju sedamdesetorica prevodilaca uz drugačiju punktuaciju prevode kao 3. lice ženskog roda 2. aorista od „jajša“ – „spasavati“, a blaženi Jeronim prevodi s jevrejskog: „i spasenje onima koji se boje imena Tvog“. „Spasenje“, na jevrejskom „tešua“, a ponekad i iznad (v. Jov. 5, 12) „tušia“. Slična redakcija je prirodnija, jer se mudrost u starozavetnom govoru ne odvaja od Boga sama po sebi i zato teško da je normalno zamišljati da ona ima svešteni strah pred Bogom. „Slušajte žezal i onoga ko ga je postavio“; na slovenskom: „Slušajte, plemena, onoga ko je došao, svedočeći protiv vas.“ Blaženi Jeronim: „Slušajte, kolena, i ko će to odobriti?“ Rozenmiler se takođe razlikuje od ruskog; da, i zaista, teško je pretpostavljati da ovde reč „žezal“ stoji u akuzativu, zato što nema odgovarajućeg jevrejskog sufiksa; zato je verovatnije smatrati da je u vokativu; ova reč „mate“ označava prvobitno „prut“, „žezal“ (iako se tajanstveno značenje žezla izražava rečju „ševet“ (v. 1 Mojs. 49)), a zatim i „koleno“ (v. 4 Mojs. 2, 5-7; Is. Nav. 20, 8). Dalje reči „i ko će ukrasiti“ („ko“ je upitno), isto kao „odobriti“, napokon, „utvrditi“, „postaviti“. Drugo shvatanje je verovatno najbolje, jer dovodi u vezi prethodnu i sledeću reč. „Za šta nas kriviš?“ mogli bi Judejci da upitaju Gospoda. Odgovor: „Slušajte, onda, kolena, i ko će to odobriti?!“ – i sledi nabrajanje krivica Izrailja. Sedamdesetorica prevodilaca su postavila pitanje u 9. stihu: „ko će ukrasiti grad?“, u 10. stihu, prirodno, nemaju predikat, ali na ovo pitanje odgovaraju retorskim pitanjima u odnosu na pojave narodnog života: „Neće li se naći i sada?“ Doslovce s jevrejskog: „Do sada nema li?“ Poslednja reč „eš“ (up. 2 Carstv. 14, 19) označava „jeste, postoji“, s upitnom rečcom „ga“ sedamdesetorica prevodilaca i drevni su, ne isključujući i blaženog Jeronima, preveli „ga-eš“ – „oganj“.
 
11. Jeda opravditsja v mjerilje bezzakonik i vo vretišči mjeri nepravija.
11. Hoće li mi biti čist u koga su mjerila lažna i u tobocu prijevarno kamenje?
 
Stih 11.u istom smislu prevode grčki prevodioci i masoreti. Ranije se ukazivalo na pljačkanje, a sad na prevaru u trgovini. O mrskosti pred Bogom i jednog i drugog, odnosno tuđe imovine u kući i lažnih mera vage i tegova, više puta svedoči Petoknjižje, i zato prorok s punim pravom o svemu tome govori kao o onome što ti je već rečeno (Mih. 6, 8) (up. na primer, takođe 3 Mojs. 19, 36; 5 Mojs. 25, 15; Prič. 20, 23). O pljačkanju bogatih setite se izreka kao što su: plata radnika neka ne prenoći kod tebe, vrati siromahu odeću koju je založio do večeri, da bi mogao da se pokrije i da te blagoslovi.
 
12. Ot nih že bogatstvo svoje nečestija napolniša; i živuščiji v nej glagolahu lžu, i jazik ih voznesesja vo ustjeh ih.
12. Jer su bogatuni njegovi puni nepravde, i stanovnici govore laž, i u ustima im je jezik prijevaran.
 
Stih 12. ukazuje na raspoloženje bogataša i stanovnika, koji su se potpuno navikli na laž. „U ustima im je jezik prevaran.“ Mnogo je osmišljeniji slovenski prevod: „Jazik ih voznesetsja vo ustjeh ih.“ Reč „remia“ zaista znači i „prevara“, ali može se s drugom punktuacijom čitati i kao 3. lice ženskog roda 1. aorista od glagola „rum“, što znači „gorditi se“, „nadimati se“, na primer, „srce se njihovo nadima“ (v. 5 Mojs. 8,1 4; 17, 20). Tada će upravo biti navedena tri greha: surovost, laž i gordost nasuprot vrlinama milosrđa, pravednosti i smirenja, u kojima je po 8. stihu suština ugađanja Bogu.
 
13. I Az načnu poražati tja i pogublju tja vo grjesjeh tvojih.
13. Zato ću te i ja biti da oboliš; pustošiću te za grijehe tvoje.
 
14. Ti jasti budeši i ne nasitišisja, i pomerknet v tebje, i sokratišisja, i ne spasešisja: i jelici ašče izbudut oružiju predadjatsja.
14. Ti ćeš jesti, ali se nećeš nasititi, i padanje tvoje biće usred tebe; i sklanjaćeš, ali nećeš izbaviti, i što izbaviš predaću maču.
 
Stihovi 13-16. Prorok predskazuje kazne, poput onih predskazanih u Ponovljenim zakonima, odnosno, do sad kao da je narod ustajao na Boga, kao da je bio Njegov neprijatelj, ali će dobiti što je zaslužio (up. 3 Mojs. 26, 24-28). Stih 14. sedamdesetorica prevodilaca shvataju u srednjem rodu, ali je ovde verovatniji aktiv, jer od njega počinje opisivanje buduće sudbine i njime se završava: zanimljivo je da su prethodna predskazanja proroka o carstvu pravde i mira koji su u vezi s blagoslovima u Levitu (v. 3 Mojs. 26), gde se isto to govori o letini (up. Mih. 4, 4-5) i opštem miru, i mirnoj neustrašivosti pred mnogobrojnijim neprijateljima (v. Mih. 4, 13; 5, 8-10) i zajedničkom životu s Gospodom (v. Mih. 4, 7; 5, 4). Zatim se u Levitu (v. 3 Mojs. 26) nabrajaju kazne u slučaju kršenja Zaveta i prvo idu spoljašnje nevolje; ako ih ne poslušaju, teže nevolje; ako ne poslušaju ni njih, Sam Gospod će se naoružati protiv verolomnog plemena. Ovaj stepen prestupnosti je postojao i kod Mihejevih savremenika, sudeći po njegovom opisu gneva Gospodnjeg u stihu 13. A kakav će biti njegov izraz nad ljudima? Zanimljivo je da najviša kazna više nisu fizičke nevolje, nisu glad i uništenje, već su moralne kazne koje se sastoje u stalnom nedostizanju svojih životnih ciljeva, u stalnom nezadovoljstvu, koje zaista nose današnji Judejci, bez obzira na njihovo materijalno blagostanje.
 
15. Ti posjeješi, no ne požneši: ti izgneteši masličije, no ne pomažešisja maslom: i nasadite vino, i ne ispijete: i pogibnut zakoni ljudij Mojih.
15. Ti ćeš sijati, ali nećeš žeti; ti ćeš cijediti masline, ali se nećeš namazati uljem, i mast, ali nećeš piti vina.
 
Uz stih 15. u slovenskom se dodaje izraz „i pogibnut zakoni ljudij mojih“. Ali u starogrčkom on je zamenio dalji izraz: „i čuvao si zapovesti Amvrija“, kao što i stoji kod blaženog Teodorita i blaženog Jeronima, koji objašnjava da su „Amri“ sedamdesetorica prevodilaca pročitala kao „ammi“ – „moj narod“, odakle je i dobijeno pogrešno shvatanje, koje je neko ispravio na marginama i koje je zatim spojeno s ispravkom, kao u današnjem slovenskom tekstu.
 
Stih 16.
 
16. I hranil jesi opravdanija Zamvrijina i vsja djela domu Ahavlja, i hodiste v sovjetjeh ih, jako da predam tja v pagubu, i živuščija v nej vo zvizdanije, i ukorizni ljudij priimete.
16. Jer se drže uredbe Amrijeve i sva djela doma Ahavova, i hodite po savjetima njihovijem, da te predam u pogibao, i stanovnike njegove u podsmijeh, i nosićete sramotu naroda Mojega.
 
Amvrije (up. 3 Carstv. 16, 25-26) i Ahav se pominju kao bogomrski predstavnici narodnog odstupništva od pobožnosti. Gospod podseća na ove odstupnike: „jako da predam tja v pagubu“ i dr. (redakcija je ispravnija nego ruska „predao“); ovde nije „i“, već jevrejsko „lemaan“, koje znači „tako da“, „da bi“ (up. Am. 2, 7). „Da bih te predao“, odnosno isto kao i dom Ahava, koji je Gospod istrebio „do onoga koji mokri uz zid“; bezakonje Ahava i kazna Gospodnja nad njim više puta se pominju u istorijskim knjigama Starog Zaveta i verovatno su bili jarko istaknuti u narodnoj svesti. Završna pretnja – nije jedina u Bibliji: ona se delimično ostvarila u 2. knjizi Paralipomenon (v. 2 Par. 29, 9) i u knjizi Plača Jeremije (v. Plač. 2, 15), a predskazivao ju je detaljno Mojsije kao i psalam (v. Ps. 79). Svenarodno ruganje nad Izrailjem i objašnjenje narodima pogibelji preko kazne Božije posebno slikovito je opisano kod osnivača zakona u poslednjim glavama Ponovljenih zakona. Zbog ovih paralelnih mesta pouzdanije je čitati poslednje reči ne kao „ponećete porugu naroda Mog“ (ovde je i smisao nejasan), već zajedno sa sedamdestoricom prevodilaca „ponećete porugu ljudi“, odnosno umesto „ammi“ treba čitati „ammim“. Masoreti nisu želeli da pod ovom rečju podrazumevaju goje, ali već smo videli prilikom objašnjenja 1. glave da se u sličnim slučajevima „amim“ u potpunosti odnosi na njih.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *